Сјеверна Ирска је од самог насељавања Енглеза и Шкота на њено тло била мјесто у коме су сукоби чести и неминовни. Двадесети вијек је поготово видио ескалацију етничког и вјерског насиља, између већински католичких републиканаца и већински протестантских униониста, које је код нас познато као „Сјеверноирски сукоб“ или „Невоље“.
Три највећа догађаја која су дефинисала односе између католичких Ираца и протестаната разних националности јесу Божићни устанак 1916. године, рат за независност 1919-1921. године, као и „крвава недеља“ која се десила 1972. године.
Kрајем осамнаестог и током деветнаестог вијека, ирски народ је добијао све већи ниво аутономије услед константних побуна против британске власти. Велики ударац њиховој даљој борби за независност је била велика глад у Ирској, која је настала услијед контроверзне одлуке британске владе о извозу хране из Ирске у Енглеску, упркос томе што је у Ирској већ владала глад.
Ирска влада унутар Уједињеног Краљевства је требала бити успостављена 1914. године, али је, услијед избијања Првог свјетског рата, закон који би је потврдио одложен прво на годину дана, а након тога на више периода од шест мјесеци. Године тихог бунта су кулминирале неуспјелим Божићним устанком 1916. године који је за свој циљ имао да се коначно успостави ирска влада унутар Уједињеног Краљевства.
Британска влада је 1918. године коначно успоставила ирску владу, али је ирски народ у намјери да казни Уједињено Краљевство дао огромну подршку републиканској партији Sinn Fein, која је освојила 46.9% гласова (односно 73 од 105 могућих мјеста у ирском парламенту, као и Дом комуна Уједињеног Краљевства) на територији ирског острва.
У складу са манифестом партије Sinn Fein, њени посланици су бојкотовали Дом комуна, док су у ирском парламенту заговарали независност ирске републике која би обухватала цијело ирско острво. 21. јануара 1919. године, ирски парламент је донио декларацију о независности, чиме је и званично започео рат за независност против Уједињеног Краљевства.
Ирска република ће 1921. године изаћи као де-факто побједник рата за независност, иако неће остварити свој сан о „ирској републици на цијелом ирском острву“. Након рата, формирана је такозвана Ирска Слободна Држава, која је постојала као доминион Британског комонвелта од 1922. до 1937. године, док је Сјеверна Ирска остала дио Уједињеног Краљевства.
1937. године, Република Ирска и званично добија свој устав након националног плебисцита и самим тим почиње тежња за уједињењем са Сјеверном Ирском која је остала дио Уједињеног Краљевства.
Односи између Републике Ирске и Уједињеног Краљевства, иако затегнути, нису долазили до усијања све до „крваве недеље“ 1972. године – када су британски војници упуцали 26 цивила током протеста против „задржавања без суђења“ (пракса којом су се служили полиција у Сјеверној Ирској, као и британска војска приликом хапшења потенцијалних припадника републиканских паравојних формација). Иако је било нереда и насиља и прије овог догађаја, „крвава недеља“ се сматра почетком „невоља“ које ће трајати до 1998. године.
Овај период ће видјети стварање разних паравојних формација, било републиканских, било унионистичких и невиђену бруталност од које нити једна страна није бјежала. Најпознатије паравојне формације су Ирска републиканска армија и Одбрамбена асоцијација Улстера, које су стекле међународну „фаму“.
Са доласком новог миленијума, политичари су, у нади да се насиље једном заувијек заустави, те 1998. године осмислили „Споразум из Белфаста“, или како је у Ирској и Уједињеном Краљевству познат као „Споразум на Велики петак“ којем се Сјеверној Ирској дала широка аутономија у оквиру Уједињеног Краљевства, док се Републици Ирској дала могућност да износи своје ставове везане за Сјеверну Ирску и острво у цјелини.
Споразум је одобрен након што је добио већинску подршку на референдуму у Сјеверној Ирској, као и након што су уставне промјене у Републици Ирској, које су у складу са споразумом подржане на референдуму.
Након споразума, већина аналитичара, као и политичара је сматрала да је ирско питање једном за сва времена ријешено. Заиста, тако је и изгледало, док идеја о Брегзиту није преплавила јавно мњење. Из дубина се поново појавило питање о граници између „двије Ирске“ или границе између „два острва“, а самим тим, полако се у свакодневицу вратило и насиље.
Суштина проблема граница које је Брегзит створио јесте у чијој царинској зони ће се налазити Сјеверна Ирска. Представници униониста у Сјеверној Ирској, као и политичари у Великој Британији, су били за рјешење да Сјеверна Ирска и даље остане унутар британске царинске зоне или како је британски премијер Борис Џонсон то сликовито рекао: „Само преко мене мртвог ће бити границе у Ирском мору.“ – реченица која ће њега, као и унионисте скупо коштати за непуних годину дана.
Са друге стране, већина грађана Сјеверне Ирске, као и политички представници републиканаца у Сјеверној Ирској су за то да она остане у склопу царинске зоне Европске уније – као и што су били за то да Уједињено Краљевство остане у склопу ЕУ (гласавши 55.8% за останак, док је 44.2% гласало за напуштање ЕУ). Напуштање царинске зоне ЕУ би значило кршење „Споразума из Белфаста“, односно враћање физичке границе између Републике Ирске и Сјеверне Ирске, што би засигурно револтирало све грађане који се и данас залажу за уједињену Ирску.
Током преговора о напуштању ЕУ, представници Уједињеног Краљевства, као и представници Европске уније су се договорили да је очување споразума из 1998. апсолутни приоритет, те су двије стране осмислиле „протокол о Сјеверној Ирској“ који најкраће речено не враћа физичку границу на острву, већ поставља границу између два острва.
Овакав потез је, сасвим очекивано, разјарио унионисте који се осјећају изданим од стране званичног Лондона. Протокол, као и скандал који се тиче обновљивих извора гријања је дубоко уздрмао главну унионистичку партију DUP – Democratic Unionist Party (Демократска унионистичка партија) која је за јако кратко вријеме промијенила три предсједника.
Превирање је довело до тога да се унутар партије појаве разне фракције, од којих су двије кључне: тврдолинијашка и умјерена струја. Ове двије струје су полако почеле да напуштају DUP и да прелазе у друге странке – тврдолинијаши су већином прешли у TUV – Traditional Unionist Voice (Традиционални унионистички глас), док су умјеренији чланови и симпатизери DUP-а прешли у Alliance Party (Партија Савеза) која је позната по томе што жели да премости више-вјековни сукоб између униониста и републиканаца. Остало чланство које је незадовољно тренутним стањем у DUP полако прелази у UUP – Ulster Unionist Party (Унионистичка партија Улстера).
Нагли пад популарности DUP-а, који је до Брегзита био неоспорно најјача партија у Сјеверној Ирској, је довео до тога да највећа републиканска партија Sinn Fein у свим анкетама сада има предност од скоро 10% у односу на DUP. Избори у Сјеверној Ирској који се морају одржати најкасније до 5. маја 2022. године, по свему судећи би могли бити судбоносни. То би могли бити избори на којима би први министар, који је до сада увијек долазио из редова најјачег, унионистичког DUP-а, могао доћи из редова републиканског Sinn Fein-а.
Ово у комбинацији са све већом популарношћу Sinn Fein-а у Републици Ирској, као и све већој тежњи грађана Сјеверне Ирске за уједињењем (а самим тим и повратком у ЕУ) након Брегзита нас доводи до питања – да ли ћемо видјети уједињену Ирску у неком догледном временском периоду? Остаје да видимо, јер и недељу дана је дуг период у политици.
Мишљење аутора је да је ирско уједињење неминовност, иако то не значи да ће се десити релативно брзо. Демографски трендови указују на то да све више младих људи подржава идеју ирског уједињења што из прагматичних разлога (чланство у ЕУ), то из идеала које су наслиједили или прихватили, док све мањи број људи свих узраста подржава унионизам, односно останак Сјеверне Ирске у Уједињеном Краљевству, посебно након Брегзита.
Мирко Миличић
Студент Електротехничког факултета
Насловна фотографија: commons.wikimedia.org