fbpx

САД: Куда плови Џо-ов брод?

20/10/2021
Аутор :
Анализе

Прошло је преко 250 дана од када је Џо Бајден инаугурисан на мјесто предсједника Сједињених Америчких Држава и тонови који се данас могу чути при помену његовог имена су у суштој супротности са “помиритељским култом” који је око њега грађен током изборне кампање. Који догађаји су довели до ове ситуације и да ли изразито велики пад популарности америчког предсједника може утицати на америчке “средњомандатне изборе” (midterm elections) 2022. године и предсједничке изборе 2024. године?

Амерички народ је, након четири године екстремне политичке поларизације и љуљања америчког естаблишмента, на предсједничким изборима 2020. године већински дао свој глас кандидату Демократа – Џо Бајдену у нади да ће његов мандат бити много више попут мандата бившег предсједника Обаме, а драстично мање као мандат предсједника Трампа.

Током изборне кампање, Џо Бајден је представљан као човјек мира и стабилности, човјек искуства и науке. Демократе су се свим силама трудиле да прикажу Џоа као сушту супротност Доналду Трампу и то им је пошло за руком.

Доналд Трамп је успио да мобилише значајан дио „тихе већине“ (silent majority), али не и довољно да би извојевао побједу. Кључни проблем Трамповог пораза, односно кључни адут Бајденове побједе били су гласови умјерених Американаца који нагињу политичком центру. Оних истих Американаца који су 2016. године гласали за Трампа у нади да ће се неке значајне промјене у америчком естаблишменту заиста догодити. Та значајна група бирача, која нема ригидан став ни о једној партији у САД-у, је овога пута, услед економске и здравствене кризе и опште несигурности, гласала за Џо Бајдена и тако му донијела побједу. О овој групи бирача ће се посебно говорити и у наставку овог текста.

Уколико анализирамо проценат подршке на самом почетку Бајденовог мандата (са сајта FiveThirthyEight), видјећемо да је за скоро 10% већи него проценат подршке Доналду Трампу у истом периоду и стабилан на око 53%, али свакако мањи од Обаминог (у просјеку за 10%), док би се еквивалент могао пронаћи у рејтингу Џорџа Буша млађег (прије 11. септембра).

Период релативно стабилне подршке америчком предсједнику након саме инаугурације се често назива периодом предсједниковог „меденог мјесеца“ (honeymoon period) и овај период обично траје током прве године мандата, јер народ (са обје стране америчког политичког клатна) даје вријеме да нови предсједник покаже неке конкретне резултате. Овај период је услед опште поларизације америчког друштва од правила постао изузетак, па је рецимо Бајденов претходник – Доналд Трамп током својег четворогодишњег мандата константно имао проценат подршке мањи од 50%.

Почетак Џо Бајденовог мандата је у неку руку подсјећао на почетак Обаминог – стабилна подршка, мањи акценат на теме које поларизују друштво, а већи на темама од заједничког значаја као што су економија и у Бајденовом случају – пандемија Цовид-19.

Нажалост за Бајдена, а свакако на срећу Републиканаца (и Доналда Трампа лично), Бајденов „медени мјесец“ није издржао ни пуно годину дана. Подршка новом америчком предсједнику је доживјела нагли пад након брзоплетог повлачења америчких трупа из Авганистана закључно са 31. августом, тј. општег колапса демократске авганистанске Владе и коначно побједе Талибана.

Иако је оригинални договор, у којем је речено да ће се америчке трупе повући из Авганистана 1. маја 2021., са представницима Талибана потписао Бајденов претходник – Доналд Трамп, он је (Трамп) упркос труду Бајдену наклоњених медија, избјегао већину критика за пропаст двадесетогодишњег америчког пројекта „грађења демократије“. Два разлога за то су кључна:

1) Иако је Трамп закључио оригинални договор, он није био тај који га је спровео у дјело и самим тим у народу је остала мисао – „можда би то Трамп боље урадио“.

2) Џо Бајден је оригинални договор промијенио, тако што је датум повлачења помјерио са 1. маја на 31. август.

Зашто је разлог број 2 посебно битан? Једном ријечју – симболика. Америчке трупе су своје неорганизовано повлачење завршиле 31. августа, свега 11 дана прије обиљежавања двадесет година од терористичких напада на куле близнакиње, због којих је САД и отпочео „рат против терора“ (War on Terror) и интервенисао у Авганистану.

За непуних 50 дана, Бајденов проценат подршке је пао са стабилних 53% на свега 45% (док је са друге стране проценат неповјерења реципрочно растао). Наравно, ово није био никакав „смак свијета“ условно речено. Подршка предсједнику осцилује током цијелог мандата. Оно што јесте велики проблем је то што је повлачење из Авганистана поново пробудило накратко умирену политичку поларизацију од које је „страдао“ Доналд Трамп, само је овог пута клатно кренуло у супротном смјеру.

Бајденов медени мјесец је завршен, а народ за 200 дана није осјетио никакав значајнији бољитак, што је и логично, већ је само добио шамар у виду „колапса“ америчке стварности која је крваво грађена двадесет година.

Повлачење из Авганистана није толико дугорочан проблем за Бајденову администрацију, колико је иницијална каписла за опште незадовољство америчког друштва, а поготово економијом. Пандемија је довела до наглог пораста незапослености, а посебно међу ткз. „blue-collar workers“ односно физичким радницима који чине да САД функционише нормално. Овај пораст се највише види сада, када се многи супермаркети широм САД-а суочавају са недостатком робе и људства.

Недостатак робе се може приписати застоју у ланцу испоруке, што због спорије производње и испоруке добара из иностранства, што због недостатка возача камиона који представљају жилу куцавицу америчког друштва и њене економије. Комбинација свих ових елемената је довела до пораста цијена, а самим тим и до инфлације.

Народ који генерално не жели да дубље анализира зашто су рафови у његовим супермаркетима празни или полупразни све ово качи лако препознатљивој особи која по њиховом мишљењу контролише цијелу државу, то јест предсједнику.

Други аспект пандемије који такође јако утиче на незадовољство са Бајденовом администрацијом јесте, скоро па обавезна, вакцинација. Наравно, сама држава не би могла да наметне обавезну вакцинацију, али већина послодаваца обавезује своје раднике да се вакцинишу, међу којима је највећи послодавац државна администрација.

Приликом писања овог текста, Бајденов проценат подршке стоји на 44.8%, док је проценат неповјерења на 49.5% (извор – сајт FiveThirthyEight), са даљим трендом раста неповјерења, а пада подршке. Шта ово значи за Демократе током средњомандатних избора (midterm-a)?

Уколико би Џо Бајден остао испод 50% подршке, историјски примјери говоре да је велика вјероватноћа да би Републиканци однијели побједу у Представничком дому, као и у Сенату (поготово у борби за сенаторе Пенсилваније, Џоржије које су одлучиле и предсједничке изборе 2020.).

Питање свих питања када се говори о америчким изборима јесте – ко ће бити следећи предсједник?

Иако је прошло непуно годину дана од избора 2020. године и тек десет мјесеци од инаугурације Џоа Бајдена, то не значи да не можемо спекулисати о могућим сценаријима за 2024. Прије свега би требали дефинисати ко су највјероватнији кандидати за обје странке.

Анкете о могућем кандидату Демократа су јасно ставиле до знања да као и кроз историју, гласачи највише вјерују својем тренутном (incumbent) предсједнику. Анкете Morning Consult-а (Joe Biden – 83%), Emerson College-а (Joe Biden – 60%) и Trafalgar Group-е (Joe Biden – 57%) све дају Џо Бајдену преко 50% у односу на друге потенцијалне кандидате из редова Демократске странке.

Анкете без Џо Бајдена као понуђеног одговора дају највећу предност потпредсједници САД – Камали Харис (са просјечном подршком од 30%), а посебан куриозитет јесте да је други најбоље оцијењени кандидат бивша прва дама – Мишел Обама која заједно са Камалом Харис једина има двоцифрену подршку од преосталих кандидата.

Са друге стране, анкете о могућем кандидату Републиканаца јасно стављају до знања да је Доналд Трамп у многоме промијенио изглед те странке, јер иако је изгубио изборе 2020. године већина Републиканаца (у просјеку преко 50%) и даље сматра да би он био прави кандидат за изборе 2024. године.

Изгледа да за сада народ жели „реванш“, нешто што није виђено у САД-у од предсједничких избора 1888. и 1892. када је 1888. Бенџамин Херисон побиједио Гровера Кливленда, да би Гровер Кливленд побиједио Херисона 1892.

Анкете које се баве хипотетичким „реваншом“ између Џо Бајдена и Доналда Трампа су до повлачења америчких трупа из Авганистана давале чак двоцифрену предност Бајдену, да би се одмах након повлачења анкете окренуле у Трампову корист. Наравно, анкете могу итекако бити пристрасне, а и даље смо мало више три године до избора, тако да се све ове информације требају узети само као одређени индикатори.

Врло је вјероватно да ћемо видјети реванш из 2020. године, уколико се не десе неки тектонски политички поремећаји. Такође је сасвим могуће да је испред америчког друштва као цјелине вријеме пуно турбуленција, јер су гласачи и Републиканске и Демократске странке значајно поларизовани, што смо могли закључити из дешавања током 2020. и почетком 2021. закључно са јуришом на Капитол.

Са друге стране, оно што је сигурно, јесте да је испред нас као посматрача и аналитичара један јако интересантан политички период у земљи за коју је некада словило да је „сјајни град на врху брда“. Да ли је и она то и даље остаје на сваком појединцу да закључи.

 

Мирко Миличић,

Студент Електротехничког факултета