Ни два месеца после сензационалних вести о убиству аустроугарског престолонаследника у Сарајеву, попут громогласног пуцња, нова вест са Балкана одјекнула је на свим светским меридијанима. Била је то вест о изванредној и невероватној победи српске војске над аустроугарским агресором у Церској бици. Док је целокупно човечанство запањено зурило у новинске чланке у познатим светским штампаним медијима, који су их извештавали да је „Давид заиста надмудрио и победио Голијата“, немачке војне снаге, савезници Аустроугарске у алијанси Централних сила, самоуверено су умарширали у Брисел, а на дан саме победе српских ратника на Церу, прегазили су и белгијски Лијеж. Истовремено, руска војска трпела је велики притисак немачких трупа код Таненберга на Источном фронту и у први мах, изгледало је као да ће „лажни Тевтонци“ угасити пламен отпора цивилизације према варварству. Међутим, у европске и планетарне метрополе стигао је дашак „ветрова победе и наде“, а покренули су га српски титани у гротлу урагана који је беснео на падинама Цера августа 1914. године. Силе Антанте доживеле су своју прву победу у Великом рату, и то извојевану српским оружјем. Била је то уједно и прва српска победа у Првом светском рату, а и у тада већ трогодишњем, непрекидном ратовању Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе и српског народа у целини за слободом, почев од коначног протеривања Турака из највећег дела Балканског полуострва 1912, па све до слома бугарске завојевачке политике наредног лета 1913. године. Била је то прва битка у којој је све живо устало да брани живот и праг од крвожедног агресора који је из Беча и Берлина зинуо на ондашњу Србију. Била је то битка која је постала узор свим каснијим биткама, попут Колубарске, „битке над биткама“, али и „мајци свих битака“, бици на Кајмакчалану 1916. године.