АНАЛИЗА СТАЊА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ У АВГУСТУ 2019. ГОДИНЕ
ХРВАТСКА
ПОЛИТИЧКА ВРЕЛИНА ЗА ХЛАДНУ ПОЛИТИЧКУ ЗИМУ
Можемо слободно да кажемо да је овог лета на хрватској политичкој сцени и више него врело. Чињеница је да се председнички избори ближе, да су већ истакнуте неке кандидатуре и дефинисани „велики фаворити“. Међутим, оно што је највише загрејало политички живот у Хрватској, пре свега је ситуација у влади Андреја Пленковића.
Наиме, током месеца јула 2019. године спроведена је опсежна реконструкција хрватске владе. Замењено је готово седам министара, а међу њима и они који су сматрани најутицајнијима, попут потпредседника Владе и министра пољопривреде Томислава Толушића. Узрок реконструкције можемо пронаћи у бројним аферама и енормном паду рејтинга ХДЗ, а што су забележили готово сви истраживачи јавног мњења у Хрватској. Изненађујуће брз суноврат, иначе константно најпопуларније политичке странке у Хрватској почео је након окончања мајских избора за Европски парламент. Пленковићев ХДЗ тада није остварио очекивани тријумф, па је упркос победи освојио исти број посланика као и опозициони СДП. Такав исход СДП је сигурно „дао ветар у леђа“, а њеном вођству прекопотребан мир и самопоуздање. Многи, традиционално лево опредељени бирачи, који су били разочарани бројним унутарстраначким сукобима у СДП обновили су поверење у своју партију. Ипак, потребно је да нагласимо да је јулска ренесанса СДП на хрватској политичкој сцени сигурно подстакнута, како изненађујуће добрим резултатима на мајском гласању, тако и већ поменутим аферама у хрватској влади.
Хрватска јавност је преко медија била упозната са чињеницом да је министар пољопривреде Томислав Толушић у имовинској карти за пријављену кућу у свом власништву уписао да има 165 метара квадратних уместо стварних 1587 квадрата. Једну кућу уопште није ни пријавио, а објекат од 120 квадрата регистровао је као роштиљ.
Министарка задужена за регионални развој и фондове ЕУ, Габријела Жалац изазвала је саобраћајну несрећу прегазивши девојчицу у Винковцима. Убрзо је утврђено да она уопште није имала важећу возачку дозволу и да три године исту није продужавала. Такође, у њеном дворишту пронађен је аутомобил Мерцедес вредан око 50000 евра.
Министар управе Ловро Кушчевић никако није успео објаснити новинарима одакле му финансијска средства за куповину многих некретнина на Брачу, док је смењени министар државне имовине Горан Матић значајно увећао своју имовину, али и избегао да пријави приходе остварене од туризма.
Министар финансија, млади Здравко Марић „под пацком je“ јавности још од афере Агрокор. Иначе у владу је и дошао из те компаније. Тада је политички преживеo Аферу столећа како су многи називали случај Агрокор и задржао се на месту министра, да би у недавној прерасподели констелације политичких снага унутар хрватске владе, био именован на положај потпредседника Владе задуженог за економију. Једино је министарка иностраних послова напустила функцију без притиска јавности.
Потребно је да нагласимо да су хрватску владу пратиле афере и пре јула, али упркос томе ХДЗ је из месеца у месец бележио константан раст. У једном моменту, децембра 2018. године, ХДЗ је имао двоструко већу подршку од другопласираног СДП. У процентним поенима однос је тада био 28,9% према 14,8%. Међутим, након мајских избора и поменутих афера, однос снага између водећих хрватских странака драматично се изменио. Према истраживањима јавног мњења у јулу ове године ХДЗ је био на 24,2% док је СДП био на 21,4%.
Наравно да је премијер Андреј Пленковић добро разумео да мора да предузме кораке како би негативан тренд пада популарности његове странке био заустављен. Реконструкција је представљала логично решење. Међутим, постављамо питање хоће ли бити и довољно? Добар тест биће већ у децембру ове године када следе председнички избори у Републици Хрватској.
Према анкетним истраживањима, Колинда Грабар Китаровић, као кандидат ХДЗ има највеће шансе за победу. Популарност актуелне председнице налази се на 32,8% док другопласирани кандидат СДП и бивши премијер Зоран Милановић може да рачуна на 23,4% подршке. Треће место суверено држи музичар и екстремни десничар Мирослав Шкоро са 19,9% подршке док велико изненађење избора за европски парламент Мислав Колакушић, такође екстремни десничар, по овој анкети има 7,1% подршке бирача.
Уколико би било другог круга, без обзира на противкандидата, Китаровићка може да рачуна на извесну победу. Додуше, та победа не би била лагана, уколико би јој противкандидат био десничар. Управо то нам говори да већина лево-либерално опредељених бирача није ни најмање наклоњена садашњој председници. Чак им је толико непреихватљива да је не сматрају претерано бољим решењем од неког екстремно-десничарског кандидата.
Можда је у целој овој причи најинтересантније питање како је уопште могуће да се дешавају тако велике осцилације на политичкој сцени земље у којој нема радикалних промена у идеолошко-политичким смерницама, али ни у персоналним решењима, када је реч о лидерима странака? Један од одговара можда лежи у ескалацији екстремног национализма и шовинизма у Хрватској. Сведоци смо тог процеса који се највише очитава у учесталим нападима на политичке представнике српске мањине. Исто тако, сведоци смо и јачања утицаја екстремно-десних странака у хрватској политици. Избори за Европски парламент показали су да би десничарске снаге представљале водећу политичку снагу у земљи, у случају да нису у тој мери партикуларног карактера. Уосталом, збирни резултати десничара на тим изборима показали су да они процентуално надмашују победника, ХДЗ.
Суштински то потврђује тезу о већинском опредељењу хрватске политичке јавности према крајње десном политичком полу. Можда и раст СДП можемо посматрати у датом контексту. Пленковић је покушао да очисти странку од екстремиста и профилише ХДЗ као модерну странку европске деснице. Док су анкете показивале да ХДЗ суверено влада хрватском политиком, левичарска јавност је сматрала да Пленковић успешно спроводи свој наум. Можда је то навело неке бираче СДП да се окрену новом ХДЗ. Када уз то додамо поменуте унутарпартијске обрачуне и немогућност новог лидера СДП, Давора Бернардића, да потисне своје опоненте, постаје нам јасније зашто се десио драматичан пад СДП-а и скок ХДЗ.
Међутим, онда су се десили избори за Европски парламент, који су развејали те илузије хрватских левичара. Пленковић јесте успео да из ХДЗ уклони већину екстремних десничара, али тиме није променио десничарску свест грађана Хрватске. Суштински, они су се само преоријентисали на друге странке и појединце екстремистичких светоназора. Након тога, левичарски опредељена јавност природно се вратила СДП, осетивши да се против нарастајућег екстремизма може борити само одлучном политиком уз снаге које су биле најдоследније у својим либералним ставовима. Без обзира на повремена кокетирања са десницом, ипак у Хрватској СДП се перцепира као најорганизованија странка лево-либералне оријентације. Самим тим, Пленковићев покушај да стекне наклоност бирача супротне политичке оријентације само привремено је доживео успех, да би потом убрзо уследио велики слом.
Ипак, потребно је да истакнемо да се хрватска председница држала доста конзервативније од Пленковића и њихове заједничке партије. Популарност Колинде Грабар Китаровић остала је мање окрњена у десничарским круговима. Зато је тешко очекивати да би овај талас јачања СДП могао однети у политичку прошлост и садашњу председницу. Напротив, можда би њена победа могла и да ојача поверење грађана у ХДЗ. Уколико тиме и не би обезбедила нови замах ХДЗ, онда би бар зауставила констатан пад поверења јавности у ту странку. На поменути начин, владајућа партија остварила би или би задржала водећу позицију у земљи, али би и углед председнице значајно порастао у односу на премијера, како у јавности, тако и у самој странци. Дати процеси можда би подстакли интензитет латентног анимозитета који влада између „Пантовчака“ и „Банских двора“.
ЦРНА ГОРА
МИЛОВ ПОЕН
Испитивање јавног мњења у Црној Гори, овог лета ишчекивало се са посебном пажњом. Случај одметнутог тајкуна Кнежевића који је инсајдерски износио доказе о корумпираности режима председника Мила Ђукановића и његове партијске камариле морао су одразити на рејтинг ДПС. Јавност се питала само у којој мери?
Иначе, наведена афера била је праћена и значајнијом активношћу опозиције. Нарочито се то манифестовало у виду организовања вишемесечних, масовних уличних демонстрација. Опозиционе странке, иначе међусобно завађене, тих дана и месеци, као ретко када, исказале су висок степен јединства око заједничког циља, односно смене корумпираног режима. Након тога поставило се логично питање, какве последице су оставили сви ти догађаји и да ли је опозиција остварила неки политички поен.
У светлу тог интересовања, истраживање јавног мњења у Црној Гори ишчекивало се са великом пажњом. Агенција ЦЕДЕМ (Центар за демократију и људска права) спровела је анкету грађана Црне Горе и средином јула објавила је резултате. Према њиховим подацима најпопуларнија партија у Црној Гори и даље је ДПС са 34% подршке грађана. Ипак, владајућа странка је забележила значајан пад популарности у односу на претходно истраживање из месеца децембра 2018. године, када су имали 41,5% подршке грађана. Другопласирани је Демократски фронт са популарношћу од 15,6% и скоком рејтинга од преко 5 процентних поена у односу на крај претходне године. Уједно ова коалиција је забележила и најдраматичнији раст од свих политичких чинилаца у земљи.
Од опозиционих странака највећи пад су забележиле Демократе, са 20,7% на 14,6%. Тиме су су се у негативном расту готово изједначили са ДПС. Највероватније је дошло до преливања подршке грађана од Демократа према Демократском фронту, што говори у прилог томе да су у јавности Фронтовци перцепирани као најдоследнија опозиција владајућем режиму. Остале опозиционе странке (УРА и ДЕМОС) углавном бележе мали раст, али недовољан да их пребаци преко изборног прага, док је СНП задржала подршку од више од 6%.
Пад ДПС од преко седам процентних поена сигурно је последица свега што се у претходним месецима дешавало, али поставља се питање, да ли је опозиција поменуте околности могла искористити на бољи начин и обезбедити потпуни крах режима? Узевши у обзир чињеницу да је народ био свестан корумпираности режима и пре афере Коверат и да је овај пут само имао прилику да на снимку види оно шта се већ увелико знало, вероватно се и пад подршке режиму може сматрати успехом за опозицију. Међутим, оно што је за Ђукановићеве опоненте од највећег значаја јесте очување постигнутог јединства. Без обзира на све трзавице, постаје очигледно да је демонстрирано заједништво дало одређене резултате у мобилисању незадовољних појединаца. Уколико би Ђукановић успео да разбије то јединство, смањио би притисак на себе, а енергију опозиције усмерио на међусобне обрачуне.
Велики изазов за очување опозиционог јединства представљаће одлука Демократа, Алексе Бечића да направи својеврсни компромис са ДПС у вези са Одбором за реформу изборног законодавства. Наиме, још од формирања истог 2018. године Демократе су бојкотовале рад тог тела за разлику од неких других опозиционих странака и савеза. Ипак, крајем јула они су објавили своје услове, а које су сматрали кључним за даљи рад Одбора. Уколико би владајућа већина усвојила те предлоге, учешће Демократа у његовом раду било би извесно. Владајућа већина је 31. јула 2019. године прихватила предлоге Бечићеве странке што је отворило врата за наставак рада Одбора. Суштина измена, усвојених у парламенту Црне Горе, базирана је на томе да ће се одлуке у том парламентарном телу усвајати трочетвртинском уместо двотрећинском већином, да ће бити обезбеђен транспарентан рад институција задужених за спровођење изборног процеса и да ће бити формиран посебан одбор задужен за надзор и имплемиентацију споразума. Такође, требамо да нагласимо да су се сви поменути догађаји одиграли уз својеврсно посредовање представника Европске уније.
Из датих разлога, Демократе су прихватење њихових услова од стране власти означили као свој велики успех и потпуну капитулацију владајуће већине. Ђукановић је, по њиховом мишљењу, натеран да прихвати оно што је годинама одбијао и што ће омогућити опозицији фер изборне услове. Такође, нагласили су да се свакако неће вратити у парламент, већ ће искључиво учествовати у раду Одбора. Део опозиције, попут Демоса Миодрага Лекића, није се успротивио оваквом сценарију, док је ДФ најоштрије осудио склапање договора са Ђукановићем. Фронтовци сматрају да су Демократе преварене од стране Ђукановића или су постигли договор са њим, а што би представљало издају опозиције и заједничког потписаног опозиционог споразума. За њих приорит мора остати инсистирање на техничкој влади са задатком да она спроведе фер изборе. Формирање неког посебног тела за праћење изборног процеса ДФ доживљава као одступање од идеје техничке владе. Демократе су одбациле све оптужбе на свој рачун као неосноване и инсистирају на томе да никад нису, нити ће правити договоре са ДПС. Ђукановић је прихватио њихове услове, а то се никако не може сматрати сарадњом. Исто тако, они се не противе формирању техничке владе нити би настанак Одбора то онемогућио.
Суштински, Ђукановић је по овом питању дубоко поделио опозицију. Дошло је до међусобног оптуживања, пале су и тешке речи, тако да је будућа сарадња доведена у питање. Хоће ли доћи до коначног распада опозиционог блока, то још не знамо, али свакако можемо очекивати још више трзавица како се избори буду ближили. Иако је опозиција свесна да јединственим наступом сигурно може остварити најбољи резултат, различити интереси их све више сврставају на страну стварања најмање два опозициона блока, једног, окупљеног око ДФ, а другог око Демократа. Ђукановићу би то било најбоље решење у датим околностима, јер би готово извесно био победник и у наредном изборном циклусу. Маневарски простор ДПС тиме се шири, а у преговоре око нове владе наступили би са потпуно других позиција него да су изгубили изборе.
Са друге стране, уколико опозиција наступи јединствено, онда може да рачуна на победу, а то би једино могло да угрози позиције режима. Сваки вид било којег опстанка ДПС на власти тиме би био искључен, а мукотрпан процес демонтаже вишедеценијског режима Мила Ђукановића могао би да почне. Уколико све опозиционе партије то буду добро разумеле могу очекивати успех, али у противном следује им још један тежак пораз.
БУГАРСКА
америка или кина
Лето је резервисано за годишње одморе тако да је природно за очекивати да политичка динамика у дато време буде слабија. Најчешће то и јесте тако, али за јул 2019. године у Бугарској слободно можемо да кажемо да је у том смислу другачије. Наиме, политичка борба у тој земљи као да је добила на интезитету, а занимљиви и важни догађаји појављују се један за другим. У том смислу мајски избори за Европски парламент само су дали подстрек политичкој борби која са протоком времена није престала него напротив добила је на интезитету.
Сведоци смо многих вербалних обрачуна између власти и опозиције у Бугарској, а председник Румен Радев као да је у тој борби на себе преузео улогу ударне песнице опозиције. Наиме, Радев је ставио вето на одлуку владе о куповину осам авиона Ф-16 од Сједињених Америчких Држава. Радев је ту одлуку правдао тиме да је цена набавке превисока и да постоје скривени и нејасни трошкови. Засигурно је цена од преко милијарду и шестстотина милиона долара и више него превисока, али када се узму у обзир набавке истих авиона у другим државама онда уочавамо да се трошкови куповине приближно поклапају. Наиме, цена може бити и мања, али у великој мери зависи од додатне опреме, а нарочито од муниције, количине ракета и њихових перформанси. Суштиниски, поставља се логично питање, да ли је за једну од најсиромашнијих земаља ЕУ било неопходно да купује авионе чија цена прелази две стотине милиона долара по комаду или је можда било паметније тражити јефтинијег произвођача или можда покушати са набавком половних авиона? У сваком случају председников вето није дао резултат. Бугарски парламент пружио је подршку влади чиме је набавка ваздухоплова потврђена.
Никако не смемо занемарити чињеницу да је куповина авиона не само војно него и политичко питање. Бугарска и САД јесу стратешки партнери и савезници из НАТО, али ти односи су значајно пољуљани после одлуке бугарске владе да почне са реализацијом пројекта Турски ток. Вероватно је управо ова набавка авиона покушај Бојка Борисова да компензује незадовољство свог моћног савезника због учешћа Бугарске у том, поготово за Русију, стратешки важном гасном пројекту.
Иначе, делује да незадовољство САД због понашања свог бугарског савезника можда може бити и значајно веће. Наиме, Румен Радев је одржао билатерални састанак са председницом Хрватске, Колиндом Грабар Китаровић. Том приликом уз пригодне и куртоазне речи о пријатељству и сарадњи, уобичајене приликом сличних састанака, исказана је заједничка жеља за јачањем сарадње са Кином. Штавише, отишли су корак даље. Предложили су формализацију те сарадње кроз заједнички захтев кинеским партнерима да се успостави редовна ваздушна линија Пекинг – Софија – Загреб. У светлу отвореног економског рата између Кине и САД, на ову идеју званичника из Загреба и Софије, САД сигурно неће гледати благонаклоно.
Крајем јула, председник Румен Радев угостио је делегацију кинеских привредника задужених за имплементацију иницијативе Један појас један пут. Том приликом, својим кинеским партнерима, Радев је нагласио да је Бугарска изузетно заинтересована за сарадњу са Кином и да његова земља представља најкраћу руту за реализацију тог пројекта. Кинеска страна се претходних година суочавала са бројним покушајима саботаже тог плана, пре свега од стране одређених интересних група са запада Европе и из САД. Није тајна да би реализација новог пута свиле значајно скратила време транспорта робе из Кине и тиме је учинила још конкурентнијом на европском тржишту. Многи финансијски лобији са Запада у томе виде опасност за своје економске интересе, а политичке елите прилику да Кина постепено ојача свој утицај на Старом континенту.
Можда смо и зато сведоци политичких потреса на Балкану, а нарочито у мањим али стратешки важним земљама попут Северне Македоније. Вардарска долина је пут куда би кинеска роба од грчких лука могла бити транспортована на запад Европе. Управо зато је од изузетног значаја за западне центре моћи било инсталирање „лојалног режима“ Зорана Заева у Скопљу и по хитном поступку учлањење Северне Македоније у НАТО. Међутим, то кинеску страну није зауставило, она је само потражила алтернативне путеве. Бугарска се сама нуди да она буде та транспортна рута; Италија предлаже своју луку Трст којом би се заобишао најтурбулентнији део Балкана; Хрватска све отвореније нуди своје луке и транспортне комуникације. Суштински, то нам говори да се нови пут свиле не може зауставити. Кина ће очигледно „играти на карту“ позиционирања у више земаља Балкана, управо како би спречила евентуални покушај да се транспортна рута прекине.
У сваком случају, видећемо да ли ће овај бугарски аранжман куповине авиона „омекшати“ став САД, што је опет неизгледно. Макар привремено, када је у питању бугарска политичка елита, изгледа да у вези са реализацијом стратешких питања попут пројеката Турски ток и Један појас, један пут постоји консезус између власти и опозиције. Самим тим можемо очекивати наставак међупартијских обрачна, али нема изгледа да на овај начин дати пројекти могу бити угрожени.