1. Географија
Румунија је земља југоисточне Европе, укупне површине 238.391 километара квадратних. Граничи се са Бугарском (605 км), Мађарском (424 км), Молдавијом (683 км), Србијом (531 км) и Украјином (601 км). Излази на Црно море, а укупна дужина обалског појаса износи 225 километара. Највиши врх је Молдовеану и износи 2.544 метара надморске висине. Румунија се дели на три географске и историјске целине: Трансилванију, Влашку низију и Молдавски плато. Клима је умерено-континентална, док је тло изузетно богато природним ресурсима од којих се издвајају: нафта и гас, злато, сребро, дрво, со, гвоздена руда али и многе друге. Међу пронађенима је и уранијум. Земља је веома плодна и обрадива, а не изостаје ни хидропотенцијал.
2. Кратак историјски преглед
Иако се Румунија позива на античке корене, односно порекло од древних Дачана и Римљана, разматраћемо њену историју од обнове независности у 19. веку. Кнежевине Влашка и Молдавија, које су вековима биле под турском окупацијом, 1856. године добијају аутономију, да би се 1862. ујединиле под данашњим називом Румунија. Након Руско-турског рата 1878. Румунија добија независност од Турске, која је призната на Берлинском конгресу. Значајно је рећи да је румунска елита у 19. веку, намерно променила карактер нације. Најзначајнија промена је велика ,,вестернизацијаˮ, односно у румунском случају, окретање ка Француској културно и језички, што ће у будућности имати велике последице. Владајућа класа је одбацила ћирилицу као писмо које је до тада било у званичној употреби и заменила је латиничним писмом. Језик је доживео реформу која га је приближила другим романским језицима, понајвише француском.
У Првом светском рату Румунија се приклонила страни сила Антанте и као земља победница добила значајна територијална проширења (Трансилванију и Добруџу) и данашњи облик. У Другом светском рату ратује на страни сила Осовине, као озбиљан Немачки савезник на Источном фронту на почетку рата. (Румунске снаге заузимају Одесу те са Немцима напредују до Стаљинграда; већи део нафте за немачку војску долази из Плоештија). Након немачких пораза, када је Совјетска војска прешла румунску границу, у Букурешту се дешава преврат. Влада маршала Антонескуа је пала, те румунски краљ са новом владом, земљу одводи у табор савезника. Промена страна током рата Румунију није спасла Совјетске окупације, сличне другим земљама источне Европе. На власт 1965. долази комунистички диктатор Николаје Чаушеску, који ће владати до 1989. године, када ће бити збачен и стрељан. Власт Чаушескуа је обележило велико сиромаштво и репресија злогласне обавештајне службе СЕКУРИТАТЕ-е. Након пада комунизма, Румунија тешко пролази кроз транзицију на путу ка Европској унији (ЕУ). Чланица НАТО-а постаје 2004, а 2007. године придружује се великој породици европских народа и ЕУ.
3. Становништво
Укупан број становника Румуније, према попису из 2019. године је
19.401.658. Сагледавајући етничку структуру: Румуни чине 83,4 одсто, Мађари 6,1; Роми 3,1; Украјинци 0,3; Немци 0,2 и Срби 0,1 одсто становништва. У погледу религије православни хришћани доминирају са 81,9 одсто, затим протестанти (разних деноминација) 6,4; потом католици 4,3; док муслимани заузимају 0,9 одсто.
Старосна структура становништва:
0-14 година: 14,12 одсто,
15-24 године: 10,31 одсто,
25-54 године: 46,26 одсто,
55-64 године: 11,73 одсто,
преко 65 година: 17,58 одсто.
Просечна старост износи 42.5 година, што Румунију сврстава у старе нације, док просечан животни век износи 76 година (за мушкарце 73,1 а за жене 79,6 година). Главни град државе Румуније је Букурешт са 2,3 милиона становника (metropolitan area). Други већи градови су : Клуж (324.576 становника), Темишвар (319.279), Јаши (290.422), Констанца (283.872), Крајова (269.506).
Оно што је веома важно је да Румунија издваја знатна буџетска средства за образовање и здравство, што им даје веома висок ниво HDI (human development index) од 0,816.
Фертилитет по жени је 1,6 деце, док је током 90-их и 2000-их износио просечно око 1,30. Стога можемо рећи да је Румунија напредовала у том погледу, али је још увек далеко испод 2,1 детета по жени, што је ниво просте репродукције.
Негативна стопа природног прираштаја и масовна емиграција у земље ЕУ, створили су огромне демографске проблеме који се огледају у: мањку радне снаге, брзом старењу становништва, паду укупног броја становника. Наравно, ове појаве ће негативно утицати на стопе раста у будућности. Можда најбоље можемо илустровати демографска кретања у Румунији, ако упоредимо укупан број становника пописаних 1992. године, где је Румунија остварила историјски максимум од 22.810.035 становника, са укупним бројем становника из 2019. који износи 19.401.658. Лако уочавамо да је Румунија изгубила преко 3.400.000 становника у последњих 27 година, а становништво је додатно остарило у том периоду. Иако се становништво Румуније смањује, оно је и даље далеко бројније и са већим потенцијалом од било које суседне балканске земље, а таква ситуација ће се наставити и у предстојећим деценијама.
4. Уређење Румуније и њена унутрашња политичка сцена
Румунија је парламентарна демократија са класичним системом поделе власти на законодавну, извршну и судску. Што се тиче извршне власти, она је представљена кроз личност председника и премијера, односно Владе. Румунски систем се може дефинисати као полу-председнички, где премијер води Владу, а председник представља државу ка иностранству, (потписује/ одобрава законе и указе, даје мандат за састав Владе…)
Законодавна власт се налази у Парламенту који је дводоми и чини га Представничко тело (Camera deputaților) и Сенат. Право гласа имају сви пунолетни држављани Румуније (старији од 18 година), а мандат оба представничка тела траје четири године. Представничко тело чине 332 депутата, односно по један депутат на 70.000 становника, док Сенат броји 137 сенатора, тј. по један на 160.000 становника.
Избори су једнокружни, пропорционални, са цензусом од 5 одсто, док је за мањине предвиђен мањински цензус. Депутати гласају за мандатара и састав Владе. Занимљиво је рећи да Срби имају једног представника у Представничком телу. Странка која представља наш народ у Румунији носи назив ,,Савез Срба у Румунијиˮ, а изабрани представник у парламенту је господин Славољуб Аднађи.
,,Савез Срба у Румунији“ је на изборима 2008. освојио 10.878, а на изборима из 2016. свега 5.468 гласова. Овај тренд треба да забрине и подстакне Владу Републике Србије да учини више на политичком организовању српског народа у Румунији.
Председник Румуније се бира на мандат од пет година у двокружним изборима, изузев ако у првом кругу освоји више од 50 одсто гласова.
Румунија има 41 управни округ, а град Букурешт носи посебан статус као престоница.
Тренутни председник Румуније је Клаус Јоханес, етнички Немац, а премијер је Лудовик Орбан. И председник и премијер су представници Националне либералне партије.
Председник Румуније Клаус Јоханес
Када говоримо о политичким партијама у Румунији су водеће: Социјал-демократска партија (Partidul Social Democrat) – центар лево, Национално-либерална партија (Partidul Național Liberal) – центар десно, Савез за спас Румуније (Uniunea Salvați România) – широка коалиција, Демократска алијанса Мађара у Румунији (Uniunea Democrată Maghiară din România) – мањинска странка, Алијанса либерала и демократа (Alianța Liberalilor și Democraților – ALDE) – партија центра и Партија народног покрета (Partidul Mișcarea Populară) – центар десно.
Након набрајања водећих партија, направићемо кратак осврт којим ћемо објаснити тренутну политичку ситуацију у земљи.
Социјал-демократска партија (Partidul Social Democrat) је партија која је настала од комуниста након рушења диктатора Чаушескуа. Углавном је доминирала политичким животом од успостављања демократског поретка, изузев периода 2004-2012. После избора 2012. социјалисти освајају највише гласова, а премијер постаје Виктор Понта (поднео оставку 2015). На изборима 2016. социјалисти поново освајају највише гласова, чак 45,68 одсто именују своје кандидате за премијера, прво Дачијана Чиолоша (2015-2017) који мења Понту, а затим Сорина Гриндеануа (јануар-јун 2017.) Након скандала о којима ће даље бити речи, социјалисти губе председничке изборе као и изборе за Европски парламент 2019. године. Тренутни рејтинг им је око 24 одсто, односно преполовљен је од избора 2016. Крајем 2020. следе редовни парламентарни избори.
Национално либерална партија (Partidul Național Liberal), је тренутно владајућа и најпопуларнија партија у Румунији. Њен кандидат Клаус Јоханес је 2019. освојио други узастопни председнички мандат, док је и премијер из истих редова, иако води мањинску владу. Будући да им је тренутни рејтинг преко 35 одсто, са нестрпљењем очекују редовне изборе крајем 2020. године.
На садашњу политичку ситуацију у Румунији пресудно су утицали скандали око државног тужилаштва и судства. Наиме, 2013. именована је сада већ чувена Лаура Ковеши за главног тужиоца Националног антикорупционог директората (Direcția Națională Anticorupție – DNA). До краја 2016. тужилаштво је одличним радом послало у затвор више хиљада корумпираних политичара, тајкуна и других до тада недодирљивих криминалаца. Социјалисти су више пута покушали да смене државног тужиоца, али су их притисак јавности, Уставног суда и ЕУ омели у томе.
Након победе на изборима и формирања владе 2016. социјалисти покушавају да прогурају закон о декриминализацији корупције и тако обесмисле рад тужилаштва, те ослободе из затвора мноштво својих партијских колега. Закон је предложен јануара 2017. током расправе о буџету, да би се скренула пажња јавности. Суштина закона је била да се митом према државним функционерима сматрају суме изнад 44.000 евра, што је крајње бизарно.
Оправдање за овакав закон је било да су затвори пренатрпани и да треба пустити око 3.000 људи на овакав начин.
Мало је рећи да грађани нису имали разумевања за овакве потезе Владе, а уследила је и жестока осуда Европске уније. Више од 300. 000 људи је изашло на протесте у центру Букурешта, што је највише од 1989. године. Комбинација притиска јавности, спољних фактора и Уставног суда је онемогућила доношење оваквог закона, Влада је пала, а социјалистима се подршка преполовила. Убрзо затим мењају се још три премијера из социјалистичких редова, да би се затим успоставила мањинска влада Лудовика Орбана.
Лудовик Орбан је етнички мађар, председник је Национално либералне партије и тренутни је премијер Румуније.
Након свега наведеног, можемо закључити да је политичка ситуација од јануара 2017. веома нестабилна, те да ћемо неко разрешење моћи да очекујемо након парламентарних избора крајем 2020. Такође је важно рећи да Лаура Ковеши и антикорупциона кампања нису случајна појава у Румунији, будући да је корупција вишедеценијска појава која кошта Румунију 15 одсто БДП-а и у широким народним масама се сматра једним од водећих проблема. Међутим, то није све. Иза Лауре Ковеши је снажно стао инострани фактор, како ЕУ тако и Сједињене америчке државе (САД). Зашто? Са једне стране интерес ЕУ је да њихове компаније несметано послују и да се Румунија што више интегрише у европски систем, док је са друге стране интерес САД како економски тако и геостратешки. Наиме, САД желе што јачу Румунију коју неће претерано кочити корупција и која ће на што бољи начин моћи да буде брана руском утицају. На Румунију се једноставно гледа као на јужно сидро будућег пројекта ,,Интермаријумˮ. Када све то узмемо у обзир, можемо констатовати да ће страни фактор у будућности деловати позитивно на економске прилике, те да ће се радити на томе да се корупција сведе на прихватљив ниво. Лаура Ковеши је данас Европски јавни тужилац.
5. Економија
Транзиција у Румунији почела је са падом комунизма 1989.године. Земља је тада имала застарелу индустријску базу са лоше прилагођеном производњом према потребама становништва. Ствари се брзо мењају на боље, те Румунија приступа Европској унији 1. јануара 2007. испуњењем већине стандарда ЕУ.
Данас Румунија има брзо растућу економију са високим индексом HDI (human development index) и школованом радном снагом.
БДП Румуније је 2019. био 243,7 милијарди долара што је ставља на 46. место у свету, односно прерачунато, узимајући у обзир ППП, БДП је износио 549,2 милијарде долара. (Неки аутори тврде да је Румунија 2019. достигла БДП од 250,7 милијарди долара).
Економију нашег суседа одликују високе стопе раста, изузев периода након светске економске кризе, односно 2009. и 2010. године, када је Румунија имала негативне стопе раста.
Након економске и политичке стабилизације 2012. креће период великог економског узлета са заиста великим стопама раста БДП-а, малом инфлацијом, падом незапослености и релативно малим јавним дугом.
Табела приказује проценте узимајући у обзир реалан БДП, а не БДП прилагођен ППП-у. Ово истичемо јер се често могу видети пројекције јавног дуга Румуније према БДП ППП-у који је онда знатно нижи. Извор података је Европска комисија, јун 2019.
ППП или Purchasing power parity (PPP) приказује ниво усклађених цена кроз куповну моћ различитих земаља.
Румунија има радну снагу од 8,9 милиона људи, а номинални приход у 2019. је 12.575 долара по глави становника. Минимална месечна зарада у Румунији од 1.1.2020. је 2230 леја (RON), односно око 465 евра.
Структура румунског ГДП-а је: пољопривреда 4,2 одсто, индустрија 33,2 и услуге 62,6 одсто.
Пољопривреда, као што је речено, обухвата 4,2 одсто. Најзаступљеније пољопривредне културе су: пшеница, кукуруз, јечам, шећерна репа, сунцокрет, кромпир и винова лоза. Производња меса је такође на задовољавајућем нивоу.
Румунија је самодовољна у производњи хране, а остварује и приходе од извоза.
Индустрија заузима 33,2 одсто а чине је: електричне машине и опрема, ауто индустрија, текстил и обућа, лаке машине, металургија, хемијска и прехрамбена индустрија, рударство, нафтна индустрија и енергетски систем…
Што се тиче индустрије, значајно је истаћи, да је румунског произвођача аутомобила ,,Дачијуˮ купио француски произвођач ,,Реноˮ, а погоне у Брашову ,,Фордˮ. У 2019. у Румунији је произведено 490.412 аутомобила, аутобуса и камиона.
Након великих улагања и преноса технологије ,,Дачијаˮ веома успешно послује и извози широм света. Занимњиво је да ,,Рено“ продаје ,,Дачијинеˮ моделе на афричком и јужно-америчком континенту под ознаком ,,Рено“. Ниска цена производње у Румунији чини ,,Дачијине“ аутомобиле конкурентним. Румунска ауто индустрија упошљава преко 150.000 људи. Италијани су највећи инвеститори у румунску економију. Иако су много инвестирали у услужне делатности, што се тиче индустрије у главном су улагали у лаку индустију, ауто индустрију, тј. компоненте и експлоатацију сировина.
Значајни рударски пројекти су велико налазиште злата ,,Rosia Montana” за које се процењује да има више од 300 тона злата и 1.600 тона сребра, а постоји и мање налазиште у Трансилванији од око 80 тона злата. Румунија је од некадашњег значајног снабдевача нафтом у Европи постала увозник. Нафтна индустрија својом производњом може да покрије испод 50 одсто домаћих потреба. Сваке године се призводња нафте смањује услед исцрпљивања ресурса, а потребе расту. Енергетски систем успева да произведе нешто више струје него што је потребно, па је Румунија и извозник електричне енергије, тј. има простора за даљим растом потражње како јој се индустрија буде развијала.
Највећи извори производње електричне енергије су: хидроелектране 28 одсто, затим термоелектране (угаљ) 25, нуклеарна електрана ,,Черна водаˮ 18, нафта и гас 17, ветропаркови 10, соларна енергија 2,6 и биомаса која износи испод 1 одсто.
Услуге покривају 62,6 одсто, те је ово највећи део румунске економије као и у већини западних економија. Румунија остварује 70 процената спољне размене са земљама ЕУ, највише са Италијом, Француском и Немачком.
На овакав начин желим да скренем пажњу читаоцима на важност ИТ сектора у Румунији. Тренутно, ИТ сектор запошљава око 80.000 људи, програмера који су одлично плаћени, а предвиђа се да ће у 2020. достићи вредност од 6,3 милијарде евра!
Румунија је свој ИТ сектор базирала око универзитетских центара: у Букурешту, Темишвару, Јашију, Клужу, Брашову, Крајови и Сибиу-у који годишње оспособе преко 5.000 инжењера.
Изузетно важна ствар је да ИТ сектор у Румунији не плаћа порезе на приход, а остала пореска оптерећења су мала у поређењу са остатком Европе!
На све то треба додати одличну инфраструктуру која обезбеђује велику брзину интернета.
Поред свега наведеног, Румунија успева да покрије тек 50 одсто укупне потражње свог ИТ сектора, тј. могла би да запосли двоструко више инжењера кад би их имала. Овај проблем покушава да реши прављењем своје верзије ,,Silicon valley-а” која са ниским порезима има задатак да привуче програмере са Балкана и из Украјине. Последице овог деловања се већ осећају у Србији, где све већи број инжењера почиње да подиже плату у Темишвару да би плаћали мањи порез. Влада Србије мора нешто да уради како би парирала мерама Румуније или ће се српски ИТ сектор постепено претварати у румунски .
6. Посебне везе са Француском и Румунија у ЕУ
Иако је Русија кључно утицала на ослобођење Кнежевина Влашке и Молдавије од Турске власти, а касније и на њихово уједињење у Румунију, прве елите нове државе се масовно школују у Паризу, и земљу постепено окрећу ка Француској. Као што смо већ навели: избацују ћирилично писмо којим су писани сви историјски документи, уводе латиницу и праве такву реформу језика да се он веома приближава другим романским језицима, највише француском. У науци, Румуни овакве реформе језика зову ре-романизација.
Због романско-језичких, историјских и стратешких веза, временом долази до приближавања Румуније и Француске. Томе је допринело и савезништво Русије и Француске која се није противила романизацији Румуније, изузев у делу Молдавије који је припојен тадашњој Русији, данас Украјини (Бесарабија). Дакле, румунска елита паметно ,,вестернизујеˮ земљу и везује је за Француску, а кроз православну веру и своје словенске елементе (који су касније потиснути) за Русију. Тако гради државу, тј. користи савезништво две велике силе за остварење својих интереса. Чак се и сам Букурешт гради и шири по угледу на француске градове, па добија назив ,,Балкански“ или „Мали Паризˮ.
Плодови оваквог рада се најбоље могу видети после Првог светског рата када је потписивањем ,,Тријанонскогˮ споразума, Румунија добила велика територијална проширења и репарације.
Управо се након Великог рата јавља идеја о ,,Интермаријумуˮ тј. успостављању ,,Санитарног кордонаˮ између Немачке и Русије која је заживела у последњој деценији, где би поред Пољске и Румунија играла значајну улогу.
Можда бисмо Србији најбоље дочарали улогу Француске на путу Румуније ка ЕУ, ако бисмо рекли да је данас Француска Румунима оно што је Немачка Хрватима. Већ деведесетих година Франсоа Митеран почиње да говори да је интерес Француске да Румунија постане члан Европске уније, иако је тада била веома далеко од европских стандарда. Председник Жак Ширак који је наследио Митерана наставља да пружа подршку Румунији, те тако она постаје чланица НАТО-а 2004, а Европске уније 2007. године, иако објективно није испунила услове. Међутим, постојао је јак притисак Француске да би до пријема дошло.
Румунија се дакле паметно историјски везује за Француску, која у самој Европској унији игра једну посебну игру очувања својих националних интереса, сутпротно духу и правилима ЕУ. Овакви маневри се огледају у великим подстицајима кључним гранама француске економије: пољопривреди, банкарству и индустрији, те пласману подстакнутих производа на заједничко тржиште ЕУ. Са друге стране Француска и даље кључно зависи од неоколонијалног положаја у својм бившим колонијама на Афричком континету. Једном приликом је председник Ширак признао да би Француска банкротирала без ,,специјалних везаˮ са својим бившим колонијама.
Из свега овог видимо да Румунија историјским везивањем за Француску и САД преко ,,Интермаријумаˮ не зависи животно од судбине Европске уније, што се не може рећи за Немачку и земље које су кључно везане за њу. Након што смо сагледали све ове чињенице, не можамо а да не одамо признање румунској елити која је обликовала и водила нацију током два прошла века.
Искрено сматрам да имамо шта да научимо од суседа.
7. Румунија у НАТО-у и односи са САД
Након пада комунистичког блока, чији је Румунија била део и комунистичког диктатора Чаушескуа 1989, земља се постепено демократизује и окреће Западу. Већ америчка администрација Била Клинтона игнорише обећања дата Русима и наставља ширење НАТО-а на Исток. Тај тренд се много агресивније наставља током оба мандата Џорџа Буша и тако Румунија 2004. постаје пуноправна чланица НАТО пакта. Пријемом Румуније и Бугарске у НАТО 2004, а пре тога: Естоније, Летоније, Литваније, Пољске и Мађарске, завршио се један процес прављења ,,санитарног кордонаˮ према Русији, старом геополитичком ривалу западних сила. Дакле сада имамо ситуацију да НАТО пакт (САД) гарантује безбедност непроменљивост граница од Балтика до Медитерана и тако одсеца евентуални уплив руског утицаја у централну и јужну Европу.
Србија се нажалост, уверила у пракси у ту чињеницу, када су Румуни одбили да пропусте руску војну донацију тенкова Србији која је пловила Дунавом. Наравно, пре тога су Мађарска, Румунија и Бугарска забраниле прелет руских авиона преко својих територија.
На сву срећу, дипломатска активност и вештина председника Србије, успели су да постигну договор са мађарском страном, те је донација ипак стигла у Београд ваздушним путем. То је један мали пример који нам говори да НАТО сматра источне границе Румуније, Пољске и балтичких држава својим границама, и све западно од њих својом интересном зоном, око чега неће бити компромиса. Пре улсака у НАТО Румунија је професионализовала своју војску и устројила је по НАТО стандардима. Након уласка у НАТО, Американци праве више војних база, а почиње се разматрати и поставка анти-ракетног штита у источној Европи. Данас је анти-ракетни штит оперативан, његови делови са ракетама пресретачима су у Девеселу у Румунији. Америчка морнарица редовно користи румунску луку Констанца на Црном мору, а уочљиво је и присуство америчке пешадије и тенкова који одржавају редовне вежбе са Румунима, Пољацима, Мађарима, Бугарима…
Можемо рећи да је Румунија посвећен члан НАТО пакта, годинама већ издваја око 6 одсто БДП-а (предвиђени минимум је 2 процента за НАТО државе) на трошкове и модернизацију своје војске америчком војном опремом, учествује у војним мисијама НАТО-а, уступила је своју територију за ракетни штит и НАТО базе, те у спољној политици следи ставове САД, понекад и на своју штету (увођење санкција Русији). Можемо такође рећи, да су улазак у НАТО и ЕУ драстично помогли економском напретку Румуније. Наиме, отварање и уређење, као и људски и природни потенцијали земље су привукли како европске тако и америчке компаније. Управо страни капитал, технологија и безбедност гурају румунски животни стандард ка европском просеку, што је не тако давно било незамисливо.
Румунија је за САД још занимљива као друга земља потенцијалног пројекта ,,Интермаријумаˮ. ,,Интермаријумˮ (Међуморје) је идеја пољског државника Пилсутског, који је заговарао прављење савеза од Балтичког до Црног мора, који би био способан да се одбрани и од Русије и од Немачке, и да међу њима направи препреку са центром у Варшави.
Како Русија поново јача и агресивно се понаша на својим западним границама, и како Берлин тежи за самосталнијом политиком те лукративном сарадњом са Москвом, у Вашингтону се све више разматра идеја стварања пројекта ,,Интермаријумаˮ; чак се може рећи да је почео рад на њему. Потенцијалне земље тог будућег савеза се економски и војно оснажују, граде се модерне комуникације, распоређује се америчка војска на њиховим границама, америчке високотехнолошке фирме инвестирају у источну Европу… ,,Интермаријумомˮ Вашингтон у исто време прети и Москви и Берлину. Заиста био би довољан један нови ,,Маршалов планˮ за источну Европу и тешње економско повезивање са Америком и Британијом и могло би лако доћи до успостављања Међуморја.
Тиме би Немачка била ускраћена за привелегован положај у источној Европи, односно јефтиној радној снази, сировинама, тржишту, а Русија би могла бити одсечена од свог најбољег тржишта у западној Европи од кога зависи. Поред Пољске, Румунија би била друга земља носилац ,,Интермаријумаˮ због своје величине, војног и будућег економског потенцијала. Поред Пољске и Румуније међуморском савезу би се по промисли стратега из Вашингтона придружиле још Чешка, Словачка, Мађарска, Бугарска а можда и Хрватска и временом Украјина. На врхунцу снаге тај савез би имао становника као Русија, а у савезу са САД би постао први центар моћи у Европи.
Сам Џорџ Фридман, који је због старости Кисинџера и после смрти Збигњева Бжежинског постао најутицајнији активни геополитичар, у својој књизи ,,The next 100 years” предвиђа сукобе Пољске и Турске у источној Европи. Наравно он не мисли на саму Пољску већ на коалицију коју предводи Пољска кроз ,,Интермаријумˮ.
Овакве прогнозе треба узети озбиљно и мислити о њима, јер су се обистиниле при распаду Југославије, што је било катастрофално по српски народ. Потребно је деловати унапред и ићи у сусрет догађајима.
8. Геополитика Румуније и питање Молдавије
Румунија лежи на северно-источној граници Балканског полуострва и западној обали Црног мора.
Карпати су доминтна одлика њеног рељефа. Висок, широк, богат природним ресурсима, овај планински ланац је историјски служио као брана разним освајачима. Чак и са модерним оружјем, ове планине пружају стратешку дубину у иначе проходном окружењу. Оне су вековима пружале уточиште народу од разних освајача. Римљани, Готи, Хуни, Авари, Печењези, Кумани, Словени, Могноли, Турци, Руси и Немци су морали да их прелазе или чешће обилазе. Карпати такође деле саму Румунију на 3 дела: Влашку низију, Трансилванију и Молдавски део Румуније. Дунав који протиче Влашком низијом обезбеђује велики хидро-потенцијал за Румунију, као и трговински пут ка Европи. Можемо такође рећи, да је Румунија између два кризна жаришта, Балканског на југу и Молдавско-Украјинског на истоку, тако да делује као оаза стабилности и безбедности. Трећи доминатан географски елемент је Црно море, које преко велике луке Констанца повезује Румунију са блиско-источним и кавкаским земљама.
Можемо сумирати ситуацију речима ,,која сила држи Карпате има одлучујућу предностˮ. Отуда можемо схватити жељу Русије да се ,,усидриˮ на Карпатима као и потезе САД који су закључали свој положај примањем Румуније у НАТО пакт.
Питање Молдавије и Трансилваније
До покушаја уједињења са Молдавијом долази 1990-их година,
што је спречила геополитика! О питању Молдавије су написане књиге, оно је веома комплексно, те се у овом тексту њиме можемо позабавити само по основним тачкама. Дакле, Молдавија је историјски, етнички, верски и језички део румунског животног простора. Једна од најважнијих историјских личности код Румуна, Стефан Велики (Stefan Cel Mare) био је краљ Молдавије, савременик и савезник принца Влада II Цепеша (грофа Влада Дракуле). Њихове победе над Турцима, поред каснијих које је извојевао војвода Михаил Храбри, исписале су најславније стране румунске историје. Временом Турци освајају све румунске кнежевине, недуго затим са истока наступа Руска империја која преузима део Молдавије од Турака, а касније помаже комплетно ослобођење остатка Румуније. Руска империја задржава ,,својˮ део Молдавије, а касније у доба СССР-а Стаљин прави кључне промене, чије се последице осећају до данас. После Другог светског рата Стаљин је прекројио границу Републике Молдавије, одузевши јој северну Буковину и јужну Бесарабију са излазом на Црно море. Те делове припојио је Украјини, а Молдавију компензовао (оптеретио) тако што јој је припојио Придњестровље које је етнички Руско-Украјинско. Управо се Руско-Украјински елемент успротивио присаједињењу и дошло је до кратког грађанског рата, а Молдавија је и данас подељена земља. Букурешт се у овом случају определио за реал-политички приступ и уместо да иде у конфликт са Москвом и Кијевом, одлучио је да се помири са постојањем две румунске државе. Занимљиво је рећи да је страх од нарастујуће Румуније довео до сарадње између Кијева и Москве и то у току рата у Донбасу, која се огледа у томе да Кијев пропушта руску помоћ Придњестровљу, до кога другачије Руси не би могли да допру. Недавно су се у Украјинском парламенту могли чути гласови да ће Румунија временом тражити повраћај Буковине и Бесарабије. У међувремену дошло је до изградње посебног молдавског националног идентитета, тј. стварања молдавске нације у политичком смислу, са чиме ми, на подручју бивше Југославије, имамо нажалост великог искуства. Ситуација је чудна! Иако се у Молдавији говори румунским језиком, застава је у бојама као и румунска. У химни се помиње румунски народ, али све више јача молдавски национални идентитет, посебно одвојен од румунског.
Упркос свему, питање Молдавије је најважније спољно-политичко питање за Румунију и нема сумње како Румунија буде јачала, стално ће покушавати да Молдавију увуче у НАТО и ЕУ, и тако на неки начин, изврши интеграцију са себи братском републиком.
Овоме ће се супротставити Москва, Кијев као и новоформирани молдавски идентитет, а исход овог процеса ћемо видети у наредним деценијама.
Што се тиче питања Трансилваније/Ердеља, оно је историјско, етничко и верско, настало након Првог светског рата, припајањем великих области до тада Аустро-Угарских, држави Румунији. Новоприпојена област је била у саставу мађарске средњовековне краљевине до пада под турску власт, а и тада је део тих територија био под Аустријском односно Хабзбуршком влашћу.
Након што је победила Турску, Аустрија узима целу Трансилванију. Временом се претвара у Аустро-Угарску која губи Велики рат, а са њим и поменуту територију. Међутим, на тој територији остаје да живи велика Мађарска и Немачка популација која долази у тежак положај. Уласком у Тројни пакт, Румунија је приморана да врати већи део Трансилваније Мађарској, а на крају Другог светског рата поново добија исту у састав своје државе. Током комунизма, режим диктатора Чаушескуа спроводи бруталне мере против етничких мањина (забрана употребе језика, националног изјашњавања…). Сви наведени фактори доводе до тога, да и данас постоји тензија између Мађарске која не може да прежали губитке и Румуније за коју је ствар давно решена. Временом се смањио број Мађара у Румунији, и данас износи свега 6,1 одсто на нивоу Румуније, мада су компактни у деловима Трансилваније, али не толико да би могли да помишљају на сецесију.
Ово ће питање наставити да оптерећује мађарско-румунске односе али више политичко-симболичком смислу, јер је демографски, ствар решена у корист Румуна.
9. Перспектива из Србије
Будући да су ратовали са свима у окружењу изузев са Србијом, Румуни имају изреку ,,Да су им једини пријатељи Црно море и Србиˮ. Међу људима постоје осећања да су Срби и Румуни пријатељски народи и узајамне симпатије између њих. Румунија је Србији један од најближих савезника у Евопској унији, а нарочито по питању Космета, чију независност Румунија није признала и томе се противи у ЕУ и НАТО-у.
Наравно Румунија се тако понаша из својих разлога, односно питања Трансилваније/Ердеља, где постоји знатна мађарска мањина, односно Молдавије, тј. не дозвољава преседан по коме би могло доћи до територијалних промена на штету Румуније. Историјски, Румуни и Срби су били савезници против Турака. Сваки пут када су се Румуни сударали са Турцима, знатан део њихове војске су чинили Срби. Рецимо чувени Старина Новак је погинуо борећи се за Михаила Храброг. Након 1878, румунске независности и протеривања Турака, Србија и Румунија су савезнице и у Првом светском рату. Након Великог рата долази до тензија око питања Баната, које се решава женидбом краља Александра I Карађорђевића румунском принцезом Маријом Хоенцолерн 8. јуна 1922. године, када су границе утврђене и трају до данас.
Други светски рат Румунија почиње на страни сила осовине али завршава на страни савезника, те је убрзо Стаљин ставља под контрлу СССР-а довођењем комуниста на власт.
Диктатори Југославије и Румуније, Јосип Броз – Тито и Николаје Чаушеску, имају одличне односе, који се огледају у узајамној подршци и мноштву заједничких пројеката ( ХЕ ,,Ђердап“, производња борбеног авиона). Распадом СССР-а и Југославије, обе земље се баве сопственим проблемима.
У југословенској кризи је Румунија била уздржана или пријатељски настројена према Србији („жмурење“ румунских власти на шверц нафте и друге робе према Србији која је под санкцијама УН). Током 1999. Румунија је невољно, тј. против свог јавног мњења, под великим притиском САД уступила свој ваздушни простор и базе НАТО пакту, међутим и даље не признаје самопроглашену независност Космета, а румунски мировни контингенти се коректно понашају према српском живљу на Космету и у Босни и Херцеговини. Србија и Румунија имају тренутно добре односе, а Румунија нас подржава на путу ка ЕУ.
Срби у Румунији и Румуни у Србији
И за једне и друге можемо рећи да су лојална мањина у својим државама. Срби у Румунији: према попису из 2011, број Срба у Румунији износи 18.076, што износи око 0,1 одсто укупне популације. Међутим, ако тај број упоредимо са пописом из 1992, видимо да је број Срба тада износио 29.408. Ако узмемо у обзир брзину нестанка српског становништва и да је сада 2020, можемо констатовати да се број нашег живља у Румунији у последњих 30 година преполовио.
Документовано најстарије српско насеље у Румунији се зове Свинице и први пут се помиње 1020. године, односно пре тачно 1.000 година. Занимљиво је да Срби и данас тамо чине 90 одсто становништва и да говоре архаичним српским језиком! Свинице се налази на румунској страни Дунава.
Ово место се братимило са више општина и градова из Републике Србије. Другде, Срби се у главном налазе у румунском делу Баната и уз границу са Србијом. У Темишвару, који је некад имао знатну српску популацију, Срби чине мање од 2 одсто становништва. Асимилација, исељавање и лош наталитет чине да се број наших земљака у Румунији брзо смањује.
Као што смо већ навели, политичка странка која представља српски народ у Румунији носи назив ,,Савез Срба у Румунији“.
Седиште ове партије је у Темишвару. Негује се фолклор и често обележавају датуми из српске историје, славе и други празници.
Број Румуна у Србији износи 29.332. на основу пописа из 2011. године. Као и Срби у Румунији, и Румуни у Србији имају проблем асимилације, исељавања и негативних демографских трендова, те се и њихов број нажалост смањује. Румунска заједница у Србији је углавном лоцирана у пограничном делу са Румунијом, тј. у Банату и Подунављу, према румунској граници. Неки од познатијих Румуна који су оставили трага у Србији су: Василе (Васко) Попа, краљица Марија Карађорђевић (рођена Хоенцолерн), проф. др Раду Флора, проф. др Кориолан Гилезан и многи други.
Румунска заједница је изузетно лојална Републици Србији, што се могло видети и у ратним временима 90-их, када је одзив на мобилизацију у румунским срединама био виши него у Београду. Чести су и бракови између Срба и Румуна.
Проблеми који оптерећују српско-румунске односе -Влашко питање
У Републици Србији постоји национална мањина која се изјашњава као Власи. По свим европским стандардима и по Уставу и законима Републике Србије сваки грађанин има право да се слободно изјасни о својој националној и верској припадности. То је једна од вредности која се убраја у основна људска права и гарантована је документима Уједињених нација и Европског парламента. Поуздано знамо да Власи постоје на територији Србије још од средњег века. Помињу се и у Душановом законику из средине 14. века. Данас је становиште органа Републике Србије да грађани Републике Србије који су припадници Влашке националне мањине имају право да се тако изјасне, те да чувају свој језик, културу, обичаје и чак да имају представнике у Народној скупштини преко мањинског цензуса. Проблем је у томе што Румунија не признаје постојање Влаха као посебног народа, забрањује такво изјашњавање и сматра их све Румунима.
Румунија упорно, већ деценијама, тражи од Републике Србије да своје грађане који се изјашњавају као Власи, преименује као припаднике румунског народа супротно Уставу и законима Републике Србије.
Румунска страна сада већ озбиљно и дуго ради на придобијању Влашке националне мањине у Србији кроз програме школовања у Румунији, економским подстицајима и могућношћу добијања румунског држављанства које је постало атрактивније од како је Румунија ушла у ЕУ.
Можемо бити сигурни да ће Влашко питање бити постављено у завршној фази приступања Србије ЕУ.
Уколико би Румунија успела да оствари циљ и да Влахе преведе у Румуне, добила би већу румунску националну заједницу у Србији, дакле нешто више места у парламенту би отишло представницима румунске националне заједнице, али, много важније, био би ојачан положај Румуније у пограничном простору са Србијом. У некој перспективи би Румунија могла да се умеша у унутршња питања Републике Србије и таквим настојањима се Србија на време мора супротставити.
Црквено питање
Међу православним црквама, по црквеном праву и канону постоје јасна одређења надлежности патријаршија, односно епархија. Оне се углавном поклапају са територијама, углавном већински православних држава у којима делује историјска православна црква. Постоји споразум између Српске православне цркве (СПЦ) и Румунске православне цркве (РПЦ) по коме обе цркве могу деловати ,,у братству и слозиˮ у целом Банату, тј. и у румунском и у српском делу, и обављати обреде. Овај споразум се тиче само Баната. До недавно ова правила су се поштовала међу црквама, међутим у последњих двадесет година, све је више примера да свештеници Румунске православне цркве прелазе у погранична подручја Тимочке крајине и чинодејствују у импровизованим црквама, без благослова СПЦ. Овакво деловање је усмерено као утицај на популацију влашке националне мањине, те покушај да се временом почну изјашњавати као Румуни. У овом случају можемо констатовати да Букурешт користи РПЦ као оруђе за своје интересе, а морамо подсетити да је Румунија блокирала пут Србије ка ЕУ 2012. управо због ,,Влашког питања“.
Рад румунске обавештајне службе
Недавно су примећене појачане активности SRI (Serviciul Român de Informații), наследнице злогласне SECURITATE-e према политичарима румунског порекла у Србији. Нарочито се говори у обавештајној заједници, да су виђенији опозициони политичари румунског порекла добили више хиљада страница осетљивог материјала који се користи за напад на власт у Србији. Ова обавештајна служба има годишњи буџет од 561 милион евра и представља регионалног играча у том смислу.
Све ове активности имају исти циљ, повећање утицаја Румуније у Србији, где ће Румунија као већа земља која убрзано напредује, задобити боље позиције на Балкану, и моћи да се у перспективи меша у унутрашња питања у Србији. Србија на време мора деловати и сузбити оваква настојања док још нису узела маха.
10. Закључак
Срби и Румуни историјски имају добре односе, па тако и наше две државе. Два народа повезује православна вера, византијски културни утицај, свест о неким заједничким прецима, иако то званична румунска историја негира, измешано становништво са обе стане границе и савезништво у историјској борби против Турака и Првом светском рату. Данас, поред свега наведеног, Румунија је на страни Србије у решавању питања Космета, тј. не признаје самопроглашену независност. Можемо још рећи да широке народне масе Срба и Румуна, са симпатијама гледају једни на друге, чести су и мешовити бракови. Упркос неколико отворених питања, односи су свакако добри, а има и много простора за њихово унапређење.
Румунија је највише окренута економском напретку, унутрашњој политичкој кризи, својим источним границама, обавезама према НАТО пакту и питањем Молдавије и тим проблемима посвећује највећи део своје снаге.
Наравно, знамо да и Србија улаже највећи део својих напора у економску обнову, док је тешко оптерећена питањем Космета, као и сталним потресима у БиХ. Дакле, питања која оптерећују односе Румуније и Србије су за обе стране другоразредна, али их треба решавати, јер може доћи до компликација у дужем периоду, нарочито уколико Румунија настави да економски јача и тако заузме супериоринију позицију, што је више него извесно.
Робна размена између Србије и Румуније је мала, узимајући у обзир величину две економије, те ту има пуно простора за напредак. Било би добро да се почне рад на ауто-путу Београд-Темишвар-Букурешт. Погодност је што на овом ауто-путу инсистирају неке дипломате САД као део НАТО инфраструктуре. У неформалним разговорима са српским представницима је објашњено да би овакав ауто-пут био део пута, који повезује базу Авиано са Одесом у Украјини и обезбеђује брзу комуникацију (дакле ауто-путеви кроз Италију до словеначке границе, кроз Словенију затим ауто-пут Београд-Загреб и онда, у перспективи, Београд-Темишвар који би се наставио румунским ауто-путевима до украјинске границе). Овакав пројекат би могао да привуче саобраћај и инвестиције у Србију.
Што се тиче економског повезивања, на њему се може радити преко европских фондова прекограничне сарадње, на обострану корист, другим речима, можемо искористити сарадњу са Румунијом за приступ средствима ЕУ. Нарочита област у којој се може сарађивати је ИТ сектор. Румунија доживљава прави узлет у овој области услед великих инвестиција страних (углавном америчких) компанија. У овој области би било добро копирати напоре румунске Владе (подстицаји, ниски порези) те покушати прелити део тих инвестиција у Србију, будући да Румунија нема довољан број инжењера да задовољи потребе у овој области. Такође, можемо имати, кроз сарадњу са Румунијом, јаког савезника на путу ка ЕУ. А у перспективи, уколико дође до реализације пројекта ,,Интермаријумˮ посебним споразумима са Румунијом, можемо постати неформални члан таквог савеза, који ће имати најдинамичнији раст економије у Европи.
Економски, војни и политички раст Румуније је несумњив. Наставиће се у перспективи, јер Румунија има још много простора до достизања европског просека. Са оваквим растом, наш сусед ће моћи да пројектује свој утицај на мање балканске земље око себе. Уколико Србија буде поступала мудро, решавала проблеме на време, сузбијала негативан утицај, јачала економску сарадњу и лобирала успон Румуније од 19 милиона становника, може бити велика шанса за остварење неких националних циљева и економски напредак.
Коришћени извори и литература:
- International Monetary Fund
- Heritage foundation
- European parliament
- Convergence programme for 2019-2022 Government of Romania
- Statista ,,GDP in current prices from 1984-2021
- Trading economics
- Worldometers
- Politico
- Government of Romania (gov.ro)
- The world bank
- Business-review.eu
- Reuteurs
- Romanian parliament (Cdep.ro)
- European Commission ,,Statistical Factsheet Romania”)
- CIA Factbook
- Ceicdata.com (Romania Forecast:Gov. Expenditure 1990-2024/ yearly /RON/ IMF)
- Stratfor
- ,,The next 100 years” George Friedman
- Устав Румуније
- Atlantic Council