Позивам вас да омогућите да снаге живота тријумфују над силама зла. Свет вас посматра и чека. Ретки су моменти када је историја у рукама само неколико људи. То је случај данас, када сте заузели места за овим преговарачким столом. Ове речи је 6. фебруара 1999. године изговорио француски председник Жак Ширак на церемонији отварања мировне конференције у Рамбујеу, која је сазвана са циљем решавања питања јужне српске Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Живот нажалост није тријумфовао, свет није могао да чека, а преговарачки тимови супротстављених страна једноставно нису били достојни тренутка и времена.
Према речима некадашњег америчког државног секретара Хенри Кисинџера, текст споразума из Рамбујеа, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представљао је провокацију и изговор за почетак бомбардовања. Споразум из Рамбујеа је према речима Кисинџера један лош дипломатски документ који се никада није требао појавити у тој форми. О околностима пред преговоре, самом тексту, пропуштеним приликама, као и о последицама неприхватања споразума из Рамбујеа биће више речи у даљем тексту.
Српски народ и српска држава су много пута до сада били пред тешким одлукама. У свега осамдесет и пет година, српско државно руководство је два пута било пред изазовом прихватања готово понижавајућих услова.
Као што је Јулски ултиматум 1914. године у тачкама 5, 6 и 10 имао за циљ да понизи Србију и угрози пре свега суверенитет државе, тако је и Споразум из Рамбујеа, пре свега Поглавље 7 и Додатак Б који су уређивали статус вишенационалних војних снага за спровођење, био црвена линија коју тадашње државно руководство није желело да пређе. Тешке одлуке у виду неприхватања ултиматума из 1914 и 1999. године, коштале су Србију њене младости, интелигенције, као и развоја у привредном, технолошком и културолошком смислу.
Самоубиство и жртва по сваку цену није израз храбрости, а лудост је свакако коцкање са судбином народа и то у ситуацији када је економија пред колапсом и када готово и да немамо озбиљнијег савезника на међународном нивоу. Да ли је цена била слобода, тешко је рећи, јер у глобалним односима субординације са конца двадесетог века, причати о слободи и суверенитету је илузорно.
Након што се светлост рефлектора са светске позорнице зване Дејтон гасила, у фокус светске јавности је дошао сукоб на Косову и Метохији.
Оно што је тињало вековима, средином деведесетих година двадесетог века је претило да експлодира. Државно руководство Републике Србије се никако није снашло у годинама које су уследиле након пада гвоздене завесе. Свет је постао униполаран, а глобални примат су преузеле Сједињене Америчке Државе. Основни циљ и национални интерес Сједињених Држава је био овладавање територијама и ресурсима и стављање под сопствени утицај свих држава које су могле на било који начин да угрозе америчке интересе у свету.
Посебан акценат је стављен на помоћ опозицији у државама у којима су и даље владали бивши комунистички лидери. Сједињене Државе, поучене искуством из Босне и Херцеговине, као и из Хрватске, албанске терористе су перципирале као идеаланог партнера на територији Балкана, пре свега из разлога јер се званични Београд показао као прилично непоуздан партнер, који нема јасан политички курс и отклон пре свега од истока.
Албанци су у исто време били лојални партнер, а ако је било потребе могли су за веома кратко време да се организују и уз спољну подршку дестабилизују Балкан. Након спорадичних терористичких напада од стране ОВК, која је почетком 1998. године проглашена за терористичку организацију од стране специјалног представника САД Роберта Гелбарта, а при чему гину припадници безбедоносних снага Србије, ситуација се драстично мења и долази до ескалације сукоба.
Од терористичке организације, у очима пре свега западних дипломата и политичких представника, ОВК постаје легитимна организација која се бори за слободу свог народа. Легитимне акције српских оружаних снага се убрзо дефинишу као прекорачење силе, што уз осуду запада ствара прилику за хомогенизацију Албанаца.
Званични Београд и даље није схватао да је у реалној политици са конца 20. века много значајније лобирње у америчком Конгресу и Сенату уз одговарајућу медијску стратегију, него позивање на Устав и одређене одредбе међународног права. У светлу стихијског вођења политике и уз кардиналне грешке са терена у погледу случаја Јашари и Рачак, ситуација на међународном плану се драстично променила на штету Републике Србије.
У месецима који следе, ситуација на терену се брзином светлости мењала. Мирољубиви отпор који је предводио Ибрахим Ругова губи на значају, док све јаснију подршку добија терористичка ОВК, која решење сукоба види искључиво оружаним путем. Након споразума Милошевић – Холбрук из октобра 1998. године на КиМ се упућује 2000 посматрача ОЕБС-а под називом верификатори, а НАТО је добио овлашћење да из ваздуха надзире војне активности на подручју КиМ.
Самим овим гестом Република Србија је свој суверенитет над територијалним простором нарушила.
Случајем Рачак, посредничка дипломатија је за САД изгубила смисао и прешло се на конкретизацију решења питања КиМ, које је подразумевало и опцију у виду војне интервенције и бомбардовања Савезне Републике Југославије.
Европа, а пре свега Француска је инсистирала на даљим дипломатским преговорима и у светлу иницијативе да се две супротстављене стране ставе за преговарачки сто, уследио је позив Контакт групе представницима СРЈ и Републике Србије са једне и косовских Албанаца са друге стране, за мировну конференцију у Рамбујеу 6. фебруара 1999. године.
Влада Републике Србије под председништвом Мирка Марјановића, на седници од 4. фебруара 1999. године прихватила је позив за преговоре и донела је Одлуку о именовању делегације за преговоре у Рамбујеу. Сама чињеница да државно руководство није имало унапред припремљен план у погледу састава делегације, као и да је изостала стручна припрема чланова преговарачког тима, доста говори о односу државе према питању статуса КиМ. Неозбиљност у погледу репрезетативности српске делегације се види и у чињеници да део делегације пре овог пута никада није ни путовао на Запад.
Такође, организација саме мировне конференције и недостатак јасног плана о самом току преговора, доста говори о релацијама између САД и Европе, као и о недостатку искрене жеље да се проблем реши дипломатским путем. Српску делегацију је предводио професор доктор Ратко Марковић, а изостанак Слободана Милошевића је био несхватљив са позиције српских националних интереса.
За мене је недолазак Слободана Милошевића у Француску доказ и потврда да је тадашњи председник Савезне Републике Југославије, све своје политичке потезе вукао искључиво зарад личног рејтинга своје породице, јер како рационално објаснити његово присуство мировним преговорима у Дејтону, а изостанак са преговора у Рамбујеу, када се одлучивало о српској територији, која је представљала духовну колевку српског народа.
Са друге стране, делегацију косовских Албанаца су чинили терористи из редова ОВК, представници политичких партија и независни интелектуалци. У том тренутку, уз подршку одређених дипломатских кругова, у први план избија, до тада поприлично непознати Хашим Тачи, представник терористичке ОВК, који се позиционирао као кључна фигура у даљим преговорима.
Преговарачком тиму је 7. фебруара 1999. године уручен Привремени споразум за мир и самоуправу на Косову, без анекса о имплементацији и међународним трупама, док је свега два дана касније преговарачки тим прихватио принципе Контакт групе као основу за преговоре, док је албанска делегација то одбила да учини.
Европа је показала сву немоћ у преговорима и доласком америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, ствари су конкретизоване и то прилично сурово. Преговарачким тимовима су предочена три сценарија и могућа исхода преговора.
Први сценарио је подразумевао да , уколико Срби кажу не понуђеном документу, а Албанци да, НАТО ће бомбардовати Србију.
Други сценарио је подразумевао да, уколико обе стране кажу да, на КиМ ће бити распоређено 28 хиљада НАТО војника, а трећи, уколико Србија позитивно одговори, а косовски Албанци одбију предлог документа, САД ће престати да подржавају ОВК.
Након овог ултиматума, поново је наступило затишје у преговорима, у току којег долази до сукоба на српској страни, што поново говори о недостатку јасне и јединствене стратегије Републике Србије. Након додатних консултација у Београду, српској делегацији се прикључио председник Републике Србије Милан Милутиновић.
Слободан Милошевић, 22. фебруара 1999. године, одбија да прими Кристофер Хила у Београду, а у исто време делегација Србије у Рамбујеу је одбила да прими анексе Споразума о полицији и спровођењу. Само дан након одбијања анекса, српска страна је упутила писмо Контакт групи у којем је наведено да је постигнут значајан напредак у досадашњим преговорима и да је СРЈ сагласна да се разговара о обиму и карактеру међународног присуства на КиМ.
Кључни тренутак преговора се дешава у тренутку привременог прекида дијалога и посете Хашима Тачија Вашингтону, где је формулисан крајњи текст споразума, са циљем да буде неприхватљив српској страни. Дијалог се 15. марта наставио у Паризу, где након три дана албанска делегација потписује предлог Споразума из Рамбујеа, док српска страна једнострано потписује свој предлог.
Овај чин државног руководства је показао одсуство реалности, а као аргумент за непотписивање оваквог предложеног споразума пласирана је прича о капитулацији и нарушавању суверенитета државе. Додатак Б Споразума у Рамбујеу је била црвена линија коју државно руководство није желело да пређе. У даљем тексту ћу се осврнути на кратку анализу самог Споразума уз осврт на спорни Додатак Б, као и на аргументе који су коришћени за одбијање Споразума.
Први аргумент у вези са неприхватањем Споразума јесте тај да на крају то нису ни били преговори, већ ултиматум САД, а да ултиматуме не треба прихватати, пре свега јер се на тај начин показује слабост једне државе. Државно руководство СРЈ је очигледно превидело чињеницу да су у том тренутку Сједињене Државе једина супер сила на глобалном плану, а да ми као држава нисмо имали ниједног озбиљног савезника на глобалном нивоу. Слободан Милошевић је био очигледно убеђен да до НАТО агресије не може да дође, што је била катастрофално лоша процена. Након НАТО агресије, ми као држава смо показали слабост, доживели смо да нам се земља разруши, деца попут Милице Ракић убијају, а на повратак угледа смо морали да сачекамо деценију.
Други аргумент који се потезао за неприхватање Споразума јесте формулација из завршних одредби самог Споразума, коју су многи тумачили као право на референдум косовских Албанаца након три године од закључивања Споразума и механизам ка путу коначне независности. Међутим, у ставу 3 завршних одредби се каже да ће се за три године након ступања на снагу овог споразума, сазвати међународна конференција како би се утврдио механизам за коначно решење за Косово и Метохију, на основу воље народа, мишљења релевантних власти, напора сваке стране у вези са спровођењем овог споразума као и Хелсиншког завршног акта. Оваква формулација је прилично широко постављена и нигде није експлицитно наведено да ће Албанци имати право на референдум, што је давало нашим позицијама простор за нове преговоре и маневар, јер смо на основу самог Споразума, оправдано могли да захтевамо да се референдум одржи на целокупној територији СРЈ, пошто нам је Споразум из Рамбујеа и даље гарантовао територијални интегритет над целом нашом територијом, као и надлежност у оквиру заједничког тржишта, монетарне политике, одбране, спољне политике, царинске службе, савезног опорезивања и савезних избора. Посебно нам је на руку ишло навођење Хелсиншког завршног акта из 1975. године, који гарантује непромењивост граница и територијални интегритет европским државама, а што је у нашем директном интересу.
Трећи, и по многима кључни аргумент за неприхватање Споразума јесте Поглавље 7 и Додатак Б, који су дефинисали права, привилегије и имунитет припадницима НАТО на читавој територији СРЈ. Међутим, имунитет припадницима НАТО и бројна додатна права која су уживали је већ СРЈ признала и то 1995. године, потписивањем анекса Дејтонског мировног споразума. Такође, Поглавље 7 подразумева стандарде која свака суверена земља добровољно прихвата уколико жели сарадњу кроз Партнерство за мир. Између осталог, наша држава је потписала 2006. године споразум са Владом САД којим је регулисан правни статус војних трупа САД на територији наше државе, док смо 2015. године потписали СОФА споразум са представницима НАТО савеза као међународне организације. Оно што је реално било спорно јесте могућност НАТО да врши хапшења и приводи оптужене надлежним органима, што је свакако неприхватљиво за једну суверену државу, а још више је било неприхватљиво за државни врх, који је већ тада страховао од оптужница које су се спремале у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу.
На основу свега наведеног, Споразум из Рамбујеа је био далеко од пожељног и доброг. Међутим, с обзиром да нам је као држави јасно предочено шта нас чека, као и с обзиром на чињеницу да су се глобалне околности промениле и да Сједињене Државе нису биле спремне и расположене за одуговлачење и надмудривање са Милошевићем, Споразум смо свакако морали да прихватимо. Рамбује је био наша шанса да задржимо Косово и Метохију у нашем уставном оквиру, притом дајући Албанцима свакако најширу могућу аутономију, готово у рангу државе.
Слободан Милошевић једноставно није био државник, није био спреман на компромисе и није имао визију и стратегију за остваривање националних интереса. Такође, прихватањем Споразума пружили би шансу за успостављање мира и стабилности у региону, а уз то би сачували државу, људске животе, привреду, култрна и национална добра, док би Србима јужно од Ибра пружили могућност за опстанак на својим вековним огњиштима.
Одбацивањем Споразума из Рамбујеа је пропуштена велика шанса, НАТО агресија нас је као друштво уназадила деценијама, а последице бомбардовања у економском и здравственом смислу осећаћемо у деценијама које су пред нама. Иако као друштво, не требамо да заборавимо на патње, као и на сваки живот који је положен у одбрани наше земље, морамо да се окренемо ка будућности и да се трудимо да направимо неки нови Споразум из Рамбујеа, који ће представљати компромисно решење за наша два народа. Иницијативе попут Мини Шенгена и пројекта Отворени Балкан нам свакако уливају наду да су позитивни исходи итекако могући.