РЕПУБЛИКА МОЛДАВИЈА У
ИДЕНТИТЕТСКИМ ПРЕВИРАЊИМА
–
ЗАБОРАВЉЕНО ЖАРИШЕ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ДУЕЛА
Геополитичка позиција Републике Молдавије једна је од најсложенијих не само у Европи, већ на комплетном евроазијском простору. Држава која је настала сплетом геополитичких околности, никада није довршена. Њено становништво загледано је у најмање три престонице других земаља, јединствена интелектуална елита никада није формирана, поделе су веома дубоке и етничка, језичка, административно-верска шароликост, неретко бива извором политичких конфликата.
Молдавија, од распада СССР-а и стварања нове геополитичке мапе Европе, носи неславну титулу једне од најнеразвијенијих и најсиромашнијих држава Старог континента. Република Молдавија обухвата само мањи део историјске целине истог назива, која је данас подељена између Румуније, Украјине и Републике Молдавије.
Територија која је вековима прелазила из руке у руку, након губитка посебног статуса Кнежевине Молдове, потпада под власт руских царева у 19. веку, да би између два светска рата у 20. веку била укључена у састав краљевине Румуније, а након окончања Другог светског рата, била укључена у СССР као једна од република.
РЕПУБЛИКА МОЛДАВИЈА ИЛИ ДРУГА РУМУНСКА ДРЖАВА?
У време распада СССР-а, у Молдавији долази до сукобљавања различитих политичких концепата. На власт у Кишињеву (рум. Кишинау), долазе проунијатске снаге, које се залажу за припајање Румунији. Ове снаге сматрају Молдавце романског порекла Румунима, а не засебном етничком заједницом. Језик којим се говори у Републици Молдавији називају румунским, верни су Румунској православној цркви.
С тим у вези, нове власти су и донеле серију симболичних аката, којима би потврдиле своју приврженост општерумунском циљу. Године 1990. одлучено је да застава новоформиране државе буде румунска тробојка, која је након неколико месеци модификована и усвојена тако да нијансе боја на застави буду различите од румунске (нарочито плава), формат заставе је другачији у односу на румунску, а такође је додат и државни грб како би разлика била уочљивија. Ипак, ова застава, која чак и данас изазива одређене контраверзе и коју ни антиунитарне снаге током свог владања нису измениле, неодољиво подсећа на заставу свог западног суседа, баш као и државни грб.
Застава Румуније
Застава Републике Молдавије
Године 1991. за химну Републике Молдавије је одабрана свечана песма „Пробудите се Румуни“ („Deșteaptă-te, române“), која је званична химна Румуније од 1990. године, мада се у различитим раздобљима користила и ранијих година, од свог настанка 1848. године. Сама химна је веома интересантна, пошто у одређеним деловима говори о потреби да се свету докаже како: „… у овим венама и даље тече римска крв“. Румуни се позивају да се пробуде из самртног сна, „… у који су вас гурнули варвари и тирани“, а кроз текст химне, Румуни се такође позивају да се присете римског императора Трајана.
Свакако, овакав, проунијатски став, који је негирао молдавску особеност и заговарао „окончање сверумунског уједињења“, није могао а да не наиђе на отпор, превасходно словенског становништва у Републици Молдавији, које је нарочито бројно на северу земље, у другом по величини граду Балцију, као и у другом по броју становника Тираспољу, односно у комплетној Придњестровској Молдавској Републици (рус. Придњестровље, рум. Транснистрија). Управо у Придњестровљу, које је уживало аутономан статус унутар Социјалистичке Републике Молдавије, а у оквиру СССР, још осамдесетих година почињу да јачају сепаратистичке тежње које ескалирају након победе прорумунских снага на првим демократским изборима.
Унионистички лидер Георге Ђимпу, поставља румунску заставу на седиште молдавског парламента, уместо совјетске 1991. године.
Ђимпу је био борац за сверумунско уједињење током целог живота, због чега је као политички затвореник године проводио у совјетским затворима, да би 2000. године скончао у никад разјашњеној саобраћајној несрећи.
Тако, 1992. године долази до краткотрајног грађанског рата у Придњестровљу, након ког Република Молдавија губи фактичку контролу над овим простором, заправо његовим већим делом.
Током рата у Придњестровљу, сукобили су се на једној страни етнички Румуни и Молдавци прорумунске оријентације, подржани добровољцима из Румуније, а на другој страни углавном етнички Руси и Украјинци, уз поједине проруски оријентисане грађане романског порекла, и потпомогнути деловима бивше 14. армије СССР. Занимљиво, на страни Придњестровља тих година су се борили и добровољци из украјинских националистичких организација, заједно са проруским снагама. Наиме, у годинама распада СССР у Украјини је постојао известан страх од евентуалних румунских претензија на украјинске територије, на којима већину чини румунско становништво, а такође се сматрало да би украјински идентитет у случају припајања Републике Молдавије Румунији, у овој републици био угрожен.
Попис становништва Придњестровља 2004. године:
Као што се и из горњег приказа може видети, за разлику од других делова СССР погођених ратом, у Придњестровљу није дошло до озбиљније промене етничке структуре. Занимљиво, службени језици у непризнатој држави су молдавски, руски и украјински, с тим што је службено писмо молдавског ћирилица, док је у остатку Републике Молдавије то латиница.
Ово није једина разлика. У самој Републици Молдавији се од њеног осамостаљења води дискусија, како се заправо званичан језик ове државе зове? Тако, у Декларацији о независности Републике Молдавије од 27.08.1991. године, стоји да је званичан језик ове земље румунски.
Са друге стране, у Уставу државе, члан 13. овај језик се означава као молдавски но 2013. године, Уставни суд Републике Молдавије је донео службено тумачење по ком је Декларација о независности старији документ од уставне одредбе, те да је „молдавски“, само алтернативни назив за румунски језик.
- https://enews.md/news/view/7434/
- https://books.google.rs/books?id=QZr1vsDIvlUC&pg=PA290&dq=Shukhevych%27s+son&hl=nl&sa=X&ei=-NiWVNfhFMrVPK27gaAK&redir_esc=y#v=onepage&q=Shukhevych’s%20son&f=false
- https://www.languages-study.com/demography/pridnestrovie.html
Иако се од овог момента, званично, службени језик у Републици Молдавији назива румунским, упркос чињеници да већина лингвиста ово питање сматра политичким, а не научним, не постоји консензус међу политичарима, па чак ни државним функционерима око овог питања. Тако, на званичној интернет презентацији председника Републике Молдавије Игора Додона, који је декларисано промосковске оријентације, званични језик ове државе се означава као „молдавски“.
Након рата, Придњестровље је остало међународно непризната држава, којом Кишињев не управља, а на чијој се територији и данас налазе руске војне снаге. Москва ове снаге сматра миротворцима, док их актуелна молдавска влада назива трупама које су нелегално на датом простору и захтева њихово повлачење. Након промене власти у Украјини 2014. године, позиција руских снага се нарочито закомпликовала, пошто је копнено снабдевање преко Украјине прекинуто, док је ваздушно снабдевање преко међународног аеродрома у Кишињеву отежано.
Након 1994. године, на власт уместо прорумунских снага, долазе проидентитетске снаге, које доносе одређене промене и у симболичном смислу, па тако уместо дотадашње химне, истоветне румунској, проглашавају нову („Наш језик“). Нове власти су успеле и да реинтегришу једну територију која доприноси геополитичкој комплексности Молдавије.
Аутономна територијална организација Гагаузија, представља територијално неповезану целину на југу земље. Велику већину становништва овог дела Молдавије чине Гагаузи, народ сродан Турцима, насељен на овај простор у време руских царева, који говори засебан језик који припада турској породици језика, али су великом већином православне вере и верници Руске православне цркве.
С обзиром на чињеницу да су увек уживали засебан статус у државама у којима су кључни утицај имали Руси, Гагаузи и данас Москву доживљавају као заштитника и отворено се противе припајању Републике Молдавије Румунији. Шта више, 2014. године одржан је од централних власти непризнат референдум, на ком се од изашлих 70% грађана Гагаузије, готово 99% изјаснило за право ове области да прогласи независност, у случају да Молдавија одустане од сопствене независности. На истом референдуму преко 98% грађана се изјаснило за приступање Републике Молдавије Евроазијској унији коју предводи Москва, што је супротно званичном државном курсу који је од 2010. године окренут у правцу приступања Европској Унији.
Године 2016. ступио је на снагу Споразум о стабилизацији и придруживању између Републике Молдавије и Европске Уније, а симболично прва држава која га је ратификовала и то (рачунајући укупно оба дома) са 406 гласова за, једним против и једним уздржаним, била је Румунија. Такође, Републици Молдавији је 2014. године одобрен безвизни режим са ЕУ.
Гагаузија је у периоду 1991. – 1994. година, такође била непризната, самопроглашена држава, да би се потом мирно реинтегрисала у састав Републике Молдавије. Од тада, Гагаузија ужива уставом гарантован, аутономан статус.
- https://web.archive.org/web/20090305220335/https://www.europa.md/upload/File/alte_documente/Declaratia%20de%20Independenta%20a%20Republicii%20Moldova%202(1).doc
- https://www.foxnews.com/world/2013/12/05/moldovan-court-rules-official-language-is-romanian-replacing-soviet-flavored.html
- https://www.presedinte.md/eng
- https://www.moldova.org/en/russian-troops-illegally-stationing-transnistria-held-military-exercise-nistru-river/
- https://eadaily.com/en/news/2018/02/01/moldova-urges-withdrawal-of-russian-peacekeepers-from-transnistria
- https://www.rferl.org/a/moldova-gagauz-referendum-counting/25251251.html
Национални састав Гагаузије 2014. године:
АТО Гагаузијом управља „башкан“, док је административни центар Комрат. Република Турска улаже велике своте новца у овај регион, превасходно на пољу образовања, тако је средином претходне деценије овде отворен и лицеј, чије дипломе су признате и у Турској. Турска је имала за циљ већу употребу језика Гагауза, у односу на руски, који је доминантан у јавној сфери и представља не само „лингва франка“ области, него неретко и језик којим се и сами Гагаузи служе при међусобној комуникацији.
АТО Гагаузија у оквиру Републике Молдавије, означена тамноцрвеном бојом.
Од 1994. године па све до недавно, на молдавској политичкој сцени се водио сукоб између проруских и проевропских политичких снага. Прве је дуго представљала Комунистичка партија Молдавије Владимира Вороњина, која је последњих година изгубила на значају и почела да коалира у извесној мери са прозападним снагама, док је њено место као водећа левичарска и проруска снага заузела Социјалистичка партија Молдавије, актуелног председника Игора Додона.
Победа лидера социјалиста на првим, директним изборима за председника државе у овом веку, након одговарајуће одлуке Уставног суда Републике Молдавије, пробудила је наде промосковских снага да на јесен текуће године могу и у потпуности преузети власт, поништити ССП са ЕУ и државу окренути пут евроазијских интеграција. Готово сва истраживања јавног мњења дају овој партији убедљиву предност, а нови, мешовити изборни систем, где се део посланика бира по већинском, а део по пропорционалном систему, додатно увећава шансе ове партије на наредним, редовним, парламентарним изборима, који ће се одржати у другој половини 2018. године.
- https://www.consilium.europa.eu/en/documents-publications/treaties-agreements/agreement/?id=2014001
- https://ec.europa.eu/home-affairs/what-we-do/policies/international-affairs/eastern-partnership/visa-liberalisation-moldova-ukraine-and-georgia_en
- www.statistica.md
ЛОКАЛНИ У СУСРЕТ ПАРЛАМЕНТАРНИМ ИЗБОРИМА
Политичка трка је у Молдавији годинама неизвесна и на изборној клацкалици, у дубоко подељеној земљи на условно речено, изразито проруски север и проруски југ, пре свега Гагаузију, као и прозападни центар и Кишињев, који је и сам подељен на предграђа која су редовно прозападне и прорумунске оријентације, наспрам најурбанијих подручја која гласају за проруске партије.
Уколико се погледа државни попис становништва и упореди са оним из 2004. године, може се прво уочити да је број Румуна процентуално утростручен, те да је порастао са 1.9% на 7%, што је превасходно утицај појединих политичких опција које отворено заговарају уједињење, а занимљиво је да се ниједна велика политичка партија у Румунији не противи оваквом следу догађаја, што указује на чињеницу да се у Букурешту суштински, на положај Републике Молдавије гледа као на свенационално питање, пре него ли стриктно или дневно политичко.
Такође, број Украјинаца и Руса је варљив, јер се из бројних, дубоко социолошких разлога, немали број Словена у Молдацији идентификује са државом у страху од уједињења и потпуног преовладавања романског националног момента, те се из датог разлога изјашњавају као Молдавци и постављају као заштитници молдавског суверенитета, на тај начин креирајући став по ком Молдавац није искључиво грађанин романског порекла и само етничка, већ шира национална категорија.
Кишињев је град у ком проруски кандидати нису успели да победе, чак ни у време када су уживали већинску подршку на државном нивоу. Од 2008. до 2018. године, на дужности градоначелника је Дорин Чиртоака, члан Либералне партије, коју предводи његов ујак Михаи Ђимпу, који је млађи брат горе помињаног унионисте Георге Ђимпуа. Либерална партија је изразито прозападне (и проЕУ и проНАТО) оријентације. Шта више, Либерална партија се залаже и за уједињење са Румунијом и романско становништво Републике Молдавије сматра национално Румунима. Сам Чиртоака је често истицао овакво опредељење и на симболичан начин – истичући у свом кабинету поред државне и заставу Румуније.
Ипак, након раскола у проевропском крилу, које су након избора 2014. године чиниле партије: Либерално-демократска партија, Демократска партија и Либерална партија, Демократска партија Молдавије на чијем је челу Влад Плахотниук, који се сматра незваничним владаром Молдавије, једним од најбогатијих олигарха ове земље и човек ког опозиционе политичке снаге (како прозападне, тако и проруске) сматрају кључним покровитељем системске корупције, започела је обрачун са својим политичким партнерима. Тако је прво ухапшен Влад Филат дотадашњи лидер ЛДПМ, иначе 2016. године најснажније политичке партије у Молдавији, због оптужби за корупцију и присвајање јавног новца, те злоупотребе банкарског система у кривичном делу које се у Молдавији назива „крађом века“, а у ком се Филат и сијасет других политичара терете за присвајање преко једне милијарде евра новца извученог из банака.
Филат, осми премијер Републике Молдавије, осуђен је 2016. године на девет година затвора, због умешаности у овај криминални акт.
Влад Плахотниук
ЛДПМ је тешко преживео овај удар, нарочито и због ранијег раскола у партији, пошто је почетком 2015. године Јуриј Леанча, некадашњи министар спољних послова Молдавије и премијер ове земље, напустио ЛДПМ и основао сопствену партију Европска народна партија Молдавије, која у парламенту формира коалицију са ДПМ.
ДПМ је успела да на своју страну приволи већину посланика ЛДМП и трећину посланика Комунистичке партије Молдавије и тако од четврте снаге на изборима, постане најснажнија политичка опција у актуелном сазиву парламента.
Слична политичка судбина задесила је и Либералну партију, пошто је градоначелник Кишињева Дорин Чиртоака, ухапшен током служења свог трећег мандата, што је довело до изласка либерала из владајуће коалиције на нивоу државе. Либерали, као најснажнија политичка опција проевропске оријентације у главном граду, нису успели да се опораве од овог ударца и на ванредним локалним изборима до којих је дошло након оставке Чиртоаке, њихов нови кандидат за градоначелника осваја миноран број гласова.
Слично као и у Кишињеву, и у другом по величини граду, „северној престоници“ Балцију, дотадашњи градоначелник Ренато Усатиј, лидер „Наше партије“, проруске оријентације, али у константном сукобу са проруским председником Додоном и његовом Социјалистичком партијом, бива оптужен за криминалне радње у вези са поменутом „крађом века“ и напушта земљу, одлучивши да оде у Руску Федерацију. У овом већински рускојезичном граду, тако су истог дана кад и у Кишињеву 20. маја 2018. године одржани ванредни локални избори.
Кључна борба се водила између кандидата две проруске партије – Николаја Григоришина из Наше Партије и Александра Усатија из Социјалистичке партије. Григоришин је забележио убедљиву победу већ у првом кругу избора, освојивши 62.2% гласова.
У Кишињеву пак, месту градоначелника надала су се три кандидата.
Први је био Јон Чебан, високи функционер Социјалистичке партије, који се надао да ће на фону растуће популарности социјалиста, чињенице да им се предвиђа убедљива победа, па чак могуће и апсолутна већина у молдавском парламенту, судећи по анкетама, успети да по први пут преузме престоницу од проевропских снага.
Месту градоначелника се такође надао и Андреј Настасе, који је лидер нове генерације, представља проевропску десну опозицију, и уз Мају Санду чини алтернативу како лево оријентисаним проруским партијама, тако и владајућој лево оријентисаној, проевропској ДПМ.
Представник власти на овим изборима била је Силвија Раду, која је званично наступала као независни кандидат, иако је заправо обављала функцију градоначелника од хапшења Чиртоаке, а по указу централних власти.
Кандидат близак ДПМ Силвија Раду, остварила је за ову партију, која је на претходним локалним изборима у престоници тек прешла цензус, чак и солидан резултат од 18%. Но, у други круг су прошли кандидати левице и деснице Чебан и Настасе. Упркос ниској излазности у предграђима и вишој излазности старијих слојева становништва, Настасе је успео да надокнади велики заостатак из првог круга (41:32%) и забележи победу са освојених 52.6%.
- https://www.statistica.md/pageview.php?l=ru&idc=263&id=2208
- https://newsmaker.md/rus/novosti/nikolay-grigorishin-vyigral-vybory-mera-belts-s-pervogo-tura-obnovleno-37464
- https://newsmaker.md/rus/novosti/podschitano-100-golosov-vo-vtoroy-tur-vyborov-v-kishineve-prohodyat-ion-cheban-i-a-37463
- https://www.rferl.org/a/let-s-remain-united-moldova-s-pro-european-parties-say-after-chisinau-election-win/29269647.html
ИЗБОРНА ПОРУКА
Кишињев остаје бастион проевропских снага у Молдавији. Чак и у ситуацији у којој је излазност најнижа у најпрорумунскијим деловима града, односно највиша у оним проруски оријентисаним, у ситуацији када је готово двоструко више на биралиштима гласача старијих од 72 године, у односу на оне који су старости од 18 до 24, када је проевропска опција разједињена (ДПМ је одбио да подржи Настасеа у другом кругу) и када су социјалисти у налету, главни град Републике Молдавије и даље гласа превасходно по геополитичком опредељењу, које је очито прозападно.
Даље, убедљивим поразом у Балцију, социјалисти су показали да упркос чињеници што тренутно наступају делимично са позиције власти, не успевају да истисну кључног конкурента на свом делу политичког пола, те да иако „политички обезглављени“, припадници Наше партије успевају не само да опстану на политичкој сцени Молдавије, него и да истисну социјалисте са севера земље.
Демократе не могу бити задовољне резултатима у два највећа града, али се не могу сматрати ни потпуним губитницима. Користећи ресурсе који им стоје на располагању и доказујући још једном снагу своје инфраструктуре, успели су да однесу победу у пет мањих средина у молдавској унутрашњости, показујући тако да на изборима који су планирани за јесен ове године, они могу захваљујући новом, мешовитом изборном систему, који су изгласали заједно са социјалистима, освојити сасвим довољно мандата у једнокружним изборним јединицма превасходно у унутрашњости и тако постати незаобилазан фактор при формирању нове власти.
Ипак, победа младе, новоформиране, десно и прозападно оријентисане опозиције предвођене Мајом Санду, бившом министарком просвете која је поражена на прошлогодишњим председничким изборима од лидера социјалиста Игора Додона, те новоизабраним градоначелником Кишињева Андрејем Настасеом, даје уверење овим опцијама да су способне поразити како Плахотниука, тако и Додона. Такође, западним партнерима ови резултати говоре да Плахотниук никако није једина политичка снага на коју се може рачунати, а која може бити оријентисана ка Бриселу.
Шта више, резултати будућих парламентарних избора, који лако могу донети ситуацију у којој нико нема апсолутну већину, могу истерати на чистац дилему која се све чешће намеће – да ли је новој опозицији преча демонтажа система који сматрају олигархијским или геополитички вектор, затим да ли социјалисти стављају геополитички интерес испред жеље за демонтажом онога што такође сматрају олигархијским системом власти Плахотниука и у крајњој линији, колико су демократе способне сличним методама којима су готово уништиле либералне демократе, либерале и наштетиле Нашој партији, исто учинити и сада кључним ривалима у лику социјалиста и нове деснице.
Ипак, ту молдавским дилемама није крај. Нова, опозициона десница није до краја јасно дефинисана у погледу евентуалног уједињења са Румунијом. Трајан Басеску, бувши румунски председник, предводи покрет уједињења, како каже „две румунске земље“. У Букурешту, истина незванично, са одобравањем на такву идеју гледају и из власти и из опозиције.
Снажан екномски раст Румуније, као да је појачао експанзионистичке идеје у смислу онога што се и у тамошњим академским круговима назива довршетком процеса започетог
01. децембра 1918. године (Дан сверумунског уједињења). Иако је Либерална партија као некадашњи носилац овог пројекта прилично изгубила на значају, немали број проунијатских кандидата на изборима у Кишињеву и велики број грађана које Басеску окупља током спровођења „сверумунског“ дијалога широм земље, говори о чињеници да је ова идеја жива, иако не сасвим доминантна.
Не треба запоставити ни чињеницу, да је један од два лидера нове десне опозиције Маја Санду, латентно прорумунске оријентације, те да никада није јасно искључила опцију присаједињења Републике Молдавије Румунији.
Фреквентна политичка сцена у Републици Молдавији ће сасвим сигурно добити на новој динамици након предстојећих парламентарних избора. Победи ли проруска левица, можемо очекивати преузимање опозиционе сцене од стране умерено десних и све израженије прорумунских снага, уз вероватно и снажнију подршку из Букурешта, а потенцијално у средњем року и из Вашингтона или чак Варшаве као предводника нове Европе оличене у пројекту „Међуморје“, чији је Румунија неизоставни део.
У случају непостојања апсолутне већине очекују нас озбиљне политичке трзавице, непринципијелне трговине, несанкционисани уплив новца и друге аномалије једне недовршене и висококорумпиране државе. До сада је из таквих дуела било са промосковском левицом, било са проевропском десницом, као победник излазио Влад Плахотниук, изнова доказујући личну моћ, али и снагу медијско-финансијско-политичке машинерије коју предводи.
Трећи сценарио би подразумевао виши степен отпорности на овакве изазове превасходно нове деснице, која би уз подршку Букурешта можда могла да се одлучи и на несвакидашњи корак, формирајући техничку владу са социјалистима, остављајући колико је то могуће по страни геополитичка питања и трудивши се да уклони кључне полуге власти олигархијског система.
Како би било наивно поверовати да су и сами социјалисти током година остали имуни на овај систем, реалније је претпоставити неуспех таквог пројекта, али и нове ванредне изборе на којима би нова десница могла приказати себе као кључног супарника социјалистима, истискујући једну крајње клијентелистичку опцију попут ДПМ, која функционише по принципу политичког предузећа и која без полуга власти, у овом облику, једноставно не може политички преживети у опозицији.
Сигурно је једно. Република Молдавија представља константно геополитичко жариште, које у случају тектонских социјалних промена и неконтролисаног слома олигархијског система може букнути са непредвидивим последицама и додатно дестабилизовати, свакако рањив простор, у ЕУ неинкорпорираног дела Старог континента.