fbpx

Смрт у конзулату – политичке импликације убиства Џамала Хашогија

10/11/2018
Аутор :
Анализе

Цео месец октобар на међународном плану је обележио случај новинара Џамала Хашогија, који је брутално убијен у просторијама конзулата Саудијске Арабије у Истанбулу, а ланац дешавања која су уследила ће се несумњиво протегнути и дубоко у месец на чијем смо почетку. Убиство саудијског новинара и дисидента је ставило односе Вашингтона и Ријада на највећу пробу у XXI веку, дало нови замајац „игри престола“ која се унутар Саудијске Арабије непестано одвија, али и послужило Турској као важан адут којим је појачала сопствену позицију у одмеравању снага са Сједињеним Америчким Државама. Но, кренимо редом.

Профил жртве

Ко је заправо био Џамал Хашоги? На то наизглед једноставно питање није могуће дати кратак и једнозначан одговор. Плодна медијска каријера нас свакако наводи на то да га назовемо новинарем, али Хашоги је био много више од тога. Иако светски медији последњим месец дана обилују сензационалистички скројеним вестима о његовом животу, потрудићемо се да опрезним приступом наведемо само оне детаље који су релевантни за ову анализу, а иза којих уједно стоје иоле поуздани наводи.

Око живота и дела Џамала Хашогија постоји у одређеним сегментима веома густа магла. Почевши од самог имена, које се у различитим медијима наводи на битно другачије начине. Код нас се нажалост усталило директно читање енглеске транслитерације (Khashoggi), па смо као резултат добили сасвим нетачно „Кашоги“, које у потпуности одступа од српских језичких норми које прописују транскрипцију страних имена тако да у највећој могућој мери одговарају изворном изговору. Сходно томе, вероватно би најисправније било име покојног новинара наводити као „Хашогџи“, а што је заправо арабизована верзија турског презимена „Кашикчи“ којег је наследио од свог деде. Но, имајући у виду потребу да зарад препознатљивости не одступимо превише од у нас устаљене, иако погрешне, транслитерације, наводићемо презиме несрећног дисидента као „Хашоги“.

ЏАМАЛ ХАШОГИ, НОВИНАР ЧИЈЕ БРУТАЛНО УБИСТВО ЈЕ ПОКРЕНУЛО ЛАНАЦ ДОГАЂАЈА НА МЕЂУНАРОДНОМ ПЛАНУ

Када се посматра животопис покојног новинара, прво што упада у очи свакако јесу снажне пословне и политичке позиције које су чланови његове породице заузимали, почевши од његовог деде Мухамеда Кашикчија, који је обављао веома важну дужност личног лекара оснивача модерне Саудијске Арабије, Абдулазиза ибн Сауда. Осим тога, његов рођени стриц Аднан Хашоги је представљао једног од највећих трговаца оружјем у XX веку, чије се богатство 80-их година процењивало на четири милијарде долара (по садашњим вредностима, то би представљало најмање 12 милијарди). Аднан Хашоги је био до грла умешан у једну од највећих афера америчке администрације у другој половини 80-их, тзв. „Иран-Контра“ скандал, током којег је откривено да су Американци, кршећи сопствене санкције, продавали софистицирано оружје Ирану, е да би оприходованим новцем финансирали побуњенике у Никарагви. Ако свему томе придодамо и податак по коме је брат од тетке Џамала Хашогија био и египатски милијардер Доди Фајед, љубавник британске принцезе Дајане, са којом је заједно погинуо у саобраћајној несрећи у Паризу 1997. године, читава прича о животу саудијског новинара и дисидента добија готово таблоидну црту.

АДНАН ХАШОГИ, СТРИЦ УБИЈЕНОГ НОВИНАРА, БИО ЈЕ ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ТРГОВАЦА ОРУЖЈЕМ У XX ВЕКУ

Но, биографија Џамала Хашогија садржи и доста у најмању руку мрачних детаља. У многим јавно доступним исказима се наводи његов рад за саудијску обавештајну службу, а доводи се и у везу са америчком ЦИА. Поврх свега тога, Хашоги није скривао то да је током 80-их и 90-их неговао блиске пријатељске везе са Осамом бин Ладеном, а у јавности кружи његова фотографија из Авганистана с конца 80-их, на којој у групи муџахедина сам Хашоги држи ручни бацач ракета. Занимљиво је и то да је након Хашогијевог убиства угледни британски новинар Роберт Фиск написао како га је управо Џамал Хашоги 1993. у Судану упознао са Осамом бин Ладеном, из чега је произишао његов чувени апологетски текст о Бин Ладену у Индепенденту под насловом „Анти-совјетски ратник изводи своју војску на пут мира“ . Након убиства Осаме бин Ладена у акцији америчких специјалаца 2011, Хашоги је на Твитеру написао: „Расплакао сам се, сломљеног срца за тобом Абу Абдулаше (један од Бин Ладенових надимака). Био си леп и храбар у тим дивним авганистанским данима, пре него што си се предао мржњи и страстима“.

Новинарска каријера Џамала Хашогија била је веома богата. Од половине 80-их година ради као дописник бројних листова из Саудијске Арабије, али и из других држава Арапског света, да би 1991. преузео функцију директора и главног и одговорног уредника угледног листа Ал-Мадина из Џеде, на којој ће се задржати до 1999. Следеће четири године, од 1999. до 2003. Хашоги ће провести на месту заменика главног уредника ријадског листа Араб Њуз, који се издаје на енглеском језику и чију публику чине представници пословне и дипломатске заједнице на Блиском истоку. Током 2003. на кратко постаје главни уредник листа Ал-Ватан, да би исту функцију у овом проминентном саудијском листу либералних погледа обављао од 2007. до 2010. године. У периоду између два ангажмана у листу Ал-Ватан, Хашоги је служио као саветник принца Туркија бин Фејсала ал Сауда, амбасадора Саудијске Арабије у Сједињеним Америчким Државама, који је пре тога пуне 23 године руководио Мукхабаратом, централном обавештајном службом Саудијске Арабије. Из Ал-Ватана по други пут одлази 2010. под притиском државног руководства незадовољног његовим критичким односом према крутим религијским нормама, али у исто време одржава чврсте везе са делом политичког и пословног естаблишмента, како у самој Саудијској Арабији, тако и на међународном плану.

ПРИНЦ АЛВАЛИД БИН ТАЛАЛ, НАЈБОГАТИЈИ МАГНАТ САУДИЈСКЕ АРАБИЈЕ, ПРУЖАО ЈЕ ПОДРШКУ ПРОЈЕКТИМА ЏАМАЛА ХАШОГИЈА

Без сталног ангажмана, Хашоги се у наредном периоду у функцији коментатора фреквентно појављује на многим светским ТВ станицама попут BBC-ја и Ал-Џазире, а у периоду од 2012. до 2016. његове колумне редовно објављује и Ал-Арабија, ТВ станица формирана саудијским новцем у Дубаију, окренута према широј арапској публици. Уз подршку саудијског милијардера Алвалида бин Талала и у сарадњи са америчком Bloomberg TV, Хашоги 2015. у Бахреину лансира ТВ станицу под именом Ал-Араб, која бива затворена од стране власти након само 11 сати емитовања, због објављеног интервјуа са опозиционим политичарем, представником већинске шиитске популације. Крајем 2016. саудијске власти уводе, иако неформалну, потпуну забрану његових наступа на државним и другим медијима под контролом режима у Ријаду. Хашоги почиње да под псеудонимом објављује оштре интониране критике саудијских власти на угледном порталу Middle East Eye, које ће након његовог убиства уредник Дејвид Хирст изнова публиковати под Хашогијевим именом. Половином 2017. Хашоги се сели у Сједињене Америчке Државе и почиње да ради као колумниста Washington Post-а, настављајући да коментарише збивања на Блиском истоку за најгледаније америчке и британске ТВ станице, а његова публика на друштвеној мрежи Твитер расте до близу два милиона пратилаца. Ушавши у отворени сукоб са властима у Ријаду, а посебно са престолонаследником Мухамедом бин Салманом, Хашоги покреће и политичку организацију под именом Демократија за Арапски свет САДА, за чији рад по бројним наводима добија подршку организација повезаних са Џорџем Соросом. Током септембра 2018. Хашоги одлучује да се пресели у Турску, купује луксузни стан у елитном делу Истанбула, а у том граду га 2. октобра стиже и трагична судбина.

Убиство у конзулату

Након годину дана проведених у америчкој савезној држави Вирџинији, у којој је боравио као легални становник и носилац специјалне визе намењене личностима са посебним достигнућима, Џамал Хашоги се преселио у Турску, у којој је намеравао да живи са својом вереницом Хатисом Џенгиз. Иначе, Хашоги је иза себе имао већ три разведена брака, а из првог је имао четворо деце, од којих су троје носиоци америчког држављанства, за које је и сам аплицирао. Да би легално склопио брак са 24 године млађом вереницом из Турске, било му је неопходно да исходује потврду о разводу претходног брака, коју су пак морали издати надлежни органи управе из Саудијске Арабије. Захтев за издавање тог документа је покренуо током септембра у амбасади Саудијске Арабије у Вашингтону, којом је руководио принц Халид бин Салман, рођени брат моћног престолонаследника Мухамеда бин Салмана и човек са којим се сам Хашоги најмање једном сусрео у претходних годину дана. Из разлога који још увек нису до краја разјашњени, Хашоги није сачекао доставу предметног документа саудијској амбасади у Вашингтону, већ је процедуру наставио путем саудијског конзулата у Истанбул, у који се концем септембра преселио.

ИЗА БЛИНДИРАНИХ ВРАТА САУДИЈСКОГ КОНЗУЛАТА У ИСТАНБУЛУ КРИЈЕ СЕ МРАЧНА ТАЈНА

У конзулат Саудијске Арабије у Истанбулу Џамал Хашоги је први пут отишао 28. септембра, без најаве, где је по сведочењу његове веренице био срдачно примљен и заказано му је да по потврду развода брака дође 2. октобра. Хашоги је поступио по упутство и у конзулат ушао тог дана око 13 часова, док је вереница остала испред да га сачека. Три сата касније, а након што је радно време конзулата окончано у 15:30, г-ђа Ченгиз је обавестила турске власти о задржавању њеног вереника у саудијском конзулату, и то директним позивом саветнику председника Турске, Јасину Актају.

У данима који су следили преплитале су се различите теорије о томе да ли је Џамал Хашоги задржан у просторијама конзулата, на неки начин пребачен у Саудијску Арабију, или пак убијен, а како је време пролазило све је почело да указује на најтрагичнији исход.

СВИ ПОЧИНИОЦУ ХАШОГИЈЕВОГ УБИСТВА СУ ФОТОГРАФИСАНИ ПРИЛИКОМ УЛАСКА У ТУРСКУ, А НАЈМАЊЕ СЕДМОРИЦА СУ ИДЕНТИФИКОВАНИ КАО ПРИПАДНИЦИ ОБЕЗБЕЂЕЊА МУХАМЕДА БИН САЛМАНА

У јавност су почели да доспевају подаци из истраге које су повеле турске власти, по којима је идентификована група од најмање 15 саудијских оперативаца, који су различитим летовима стигли у Истанбул 1. и 2. октобра, где су у направили кобну замку за Хашогија. Турска полиција добија дозволу за претрагу саудијског конзулата тек 15. октобра, дан након договора председника Ердоана и краља Саламана о заједничком раду на испитивању свих околности случаја, након чега извор из канцеларије главног тужиоца Турске објављује како су пронађени докази који подупиру претпоставку о томе да је Хашоги убијен, као и да је уочен рад на уклањању доказа. Пет дана након тога, саудијско министарство спољних послова званично саопштава да је Хашоги преминуо током туче која је избила приликом испитивања у просторијама саудијског конзулатау Истанбулу. Пошто су медији све отвореније почели да позивају на одговорност саудијског престолонаследника Мухамеда бин Салмана, јер су међу 15 оперативаца идентификовани неки чланови његовог личног обезбеђења, истога дана Ријад саопштава да су дужности разрешени Ахмед Асири, саветник престолонаследника и заменик директора Мукхабарат-а, те Сауд Ал-Кахтани, саветник престолонаследника за медије, који је по неким наводима руководио читавом операцијом убиства Хашогија.

У Турској је 22. октобра поводом овог случаја боравила директорка емричке CIA Ђина Хаспел, а од 28. октобра и саудијски јавни тужилац Сауд ал-Можеб, са којим је преговоре водио директор турске обавештајне службе MIT и неформални Ердоанов „човек број два“ Хакан Фидан. Коначно, виши званичник турске администрације је 31. октобра потврдио за Washington Post да је Хашогијево тело након убиства исечено на комаде, који су потом уништени у некој врсти киселине, што је 2. новембра, тачно месец дана након Хашогијевог убиства, за Турске медије поновио и раније поменути саветник председника Ердоана, Јасин Актај.

Саудијска Арабија из америчког угла

Ниво пажње који су најзначајнији мејнстрим медији на западу посветили случају убиства Џамала Хашогија не може се објаснити само његовом релативном популарношћу и ангажманом који је током последње године живота имао у Washington Post-у, а посебно се то не може рећи за до тог момента незамислив ниво критике Саудијске Арабије, односно режима у Ријаду. Из дана у дан, најугледнији амерички медији су засипали своје пратиоце вестима о убиству Хашогија, од којих су многе излазиле чак и из оквира сензационализма и представљале најобичнија нагађања, заснована само на једном, по правилу анонимном извору. Новине и ТВ станице које до јуче нису осећале потребу да једном речју спомену драстична кршења људских права у Саудијску Арабији или да јасно квалификују агресију Ријада на суседни Јемен као узрок хуманитарне катастрофе која погађа милионе људи, постале су у трену најборбенији јастребови, утркујући се у оптужбама против челних људи куће Сауд. Све ово нужно указује на шири план у коме се трагично убиство догодило, те на процесе који се морају имати у виду када се сагледавају сви аспекти тог случаја, као и могуће последице.

Наиме, познато је да дуготрајно савезништво Сједињених Америчких Држава и Саудијске Арабије представља један од основних стубова политичко-безбедносне архитектуре Блиског истока у дугом трајању. То савезништво, склопљено након Другог светског рата, а учвршћено након великих нафтних криза 70-их година прошлог века, било је засновано на релативно простој рачуници. Америка је увозила огромне количине саудијске нафте под релативно повољним условима и пружала пуну подршку како кући Сауд на унутрашњем плану, тако и Саудијској Арабији у региону, док је Ријад поред свежег новца прихватао и великe количине америчког наоружања, чиме је уједно спречаван превелики одлив новца из САД и поспешивана америчка војна индустрија, те пружао подршку обуздавању свих комунистичких или про-совјетских покрета широм Блиског истока.

ПОБЕДА ДОНАЛДА ТРАМПА ЈЕ У САУДИЈСКОЈ АРАБИЈИ ДОЧЕКАНА СА ОДУШЕВЉЕЊЕМ, КАО ПРИЛИКА ЗА ОБНОВУ СТРАТЕШКИХ ВЕЗА

Околности су се, међутим, у новом веку битно промениле, а елементи у тој рачуници на којој је било засновано дуготрајно савезништво Вашингтона и Ријада су почели један по један да губе на значају. Прво, дошло је до краја Хладног рата, а иранска претња, ма колико велика, није представљала једнаку опасност као рат са Совјетским Савезом. Затим, технолошким напретком је постала исплатива производња нафте из уљних шкриљаца којима САД и Канада обилују, те је обим увоза нафте са Блиског истока у Америку почео драстично да се смањује. Коначно, тзв. Нуклеарни споразум који су САД (и пет других великих сила) склопиле са Ираном 2015. је из перпективе Саудијске Арабије представљао катастрофу, јер је уједно носио опасност брзог снажења највећег регионалног ривала, али и претњу вртоглавог пада значаја њихове државе у очима званичног Вашингтона. Стога је победа Доналда Трампа у државама попут Саудијске Арабије и Израела дочекана са одушевљењем, а нема сумње ни у то да су поменуте земље сходно својим капацитетима тој победи и допринеле. Нова америчка администрација је променила приступ Блиском истоку, повукла се из нуклеарног споразума са Ираном , а приликом своје прве иностране турнеје амерички председник Трамп је у Ријаду закључио са Саудиском Арабијом споразуме о продаји наоружања вредне 110 милијарди долара. Иако неки дугорочни параметри рачунице која дефинише савезништво нису промењени (Хладни рад, зависност од нафте), изласком САД из споразума са Ираном и лукративним аранжманом о продаји оружја, позиција и значај Саудисјке Арабије у стратегији САД су повраћени на кратак, а можда и средњи рок.

ЛИЧНИ ОДНОСИ ТРАМПОВОГ ЗЕТА ЏАРЕДА КУШНЕРА И МУХАМЕДА БИН САЛМАНА СУ ДОПРИНЕЛИ БРЗОМ УСПОНУ САУДИЈСКОГ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА

Кључну улогу у ревитализацији савезништва Ријада и Вашингтона, те закључивању великих аранжмана из области војне индутрије и нуклеарних технологија, одиграли су срдачни односи Трамповог зета и специјалног саветника задуженог за Блиски исток Џареда Кушнера и принца Мухамеда бин Салмана, којем су управо те релације послужиле као катализатор брзог успона на место престолонаследника. Имајући у виду сурови политички рат који се безмало две године води у Вашингтону и којим тзв. „дубока држава“ покушава да обузда или чак обори Доналда Трампа и његову администрацију, медијски удар на Саудијску Арабију и посебно на престолонаследника Мухамеда бин Салмана се може тумачити и као бочни напад на Трампа, уз претпоставку да би евентуалним падом саудијски престолонаследник на неки начин за собом повукао и Џареда Кушнера, а што би представљало озбиљан проблем за Белу Кућу и Трампа у најличнијем смислу.

Уздрмани престолонаследник

Трагични догађај у Истанбулу несумљиво је представљао замку за Џамала Хашогија, којем након проласка кроз врата саудијског конзулата очигледно није било спаса. Међутим, пуно тога указује на могућност да је у исто време убиство Хашогија представљало и замку за Мухамеда бин Салмана. Не негирајући претпоставку по којој је саудијски престолонаследник наложио Хашогијево убиство, што је сасвим могуће имајући у виду цену људског живота у пустињској краљевини и статус издајника који је Хашоги у очима режима сигурно имао, начин на који је сама ликвидација извршена обилује нелогичностима. Наиме, сама операција убиства је спроведена на територији Турске, која се не може из перспективе Ријада сматрати пријатељском земљом, а спровео ју је тим чији саставни део су били припадници личног обезбеђења Мухамеда бин Салмана. Било је сасвим очекивано да ће њихов идентитет бити релативно лако откривен путем снимака на сигурносним камерамаприликом уласка у Турску, што се и десило. Затим, и одлука да се ликвидација спорведе у просторијама конзулата је у професионалном смислу веома дискутабилна. Будући да се у Истанбулу налази веома бројна саудијска дијаспора, као и да безбедносни апарат Ријада сасвим сигурно има мноштво својих оперативаца у том граду, убиство новинара је могло бити спроведено током инсценираног покушаја пљачке у којем би погинуо, у саобраћајном удесу или пак снајперским метком. Како год, постојало је небројено начина да се Хашоги убије, при чему би остало далеко мање трагова који воде у правцу саудијског престолонаследника. Но, зашто би уопште замка за младог престолонаследника била постављена и ко би могао да стоји иза тога?

Пре свега, мора се имати у виду то да дешавања које се у последњих годину и по дана одвијају унутар Саудисјке Арабије представљају далеко дубље и далекосежније промене, него што би то била проста транзиција персоналне власти. Наиме, још од времена власти Абдулазиза ибн Сауда, власт у пустињској краљевини је заснована на два најважнија стуба. Први стуб представља чврста веза владара и владарске куће са салафистичком религијском елитом , док други чини широки консензус унутар веома бројне породице Сауд. Насупрот принципу примогенитуре који нам је је добро познат и по коме преминулог владара наслеђује његов најстарији син или најстарије дете, у Саудијској Арабији је након смрти Ибн Сауда успостављен систем ко коме је краљ биран из реда његових синова, при чему за наследника престола није могао именовати сопственог сина, већ искључиво брата или синовца, а све најважније функције у држави су дељене између осталих чланова владарске фамилије.

У НОВЕМБРУ 2017. СТОТИНЕ САУДИЈСКИХ ПРИНЧЕВА СУ БИЛИ ЗАТОЧЕНИ У ХОЛУ РИЈАДСКОГ ХОТЕЛА РИЦ КАРЛТОН. АНТИ-КОРУПТИВНА АКЦИЈА ЈЕ ДОНЕЛА РЕЖИМУ МУХАМЕДА БИН САЛМАНА ОКО 100 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА

Актуелне промене у Саудијској Арабији дрмају оба горе наведена темеља. Прво, именовањем свог сина Мухамеда за наследника престола пре безмало годину и по дана, краљ Салман је прекршио принцип успостављен још 1953. г. и власт практично учинио наследном. Са друге стране, наступи престолонаследника у којима најављује повратак умеренијим формама исламског учења прете да угрозе чврсту спрегу владарске куће и салафистичке религијске елите. Притом, морамо имати у виду то да салафизам/вехабизам представља званичан вид исповедања ислама у пустињској краљевини, али да тој школи ислама не припада више од једне четвртине становника и то превасходно у централној провинцији Наџд око главног града Ријада. Уз 15-ак процената шиита, већина становника Саудијске Арабије припада конвенционалним видовима сунитског ислама. Придодамо ли томе још и то да је већином младом становништво богате краљевине свакако изложено токовима глобализације, па у одређеној мери и вестернизације, јасно је да престолонаследник Мухамед има намеру да популистичким приступом темељ свог легитимитета измести из области консензуса породичне олигархије ка подршци широких народних слојева. Но, оно што овај план чини неизвесним јесте непостојање изграђених механизама којим јавно мњење може да утиче на политичке токове у Саудијској Арабији, па стога ови потези престолонаследника ипак представљају искорак у непознато.

Привођење око пет стотина људи у склопу борбе против корупције, којом је са чела ад-хок формиране комисије руководио сам престолонаследник, а које је спроведено пре тачно годину дана, несумњиво је представљало важан корак у процесу консолидације принчеве личне власти. Елиминацијом потенцијалних ривала из реда владарске породице, Мухамед бин Салман је овладао свим трима гранама оружаних снага Саудијске Арабије (војска, полиција, национална гарда), административним апаратом, медијима и главним финансијским токовима, тако да се од тог момента може сматрати стварним владаром пустињске краљевине.

Но, једна од најважнијих димензија поменуте „чистке“ била је она новчана. Међу приведенима, који су испрва држани у холу луксузног хотела Риц у Ријаду били су неки од најбогатијих људи краљевине, пупут принца Алвалида бин Талала (раније поменутог пословног партнера Џамала Хашогија), званично најбогатијег човека у држави. Имајући у виду то да корупција у неком виду представља уобичајени начин пословања у Саудијској Арабији, јасно је да су ова привођења за циљ имала нешто друго, а не успостављање законитости у раду највећих компанија. Ради се, наиме, о одређеној врсти изнуде којој су изложени приведени и пред које је по наводима блискоисточних медија стављен избор да око 70% своје имовине ставе на располагање властима, у замену за своју слободу. Велика већина је исказала спремност да се повинује таквом диктату, а процена је да је тим путем престолонаследник прикупио око 100 милијарди долара.

Иако Саудијска Арабија по општем мишљењу не представља државу којој недостаје новца, ствари ипак стоје нешто другачије. Упркос најнижим производним ценама на планети, дуг период депресираних цена нафте на светском тржишту се негативно одразио на буџет пустињске краљевине, а промене у глобалној економији и све мањи увоз нафте од стране САД приморали су Ријад да интензивно размишља о времену „после нафте“, попут својих суседа у Уједињеним Арапским Емиратима. Стога не представљају изненађење амбициозни планови Мухамеда бин Салмана о развоју високих технологија, унапређењу туристичке понуде и изградњи потпуно новог града на обалама Црвеног мора, за шта би трошкови могли износити и 500 милијарди долара. Такозвани обрачун са корупцијом представљао је један од начина за прикупљање средстава за реализацију великих пројеката, док је други веома издашан извор пронађен у планираној продаји 5% удела у државној нафтној компанији Aramco, која је планирана за 2018. годину, али је ипак одложена. О коликом се потенцијалном послу ради, најбоље говоре грубе процене вредности компаније Aramco (прецизне не постоје, будући да деонице до сада нису листане на светским бетзама) по којима њена вредност износи око 2.000 милијарди долара. Пратећи ту рачуницу, јасно је да би се продајом свега 5% удела у компанији добило чак 100 милијарди.

Међутим, након бројних гласина, концем лета је потврђено да се излазак компаније Aramco одлаже за 2020. или 2021. годину, што је за многе представљало редак знак немоћи престолонаследника да реализује своје планове, односно чињенице да унутар државног система постоје делотворни механизми отпора. Поред тога, у претходних неколико месеци је примећен све већи број јавних појављивања краља Салмана, који се након именовања свог сина миљеника на место престолонаследника пре безмало годину и по дана готово повукао из јавности. Све ово указује на изазове са којима се Мухамед бин Салман очигледно сусреће. Млади престолонаследник је за кратко време своје, готово ничим ограничене власти успео да антагонизује скоро комплетан политички и пословни естаблишмент заснован на систему породичне олигархије и консензуса различитих грана владајућег дома. Рат у Јемену, који многи сматрају његовим личним походом је далеко од брзог успеха који је Бин Салман очекивао, а релативни неуспех је доживео и са покушајем блокаде Катара, коју су Иран и Турска у доброј мери пробиле. Коначно, начин на који је свргнуо свог претходника и брата од стрица Мухамеда бин Најефа је забринуо многе у Пентагону и другим дубинским политичко-безбедносним структурама САД са којима је Бин Најеф био годинама повезан, а који нису импресионирани личним везама Мухамеда бин Салмана са Џаредом Кушнером.

Другим речима, у широким структурама Саудијске Арабије, па делимично и САД, је створен консензус по којем Мухамед бин Салман представља проблем. Стога би се и случај убиства Џамала Хашогија могао посматрати ако не као акција тих структура, оно бар као прилика коју су противници Мухамеда бин Салмана уочили и искористили на веома добар начин.

ПРИНЦ АХМЕД БИН АБДУЛАЗИЗ СЕ КОНЦЕМ ОКТОБРА ВРАТИО У РИЈАД ИЗ ВИШЕГОДИШЊЕГ ЕГЗИЛА У ЛОНДОНУ И МОГАО БИ БИТИ КЉУЧНА ОСОБА У „КОНТРАРЕВОЛУЦИЈИ“ ПРОТИВУ АКТУЕЛНОГ ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА

Попут бомбе је одјекнула вест коју је 18. октобра објавио угледни француски Le Figaro, по којој је одржан састанак старешина куће Сауд, којем су присуствовале старешине свих грана владајуће породице и на којем је разматрана могућност проналажења замене за Мухамеда бин Салмана. По наводима тог листа, на сасатанку је најчешће спомињано име Халида бин Салмана, млађег брата актуелног престолонаследника и амбасадора Саудијске Арабије у САД. Други медији који су се бавили сличним спекулацијама попут портала Middle East Eye веће шансе дају Фејсалу бин Салману, такође рођеном брату престолонаследника. Но, први конкретан потез који указује на превирања унутар краљевског дома је повратак у Ријад Ахмеда бин Абдулазиза, млађег краљевог брата из Лондона у којем је боравио претходних година. Принц Ахмед је сматран највише рангираним саудијским дисидентом са великим личним утицајем на многе припаднике краљевске породице. За повратак у Ријад, који је само месец дана раније био незамислив, принц Ахмед је по свему судећи добио безбедносне гаранције САД и Велике Британије. Иако би и сам могао бити претендент на место престолонаследника, Ахмед бин Абдулазиз ће вероватније управљати процесом који би могао довести до разрешења његовог синовца Мухамеда бин Салмана.

Наравно, све ово су само могући сценарији даљег развоја ситуације у Саудијској Арабији, а прецизније прогнозе је немогуће давати, превасходно имајући у виду веома затворену природу режима у Ријаду. Престолонаследник Мухамед бин Салман неспорно представља фигуру која поседује највише политичке моћи у краљевини, али је сасвим извесно неомиљен због ранијих обрачуна са члановима владарске породице и објективних неуспеха на унутрашњем и спољњем плану. Случај Хашоги представља највећи изазов његовој власти и може представљати катализатор његовог пада, но исто тако и Мухамед бин Салман може из целе афере изаћи са модрицама, али стојећи. Какав ће крајњи ефекат убиство новинара и дисидента имати на прилике у Садијској Арабији заправо у великој мери зависи од Турске.

Господар процеса

Без обзира на то шта се на концу буде испоставило око планирања и изведбе „операције Хашоги“, прилично је извесно да органи Турске нису имали никакве везе са тим, али је званична Анкара из читавог случаја за себе извукла максималну корист. Све информације о убиству Хашогија које су доспевале у јавност од 2. октобра надаље потицале су из истраге које су турске власти спроводиле и плански, дозирано пласирале одређеним медијима. Посебно је занимљив спин са причом о снимку самог убиства које је наводно начињено помоћу „паметног сата“ који је Хашоги носио на својој руци, а за шта се касније испоставило да уопште није технички изводљиво. Но, управо та прича је искоришћена како би се оправдало постојање одређених снимака који су прибављени илегалним путем, односно присмотром саудијског конзулата, што представља уобичајени вид кршења Бечке конвенције о дипломатским односима.

Односи Турске и Сједињених Америчких Држава се већ неко време налазе на силазној путањи, а овај случај је званичној Анкари послужио да битно ојача своје позиције у том својеврсном одмеравању снага. Тачно десет дана након Хашогијевог убиства, турски суд је фактички ослободио америчког пастора Ендруа Брансона (осуђен је на казну чији је већи део одслужио током поступка) који се одмах вратио у САД, чиме је уклоњена важна препрека побољшању односа Анкаре и Вашингтона. Недуго затим, САД су скинуле двојицу турских министара са црне листе на коју су били сврстану по тзв. „Акту Магнитски“, а по основаним претпоставкама договорено је и смањење америчког притиска на турску економију.

Анкара и Ријад представљају регионалне ривале, чији се интереси често супротстављају, што је дошло до изражаја током Катарске дипломатске кризе половином прошле године, али упркос томе имају развијене трговинске односе. Постепено пуштајући у јавност податке из истраге, Анкара је све време остављала простор за неку врсту договора са Ријадом, е да би тек 23. октобра турски председник Ердоан у парламенту недвосмислено потврдио како је убиство Џамала Хашогија „унапред припремљени политички злочин“, али је и том приликом нагласио како не сумња у искреност краља Салмана, док престолонаследника Мухамеда бин Салмана није споменуо ниједном речју. Председник Турске је изразио и очекивање да ће извршиоци убиства одговарати пред судом у Истанбулу, најављујући тиме изгледни захтев за екстрадицију 18 осумњичених које је Саудијска Арабија претходно привела.

ПРЕДСЕДНИК ТУРСКЕ РЕЏЕП ТАЈИП ЕРДОАН ЈЕ ПО СВЕМУ СУДЕЋИ ИЗВУКАО МАКСИМУМ ИЗ ПРИЛИКЕ КОЈА МУ СЕ УКАЗАЛА УБИСТВОМ САУДИЈСКОГ НОВИНАРА У ИСТАНБУЛУ

Дан пре тог Ердоановог обраћања у Анкари је боравила директорка америчке CIA Ђина Хаспел са којом је очигледно договорено колико далеко ће Турска ићи у откривању података из истраге, односно хоће ли се изнетим подацима инкриминисати сам престолонаследник Мухамед бин Салман или се ланац одговорности може зауставити на његовим најближим сарадницими. Том приликом је наводно Ђини Хаспел пуштен и снимак самог убиства из конзулата, о којем је написано на десетине новинских текстова, али још нико није званично потврдио да постоји, односно да га је лично чуо и видео. Истога дана Reuters је објавио вест о томе да се током испитивања Џамала Хашогија у саудијском конзулату путем Скајпа директно укључио Сауд Ал-Кахтани, саветник младог престолонаследника, који је након размене увреда са Хашогијем оперативцима наредио да му „донесу главу тог пса“. Снимак тог позива се, по истим наводима, налази у поседу турских власти. Будући да је Ал-Кахтани свега два дана раније разрешен дужности, скупа са другим Бин Салмановим саветником Ахмедом Асиријем, обриси плана о жртвовању двојице блиских сарадника зарад политичке заштите престолонаследника постају очигледни. У визури Беле куће, заштита Мухамеда бин Салмана значи не само одбрану лукративних извозних аранжмана, већ и политичку заштиту Џареда Кушнера, па и самог Доналда Трампа, тако да није нимало случајно ангажовала своју прву поставку и значајне ресурсе на овом случају.

Оно што ће се тек видети у наредном периоду јесу концесије које је Анкара успела да добије од Вашингтона, које сигурно превазилазе укидање симболичких санкција против двојице министара, а опет тешко да би могле досегнути испуњење највеће Ердоанове жеље – изручење Фетулаха Гулена Турској. У задатом оквиру могуће је пуно тога, а пажње је вредна изјава турског председника дата 30. октобра у којој се зарекао да ће „уништити терористичко легло источно од Еуфрата“. Ради се наиме о курдском кантону на северу Сирије који представља трн у оку Турске, а који јој је годинама био изван домашаја због присуства америчких трупа на том терену. Реторске формулације које је Ердоан опотребио идентичне су онима којима је најављивао претходне две операције турске армије на северу сирије, тако да би зелено светло САД за још једну турску интервенцију ограниченог обима могло бити део договореног пакета. Нимало случајно, Турска се нашла међу свега осам држава изузетих из последњег круга санкција које су САД завеле Ирану 5. новембра, што значи да ће моћи да настави за њу веома значајан увоз иранске нафте.

Отворена питања

Уместо закључка, најкорисније би било направити листу отворених питања. На неке од њих ће време пред нама свакако дати одговоре, док ће одговори на друга извесно остати тајна за ширу јавност у дугом времену.

– Зашто је Џамал Хашоги ишао лично у саудијски конзулат у Истанбулу ради преузимања документа? Да ли је то представљало само маску за неки планирани сусрет?

– Која је улога Хашогијеве веренице Хатисе Џенгиз? Зашто је пријавила Хашогијев нестанак тек након три сата, и то директним позивом саветнику турског председника?

– Зашто је операција убиства Хашогија спроведена у просторијама конзулата, чиме је остављно мноштво трагова, а не на улицама Истанбула?

– Постоји ли заиста било какав видео или аудио снимак самог убиства и како је начињен?

– Како то да су се мејнстрим медији у САД, несклони било каквој критици режима у Саудијској Арабији, овим поводом обрушили на Ријад?

– Да ли ће убиство Хашогија довести до смене свемоћног саудијског престолонаследника Мухамеда бин Салмана?

– Каква је улога принца Ахмеда бин Абдулазиза и постоји ли унапред припремљен план о промени наследника престола?

– За које се све концесије од САД Турска изборила на економском плану успешним управљањем кризе око убиства Хашогија? Хоће ли добити одрешене руке за још једну интервенцију против Курда на северу Сирије?