fbpx

РЕГИОН У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ ЈАНУАРА 2019. ГОДИНЕ

13/01/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

АНАЛИЗА СТАЊА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ ЈАНУАРА 2019. ГОДИНЕ

 

Бугарска

Ф-16

1000px-Flag_of_Bulgaria.svg.png

Бугарска влада одобрила је национални план и програм о почетку разговора са Сједињеним Америчким Државама, те њиховим државним органима и „војно-индустријским“ комплексом о куповини осам нових борбених авиона-ловаца, чувене производне марке и „бренда“ F-16.

Поменути борбени авиони требало би да замене застареле апарате совјетске производње и модела МИГ-29, чиме би био остварен виши степен компатибилности између капацитета и ресурса оружаних снага Републике Бугарске, са једне стране и војно-технолошких потенцијала Североатлантског савеза-НАТО, где поменута држава и јесте пуноправна чланица од 1999. године, са друге стране.


Ипак, потребно је да наведену одлуку бугарске владе Бојка Борисова „озакони“, односно одобри и Народно собрање, тј. парламент поменуте државе. Споразум и послови договор између бугарске владе и америчко-мултинационалне компаније „Локид Мартин“ (Lockheed Martin Corporation) о куповини датих ваздухопловних ловаца F-16V Block 70, вредан је око 1,8 милијарди бугарских лева (преко 920 милиона евра), што представља највећу инвестицију, али и расход, који је предузет делатностима бугарске владе и њених оружаних снага, још од „пада комунизма“ у последњим деценијама претходног столећа.

Црна Гора

ЛУКРАТИВНА НЕЗАВИСНОСТ

640px-Flag_of_Montenegro.svg.png У протеклим месецима, у великом делу јавности Западног Балкана, присутна су веома комплексна питања која се односе на генезу „антисрпске хистерије“, која влада у појединим сегментима политичке и интелектуалне елите, некада српске државе, Црне Горе. У претходним излагањима, понудили смо један аспект посматрања и разумевања присуства тих антицивилизацијских процеса у покушајима формирања засебног националног идентитета, који не би био заснован на традицијским принципима и утемељен у оквирима модела генерисања европских грађанско-националних заједница. У чему је проблем?


Уопште, немогуће је једну националну заједницу или у случају са словенским становништвом, православне конфесије у Црној Гори, дефинисану социјалну категорију популације у оквирима посматрања њене идентитетско-етничке припадности, „декретским одлуама државе“, једноставно „преименовати“. Наведени потез не би поседовао суштински значај. Из датог разлога, чин проглашења независности Црне Горе 2006. године није остварио жељени ефекат у погледу измене колективне свести већинске националне заједнице у овој држависв, када су у питању њена идентитетска опредељења.

У деценији након стицања независности, а посебно од времена сецесије косметских Албанаца од Републике Србије 2008. године, афирмисани су процеси насилног удаљавања „црногорске националне свести“ од њених идентитетских „корена“, утемељених у српској националној заједници, њеној култури, духовности и традицији. Светоназори и платформе политичко-интелектуалних елита Црне Горе, отелотворених у владавини председника Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста у протеклих 30 година, усвојили су начела „комунистичко-дрљевићевских“ схватања о идентитетским питањима сопственог народа.

Анахроне, злочиначке и агресивне идеје на којима се заснива идеологија „монтенегринства“ (својевремено креирана од стране и за циљеве фашистичко-усташких „политичких пројеката“ у ондашњој Мусолинијевој Италији и Незавивисној Држави Хрватској), политичке власти Црне Горе, региону и међународној заједници покушавају да представе као „систем проевропских“ реформских процеса у „прекомпоновању“ црногорског друштва из заједнице балканских народа у класично „друштво западне демократије“. Тај процес претворио се у рушилачки поход предузет у циљу затирања свих идентитетских основа код грађана Црне Горе, словенско-српског етничког порекла и православне конфесионалне провенијенције.


Већ на почетку нове, 2019. године, „институционално насиље“ продуковано из делатности „владајућих структура“ у Црној Гори наставило се протеривањем око 50 монаха Српске Православне Цркве из ове државе у Србију, као и забраном уласка у негдашњу „српску Спарту“ за неколицину свештеника Српске Православне Цркве, чак и за оне који су рођени у Црној Гори или поседују статус држављана поменуте земље, кандидата за чланство у Европској унији. Наведени процеси настављени су и путем јачања агресивне реторике највиших политичких руководилаца у организацији власти ове државе, усмерене против државног врха Србије и српског народа у целини, итд.

Да ли у све поменуте мере и поступци црногорских власти генерисани само из намере да српске идентитетске основе црногорске државности буду на трајан и ефикасан начин уклоњене из структуре националне свести и менталног склопа колективитета најбројнијег народа у овој држави? Заиста, владајуће структуре у Црној Гори усвојиле су став према коме „црногорска државна независност“ губи своју суштаствену потребу, уколико није фундаментално заснована на принципа афирмације црногорске нације и њених специфичних идентитетских образаца.

Употребивши модел „изградње хрватског националног идентитета“ за поменуте потребе, црногорске политичке и интелектуалне елите одлучиле су да афирмацију националног идентитета Црногораца „изграде“ у оквирима вештачког креирања непријатеља колективитета у српском националном и духовном „организму“, односно да будућност своје нације „оплемене“ развијањем својеврсне и бласфемичне „србофобије“, као „основе и полуге“ идентификовања и окупљања национа око исте. То је она иста аутострада пропасти и мизерије којом су претходно кренуле хрватске, бошњачке и македонске политичке и интелектуалне елите.

Међутим, независност Црне Горе, у првом реду је извојевана како би био очуван специфичан модел управљања и државног поретка, чије се карактеристике често граниче са легалним формама свог деловања. У претходним данима били смо сведоци открића власника „Атлас групе“, Душка Кнежевића да је лукративним радњама, као што је давање мита или коруптивним финансирањем кампање ДПС за избор градоначелника Подгорице и те како вршио утицај на изборне процедуре и демократске вредности политичког живота у Црно Гори. Поменуту аферу прати и појављивање видео-снимка о наведеним радњама Душка Кнежевића и ДПС, где четири дана пред одржавање избора 2016. године, власник „Атлас групе“ уручује око 100 хиљада евра Славољубу Стијеповићу, градоначелнику Подгорице.

Готово истовремено, јавности су постала доступна сведочанства и о нелагалним финансирањима кампање за независност Црне Горе 2006. године, а које је вршено путем „прања новца“ из „црних фондова“ руског тајкуна Олега Дерипаске. У време припрема осамостаљивања Подгорице од Београда, Олег Дерипаска је 2006. године подржавао тадашњи и данашњи црногорски врх. Када је престала љубав – Дерипаска је окренуо кормило! Уз помоћ Пола Манафорта, бившег руководиоца предизборног штаба америчког председника Доналда Трампа, Дерипаска је чак 2016. покушао да пружи лобистичку подршку црногорској опозицији која се представљала као проруска.


Постоје и тврдње да је Дерипаска у рату против Ђукановића користио услуге и бившег руског војног обавештајца и помоћника војног аташеа у САД Виктора Бојаркина. На крају су Дерипаска и Бојаркин завршили на америчкој црној листи. Дерипаска је 2005. године инвестирао у Црну Гору и купио је велики „Комбинат алуминијума“ који је производио половину црногорског извоза. „У нади да ће љубав бити вечна, а бизнис цветати“, Дерипаска је подржао осамостаљивање Црне Горе. На крају је тужио Црну Гору због незаконите експропријације и касније продаје подгоричког алуминијумског гиганта и од црногорских власти потражује скоро милијарду евра одштете. Сад је јасније зашто се Мило Ђукановић жалио да му је добре односе са Москвом покварио управо Олег Дерипаска.

Такође, јасно је због чега је Мило тако грчевито жудео за независном државом у којој ће он сада већ тридесет година бити и господар и књаз, а можда и владика. Само у тим статусима и са поменутим титулама, Мило ће бити заштићен од било које правосудне институције у земљи, али и у иностранству, те неће више бити позиван на одговорност, због различитих лукративних дела, као што је некоћ био позиван или прозиван од стране органа италијанског правосуђа. Напоменимо, да је Мило остао заштићен, а Србија је тада изгубила свој излаз на море. Да ли се у овим чињеницама налазе узроци независности Црне Горе из 2006. године?

Босна и Херцеговина

ПОКУШАЈ ДРЖАВНОГ УДАРА ПРОТИВ СТАБИЛНОСТИ БИХ

4417724596_33ea226c4e.jpg

Република Српска у потпуности је имплементирала резултате избора у Босни и Херцеговини до краја претходне године. Све институције ентитета конституисане су у складу са вољом бирачког тела у Републици Српској. Усвојен је буџет Републике. Успешно су реализовани многи инвестициони пројекти. Настављена је прогресија БДП, те раст стандарда грађана. Висок степен стабилности демократије и ентитетских институција потврђен је брзином имплементације изборних резултата, док се иста на државном нивоу организације власти или у Федерацији Босне и Херцеговине, још ни не назире.

Упорни позиви Савеза независних социјалдемократа Милорада Додика упућени победничким политичким странкама из редова друга два конститутивна национа у БиХ, да заједнички конституишу састав државних органа добијају „слабашне позитивне одговоре“, макар кадаје реч о бошњачким политичким првацима, посебно из кругова Странке демократске акције. Управо, у наведној странци препознајемо извесну разлику у погледу спремности на сарадњу са СНСД и Хрватском демократском заједницом Босне и Херцеговине, коју предводи досадашњи члан Председништва Босне и Херцеговине из реда хрватског народа, Драган Човић.


Лидер СДА, Бакир Изетбеговић пружа начелну сагласност поменутим препорукама добијеним од стране Додика и СНСД, али много одлучнији у подршци датој платформи евентуланог будућег устројства државних органа Босне и Херцеговине, долази од стране Шефика Џаферовића, члана Председништва Босне и Херцеговине из реда бошњачког народа.Међутим, два лидера СДА и бошњачког народа показали су приличан степен хармоније у „високим тоновима“ упућеним руководству Републике Српске, због организовања прославе Дана Републике Српске, 9. јануара 2019. године. Посебан протест исказан је због солидарисања и присуства Драгана Човића, председника ХДЗБиХ, поменутој манифестацији, а оштре речи упућене су и амбасадору Републике Хрватске, због његовог присуства обележавању националног празника Републике Српске.

Појачана негативна реторика из Сарајева, која је била готово утихнула до Нове године 2019, настала је само неколико дана након што је Давор Драгичевић, отац трагично настрадалог младића Давида Драгичевића, према налогу амбасадорке Сједињених Америчких Држава, Морин Кормак, у ноћи између 30. и 31. децембра 2018. године од стране страних тајних служби, које су те ноћи боравиле у Бањалуци, хитно из тог града пребачен у Сарајево, одакле је даље пребачен у једну земљу региона, вероватно у Црну Гору или Хрватску.


У ноћи одржавања протеста 30. децембра, услед којих су избили немири, у Бањалуци је боравило неколико страних западних обавештајних служби, које су требале да пруже логистичку и сваку другу подршку члановима групе „Правда за Давида“ у заузимању и насилном свргавању највиших представника власти у Републици Српској. Управо је план пребацивања Драгичевића у једну земљу региона и био то да се за његов мистериозни нестанак, оптужи актуелна власт у Српској и форсира у медијима теза да је „власт у Српској убила Давора Драгичевића“ са циљем даље компромитације и дискредитације Републике Српске и њених институција, а овакав план постојао је још у августу претходне године.


Пре шест месеци у Амбасади САД у Сарајеву, Кормакова се састала са Давором Драгичевићем. Међутим, није познато о чему су разговарали, али јесте индикативно да су након тог сусрета протести у Бањалуци били све учесталији, а институције Српске на удару светских медија, без доказа, окривљене за смрт Давида Драгичевића. Веома је индикативна и чињеница да у Сарајеву већ три године Муриз Мемић води правну битку и тражи правду за убијеног сина, а да га Кормакова, упркос неколико дописа које јој је слао, никада није позвала, нити се о томе икада огласила, а камоли са њим састала.

Власти Републике Српске забраниле су даља окупљања групације „Правда за Давида“, за коју су и адвокати Давора Драгичевића, Анто Нобило и Зора Добричанин изјавили да су политички злоупотребљени и инструисани.

Постало је заиста јасно да је одређени центар моћи желео да угрози стабилност Босне и Херцеговине путем изазивања државног удара у једином стабилном ентитету у овој комлексној земљи. Да ли су састанци Драшка Станивуковића, политичара из редова опозиционе Партије демократског прогреса, са представницима Амбасаде Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске у Сарајеву, имали било којег утицаја на турбулентна дешавања у Бањалуци на прелому година, можда ће открити правосудно-безбедносни поступак, који су власти Републике Српске покренули против истог на основу кривичне пријаве за покушај организовања државног удара.

У наведним догађајима, готово незапажено је примљена вест да је Недељко Чубриловић формирао нову политичку странку Демократски савез – ДЕМОС, чија је партијска структура „заокружена“ на првој седници нове политичке снаге у Републици Српској, која је настала одвајњем од Демократског народног савеза.

Северна Македонија

НОВИ УСТАВ, НОВО ИМЕ – НОВА ДРЖАВА?

Македонски парламент усвојио је уставне амандмане о Преспанском споразуму којима Македонија мења име у Република Северна Македонија. Портпарол председника Собрања Талата Џаферија раније је потврдио да је постигнут договор о већини потребној за усвајање уставних амандмана. Подсетимо, референдум у Македонији о споразуму са Грчком је одржан прошле године и није успео, али је очигледно да Заев жели да понизи своје сународнике непоштујући њихову вољу. Одлука на референдуму није усвојена, јер није гласало више од половине од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак (1.806.336), рекао је председник Државне изборне комисије, Оливер Деркоски.

Овом одлуком македонско Собрање је променио уставно име државе у Република Северна Македонија, која ће ступити на снагу када парламент у Грчкој буде ратификовао Преспански споразум. Шефица дипломатије Европске уније Федерика Могерини и комесар за приступне преговоре Јоханес Хан честитали су вечерас Македонији на усвојеним уставним изменама, потребним за примену Преспанског споразума са Грчком о имену земље.

У ЕУ напомињу да у ишчекивању пуне примене Преспанског споразума, постигнутом између Атине и Скопља о будућем имену некадашње југословенске републике Македоније, Унија наставља да у потпуности подржава Македонију у оставаривању њеног стратешког циља ЕУ интеграција.


„Грађани Републике Македоније, преко представника у Собрању, вечерас су, прихватањем уставних измена, написали ново, историјско поглавље наше државности“, саопштила је македонска влада након изгласавања уставних измена којим се потврђује ново име државе Република Северна Македонија. Опозициона македонска странка ВМРО-ДПМНЕ затражила је вечерас хитно расписивање парламентарних избора и да буду одржани заједно са председничким. ВМРО-ДПМНЕ захтева распуштање парламента и сазивање ванредних парламентарних избора, заједно са председничким у складу са законским прописима. На овим изборима ВМРО-ДПМНЕ ће победити и воља народа ће бити испуњена, изјавио је лидер македонске опозиције Христијан Мицкоски.


„ВМРО-ДПМНЕ учиниће све у будућности како би ова неправда (усвајање измена Устава у Собрању) била исправљена“, рекао је Мицкоски, који сматра да се данас показало да Македонија коју води Зоран Заев губи и уколико остане на власт, Македонија ће изгубити на свим пољима. „…Зато су нам потребни избори где ће Заев пасти, а Македонија победити. Народ ће се изјаснити какву Македонију жели, Северну Македонију која је понижена или Македонију поносну, напредну и поштовану“, закључио је Мицкоски. Македонског премијера Зорана Заева први је загрлио и честитао му заменик премијера задужен за европска питања, Бујар Османи.

Резултат гласања у парламенту могао се и очекивати након што су осморици посланика из опозиције „завртали руке“ после референдума. Заиста је фасцинантно како су се исте вечери, након што су били познати резултати референдума, и Заев и његови спољни спонзори почели да се понашају као да се ништа није десило.

Исте те вечери је почела прича о томе да се иде кроз Собрање, иако је Заев најавио оставку ако референдум не успе. Већ тада је било јасно да Заев има одрешене руке да употреби, како се један бриселски функционер изразио „балканске методе“ у спровођењу ове одлуке и то је очигледно и учињено. Нема ни говора да је ово било у интересу славенофоних Македонаца који су све ближи двонационалном, де факто конфедералном аранжману, а интересантно ће бити и видети да ли ће и на који начин Грчка испунити свој део говора. Видимо да су тамо све озбиљнији отпори, чак ни Ципрасови коалициони партнери нису одушевљени. Ово је само још једна тужна прича у саги бриселског третмана појединих западнобалканских држава као „банана-република“ достојних презира.