Ceo mesec oktobar na međunarodnom planu je obeležio slučaj novinara Džamala Hašogija, koji je brutalno ubijen u prostorijama konzulata Saudijske Arabije u Istanbulu, a lanac dešavanja koja su usledila će se nesumnjivo protegnuti i duboko u mesec na čijem smo početku. Ubistvo saudijskog novinara i disidenta je stavilo odnose Vašingtona i Rijada na najveću probu u XXI veku, dalo novi zamajac „igri prestola“ koja se unutar Saudijske Arabije nepestano odvija, ali i poslužilo Turskoj kao važan adut kojim je pojačala sopstvenu poziciju u odmeravanju snaga sa Sjedinjenim Američkim Državama. No, krenimo redom.
Profil žrtve
Ko je zapravo bio Džamal Hašogi? Na to naizgled jednostavno pitanje nije moguće dati kratak i jednoznačan odgovor. Plodna medijska karijera nas svakako navodi na to da ga nazovemo novinarem, ali Hašogi je bio mnogo više od toga. Iako svetski mediji poslednjim mesec dana obiluju senzacionalistički skrojenim vestima o njegovom životu, potrudićemo se da opreznim pristupom navedemo samo one detalje koji su relevantni za ovu analizu, a iza kojih ujedno stoje iole pouzdani navodi.
Oko života i dela Džamala Hašogija postoji u određenim segmentima veoma gusta magla. Počevši od samog imena, koje se u različitim medijima navodi na bitno drugačije načine. Kod nas se nažalost ustalilo direktno čitanje engleske transliteracije (Khashoggi), pa smo kao rezultat dobili sasvim netačno „Kašogi“, koje u potpunosti odstupa od srpskih jezičkih normi koje propisuju transkripciju stranih imena tako da u najvećoj mogućoj meri odgovaraju izvornom izgovoru. Shodno tome, verovatno bi najispravnije bilo ime pokojnog novinara navoditi kao „Hašogdži“, a što je zapravo arabizovana verzija turskog prezimena „Kašikči“ kojeg je nasledio od svog dede. No, imajući u vidu potrebu da zarad prepoznatljivosti ne odstupimo previše od u nas ustaljene, iako pogrešne, transliteracije, navodićemo prezime nesrećnog disidenta kao „Hašogi“.
Kada se posmatra životopis pokojnog novinara, prvo što upada u oči svakako jesu snažne poslovne i političke pozicije koje su članovi njegove porodice zauzimali, počevši od njegovog dede Muhameda Kašikčija, koji je obavljao veoma važnu dužnost ličnog lekara osnivača moderne Saudijske Arabije, Abdulaziza ibn Sauda. Osim toga, njegov rođeni stric Adnan Hašogi je predstavljao jednog od najvećih trgovaca oružjem u XX veku, čije se bogatstvo 80-ih godina procenjivalo na četiri milijarde dolara (po sadašnjim vrednostima, to bi predstavljalo najmanje 12 milijardi). Adnan Hašogi je bio do grla umešan u jednu od najvećih afera američke administracije u drugoj polovini 80-ih, tzv. „Iran-Kontra“ skandal, tokom kojeg je otkriveno da su Amerikanci, kršeći sopstvene sankcije, prodavali sofisticirano oružje Iranu, e da bi oprihodovanim novcem finansirali pobunjenike u Nikaragvi. Ako svemu tome pridodamo i podatak po kome je brat od tetke Džamala Hašogija bio i egipatski milijarder Dodi Fajed, ljubavnik britanske princeze Dajane, sa kojom je zajedno poginuo u saobraćajnoj nesreći u Parizu 1997. godine, čitava priča o životu saudijskog novinara i disidenta dobija gotovo tabloidnu crtu.
No, biografija Džamala Hašogija sadrži i dosta u najmanju ruku mračnih detalja. U mnogim javno dostupnim iskazima se navodi njegov rad za saudijsku obaveštajnu službu, a dovodi se i u vezu sa američkom CIA. Povrh svega toga, Hašogi nije skrivao to da je tokom 80-ih i 90-ih negovao bliske prijateljske veze sa Osamom bin Ladenom, a u javnosti kruži njegova fotografija iz Avganistana s konca 80-ih, na kojoj u grupi mudžahedina sam Hašogi drži ručni bacač raketa. Zanimljivo je i to da je nakon Hašogijevog ubistva ugledni britanski novinar Robert Fisk napisao kako ga je upravo Džamal Hašogi 1993. u Sudanu upoznao sa Osamom bin Ladenom, iz čega je proizišao njegov čuveni apologetski tekst o Bin Ladenu u Independentu pod naslovom „Anti-sovjetski ratnik izvodi svoju vojsku na put mira“ . Nakon ubistva Osame bin Ladena u akciji američkih specijalaca 2011, Hašogi je na Tviteru napisao: „Rasplakao sam se, slomljenog srca za tobom Abu Abdulaše (jedan od Bin Ladenovih nadimaka). Bio si lep i hrabar u tim divnim avganistanskim danima, pre nego što si se predao mržnji i strastima“.
Novinarska karijera Džamala Hašogija bila je veoma bogata. Od polovine 80-ih godina radi kao dopisnik brojnih listova iz Saudijske Arabije, ali i iz drugih država Arapskog sveta, da bi 1991. preuzeo funkciju direktora i glavnog i odgovornog urednika uglednog lista Al-Madina iz Džede, na kojoj će se zadržati do 1999. Sledeće četiri godine, od 1999. do 2003. Hašogi će provesti na mestu zamenika glavnog urednika rijadskog lista Arab Njuz, koji se izdaje na engleskom jeziku i čiju publiku čine predstavnici poslovne i diplomatske zajednice na Bliskom istoku. Tokom 2003. na kratko postaje glavni urednik lista Al-Vatan, da bi istu funkciju u ovom prominentnom saudijskom listu liberalnih pogleda obavljao od 2007. do 2010. godine. U periodu između dva angažmana u listu Al-Vatan, Hašogi je služio kao savetnik princa Turkija bin Fejsala al Sauda, ambasadora Saudijske Arabije u Sjedinjenim Američkim Državama, koji je pre toga pune 23 godine rukovodio Mukhabaratom, centralnom obaveštajnom službom Saudijske Arabije. Iz Al-Vatana po drugi put odlazi 2010. pod pritiskom državnog rukovodstva nezadovoljnog njegovim kritičkim odnosom prema krutim religijskim normama, ali u isto vreme održava čvrste veze sa delom političkog i poslovnog establišmenta, kako u samoj Saudijskoj Arabiji, tako i na međunarodnom planu.
Bez stalnog angažmana, Hašogi se u narednom periodu u funkciji komentatora frekventno pojavljuje na mnogim svetskim TV stanicama poput BBC-ja i Al-Džazire, a u periodu od 2012. do 2016. njegove kolumne redovno objavljuje i Al-Arabija, TV stanica formirana saudijskim novcem u Dubaiju, okrenuta prema široj arapskoj publici. Uz podršku saudijskog milijardera Alvalida bin Talala i u saradnji sa američkom Bloomberg TV, Hašogi 2015. u Bahreinu lansira TV stanicu pod imenom Al-Arab, koja biva zatvorena od strane vlasti nakon samo 11 sati emitovanja, zbog objavljenog intervjua sa opozicionim političarem, predstavnikom većinske šiitske populacije. Krajem 2016. saudijske vlasti uvode, iako neformalnu, potpunu zabranu njegovih nastupa na državnim i drugim medijima pod kontrolom režima u Rijadu. Hašogi počinje da pod pseudonimom objavljuje oštre intonirane kritike saudijskih vlasti na uglednom portalu Middle East Eye, koje će nakon njegovog ubistva urednik Dejvid Hirst iznova publikovati pod Hašogijevim imenom. Polovinom 2017. Hašogi se seli u Sjedinjene Američke Države i počinje da radi kao kolumnista Washington Post-a, nastavljajući da komentariše zbivanja na Bliskom istoku za najgledanije američke i britanske TV stanice, a njegova publika na društvenoj mreži Tviter raste do blizu dva miliona pratilaca. Ušavši u otvoreni sukob sa vlastima u Rijadu, a posebno sa prestolonaslednikom Muhamedom bin Salmanom, Hašogi pokreće i političku organizaciju pod imenom Demokratija za Arapski svet SADA, za čiji rad po brojnim navodima dobija podršku organizacija povezanih sa Džordžem Sorosom. Tokom septembra 2018. Hašogi odlučuje da se preseli u Tursku, kupuje luksuzni stan u elitnom delu Istanbula, a u tom gradu ga 2. oktobra stiže i tragična sudbina.
Ubistvo u konzulatu
Nakon godinu dana provedenih u američkoj saveznoj državi Virdžiniji, u kojoj je boravio kao legalni stanovnik i nosilac specijalne vize namenjene ličnostima sa posebnim dostignućima, Džamal Hašogi se preselio u Tursku, u kojoj je nameravao da živi sa svojom verenicom Hatisom Džengiz. Inače, Hašogi je iza sebe imao već tri razvedena braka, a iz prvog je imao četvoro dece, od kojih su troje nosioci američkog državljanstva, za koje je i sam aplicirao. Da bi legalno sklopio brak sa 24 godine mlađom verenicom iz Turske, bilo mu je neophodno da ishoduje potvrdu o razvodu prethodnog braka, koju su pak morali izdati nadležni organi uprave iz Saudijske Arabije. Zahtev za izdavanje tog dokumenta je pokrenuo tokom septembra u ambasadi Saudijske Arabije u Vašingtonu, kojom je rukovodio princ Halid bin Salman, rođeni brat moćnog prestolonaslednika Muhameda bin Salmana i čovek sa kojim se sam Hašogi najmanje jednom susreo u prethodnih godinu dana. Iz razloga koji još uvek nisu do kraja razjašnjeni, Hašogi nije sačekao dostavu predmetnog dokumenta saudijskoj ambasadi u Vašingtonu, već je proceduru nastavio putem saudijskog konzulata u Istanbul, u koji se koncem septembra preselio.
U konzulat Saudijske Arabije u Istanbulu Džamal Hašogi je prvi put otišao 28. septembra, bez najave, gde je po svedočenju njegove verenice bio srdačno primljen i zakazano mu je da po potvrdu razvoda braka dođe 2. oktobra. Hašogi je postupio po uputstvo i u konzulat ušao tog dana oko 13 časova, dok je verenica ostala ispred da ga sačeka. Tri sata kasnije, a nakon što je radno vreme konzulata okončano u 15:30, g-đa Čengiz je obavestila turske vlasti o zadržavanju njenog verenika u saudijskom konzulatu, i to direktnim pozivom savetniku predsednika Turske, Jasinu Aktaju.
U danima koji su sledili preplitale su se različite teorije o tome da li je Džamal Hašogi zadržan u prostorijama konzulata, na neki način prebačen u Saudijsku Arabiju, ili pak ubijen, a kako je vreme prolazilo sve je počelo da ukazuje na najtragičniji ishod.
U javnost su počeli da dospevaju podaci iz istrage koje su povele turske vlasti, po kojima je identifikovana grupa od najmanje 15 saudijskih operativaca, koji su različitim letovima stigli u Istanbul 1. i 2. oktobra, gde su u napravili kobnu zamku za Hašogija. Turska policija dobija dozvolu za pretragu saudijskog konzulata tek 15. oktobra, dan nakon dogovora predsednika Erdoana i kralja Salamana o zajedničkom radu na ispitivanju svih okolnosti slučaja, nakon čega izvor iz kancelarije glavnog tužioca Turske objavljuje kako su pronađeni dokazi koji podupiru pretpostavku o tome da je Hašogi ubijen, kao i da je uočen rad na uklanjanju dokaza. Pet dana nakon toga, saudijsko ministarstvo spoljnih poslova zvanično saopštava da je Hašogi preminuo tokom tuče koja je izbila prilikom ispitivanja u prostorijama saudijskog konzulatau Istanbulu. Pošto su mediji sve otvorenije počeli da pozivaju na odgovornost saudijskog prestolonaslednika Muhameda bin Salmana, jer su među 15 operativaca identifikovani neki članovi njegovog ličnog obezbeđenja, istoga dana Rijad saopštava da su dužnosti razrešeni Ahmed Asiri, savetnik prestolonaslednika i zamenik direktora Mukhabarat-a, te Saud Al-Kahtani, savetnik prestolonaslednika za medije, koji je po nekim navodima rukovodio čitavom operacijom ubistva Hašogija.
U Turskoj je 22. oktobra povodom ovog slučaja boravila direktorka emričke CIA Đina Haspel, a od 28. oktobra i saudijski javni tužilac Saud al-Možeb, sa kojim je pregovore vodio direktor turske obaveštajne službe MIT i neformalni Erdoanov „čovek broj dva“ Hakan Fidan. Konačno, viši zvaničnik turske administracije je 31. oktobra potvrdio za Washington Post da je Hašogijevo telo nakon ubistva isečeno na komade, koji su potom uništeni u nekoj vrsti kiseline, što je 2. novembra, tačno mesec dana nakon Hašogijevog ubistva, za Turske medije ponovio i ranije pomenuti savetnik predsednika Erdoana, Jasin Aktaj.
Saudijska Arabija iz američkog ugla
Nivo pažnje koji su najznačajniji mejnstrim mediji na zapadu posvetili slučaju ubistva Džamala Hašogija ne može se objasniti samo njegovom relativnom popularnošću i angažmanom koji je tokom poslednje godine života imao u Washington Post-u, a posebno se to ne može reći za do tog momenta nezamisliv nivo kritike Saudijske Arabije, odnosno režima u Rijadu. Iz dana u dan, najugledniji američki mediji su zasipali svoje pratioce vestima o ubistvu Hašogija, od kojih su mnoge izlazile čak i iz okvira senzacionalizma i predstavljale najobičnija nagađanja, zasnovana samo na jednom, po pravilu anonimnom izvoru. Novine i TV stanice koje do juče nisu osećale potrebu da jednom rečju spomenu drastična kršenja ljudskih prava u Saudijsku Arabiji ili da jasno kvalifikuju agresiju Rijada na susedni Jemen kao uzrok humanitarne katastrofe koja pogađa milione ljudi, postale su u trenu najborbeniji jastrebovi, utrkujući se u optužbama protiv čelnih ljudi kuće Saud. Sve ovo nužno ukazuje na širi plan u kome se tragično ubistvo dogodilo, te na procese koji se moraju imati u vidu kada se sagledavaju svi aspekti tog slučaja, kao i moguće posledice.
Naime, poznato je da dugotrajno savezništvo Sjedinjenih Američkih Država i Saudijske Arabije predstavlja jedan od osnovnih stubova političko-bezbednosne arhitekture Bliskog istoka u dugom trajanju. To savezništvo, sklopljeno nakon Drugog svetskog rata, a učvršćeno nakon velikih naftnih kriza 70-ih godina prošlog veka, bilo je zasnovano na relativno prostoj računici. Amerika je uvozila ogromne količine saudijske nafte pod relativno povoljnim uslovima i pružala punu podršku kako kući Saud na unutrašnjem planu, tako i Saudijskoj Arabiji u regionu, dok je Rijad pored svežeg novca prihvatao i velike količine američkog naoružanja, čime je ujedno sprečavan preveliki odliv novca iz SAD i pospešivana američka vojna industrija, te pružao podršku obuzdavanju svih komunističkih ili pro-sovjetskih pokreta širom Bliskog istoka.
Okolnosti su se, međutim, u novom veku bitno promenile, a elementi u toj računici na kojoj je bilo zasnovano dugotrajno savezništvo Vašingtona i Rijada su počeli jedan po jedan da gube na značaju. Prvo, došlo je do kraja Hladnog rata, a iranska pretnja, ma koliko velika, nije predstavljala jednaku opasnost kao rat sa Sovjetskim Savezom. Zatim, tehnološkim napretkom je postala isplativa proizvodnja nafte iz uljnih škriljaca kojima SAD i Kanada obiluju, te je obim uvoza nafte sa Bliskog istoka u Ameriku počeo drastično da se smanjuje. Konačno, tzv. Nuklearni sporazum koji su SAD (i pet drugih velikih sila) sklopile sa Iranom 2015. je iz perpektive Saudijske Arabije predstavljao katastrofu, jer je ujedno nosio opasnost brzog snaženja najvećeg regionalnog rivala, ali i pretnju vrtoglavog pada značaja njihove države u očima zvaničnog Vašingtona. Stoga je pobeda Donalda Trampa u državama poput Saudijske Arabije i Izraela dočekana sa oduševljenjem, a nema sumnje ni u to da su pomenute zemlje shodno svojim kapacitetima toj pobedi i doprinele. Nova američka administracija je promenila pristup Bliskom istoku, povukla se iz nuklearnog sporazuma sa Iranom , a prilikom svoje prve inostrane turneje američki predsednik Tramp je u Rijadu zaključio sa Saudiskom Arabijom sporazume o prodaji naoružanja vredne 110 milijardi dolara. Iako neki dugoročni parametri računice koja definiše savezništvo nisu promenjeni (Hladni rad, zavisnost od nafte), izlaskom SAD iz sporazuma sa Iranom i lukrativnim aranžmanom o prodaji oružja, pozicija i značaj Saudisjke Arabije u strategiji SAD su povraćeni na kratak, a možda i srednji rok.
Ključnu ulogu u revitalizaciji savezništva Rijada i Vašingtona, te zaključivanju velikih aranžmana iz oblasti vojne indutrije i nuklearnih tehnologija, odigrali su srdačni odnosi Trampovog zeta i specijalnog savetnika zaduženog za Bliski istok Džareda Kušnera i princa Muhameda bin Salmana, kojem su upravo te relacije poslužile kao katalizator brzog uspona na mesto prestolonaslednika. Imajući u vidu surovi politički rat koji se bezmalo dve godine vodi u Vašingtonu i kojim tzv. „duboka država“ pokušava da obuzda ili čak obori Donalda Trampa i njegovu administraciju, medijski udar na Saudijsku Arabiju i posebno na prestolonaslednika Muhameda bin Salmana se može tumačiti i kao bočni napad na Trampa, uz pretpostavku da bi eventualnim padom saudijski prestolonaslednik na neki način za sobom povukao i Džareda Kušnera, a što bi predstavljalo ozbiljan problem za Belu Kuću i Trampa u najličnijem smislu.
Uzdrmani prestolonaslednik
Tragični događaj u Istanbulu nesumljivo je predstavljao zamku za Džamala Hašogija, kojem nakon prolaska kroz vrata saudijskog konzulata očigledno nije bilo spasa. Međutim, puno toga ukazuje na mogućnost da je u isto vreme ubistvo Hašogija predstavljalo i zamku za Muhameda bin Salmana. Ne negirajući pretpostavku po kojoj je saudijski prestolonaslednik naložio Hašogijevo ubistvo, što je sasvim moguće imajući u vidu cenu ljudskog života u pustinjskoj kraljevini i status izdajnika koji je Hašogi u očima režima sigurno imao, način na koji je sama likvidacija izvršena obiluje nelogičnostima. Naime, sama operacija ubistva je sprovedena na teritoriji Turske, koja se ne može iz perspektive Rijada smatrati prijateljskom zemljom, a sproveo ju je tim čiji sastavni deo su bili pripadnici ličnog obezbeđenja Muhameda bin Salmana. Bilo je sasvim očekivano da će njihov identitet biti relativno lako otkriven putem snimaka na sigurnosnim kameramaprilikom ulaska u Tursku, što se i desilo. Zatim, i odluka da se likvidacija sporvede u prostorijama konzulata je u profesionalnom smislu veoma diskutabilna. Budući da se u Istanbulu nalazi veoma brojna saudijska dijaspora, kao i da bezbednosni aparat Rijada sasvim sigurno ima mnoštvo svojih operativaca u tom gradu, ubistvo novinara je moglo biti sprovedeno tokom insceniranog pokušaja pljačke u kojem bi poginuo, u saobraćajnom udesu ili pak snajperskim metkom. Kako god, postojalo je nebrojeno načina da se Hašogi ubije, pri čemu bi ostalo daleko manje tragova koji vode u pravcu saudijskog prestolonaslednika. No, zašto bi uopšte zamka za mladog prestolonaslednika bila postavljena i ko bi mogao da stoji iza toga?
Pre svega, mora se imati u vidu to da dešavanja koje se u poslednjih godinu i po dana odvijaju unutar Saudisjke Arabije predstavljaju daleko dublje i dalekosežnije promene, nego što bi to bila prosta tranzicija personalne vlasti. Naime, još od vremena vlasti Abdulaziza ibn Sauda, vlast u pustinjskoj kraljevini je zasnovana na dva najvažnija stuba. Prvi stub predstavlja čvrsta veza vladara i vladarske kuće sa salafističkom religijskom elitom , dok drugi čini široki konsenzus unutar veoma brojne porodice Saud. Nasuprot principu primogeniture koji nam je je dobro poznat i po kome preminulog vladara nasleđuje njegov najstariji sin ili najstarije dete, u Saudijskoj Arabiji je nakon smrti Ibn Sauda uspostavljen sistem ko kome je kralj biran iz reda njegovih sinova, pri čemu za naslednika prestola nije mogao imenovati sopstvenog sina, već isključivo brata ili sinovca, a sve najvažnije funkcije u državi su deljene između ostalih članova vladarske familije.
Aktuelne promene u Saudijskoj Arabiji drmaju oba gore navedena temelja. Prvo, imenovanjem svog sina Muhameda za naslednika prestola pre bezmalo godinu i po dana, kralj Salman je prekršio princip uspostavljen još 1953. g. i vlast praktično učinio naslednom. Sa druge strane, nastupi prestolonaslednika u kojima najavljuje povratak umerenijim formama islamskog učenja prete da ugroze čvrstu spregu vladarske kuće i salafističke religijske elite. Pritom, moramo imati u vidu to da salafizam/vehabizam predstavlja zvaničan vid ispovedanja islama u pustinjskoj kraljevini, ali da toj školi islama ne pripada više od jedne četvrtine stanovnika i to prevashodno u centralnoj provinciji Nadžd oko glavnog grada Rijada. Uz 15-ak procenata šiita, većina stanovnika Saudijske Arabije pripada konvencionalnim vidovima sunitskog islama. Pridodamo li tome još i to da je većinom mladom stanovništvo bogate kraljevine svakako izloženo tokovima globalizacije, pa u određenoj meri i vesternizacije, jasno je da prestolonaslednik Muhamed ima nameru da populističkim pristupom temelj svog legitimiteta izmesti iz oblasti konsenzusa porodične oligarhije ka podršci širokih narodnih slojeva. No, ono što ovaj plan čini neizvesnim jeste nepostojanje izgrađenih mehanizama kojim javno mnjenje može da utiče na političke tokove u Saudijskoj Arabiji, pa stoga ovi potezi prestolonaslednika ipak predstavljaju iskorak u nepoznato.
Privođenje oko pet stotina ljudi u sklopu borbe protiv korupcije, kojom je sa čela ad-hok formirane komisije rukovodio sam prestolonaslednik, a koje je sprovedeno pre tačno godinu dana, nesumnjivo je predstavljalo važan korak u procesu konsolidacije prinčeve lične vlasti. Eliminacijom potencijalnih rivala iz reda vladarske porodice, Muhamed bin Salman je ovladao svim trima granama oružanih snaga Saudijske Arabije (vojska, policija, nacionalna garda), administrativnim aparatom, medijima i glavnim finansijskim tokovima, tako da se od tog momenta može smatrati stvarnim vladarom pustinjske kraljevine.
No, jedna od najvažnijih dimenzija pomenute „čistke“ bila je ona novčana. Među privedenima, koji su isprva držani u holu luksuznog hotela Ric u Rijadu bili su neki od najbogatijih ljudi kraljevine, puput princa Alvalida bin Talala (ranije pomenutog poslovnog partnera Džamala Hašogija), zvanično najbogatijeg čoveka u državi. Imajući u vidu to da korupcija u nekom vidu predstavlja uobičajeni način poslovanja u Saudijskoj Arabiji, jasno je da su ova privođenja za cilj imala nešto drugo, a ne uspostavljanje zakonitosti u radu najvećih kompanija. Radi se, naime, o određenoj vrsti iznude kojoj su izloženi privedeni i pred koje je po navodima bliskoistočnih medija stavljen izbor da oko 70% svoje imovine stave na raspolaganje vlastima, u zamenu za svoju slobodu. Velika većina je iskazala spremnost da se povinuje takvom diktatu, a procena je da je tim putem prestolonaslednik prikupio oko 100 milijardi dolara.
Iako Saudijska Arabija po opštem mišljenju ne predstavlja državu kojoj nedostaje novca, stvari ipak stoje nešto drugačije. Uprkos najnižim proizvodnim cenama na planeti, dug period depresiranih cena nafte na svetskom tržištu se negativno odrazio na budžet pustinjske kraljevine, a promene u globalnoj ekonomiji i sve manji uvoz nafte od strane SAD primorali su Rijad da intenzivno razmišlja o vremenu „posle nafte“, poput svojih suseda u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Stoga ne predstavljaju iznenađenje ambiciozni planovi Muhameda bin Salmana o razvoju visokih tehnologija, unapređenju turističke ponude i izgradnji potpuno novog grada na obalama Crvenog mora, za šta bi troškovi mogli iznositi i 500 milijardi dolara. Takozvani obračun sa korupcijom predstavljao je jedan od načina za prikupljanje sredstava za realizaciju velikih projekata, dok je drugi veoma izdašan izvor pronađen u planiranoj prodaji 5% udela u državnoj naftnoj kompaniji Aramco, koja je planirana za 2018. godinu, ali je ipak odložena. O kolikom se potencijalnom poslu radi, najbolje govore grube procene vrednosti kompanije Aramco (precizne ne postoje, budući da deonice do sada nisu listane na svetskim betzama) po kojima njena vrednost iznosi oko 2.000 milijardi dolara. Prateći tu računicu, jasno je da bi se prodajom svega 5% udela u kompaniji dobilo čak 100 milijardi.
Međutim, nakon brojnih glasina, koncem leta je potvrđeno da se izlazak kompanije Aramco odlaže za 2020. ili 2021. godinu, što je za mnoge predstavljalo redak znak nemoći prestolonaslednika da realizuje svoje planove, odnosno činjenice da unutar državnog sistema postoje delotvorni mehanizmi otpora. Pored toga, u prethodnih nekoliko meseci je primećen sve veći broj javnih pojavljivanja kralja Salmana, koji se nakon imenovanja svog sina miljenika na mesto prestolonaslednika pre bezmalo godinu i po dana gotovo povukao iz javnosti. Sve ovo ukazuje na izazove sa kojima se Muhamed bin Salman očigledno susreće. Mladi prestolonaslednik je za kratko vreme svoje, gotovo ničim ograničene vlasti uspeo da antagonizuje skoro kompletan politički i poslovni establišment zasnovan na sistemu porodične oligarhije i konsenzusa različitih grana vladajućeg doma. Rat u Jemenu, koji mnogi smatraju njegovim ličnim pohodom je daleko od brzog uspeha koji je Bin Salman očekivao, a relativni neuspeh je doživeo i sa pokušajem blokade Katara, koju su Iran i Turska u dobroj meri probile. Konačno, način na koji je svrgnuo svog prethodnika i brata od strica Muhameda bin Najefa je zabrinuo mnoge u Pentagonu i drugim dubinskim političko-bezbednosnim strukturama SAD sa kojima je Bin Najef bio godinama povezan, a koji nisu impresionirani ličnim vezama Muhameda bin Salmana sa Džaredom Kušnerom.
Drugim rečima, u širokim strukturama Saudijske Arabije, pa delimično i SAD, je stvoren konsenzus po kojem Muhamed bin Salman predstavlja problem. Stoga bi se i slučaj ubistva Džamala Hašogija mogao posmatrati ako ne kao akcija tih struktura, ono bar kao prilika koju su protivnici Muhameda bin Salmana uočili i iskoristili na veoma dobar način.
Poput bombe je odjeknula vest koju je 18. oktobra objavio ugledni francuski Le Figaro, po kojoj je održan sastanak starešina kuće Saud, kojem su prisustvovale starešine svih grana vladajuće porodice i na kojem je razmatrana mogućnost pronalaženja zamene za Muhameda bin Salmana. Po navodima tog lista, na sasatanku je najčešće spominjano ime Halida bin Salmana, mlađeg brata aktuelnog prestolonaslednika i ambasadora Saudijske Arabije u SAD. Drugi mediji koji su se bavili sličnim spekulacijama poput portala Middle East Eye veće šanse daju Fejsalu bin Salmanu, takođe rođenom bratu prestolonaslednika. No, prvi konkretan potez koji ukazuje na previranja unutar kraljevskog doma je povratak u Rijad Ahmeda bin Abdulaziza, mlađeg kraljevog brata iz Londona u kojem je boravio prethodnih godina. Princ Ahmed je smatran najviše rangiranim saudijskim disidentom sa velikim ličnim uticajem na mnoge pripadnike kraljevske porodice. Za povratak u Rijad, koji je samo mesec dana ranije bio nezamisliv, princ Ahmed je po svemu sudeći dobio bezbednosne garancije SAD i Velike Britanije. Iako bi i sam mogao biti pretendent na mesto prestolonaslednika, Ahmed bin Abdulaziz će verovatnije upravljati procesom koji bi mogao dovesti do razrešenja njegovog sinovca Muhameda bin Salmana.
Naravno, sve ovo su samo mogući scenariji daljeg razvoja situacije u Saudijskoj Arabiji, a preciznije prognoze je nemoguće davati, prevashodno imajući u vidu veoma zatvorenu prirodu režima u Rijadu. Prestolonaslednik Muhamed bin Salman nesporno predstavlja figuru koja poseduje najviše političke moći u kraljevini, ali je sasvim izvesno neomiljen zbog ranijih obračuna sa članovima vladarske porodice i objektivnih neuspeha na unutrašnjem i spoljnjem planu. Slučaj Hašogi predstavlja najveći izazov njegovoj vlasti i može predstavljati katalizator njegovog pada, no isto tako i Muhamed bin Salman može iz cele afere izaći sa modricama, ali stojeći. Kakav će krajnji efekat ubistvo novinara i disidenta imati na prilike u Sadijskoj Arabiji zapravo u velikoj meri zavisi od Turske.
Gospodar procesa
Bez obzira na to šta se na koncu bude ispostavilo oko planiranja i izvedbe „operacije Hašogi“, prilično je izvesno da organi Turske nisu imali nikakve veze sa tim, ali je zvanična Ankara iz čitavog slučaja za sebe izvukla maksimalnu korist. Sve informacije o ubistvu Hašogija koje su dospevale u javnost od 2. oktobra nadalje poticale su iz istrage koje su turske vlasti sprovodile i planski, dozirano plasirale određenim medijima. Posebno je zanimljiv spin sa pričom o snimku samog ubistva koje je navodno načinjeno pomoću „pametnog sata“ koji je Hašogi nosio na svojoj ruci, a za šta se kasnije ispostavilo da uopšte nije tehnički izvodljivo. No, upravo ta priča je iskorišćena kako bi se opravdalo postojanje određenih snimaka koji su pribavljeni ilegalnim putem, odnosno prismotrom saudijskog konzulata, što predstavlja uobičajeni vid kršenja Bečke konvencije o diplomatskim odnosima.
Odnosi Turske i Sjedinjenih Američkih Država se već neko vreme nalaze na silaznoj putanji, a ovaj slučaj je zvaničnoj Ankari poslužio da bitno ojača svoje pozicije u tom svojevrsnom odmeravanju snaga. Tačno deset dana nakon Hašogijevog ubistva, turski sud je faktički oslobodio američkog pastora Endrua Bransona (osuđen je na kaznu čiji je veći deo odslužio tokom postupka) koji se odmah vratio u SAD, čime je uklonjena važna prepreka poboljšanju odnosa Ankare i Vašingtona. Nedugo zatim, SAD su skinule dvojicu turskih ministara sa crne liste na koju su bili svrstanu po tzv. „Aktu Magnitski“, a po osnovanim pretpostavkama dogovoreno je i smanjenje američkog pritiska na tursku ekonomiju.
Ankara i Rijad predstavljaju regionalne rivale, čiji se interesi često suprotstavljaju, što je došlo do izražaja tokom Katarske diplomatske krize polovinom prošle godine, ali uprkos tome imaju razvijene trgovinske odnose. Postepeno puštajući u javnost podatke iz istrage, Ankara je sve vreme ostavljala prostor za neku vrstu dogovora sa Rijadom, e da bi tek 23. oktobra turski predsednik Erdoan u parlamentu nedvosmisleno potvrdio kako je ubistvo Džamala Hašogija „unapred pripremljeni politički zločin“, ali je i tom prilikom naglasio kako ne sumnja u iskrenost kralja Salmana, dok prestolonaslednika Muhameda bin Salmana nije spomenuo nijednom rečju. Predsednik Turske je izrazio i očekivanje da će izvršioci ubistva odgovarati pred sudom u Istanbulu, najavljujući time izgledni zahtev za ekstradiciju 18 osumnjičenih koje je Saudijska Arabija prethodno privela.
Dan pre tog Erdoanovog obraćanja u Ankari je boravila direktorka američke CIA Đina Haspel sa kojom je očigledno dogovoreno koliko daleko će Turska ići u otkrivanju podataka iz istrage, odnosno hoće li se iznetim podacima inkriminisati sam prestolonaslednik Muhamed bin Salman ili se lanac odgovornosti može zaustaviti na njegovim najbližim saradnicimi. Tom prilikom je navodno Đini Haspel pušten i snimak samog ubistva iz konzulata, o kojem je napisano na desetine novinskih tekstova, ali još niko nije zvanično potvrdio da postoji, odnosno da ga je lično čuo i video. Istoga dana Reuters je objavio vest o tome da se tokom ispitivanja Džamala Hašogija u saudijskom konzulatu putem Skajpa direktno uključio Saud Al-Kahtani, savetnik mladog prestolonaslednika, koji je nakon razmene uvreda sa Hašogijem operativcima naredio da mu „donesu glavu tog psa“. Snimak tog poziva se, po istim navodima, nalazi u posedu turskih vlasti. Budući da je Al-Kahtani svega dva dana ranije razrešen dužnosti, skupa sa drugim Bin Salmanovim savetnikom Ahmedom Asirijem, obrisi plana o žrtvovanju dvojice bliskih saradnika zarad političke zaštite prestolonaslednika postaju očigledni. U vizuri Bele kuće, zaštita Muhameda bin Salmana znači ne samo odbranu lukrativnih izvoznih aranžmana, već i političku zaštitu Džareda Kušnera, pa i samog Donalda Trampa, tako da nije nimalo slučajno angažovala svoju prvu postavku i značajne resurse na ovom slučaju.
Ono što će se tek videti u narednom periodu jesu koncesije koje je Ankara uspela da dobije od Vašingtona, koje sigurno prevazilaze ukidanje simboličkih sankcija protiv dvojice ministara, a opet teško da bi mogle dosegnuti ispunjenje najveće Erdoanove želje – izručenje Fetulaha Gulena Turskoj. U zadatom okviru moguće je puno toga, a pažnje je vredna izjava turskog predsednika data 30. oktobra u kojoj se zarekao da će „uništiti terorističko leglo istočno od Eufrata“. Radi se naime o kurdskom kantonu na severu Sirije koji predstavlja trn u oku Turske, a koji joj je godinama bio izvan domašaja zbog prisustva američkih trupa na tom terenu. Retorske formulacije koje je Erdoan opotrebio identične su onima kojima je najavljivao prethodne dve operacije turske armije na severu sirije, tako da bi zeleno svetlo SAD za još jednu tursku intervenciju ograničenog obima moglo biti deo dogovorenog paketa. Nimalo slučajno, Turska se našla među svega osam država izuzetih iz poslednjeg kruga sankcija koje su SAD zavele Iranu 5. novembra, što znači da će moći da nastavi za nju veoma značajan uvoz iranske nafte.
Otvorena pitanja
Umesto zaključka, najkorisnije bi bilo napraviti listu otvorenih pitanja. Na neke od njih će vreme pred nama svakako dati odgovore, dok će odgovori na druga izvesno ostati tajna za širu javnost u dugom vremenu.
– Zašto je Džamal Hašogi išao lično u saudijski konzulat u Istanbulu radi preuzimanja dokumenta? Da li je to predstavljalo samo masku za neki planirani susret?
– Koja je uloga Hašogijeve verenice Hatise Džengiz? Zašto je prijavila Hašogijev nestanak tek nakon tri sata, i to direktnim pozivom savetniku turskog predsednika?
– Zašto je operacija ubistva Hašogija sprovedena u prostorijama konzulata, čime je ostavljno mnoštvo tragova, a ne na ulicama Istanbula?
– Postoji li zaista bilo kakav video ili audio snimak samog ubistva i kako je načinjen?
– Kako to da su se mejnstrim mediji u SAD, neskloni bilo kakvoj kritici režima u Saudijskoj Arabiji, ovim povodom obrušili na Rijad?
– Da li će ubistvo Hašogija dovesti do smene svemoćnog saudijskog prestolonaslednika Muhameda bin Salmana?
– Kakva je uloga princa Ahmeda bin Abdulaziza i postoji li unapred pripremljen plan o promeni naslednika prestola?
– Za koje se sve koncesije od SAD Turska izborila na ekonomskom planu uspešnim upravljanjem krize oko ubistva Hašogija? Hoće li dobiti odrešene ruke za još jednu intervenciju protiv Kurda na severu Sirije?