АНАЛИЗА СТАЊА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ У ЈУНУ 2019. ГОДИНЕ – ЦРНА ГОРА
ДРЖАВНО ИЛИ ЦРКВЕНО ПИТАЊЕ
Снажан топлотни талас у првој половини месеца јуна ове 2019. године као да представља својеврсну најаву дугог и „врелог политичког“ лета у Црној Гори. Међутим, температуру, али ону политичку, додатно је, до „тачке кључања“, подигао сам председник Републике. Најава Мила Ђукановића о покретању крсташког рата против Српске Православне Цркве (СПЦ) у Црној Гори, изречена на партијском скупу Демократске партије социјалиста у његовом родном Никшићу, учинила је да политичка сцена доживи велики потрес. Ђукановић је пред окупљеним страначким колегама СПЦ назвао чуварем идеје „Велике Србије“, а њену сакралну баштину у Црној Гори инфраструктуром исте. Такође, најавио је да ће се државни органи, чим буде усвојен нови верски закон, посветити решавању тог „проблема“.
Наиме, владајуће структуре у Подгорици већ дуже време раде на закону којим би регулисале питање верских заједница у њиховој земљи. Сигурно, то не би изазвало неку посебну пажњу јавности да се на основу таквог законског решења имовина СПЦ у Црној Гори не покушава превести у државно власништво. Један такав предлог закона био је већ на столу још 2015. година и тада је изазвао бурне реакције грађанства, нарочито у Црној Гори, али и у Србији. Негативно мишљење Венецијанске комисије натерало је владајућу већину предвођену Ђукановићевим ДПС да тај нацрт повуче ради потребних допуна и измена. Занимљиво је поменути да је ново законско решење, завршено ове године, по 
мишљењу многих правних стручањака, још рестриктивније од претходног. Логично, поставља се питање, како можемо да очекујемо да то ново решење уопште може бити позитивно окаректерисано од исте те Венецијанске комисије? Можемо претпоставити да су протагонисти таквог решења, у међувремену уложили много енергије и средстава у процесу „лобирања“ како би одговор те еминентне европске правне институције, овај пут, био другачији. Наравно да то није немогуће. Уосталом, Мило Ђукановић је већ показао да му је Фортуна, а нарочито када је у питању правни систем Италије, наклоњена. Самим тим поставља се питање куда би све то могло одвести Црну Гору? Посебно, ако би у новим околностима став Венецијанске комисије ишао у складу са жељама законописаца.
Уколико би црногорска влада поступала у складу са предвиђеним законским решењем готово сва имовина СПЦ, старија од 1918. године, а под оправдањем да је до тада била у власништву државе, добила би новог власника. Тешко је предвидети последице евентуалног покушаја црногорских власти да све православне храмове у земљи насилно узурпира. Очекивати да ће верници СПЦ равнодушно посматрати такав развој догађаја готово да је илузорно. Поготово када се узме у обзир да православни верници чине 72 % укупног становништва земље, од чега су припадници СПЦ доминантна већина. Узмемо ли све то у обзир тешко да би један такав акт државног насиља могао да прође без инцидената, а то би сасвим извесно могло проузроковати несагледиве последице.
Иначе, судбина СПЦ у Црној Гори је нешто што посебно окупира пажњу црногорских грађана српске националне провенијенције.Морамо да истакнемо и ту чињеницу да њени верници нису само они који се изјашњавају као етнички Срби, него и огромна већина оних који се сматрају Црногорцима. Током претходних десет година, од проглашења црногорске независности, Срби су морали истрпети различите притиске, па и понижења индукована од стране власти ДПС. Временом, само су смишљане нове оптужбе на рачун просрпских странака и појединаца, од тврдњи да их нема у државној управи, јер нису довољно способни, до оптужби да константно подривају независност земље, па чак припремају и државни удар. Најсрамнију међу свим тим срамним клеветама представља стигматизација српског народа жигом окупатора Црне Горе, што је посебно промовисано у јавности 2018. године, на стогодишњицу присаједињења Црне Горе Србији.
Самим тим, негативна енергија у српском народу Црне Горе, за све то време непрекидно се акумулирала. Делује као да је потребна и не тако велика искра да би се пламен незадовољства раширио. Евентуални напад „милогораца“ на СПЦ је нешто што би засигурно могла бити та „кап која би прелила чашу“, јер за Србе у Црној Гори Црква је њихов темељни ослонац и институција од највећег поверења. Исто тако, њени верници нису само они који се изјашњавају као етнички Срби, него и огромна већина Црногораца. На Тројичинданском сабору одржаном у суботу 15. јуна 2019. године испред Саборног храма у Подгорици окупило се више хиљада верника управо како би послали поруку да су спремни под сваку цену да бране своје светиње. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије и Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије са говорнце испред храма позвали су народ на одлучан отпор. 
Када то узмемо у обзир поставља се питање зашто Мило Ђукановић баш сада креће у тај, можда и најризичнији обрачун у својој каријери? Неки сматрају да је права позадина свега покушај Ђукановића да скрене пажњу јавности са тешких корупционашких скандала који претходних месеци интезивно погађају његову странку, али и њега самог. Можда је баш зато Ђукановићу потребно додатно антагонизовање јавности по националном питању. Подстицање сукоба између Срба и Црногораца засигурно би помогло да се народу скрену мисли са сведочења његовог бившег пријатеља Душка Кнежевића о бројним коруптивним непочинствима црногорског председника и његове дворске камариле. Подстицање етничких сукоба ради „замагљења“ реалних проблема је нешто што се на овим просторима обилато користи. Наравно, то сведочи о незрелости и неодговорности појединаца или политичких елита којима стабилност и хармонични међунационални односи представљају само флоскулу, а никако циљ. Пред личним интересима таквих лидера све вредности, па и оне европске, веома лако „падају у воду“.
У том случају, уколико је све само политички маневар, Ђукановић ће водити рачуна да не пређе границу иза које нема повратка. Свакако, то би значило да ће одустати од покушаја отимања црквене имовине СПЦ. Евентуално, ситуција ће се одржавати затегнутом, вероватно до ивице кључања. Могуће је да се догоде и неки мањи инциденти, али строго контролисани. Ђукановић би све то искористио, не само да манипулише ставом јавности, већ и да изврши притисак на СПЦ или неке њене истакнуте појединце. Вероватно би покушао да пронађе неког у Цркви ко би у будућности могао да се наметне као наследник Трона Светог Петра Цетињског, а на кога би он могао имати већи утицај него на митрополита Амфилохија. Наравно, то би за Ђукановића представљало одличну полазну основу у покушају да, пре свих, Митрополију Црногорско-приморску издвоји из окриља мајке Цркве. Тиме би пројекат независне црногорске цркве добио на замајцу, што је Ђукановићу преко-потребно, посебно у светлу чињенице да канонски непризната Црногорска Православна Црква (ЦПЦ) никад није стекла поверење грађана. Уколико би се овај сценарио остварио, „црногорски господар“ не би дозволио веће сукобе у земљи, односно не би прешао „Рубикон“.
Нажалост, за сада делује да се овај блажи сценарио неће остварити. Све је извесније да ће власт ДПС отићи корак даље, тачније да ће до сукоба око манастира на крају и доћи. Разлог за овакве суморне прогнозе можемо пронаћи у карактеру власти, али и владара Црне Горе. Није непознаница, уосталом у претходним анализама смо то већ и помињали, да се власт у Црној Гори није мењала од 1944. године, а да је неприкосновена политичка личност у Црној Гори већ више од тридесет година садашњи председник Мило Ђукановић. Једна од његових основних карактеристика, можда и његов најјачи адут, јесте чињеница да, упркос деценијама вршења власти, никад није изгубио контакт са реалношћу. Неспорно је да он контролише, и у „душу познаје“, цео државни апарат своје земље, што му улива велико самопоуздање. Убеђење је да ће такав систем, обликован по његовој вољи, издржати и овакве, потенцијално најтеже потресе што га подстиче да направи корак даље. Уосталом, он је човек који је реализовао пројекат црногорске независности, за шта би многи рекли да представља и већи изазов од отимања манастира СПЦ. Међутим, народу је те 2006. године уочи референдума упорно понављано да се ништа неће променити ако се прихвати независност Црне Горе. Наравно убрзо након референдума показало се да је то далеко од истине. Испрва опрезно, а касније све бестијалније власт је атаковала на све српско у Црној Гори. Временом ситуација је постајала само тежа, а незадовољство нарочито код оних који су одлучили да остану Срби, само се гомилало. Управо то акумулирано незадовољство је нешто што може подстаћи народ на одлучан отпор насиљу, а што представља значајно другачије околности од оних које су превладавале уочи референдума. 
Међутим, делује да Ђукановић то не схвата као озбиљну претњу. Изгледа да у овом тренутку он види једино завршну фазу свог великог пројекта – изградње националне црногорске државе у којој ће Срби бити у потпуности асимиловани. Зато је тај притисак на Србе након проглашења независности константно растао. Оштрица црногорског режима је посебно била усмерена на економску егзистенцију оних који су одбијали да погну главу. Срби су намерно дискриминисани приликом запошљавања не би ли се утицало на смањење броја оних који се тако изјашњавају. Циљ је био да се на наредним пописима забележи мањи проценат становништва који се изјашњава да припада српском националном идентитету. Ипак, у томе се само делимично успело. Последњи попис, уз тренутне процене, говори о томе да у Црној Гори и даље живи око 30 % Срба, а за Ђукановића је и то превише. Носиоци идеје црногорске националне државе у српском идентитету виде непремостиву препреку за реализацију свог плана. Док год постоје Срби у Црној Гори, а да нису на нивоу статистичке грешке, постоји опасност од буђења српског карактера те државе. Зато тај пројекат морају доследно спровести до краја. Очигледно, Ђукановић је закључио да тај процес пролази веома споро и да му главну препреку представља СПЦ, за коју смо већ нагласили да представља ослонац српског народа у Црној Гори. Управо, то нас највише уверава како позадина свега није само жеља власти да скрене пажњу са тренутних афера, него управо супротно. Напад на СПЦ представља једну од завршних фаза покушаја да се на антисрпству доврши процес изградње црногорске нације.
То што ради Ђукановић није ништа ново! Све заједно, то представља уходану мантру југословенских комуниста, тих идеолога и реализатора идеје посебности Црногораца и црногорске нације. Данас, из сведочења актера комунистичког пројекта црногорске нације, знамо за његове појединости и циљеве. Син Ивана Мештровића нас је недавно упознао са речима и размишљањима свог оца који је учествовао у рушењу Његошеве капеле и подизању Маузолеја управо како би дао свој допринос стварању црногорске нације. Можда је још важније сведочење једног од кључних креатора тог пројекта, Милована Ђиласа, који је потврдио свој допринос стварању црногорске нације, додуше уз дубоко кајање што је у свему томе учествовао. Наравно, ми данас знамо да су југословенски комунисти вођени паролом „што слабија Србија то јача Југославија“ пронашли разлог за спровођење политике расрбљавања Црногораца. Исто тако, знамо да су све нације које су издвојене из српског националног корпуса за време реализације комунистичке идеје, више или мање свој национални идентитет градили на антисрпству.
Ђукановић је, са друге стране, ту идеологију снажно пригрлио, не само зато што припада комунистичком миљеу, већ пре свега, јер је увидео да ће за спровођење те политике имати подршку међународне заједнице. Управо, под заштитом спољњег фактора он је узурпирао државу и претворио је у средство личног и богаћења своје камариле. Међутим, очигледно му то није довољно. Без националне хомогености процес „приватизације државе“ за њега није окончан. Дубоко је повезао свој лични интерес са интересом државе, па самим тим и своју судбину са идејом коју доследно спроводи. Тешко да сада из тог зачараног круга уопште може или жели да изађе. Зато је онај мрачни сценарио насилног преузимања православних храмова, без обзира на очекиван одлучан отпор верујућег народа, много реалнији. Свестан је Ђукановић да то може проузроковати тешке сукобе, па можда и жртве. Нажалост, можда му је баш то и потребно, не би ли трајно направио раскол између Срба и Црногораца. Евентуално физичко насиље само би још више антагонизовао односе између Срба и Црногораца. Добро је позната чињеница да када „падне крв“, помирење је јако тешко постићи. После су потребне деценије да се односи, на тај начин нарушени, исправе. А понекад ни деценије нису довољне.