Заузимањем бугарских штипских положаја у сумрак 8. јула 1913. године српска војска је победоносно завршила одлучујућу битку Другог балканског рата, а уједно и највећу и најкрвавију битку у својој дотадашњој ратној историји, како по ангажованим снагама тако и по времену трајања и простору на коме се одигравала – битку на Брегалници. У жестоким окршајима на Брегалници и Злетовској реци, код Штипа и Кочана, на планини Серти и масиву Осогова, на Вардару код Криволака, Пепелишта, Удова и Ђевђелије, српски војници, подофицири и официри испољили су високе ратничке квалитете и у сваком погледу надмашили свог противника. Француски војни посматрач Ален де Пененрен о томе је забележио: „Српска војска и њени команданти показали су не само издржљивост која је изнад сваке похвале него и снагу и страховиту офанзивну способност, која се не може спорити, као и стварну надмоћност над толико хваљеном бугарском војском.” Сличне оцене изнео је и аустроугарски војни изасланик у Београду генералштабни мајор Ото Гелинек, који у свом извештају начелнику Генералштаба истиче да је држање обичних војника, српских сељака, у брегалничкој бици „достојно дивљења”. „Српски официри су ми причали”,пише Гелинек, „да нису веровали да је њихов сељак тако миран и хладнокрван. Енглески војни изасланик посматрао је фронтални развој два батаљона који се под снажном артиљеријском ватром одвијао по свим правилима као на полигону” (ради се о развоју 1. и 2. батаљона 3. пиротског пука 30. јуна на падинама Јежевог брда). Гелинек посебно подвлачи да јединице другог позива ни у чему нису заостајале за онима из првог позива. Српска војска, обогаћена драгоценим искуством из Првог балканског рата, показала је велику храброст, упорност и издржљивост, како у одбрамбеним, тако и у нападним дејствима, упркос томе што је други балкански рат по свом карактеру био неправедан.