Zauzimanjem bugarskih štipskih položaja u sumrak 8. jula 1913. godine srpska vojska je pobedonosno završila odlučujuću bitku Drugog balkanskog rata, a ujedno i najveću i najkrvaviju bitku u svojoj dotadašnjoj ratnoj istoriji, kako po angažovanim snagama tako i po vremenu trajanja i prostoru na kome se odigravala – bitku na Bregalnici. U žestokim okršajima na Bregalnici i Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti i masivu Osogova, na Vardaru kod Krivolaka, Pepelišta, Udova i Đevđelije, srpski vojnici, podoficiri i oficiri ispoljili su visoke ratničke kvalitete i u svakom pogledu nadmašili svog protivnika. Francuski vojni posmatrač Alen de Penenren o tome je zabeležio: „Srpska vojska i njeni komandanti pokazali su ne samo izdržljivost koja je iznad svake pohvale nego i snagu i strahovitu ofanzivnu sposobnost, koja se ne može sporiti, kao i stvarnu nadmoćnost nad toliko hvaljenom bugarskom vojskom.” Slične ocene izneo je i austrougarski vojni izaslanik u Beogradu generalštabni major Oto Gelinek, koji u svom izveštaju načelniku Generalštaba ističe da je držanje običnih vojnika, srpskih seljaka, u bregalničkoj bici „dostojno divljenja”. „Srpski oficiri su mi pričali”,piše Gelinek, „da nisu verovali da je njihov seljak tako miran i hladnokrvan. Engleski vojni izaslanik posmatrao je frontalni razvoj dva bataljona koji se pod snažnom artiljerijskom vatrom odvijao po svim pravilima kao na poligonu” (radi se o razvoju 1. i 2. bataljona 3. pirotskog puka 30. juna na padinama Ježevog brda). Gelinek posebno podvlači da jedinice drugog poziva ni u čemu nisu zaostajale za onima iz prvog poziva. Srpska vojska, obogaćena dragocenim iskustvom iz Prvog balkanskog rata, pokazala je veliku hrabrost, upornost i izdržljivost, kako u odbrambenim, tako i u napadnim dejstvima, uprkos tome što je drugi balkanski rat po svom karakteru bio nepravedan.