Црна Гора
ПЛАТФОРМА ЗА БУДУЋНОСТ
Протести у главном граду Црне Горе ближе се трећем месецу. Пре или касније морало се поставити питање масовности суботњих окупљања. Нарочито у светлу чињенице да се 23. марта 2018. године на улицама Подгорице нашло мање људи него претходних субота. Нема сумње, није лако одржавати мотивисаност петнаест до двадесет хиљада људи како би сваке суботе излазили на улице и учествовали у борби за одређене политичке циљеве. За тако нешто неопходан је јак политички разлог и идеја око које би се енергија маса окупљала, одржавала, али и јачала. У случају Црне Горе, мотив да се људи покрену засигурно није проблем. Корумпираност државних функционера, потврђена видео записом и сведочењем „инсајдера“, до скора блиског сарадника црногорског режима Душка Кнежевића, представља мотив који неће ишчезнути „сам од себе“. Управо, била је то иницијална каписла да хиљаде људи изађу на улице. Међутим, пре или касније морало се поставити питање: куда даље? На то су одговор морали или морају дати организатори протеста. На њима је да представе идеју у виду решења за насталу политичку кризу у земљи. Уколико решење не буде понуђено само је питање тренутка када ће енергија маса почети да опада, при чему би и демонстрације доживеле неуспех. Два месеца је и више него довољно времена да се те идеје формулишу и представе народу.
Засигурно то представља један од разлога слабије посећености протеста из претходне суботе. Други разлог лежи у размимоилажењу унутар круга формалних и неформалних организатора протеста. Тај сукоб штети и шаље грађанима поруку да они који их предводе пре свега желе да се изборе за своје будуће позиције. Наравно, под условом да режим Мила Ђукановића коначно падне. Из свега овог произилази логично питање да ли су опозиционе структуре довољно способне да препознају поруку грађана послату претходне суботе или ће зарад партикуларних интереса пропустити можда и најбољу прилику да коначно „нокаутирају“ озбиљно пољуљани режим?!
Један од кључних корака је представљање захтева демонстраната. Организатори протеста из покрета Одупри се – 97 000, понудили су властима и опозицији Споразум о будућности где су формулисали своје циљеве. Суштина тог предлога своди се на разрешавање кризе кроз формирање прелазне владе. Дату владу чинили би: трећина представника власти, трећина опозиције и трећина нестраначких личности. Нагласак је стављен на то да председник такве владе никако не може бити неко из структура тренутних власти у земљи. Споразум садржи и низ других тачака међу којима и то да привремена влада неће мењати спољнополитичку орјентацију Црне Горе. Суштински, задатак такве владе био би да обезбеди услове за обрачун са корупцијом уз организовање фер и демократских избора. Уколико би се власт оглушила о ове захтеве демонстраната, од опозиције се очекује да наступи одлучно и јединствено, у правцу апсолутног бојкота како рада парламента тако и сваког наредног изборног процеса. Формулисани захтеви су више мање прихватљиви за скоро све политичке опције у Црној Гори, осим за Демократски фронт (ДФ). Наиме, док велики део опозиције подржава захтеве организатора протеста или је спреман да их прихвати уз мање корекције, ДФ категорички тражи повлачење платформе, коју сматра „неприхатљивом уценом“.
Фронтовци инсистирају да протести морају да трају док се, по њима, не испуни основни захтев, а то је оставка председника Мила Ђукановића и премијера Душка Марковића. Велики део опозиције се слаже са ставовима ДФ. Али код њих, као и код организатора протеста, преовладава мишљење да су ти захтеви нереални и да власт на њих никад неће пристати. Под таквом претпоставком увидели су опасност да би протести, уколико се одуже у недоглед, могли постепено да се угасе. Са друге стране, фронтовци се прибојавају да би Ђукановићев режим можда могао и да прихватити овакве захтеве. Користећи себи одане државне и парадржавне структуре ДПС би тако добио шансу да путем притисака и манипулација, чак и у тако конструисаној прелазној влади, креира већинску подршку. Вишедеценијска владавина једне партије је створила такву реалност да су готово све опозиционе странке под већим или мањим утицајем владајућих структура. Зато страх у ДФ засигурно није без основа. Међутим, ко је онда управу, ДФ или остатак опозиције окупљен око плана организационог одбора?
Посматрано кроз ту перспективу уочавамо да тренутна размимоилажења у опозицији нису последица искључиво жеље за бољим позиционирањем пред бирачким телом. Када је у питању начин борбе за остваривањем њихових заједничких циљева, разлике су суштинске и концепцијске. Тешко је проценити који начин борбе је ефикаснија, али у датим околностима, предлог организатора протеста делује ипак мало реалније од става ДФ.
Ђукановић показује намеру да чува власт по сваку цену. Сигнали које шаље су јасни, са опозицијом нема преговора ни о каквој прелазној или привременој влади. Смотра полицијски снага извршена у оваквом тренутку и то од стране директора полиције лично, поткрепљује ту тврдњу. Самим тим, уколико дође до радикализације протеста, па они којим случајем постану насилни, обрачун је неизбежан. Власти неће устукнути, јер им такав сценарио и одговара. Чињеница је да Ђукановић протесте покушава да представи као поход на рушење државе, а у случају евентуалног сукоба имао био и повод за обрачун. Тиме би скренуо пажњу јавности са поља корупције на поље државности и националног идентитета, где се засигурно боље сналази.
Изгледа да овакву ситуацију може да разреши само међународна заједница. Зато пажљиво треба ослушкивати поруке нарочито западних сила. Наратив у европским медијима је све мање наклоњен Ђукановићу. Приликом његове посете Немачкој примио га је председник Ханс Валтер Штајнмајер, али истовремено то није учинила, још увек кључна личност немачке политике, канцеларка Ангела Меркел. Можда и то можемо посматрати као сигнал упућен Ђукановићу да мора демократизовати друштво, а на првом месту изборни процес.
Ипак, ни САД ни ЕУ неће прихватити неке веће потресе у Црној Гори. Драматичне промене би можда могле довести до јачања „руског фактора“ у Подгорици, што је за западне демократије неприхватљив „сценарио“.
Из тог разлога, прелазна влада би са мандатом да спроведе контролисану транзицију власти, за њих била логично решење. Ако опозиција жели успех мора пажљиво да ослушкује те поруке. Уосталом организатори протеста нису негирали да одржавају контакте са појединим страним политичким представницима у њиховој земљи. Поруке су засигурно пренесене и примљене к знању. Негде нас то највише уверава да ће упркос различитим погледима у опозицији, ипак доћи до обједињавања ставова. Без подршке из иностранства, деценијама креиран систем немогуће је променити, а уколико не буде заједничке платформе, демонстрације могу у потпуности доживети расуло. Веома је тешко замислити велики степен толеранције грађана према политичким сукобима у опозицији, а да све то не утиче на њихову одлучност. Зато је логично очекивати заједничку платформу опозиције коју ће уз мање или веће резерве на крају сви прихватитити. Уколико нека опозициона странка или групација остане ван тог договора, постоји велика могућност да онда она остане маргинализована, те да сноси одговорност за разбијање јединства. Такав сценарио није у заједничком интересу опозиције, нити у појединачном интересу било које истински опозиционо оријентисане партије. Међутим, јесте у најбољем интересу владајућих структура у Црној Гори.
Бугарска
АФЕРА „АПАРТМАНГЕЈТ“
Апартмангејт, представља новинарски, помало сензационалистички назив за аферу која данима потреса политичку сцену, а нарочито владајућу већину у Бугарској. На мети јавности нашли су се високопозиционирани функционери владајуће странке ГЕРБ, због куповине луксузних станова испод тржишне вредности. Наиме, грађевинска компанија Артекс продала је значајно испод цене станове функицонерима ГЕРБ-а. Тржишна вредност спорних станова у Софији достиже минимум 2600, а максимум 3600 евра по квадратном метру. Прваци ГЕРБ су исте добили по цени нешто већој од 600 евра за квадратни метар. Јавност је поставила оправдано питање, како је то могуће и зашто би једна приватна компанија направила тако неповољан аранжман по своје интересе. Одговор се може лако наслутити. Пре око годину дана ГЕРБ је омогућио, изменама закона, компанији Артекс да гради небодере у Софији. Очигледно је руководство компаније морало да се одужи онима који су им тада тако великодушно изашли у сусрет. Иначе, и менаџмент компаније као и купци њихових станова бране се доста невешто, тврдећи да је цео процес легалан и потуно у складу са законом. Ипак, нема сумње да се овде ради о прворазредном примеру политичке корупције и било је за очекивати да ће те информације изазвати потресе у јавности. Самим тим и реакција власти морала је уследити.
Бојко Борисов, бугарски премијер и вођа ГЕРБ, исказао је дубоку разочараност понашањем својих сарадника. Убрзо су уследиле оствке и смене највиших функционера укључених у ову аферу. На првом месту ту треба истаћи министарку правде Цецку Цачеву, заменицу министра спорта Вању Колеву, председника одбора за културу и бившег ресорног министра Вежди Рашидова. Сви они су купили станове од Артекса по истим условима. Међутим, проблем тиме ни изблиза није завршен. Борисов се нашао у крајње незавидној ситуцији, јер поменути функционери нису једини учествовали у тој афери. Луксузан стан од Артекса, под истим условима, купио је и Цветан Цветанов, човек који је уз премијера Бојка Борисова најутицајнија личност владајуће странке. Цветанов је заменик председника ГЕРБ и шеф изборног штаба те партије. Поставља се логично питање, како ће реаговати Борисов, а како Цветанов? Може ли се очекивати повлачење Цветанова[1] и да ли је то изводљиво без тешких унутарстраначких потреса? Не смемо заборавити да се ближе избори за Европски парламент. Борисов мора водити рачуна о томе како да санира насталу политичку штету и примири јавност. Самим тим његова одлука ће зависити од тога како се афера буде даље развијала и одражавала на јавно мњење.
Сасвим је могуће да ће управо ГЕРБ покушати да генерише аферу на рачун својих политичких противника не би ли им узвратио ударац, али и скренуо пажњу јавности са сопствених проблема. У прилог томе иду и све снажнији гласови из владајуће странке који говоре о томе да иза свега стоји левичарска и проруска опозиција са јасном намером да компромитује владајућу већину. Вероватно је то и тачно, али не мења чињеницу да је афера „испливала“ и да странка мора са њом да изађе „на крај“.
Уколико се не појави ништа толико драматично да засени садашњу ситуацију, онда је строжије кажњавање Цветанова извесно. Наравно не тако оштро као што је био случај са другим учесницима афере, јер Цветанов је ипак десна рука премијера.
Уосталом не би био једини бугарски политичар који је преживео велику аферу. Засигурно неће се догодити сценарио који би проузроковао драматичан сукоб у ГЕРБ, па можда и раскол. Ни Цветанову, али ни Борисову то не одговара. Сем тога за Борисова је Цветанов његов најближи сарадник, кључна „карика“ када су у питању изборна кампања и функционисање странке. Чак, ако се Цветанов и повуче са свих тренутних позиција наставиће да делује из сенке и води кампању странке у предстојећем изборном процесу. Сувише је значајан или боље речено немерљив је његов утицај у партији да би га се Борисов лако одрекао.
Румунија
СТРАХ ОД РУСИЈЕ
Није тајна да се у Европској унији са подозрењем гледа на економске и политичке везе њених чланица са Руском федерацијом. Под посебним мониторингом налазе се земље бившег Варшавског пакта, а пре свих Мађарска, Бугарска и Румунија. Русију, Бриселска администрација доживљава као претњу, а поменуте земље као евентуалне руске „тројанске коње“ у Унији. Румунски социјалисти (ПСД), на челу са Ливиом Драганеуом, су посебно критиковани због таквих веза.
Последња критика на рачун владе, да спорзумом са Русима издаје националне интересе стигла је од сенатора из Румунске национал-либералне странке (ПНЛ). Сенатор Флорин Читу је оптужио министра финансија Еугена Теодоровићиа да је руски шпијун. Разлог за те тешке оптужбе лежи у одлуци министра и владе да повећа свој удео у Међународној инвестиционој банци (ИИБ) из Москве.
Наиме, Међународна инвестициона банка је мултинационална институција која промовише друштвени и економски развој међу својим државама чланицама. Банка је основана 10. јула 1970. године и регистрована у Секретаријату Уједињених нација. Седиште банке налази се у престоници Руске федерације. Румунија је ратификовала приступање ИИБ још 28. јануара 1971. Са 6,89% акција Румунија је тренутно пети највећи акционар ове банке, након Русије (46,03%), Бугарске (12,95%), Мађарске (12,27%) и Чешке Република (11,47%). Остали акционари су Словачка (6,59%), Куба (1,64%), Вијетнамска Социјалистичка Република (1,13%) и Монголија (04%).
Сенатор Читу тврди да се Теодоровићи, приликом свог пута на Кубу, зауставио у Москви где је обећао руској страни да ће ИИБ бити главни финансијер и партнер контроверзног румунског Државног фонда. Теодоровићи негира такав договор са Русима, али је потврдио свој боравак на Куби. У изјави за медије рекао да је он посетио Кубу, заједно са министарком здравља Сорином Пинтеа, уз нагласак да је за то имао дозволу надређених.
На питање зашто је слетео у Москву, пре доласка на Кубу, Теодоровићи је одговорио: „То је била рута летења.“ Истакао је и то да је током своје посете Куби имао састанке са потпредседником земље, министрима финансија и здравства како би разговарали о „историјском дугу Кубе“, као и да би поново покренули трговинске односе уз питања у вези са медицинском сарадњом.
Флорин Читу је упркос томе остао при тврдњи да се Еуген Теодоровићи том приликом састао са председником Међународне инвестиционе банке (ИИБ). По њему, тада је одлучено да ће Румунија повећати свој удео у капиталу банке са 5,9% на 7%, повећањем доприноса за 4 милиона еура. Према речима Читуа, дан након састанка, Влада је одлучила да именује Теодоровићиа представником Румуније у Одбору гувернера Међународне инвестиционе банке (ИИБ).
Највећи проблем у целој причи представља поменута оптужба о договору да ИИБ буде један од кључних финансијера румунског Државног фонда за развој и инвестиције. Фонд представља још једну од тачки размимоилажења румунских социјалиста са опозицијом и бриселском администрацијом. За протинике Фонда спорна је његова улога исто колико и нетранспарентан начин на који је одлука о његовом формирању донета. Фонд располаже са милијардама евра и обједињује тридесет три компаније у државном власништву. Циљ му је да кроз заједничке инвестиционе пројекте подстакне развој румунске привреде. Суштински има задатак да одигра улогу неке врсте државног инвестиционог фонда у који ће се сливати средства из поменутих компаније. Контролу над њим врши влада, преко својих представника. Неспорно, Фонд представља велики финансијски подухват румунске владе и више него значајан привредни чинилац. Сенатор управо покушава да укаже на то да ће руски фактор преко ИИБ остварити контролу над тим Фондом. Самим тим, Русија би направила огроман корак ка остваривању пресудног утицаја у Румунији.
Можда су ове оптужбе на рачун власти од стране опозиционо оријентисаног сенатора претеране, али то не умањује чињеницу да руски утицај у Румунији све више јача. Социјалистичка влада у Букурешту је под константним притиском европске администрације која готово отворено држи страну опозицији у тој земљи. Самим тим социјалистима је маневарски простор сужен, а Русија им је пружила руку. Драганеу ту прилику неће пропустити, али свакако неће дозволити да његова земља, кад већ није под европским, падне под руски утицај. Самим тим ни Русија неће остварити доминацију над румунским привредним ресурсима. Драганеу као свог стратешког партнера у будућности види САД и Доналда Трампа. Учинио је многе напоре да успостави контакт са председником САД. У прилог томе говори подршка коју је исказао Израелу, поводом признања Јерусалима за главни град те државе, али и ангажовање јеврејских лобиста зарад што бољег позиционирања у Вашингтону. Циљ Драганеуа је јасан, остварити што бољу сарадњу са свим водећим чиниоцима међународне политике, самим тим смањити притисак Европске уније и суверено водити румунску политику. Драганеу не жели да његова земља буде само објекат већ и субјекат међународне политике и слободно можемо закључити да је на добром путу да то и оствари.
Припремио: мср Срђан Граовац, историчар
- Цветанов је у међувремену поднео оставку на посланички мандат у Собрању и на друге државне функције ↑
Фото: Pixabay