АНАЛИЗА СТАЊА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ АПРИЛА 2019. ГОДИНЕ
ШПИЈУНСКА АФЕРА
Словеначки портал 24 Часа, 3. априла 2019. године, објавио је наводно велико откриће о томе да је Хрватска обавештајна служба (СОА) прислушкивала Јернеја Секолеца, бившег словеначког судију, члана Арбитражног суда. Управо та међународна институција била је задужена да донесе одлуку о спорном граничном питању између две земље. Поред поменутог судије тада се на мети хрватских обавештајаца нашла и Симона Дреник, словеначки агент при поменутом суду. Иначе афера датира још из 2015. године, и том приликом је откривено да су словеначки представници обавештавали Министарство иностраних послова своје земље о току арбитражног поступка. Наводно, циљ поменуте обавештајне операције био је дискредитација целокупног арбитражног процеса. Занимљиво је поменути да је хрватска страна после тога одбила да прихвати одлуке те међународне арбитраже.
Званичници у Хрватској, испочетка су остали неми на сензационалистичке натписе словеначке штампе, а поводом поновне актуелизације афере из 2015. године. Међутим, то није допринело стишавању афере. Захваљујући реакцији словеначког премијера, Марјана Шареца, који је после састанка са вођством своје обавештајне службе (СОВЕ), потврдио тачност новинарских навода, афера је добила додатни публицитет. У словеначкој штампи појавили су се пуно име и презиме хрватског обавештајца, наводно одговорног за организацију те шпијунске акције. Затим су се појавиле информације да је хрватска влада, преко свог посредника Ивана Тоља, покушала да изврши притисак на руководиоца једне утицајне мултимедијске компаније, а све у циљу да се спречи објављивање података о поменутој афери. Чак се у словеначким медијима, као врхунски доказ и потврда уроте, појавио наводни снимак разговора Ивана Тоља и представника те медијске куће.
Замајац афери дала је словеначка влада одлуком да, тим поводом, позве хрватског амбасадора у Љубљани на разговоре, а истовремено повуче свог дипломатског представника у Загребу на консултације. Све то је пропраћено оштрим критикама на рачун понашања хрватских власти према суседној држави. За Словенце ова афера је врхунски доказ недемократског, неевропског па и непријатељског понашања хрватске владе према свом савезнику из НАТО-а и Европске уније. На све те критике хрватска влада није могла остати равнодушна. И премијер Андреј Пленковић и председница Колинда Грабар-Китаровић заузели су јединствен став. По њима ту нема говора ни о чему другом сем инсинуацијама и конструисању афере. Словеначка страна је све изрежирала како би оправдала своје непријатељско држање према Хрватској. Разлог за таквог понашања комшија Хрвати виде у жељи да се изврши додатни притисак на њихову земљу. Очекивани езултат би био попуштање званичног Загреба и прихватања одлука арбитражне комисије. Хрватска обавештајна служба (СОА) такође је категорички одбила све поменутеоптужбе.
Занимљиво је поменути да се словеначки државни и политички врх овим поводом састајао у више наврата. Представници појединих опозиционих странака тада су указали на то да им премијер није понудио адекватне доказе како би поткрепио своје тврдње. Такве информације јесу индикативне и говоре о томе да хрватски државни врх и није далеко од истине када каже да је позадина свега политички притисак. Очигледно ће се Хрватска суочити са словеначким опструкцијама на свом путу да постане део Шенгенског простора. Поменута афера послужиће, пре свега, као изговор за нову блокаду. Уосталом, односи Словенија и Хрватска ионако су већ видно захладнели, а након ове афере засигурно ће битии хладнији.
Иначе занимљиво је поменути да ово није први пут да се СОА налази на удару јавности неке суседне државе. Крајем марта ове године медији у Босни и Херцеговини говорили су о томе да СОА ради на врбовању екстремних муслимана, Салафиста, у њиховој земљи. Наводно, циљ врбовања ових радикалних исламиста налази се у намери СОА-а да обезбеди канале за кријумчарење оружја. И ова афера одјекнула је како у БиХ тако и у Хрватској. Хрватска влада и СОА оштро су негирале наводе босанскохерцеговачке штампе. Затражено је изјашњавање обавештајне службе БиХ, чак је запрећено и жалбом код међународних партнера. Можемо предпоставити да се у овом случају ради о кординисаном притиску на Хрватску. Није непознато да словеначке обавештајне структуре још из временан бивше Југославије, имају изграђене везе са муслианским фактором у БиХ. Исто као што Словенци имају одређене замерке на рачун званичног Загреба, тако то засигурно имају и поједине бошњачке структуре . У овом тренутку трн у оку Бошњацима представља савезништво Драгана Човића и Милорада Додика. Нема сумње да многи у Сарајеву у позадини тог политичког пријатељства Срба и Хрвата виде прећутну подршку званичног Загреба. Самим тим неће пропустити прилику да задају ударац, кад год им се укаже прилика.
У сваком случају морамо нагласити да је суштина свих ових афера пре свега политичко надгорњавање. Нико не треба имати сумњу да се обавештајне службе свих држава труде да прикупе што више корисних информација, најчешће не бирајући средства. Самим тим делују на простору страних па и суседних држава. Врбовање и прислушкивање представља уобичајен начин њиховог рада. Смо по себи то није тајна и не представља скандал, бар док се не разоткрије. Уколико се за такве радње сазна, онда је на њих неопходно реаговати. Грађанима се мора показати да се суверенитет државе штити. Зато у тим околностима и долази до бурних реакција државних званичника. Међутим, по правилу све остаје на томе. Управо зато што то сви раде, само више или мање успешно. Уосталом много тога се може научити на примеру великих сила. Немачка и САД-е су можда најбоља парадигма за то.
Још 2013. године светом је одјекнула велика шпијунска афера. Информације које су тада доспеле у јавност о наводном прислушкивању немачке канцеларке Ангеле Меркел изазвале су прворазредан дипломатски скандал. Да ствар буде још занимљивија за шпијунажу је оптужена ни више ни мање него обавештајна агенција из савезничких САД. Чињеница да је немачка канцеларка била жртва прислушкивања од стране пријатељске државе изненадила је јавност, али само лаичку. Свако ко иоле познаје начин функционисања обавештајно-безбедносних структура разуме да је прикупљање информација приоритет. Исто као што је важно шта мисли непријатељ, понекад може да буде и важније шта мисли пријатељ. На крају крајева сам Барак Обама, тадашњи председсник САД-а, послао је тим поводом јасну поруку. Без намере да се брани, указао је да то представља нешто што сви раде и да око тога не треба дизати посебну прашину. Можда би речи бившег америчког председника дошле као мелем на рану свим онима који су се осетили повређеним услед избијања шпијунских афере на релацији Загреб – Љубљана и Загреб – Сарајево. Зато неке посебно тешке последице по односе поменутих држава не треба очекивати.
Босна и Херцеговина
ЈУГОСЛАВИЈА У МАЛОМ
Колективно председништво прожето неповерењем, предуги и неизвесни преговори о формирању власти, парализоване институције, оптужбе за хегемонистичке намере, национална подвојеност, информације о илегалном или полулегалном наоружавању,.. да ли причамо о Југославији почетком деведесетих година прошлог века или Босни и Херцеговини 2019. године? Очигледно је да се Босна и Херцеговина суочава са скоро свим проблемима са којим се суочавала бивша Југославија. Не можемо а да се не запитамо каква је онда судбина чека? Информације о наоружавању делују више него претеће, поготово у светлу добро познате чињенице да је мир у Босни и Херцеговини крхка категорија и да у највећој мери зависи од воље међународне заједнице. Стеге светских су оно једино што спречава ту земљу да се распадне. Међутим, однос између великих сила данас је прожет тензијом, вероватно већом него икад у последњих четврт века. Веома лако ти лоши и затегнути односи између најмоћнијих држава лако могу да се преламају на оним мањим и слабијим, попут БиХ. Уосталом она је, као међународни протекторат, по природи ствари подложнија утицају споља од других земаља у региону. На састанку са Високим представником Валентином Иницком и Супервизором за дистрикт Брчко Мајклом Скенланом бошњачки члан председништва Шефик Џаферовић је исказао своју забринутост због слабљења утицаја ОХР-а, односно западних сила у БиХ. Џаферовића посебно забрињава то што велике силе остављају БиХ у стању недовршене државе. Тачније нису спровеле, како је он навео, Дејтонског споразума у пуном капацитету. Очигледно је и Џаферовић свестан да без подршке великих сила и његову земљу може задесити судбина Југославије.
Можда то не би ни било нешто посебно интересантно да се предходних дана у БиХ није повела полемика о тајном наоружавању. Наиме, српски члан председништва БиХ Милорад Додик изнео је податак да су у Мостару, током предходна три месеца, представници разних одбора СДА одржали седнице. Да заједно са обавештајним структурама организују попис свих војноспособних припадника Бошњачке заједнице. Циљ прављена спискова је да се види са чим се располаже, узевши у обзир ко је прошао а ко није војну обуку. Исто тако указао је да фабрике наменске индустрије, којих је шест у федерацији, повећавају неконтролисану производњу оружја без икакве сагласности или расправе на надлежним органима. Логично се поставља питање чему тај раст производње и за шта је то оружје потребно? Реакција из СДА је убрзо стигао у виду коментара председника те странке. Одговор Бакира Изетбеговића је јасна, „за недај Боже“. Уз поруку да је то последица најаве министра унутрашњих послова Републике Српске Драгана Лукача о потреби формирања резервног састава полиције и куповини дугих цеви за те полицијске снаге у фабрици наменске индустрије Застава Крагујевац. Премијер федерације БиХ Фадил Новалић покушао је да ублажи ставове председника своје странке додатним објашњењем. По његовом мишљењу ту се пре свега ради о јачању извоза наменске индустрије у БиХ и да је то превасходни циљ повећања производње. Међутим, ни премијер Новалић се децидно није оградио од ставова председника СДА.
Управо ова ситуација најбоље сведочи колико неповерења влада између различитих народа у БиХ, као и о томе колико далеко су сви спремни да иду. Ни једна прича о наоружавању и тајном организовању на Балкану а посебно у БиХ није наивна. Али у новим међународним околностима када силе креатори и чувари јединствене Босне и Херцеговине не само да губе утицај него се политички јаз међу њима све више ствара, оваква ситуација не треба да нас изненађује. Бошњаци све више губе поверерње у међународну заједницу. У Хрвате као савезнике то поверење никад нису ни имали. Остаје им да се уздају у сопствене снаге, а оне тренутно нису охрабрујуће. Самим тим сматрају да нешто треба предузети, и што спремније дочекати неку евентуалну кризу која би могла уздрмати темеље опстанка БиХ. Иако тако нешто за сада делује мало вероватно очигледно нико не жели да ствар препусти случају.
Можда би лек на рану у тренутној ситуацији могао бити коначни договор о формирању власти на државном нивоу. Бар донекле, то би засигурно релаксирало политичке односе. Међутим, тај процес тече споро. Прошло је више од шест месеци како су општи избори завршени, а БиХ и даље нема своју владу. Разлог је више него очигледна опструкција коју спроводи СДА. Изетбеговић и у овом случају покушава да наметне решења која су непринципијална и нелогична. Инисистира да СДА, наводно као најача странка на државном нивоу, мора имати више министара од СНСД-а. Изетбеговић ту у потпуности занемарује чињеницу да су СНСД и Милорад Додик ти који су добили највише гласова на предходним изборима. СДА има највише посланика, али није добила и највише гласова, једноставно изборни закон је такав. Без обзира на број добијених гласова свака странка се у парламенту БиХ уклапа у трећину мандата из свог националног корпуса. Самим тим свака национална заједница треба да има трећину министарских места, док место поредседавајућег савета министара по принципу ротације овај пут припада Србима. Изетбеговић оспорава то већ утврђено правило инсистирањем да СДА мора имаити највише места у влади. Неразумно понашање СДА суштински сведочи о томе да њима више одговара оваква ситуација него разрешење кризе кроз формирање органа власти. Уосталом док не дође до промена власт ће вршити министри изабрани од стране предходног парламентарног сазива. У тој влади се налазе представници опозиције у РС, то јест, они који очиглодно више одговарају Изетбеговићу. Нова влада значи улазак министара из СНСД-а који ће уз министре из ХДЗ-а представљати нову реалност. Поготово у светлу политичког савеза Додик – Човић. Међутим, без обзира на опструкције СДА ова влада ће у сваком случају бити формирана. Питање је само потрошеног времена, а изгледа да је за Изетбеговића сваки дан добитак.
За стабилност БиХ од изузетног значаја могао би да буде састанак свих представника држава југоисточне европе са Емануелом Макроном и Ангелом Меркел крајем априла 2019. године. Поруке које тада добију могу бити умирујуће, уколико се укаже да европска перспектива и даље постоји или да ЕУ има бар неки план за регион. У противном, ако Европа, опхрвана сопственим проблемима, остане недоречена можемо дугорочно очекиват раст тензија у БиХ.
Северна Македонија
УОЧИ ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА
Кампања за председничке изборе у Северној Македонији званично је отпочела 1. априла 2019. године. Трајаће релативно кратко пошто ће грађани имати прилику већ 20. априла да изађу на изборе и дају коначни суд о томе ко ће их убудуће представљати као председник. Кампања је релативно мирна, фер и пристојна, бар за сада, без ниских удараца и велике тензије. Суочавање три кандидата, Стеве Пендаровског испред СДСМ, Гордане Сиљановски-Давкове из ВМРО-ДПМНЕ и Блерима Реке кога подржава Савез Албанаца и БЕСА, протекло је без тешких речи. Међутим, како се буде приближавао Дан Д може се очекивати заоштравање. Сиљановска-Давкова ће завршну конвенцију имати у Скопљу 13. априла, а дан после, 14. априла, Пендаровски ће имати централни скуп такође у престоници. Река ће своју последњу конвенцију одржати 18. истог месеца.
Истраживања јавног мњења, зависно од тога ко их спроводи, показују опречне ставове. Телма ТВ објавила је телефонску анкете спроведену од стране агенције „М-Проспект“. Према том истраживању, 25% изашлих бирача гласаће за Пендаровског, 22,4% за Сиљановску и 10,09% за Блерима Реку. С обзиром да је истакнуто да су ови резултати подложни статистичкој грешци од 3,1 одсто, практично то значи да су два најјача кандидата скоро изједначена. Наравно, ко иоле познаје процес испитивања јавног мњења добро зна колико су телефонске анкете непоуздане, и да им се не може поклонити велика пажња.
Са друге стране из СДСМ-а је стигао одговор на ову анкету у виду њиховог истраживања јавног мњења. Према тврдњама из СДСМ-а они редовно испитују став јавности и то преко више различитих агенција. Према свим тим истраживањима, и то спроведеним не телефонски него лицем у лице, показали су се више мање исти резултати. По њиховим проценама Стево Пендаровски би требало да освоји 8-10 процентних поена више од своје главне противкандидаткиње Гордане Сиљановске-Давкове и то још у првом кругу. У другом кругу победа Пендеровског требала би бити и убедљивија. Према тим истраживањима, гласови Албанаца у првом кругу биће подељени између Пендаровског и Реке. У другом кругу већина гласача Реке би гласала за Пендаровског, а део би се уздржао. Иначе, по тим анкетама, око 80% гласача албанске партије ДУИ изјавило је да ће сигурно гласати за Пендаровског у првом кругу. Која од две поменуте процене је тачнија, ускоро ће се сазнати.
У садашњим околностима Пендеровски свакако има предност. Разлог за то лежи у томе што се већина бирача у Северној Македонији противи Преспанском споразуму и на прво месту промени имена своје земље. Али исто тако подржава чланство своје земље у НАТО пакту и наставак европских интеграција. Пошто је Преспански споразум већ прихваћен, већина становништва ће се невољно сложити са том солуцијом као нужним злом. Уосталом сви добро знају да је тај споразум предуслов за наставак евро-атланских интеграција, а самим тим можда и једина гаранција очувању интегритета земље. Наравно све то посматрано у светлу увек присутног албанског сепаратизма.
Сиљановска и коалиција која је подржава имају тај проблем што највероватнје неће успети да наметну бирачима идеју да Преспански споразум треба рушити. Просечном бирачу промена имена земље у Северна Македонија представља понижење, али и предуслов за даље евроатланске интеграције. Нереално је очекивати да већина Северних Македонаца процес приступања НАТО-у посматра било како другачије него кроз призму гаранције очувања територијалног интегритета државе. Уосталом њихова земља никад није ни била прихваћена од већине међународне заједнице под именом Република Македонија. Разлика између имена Северна Македонија и Бивша југословенска република Македонија није кључна да би се одбацио есеционално важан процес приступања НАТО пакту. Управо у том контексту требамно посматрати опредељивање грађана напредстојећим изборима у Северној Македонији.
Са друге стране Сиљановска се узда у то да су Заев и социјал – демократи преварили народ на референдум, што је суштински тачно. Самим тим очекује се негативна реакција бирача и кажњавање оних који су изиграли вољу народа. Председнички избори су најбоља прилика да се то покаже. Међутим, када бирачи у Северној Македонији ставе на вагу и једну и друга опцију делује да ће страх од сукоба и сепаратизма превагнути на страну наставке тренутне политике. Самим тим и Пендаровски као кандидата владајуће већине име знатно веће шансе за победу.
Припремио: мср Срђан Граовац, историчар