После артиљеријске припреме, која је трајала два сата, 30. септембра, уз громогласни, тј. једногласни позив „Ура, напред у отаџбину“ уследио је страховити јуриш четничког поручника Миливоја Динића и самог Одреда, а након нешто више од сат времена ужасних борби „прса у прса“, на Кајмакчалану се коначно и поносно завијорила српска застава. Добровољачки одред, ти „кајмакчалански титани“, представљали су јединицу која је у 83 процента свог састава била окупљена од добровољаца из свих српских земаља западно од Дрине и северно од Саве и Дунава. Битка на Кајмакчалану однела је 4600 живота српске младости, од чега је Дринска дивизија имала 3800 смртно страдалих. Бугарска страна је изгубила око 6000 војника. Као куриозитет, поменимо и прву значајну акцију српске ратне авијације на Солунском фронту, која је у одговору на ваздухопловни напад на Солун, успешно бомбардовала Софију 30. септембра, исти дан када је ослобођен и врх Ниџе. Кајмакчалан је за процесе очувања српског националног идентитета и више од једног симбола, па и више од саме битке. Врх Ниџе био је „Синајска гора“ српског препорода и залог апсолутне победе, ослобођења и уједињења васколиког српства.