fbpx

РЕГИОН У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ ФЕБРУАРА 2019. ГОДИНE

01/03/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

АНАЛИЗА СТАЊА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ ФЕБРУАРА 2019. ГОДИНЕ

АНАЛИЗА СТАЊА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ ФЕБРУАРА 2019. ГОДИНЕ

Црна Гора

КРАХ ЈЕДНЕ ЕПОХЕ?

Протести у Црној Гори су почели. Требало је да прође скоро два месеца од избијања велике политичке кризе, изазване афером „Коверат“, како би смо видели реакцију јавности. У организацији групе грађана „Одупри се – 97 000“, 16. фебруара почели су протести на улицама Подгорице. Пред око десетак хиљада окупљених грађана организатори су изнели своје захтеве, који се састоје у следећем: хитне и неопозиве оставке председника и премијера Републике, Мила Ђукановића и Душка Марковића, Специјалног тужиоца Миливоја Катнића, Врховног државног тужиоца Ивице Станковића и директора Агенције за спречавање корупције Сретена Радоњића. На скупу су говорили представници организатора, али и угледне личности из јавног, културног и академског живота у Црној Гори. Представници опозиционих партија присуствовали су протесту, али без узимања учешћа у самој организацији скупа. Листа изнетих захтева само је допуњена недељу дана касније, 23. фебруара 2019. године, када је окупљање у Подгорици поновљено. Учешће опозиције овај пут било је видљивије, кроз организовање превоза за један број грађана из унутрашњости земље. Организатори су на већ постојеће захтеве додали нови. Позив на оставке челних људи јавног сервиса услед необјективног информисања и поданичког односа према властима. Повици Оставке, Мило лопове, Сви на улице, Готов је одзвањале су Подгорицом док су се маса људи кретала градским улицама. На тај начин хиљаде грађана су поручиле властима да немају поверење у државне органе и да је за њих једина институција којој верују „улица“. Иначе, демостранти су се 23. фебруара окупили и у Будви, шаљући готово идентичне поруке онима које су се чуле у Подгорици. Опозиционе партије заузеле су став да треба на све начине подржати скупове грађана, али не и преузети главну улогу у њиховој организацији и вођству. Суштински, то је тактичка одлука. Односи између различитих опозиционих групација далеко су од добрих тако да се на овај начин спречава евентуални сукоб у опозицији око лидерства. Није занемарљиво ни неповерење грађана према политичким партијама тако да у датим околностима грађанска иницијатива може одиграти кључну улогу у већој мобилизацији незадовољих.

Власти у Црној Гори су уздржане према дешавањима на улици. Постоји већински став да се морају избећи инциденти који би, свакако комплексну ситуацију, довели до „тачке кључања“ или можда до експлозије незадовољства. Очигледно да владајуће структуре у уличним протестима виде једну од највећих претњи по очување власти. Пристајући на парламентарну расправу о тренутној ситуацији у земљи, они су показали жељу да се дијалог води у институцијама, а не на улици. За Ђукановића и његове сараднике то је најбоље решење. Институције су деценијама под њиховом контролом и за разлику од „непредвидиве улице“ ту се осећају сигурније.

Парламентарна расправа је одржана и све што је показала састоји се у томе да владајућа странка нема аргументе којим би се ефикасно одбранила од напада опозиције. Додуше поставља се питање какав аргумент у датој ситуацији, када снимци и документа показују њихову корумпираност, уопште и може да се употреби. Све што су посланици ДПС изрекли било је пуко демонстрирање лојалности, компромитованом вођи и партији, уз уобичајене опаске да опозиција мрзи Црну Гору и да се на овај начин бори против њених интереса. Наступ опозиционих посланика самим тим деловао је доста уверљивије, што је било и за очекивати. Уосталом, у њихово име говорили су непобитни докази о беспризорној корумпираности режима. Ипак, парламентарна расправа је показала да је владајућа већина још увек стабилна и да још увек не постоји критична ситуација која би довела до „пада владе“. Наравно, услов за опстанак владе огледа се у потреби да не дође до раскола у самој владајућој странци. Ђукановић је добро препознао да му највећу претњу представља раскол у његовој партији. Евентуални покушај дела ДПС да се дистанцира од лидера, а зарад сопствених интереса, несумњиво би изазвао потпуни суноврат режима. Раскол, у оваквој ситуацији, вероватно би изазвао нове парламентарне изборе, што не би одговарало ни једној струји у ДПС. Нарочито док су људи на улицама, а афере још актуелне. Веома је могуће да би у датим околностима, а после евентуалних избора, разједињене фракције ДПС биле потпуно поражене и гурнуте на маргину политичког живота. Самим тим у врху владајуће странке је очигледно постигнут договор да се, зарад опстанка на власти, па и заштите од кривичне одговорности, мора очувати јединство. Само је непознаница како ће се то одразити на унутарстраначке односе у ДПС. Извесно је да можемо очекивати нову прерасподелу моћи и да ће Ђукановић бити принуђен да део свог утицаја препусти неком другом из супарничког табора. Можда, председнику владе, Душку Марковићу. Иступи премијера, који снажно и недвосмислено брани председника, говоре да је такав расплет сасвим известан.

Пошто је, бар за сада, предупредио евентуални сукоб у странци Ђукановић ће морати да се суочи и са спољним фактором. Долазак европског комесара Јоханеса Хана сигурно је још један од догађаја који је обележио месец фебруар у Црној Гори. Посебно је било занимљиво испратити његове поруке, у контексту поменутих протеста и сада већ чувене афере. Претпоставило се да ће став Хана засигурно бити одмерен и дипломатски предусретљив, како то обично бива приликом његових посета у региону.

Хан се састао са представницима власти, опозиције, али не и са организаторима уличних демонстрација. Недостатак времена је био разлог да разговор са овим последњим наведеним буде препуштен шефу Делегације ЕУ у Подгорици, Аиву Ораву. Након састанка са Душком Марковићем порука европског комесара била је јасна, ЕУ будно прати ситуацију у Црној Гори и подржава институцуије које би требало да разреше новонасталу кризу. Хан се такође изричито противи бојкоту парламента, због тога што исти не би био у прилици да усвоји нови изборни закон, подржан од свих кључних политичких чинилаца у Црној Гори, на чему је ЕУ истрајавала месецима уназад. Иако ове поруку изгледају као да иду на руку властима, због инсистирања на институционалном решењу кризе, то и не мора тако да се тумачи. Уосталом, Хан је потврдио легитимно право људи да протестују, чиме је ипак показао очекивану дозу неутралности. Са друге стране, опозиција је са захтевом о формирању техничке владе, а зарад економске стабилизације, разрешења афера и организовања демократског изборног процеса, јасно ставила до знања да се неће противити институционалном решавању кризе. Тиме је исказана предусретљивост према ставовима европског комесара. Истовремено, послата је порука властима да је институционално решење могуће, али само уз учешће опозције. Међутим, врх ДПС је у старту одбио идеју о формирању техничке владе. Уколико истрају у таквом ставу, реформа изборног законодавства биће потпуно маргинализована. Опозиција ће се повући из тог важног процеса за Европску унију, а онда је застој на даљем европском путу Црне Горе неминован. Одговорност за такав развој ситуције несумњиво ће сносити извршна власт. Међутим, поставља се питање колико је европска будућност уопште актуелна, нарочито у светлу све чешћих порука из ЕУ да проширења неће бити. Ђукановић зато не мора да жури. Ближе се избори за Европски парламент. Питање је какви ће бити нови односи политичких снага у ЕУ, а поготово став према пријему нових чланица. Мада, и да прихвати формирање техничке владе, то не би био први пут да је Ђукановић потражио „спас у соломонском решењу“. Наравно, сада је ситуација у Црној Гори готово драматична и прихватање такве владе носило би са собом велики ризик. Из тог разлога, таква опција делује мање извесно.

Босна и Херцеговина

ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ КОЈИ МНОГО ГОВОРЕ

Превремени избори за поједине локалне самоуправе у Босни и Херцеговини организовани су 17. фебруара 2019. године. Грађани Требиња, Добоја, Босанског Грахова, Босанског Петровца, Какња, Бужима, Дрвара и Рибника бирали су челне људе својих општина. Иако је прошло тек неколико месеци од општих избора, ново одмеравање снага добро је дошло, између осталог, као одличан показатељ рејтинга странака. Политичка ситуација у БиХ је увек била мање више нестабилна. Али после посебно драматичних претходних избора, а у светлу „порођајних мука“ кроз које се пролази приликом формирања власти на државном нивоу, ови локални избори имају већу политичку тежину него иначе. Са посебном пажњом, ишчекивали су се резултати у Републици Српској. Наиме, претходних месеци, догодила су се многа страначка престројавања, а односи између власти и опозиције били су више него заоштрени. Бањалука је месецима пре, али и после општих избора била центар антивладиних протеста. Демонстрације су одлуком владе угушене, па се оправдано постављало питање како је то утицало на расположење бирачког тела. Зато су локални избори, нарочито у Добоју и Требињу, били праћени са великим ишчекивањем.

У граду Добоју, кандидат владајуће  коалиције Борис Јеринић однео је убедљиву победу са освојених, 89,40 % гласова. Кандидат СДС Небојиша Шајиновић доживео је прави дебакл са 9,73 % освојених гласова. Кандидат СНСД у Требињу, Мирко Ћурић, такође је однео убедљиву победу над својим противкандидатом из опозиције са освојених готово 67,89 % гласова. Засигурно је овај пораз посебно тешко пао вођи СДС, Вукоти Говедарици, јер се ради о правој изборној катастрофи у његовој родној Херцеговини. Доминантну победу са 65,07 % остварио је представник СНСД Небојиша Караћ у Рибнику. Преко 60 % гласова освојио је и представник СНСД у Дрвару. У Бужиму и Какњу победе су однели представници СДА, а у општини Домаљевац-Шамац представник ХДЗ. Резултати ових избора несумњиво су показали апсолутну доминацију СНСД, када је српски национални корпус у питању. Тријумфи са преко 60 % освојених гласова потврђују да улични протести, организовани након општих избора нису нарушили углед владајуће странке. Напротив, подршка СНСД и њеном неприкосновеном вођи Милораду Додику само је порасла. Додик је мудро вукао потезе након лањских избора, пажљиво се обрачунавајући са опонентима у сопственој коалицији, али и у опозицији. Позив на обједињавање српских снага у БиХ испоставио се као паметан потез који је проузроковао сукобе у опозиционом блоку. Један број опозиционих странака и појединаца прихватио је понуђену  руку, а други део опозиције остао је чврсто на становишту одбијања сваке сарадње са властима из СНСД. Смим тим, опозициони фронт потпуно се распао и то уз сукобе, међусобно оптуживање и тешке речи. На тај начин, Додик је постао истински господар политичке ситуације у Републици Српској, али наметнуо се и као најдоминантнија политичка личност у БиХ. У предходним анализама, нарочито након избора, такав сценарио је предвиђен, а ови локални избори су то и потврдили.

Када је у питању формирање државних власти у БиХ, тај процес је и даље веома успорен. Састанци између најутицајнијих представника сва три народа, Милорада Додика, Драгана Човића и Бакира Изетбеговића, требало би да допринесу убрзању тог процеса. Ипак, споразум није на „помолу“. Изесним успехом може се сматрати делегирање посланика у Дом народа БиХ. Интересе бошњачког народа у Дому народа БиХ заступаће Бакир Изетбеговић, Амир Фазлић и Асим Сарајлић (СДА), Денис Бећировић (СДП) и Фахрудин Радончић (СББ). Представници хрватског народа у Дому народа БиХ су Драган Човић, Марина Пендеш и Бариша Чолак из ХДЗ, те Златко Милетић из ДФ. Српски представници у том телу су: Лазар Продановић, Душанка Мајкић, Никола Шпирић, Средоје Новић из СНСД и Младен Босић из СДС.

Имена представника сва три народа гарантују ауторитет и политичку снагу овог тела. Можда долазимо у прилику да закључимо како поједини представници у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине поседују знатно виши степен ауторитета, па чак и легитимитета, него поједини чланови Председништва БиХ. Милорад Додик је неспорно човек који поседује највиши степен ауторитета у редовима корпуса српског народа. Друга два члана Председништва, Шефик Џаферовић и Жељко Комшић, имају подређену позицију у односу на Бакира Изетбеговића и Драгана Човића, бар што се тиче сопствених националних корпуса. Уколико, Бакир Изетбеговић постигне успех у покушајима да маргинализује утицај својих противника у странци, Џаферовићева позиција, готово извесно, постала би марионетска. Бошњачки члан Председништва, самим тим, неће бити у прилици да преузме пресудну улогу у креирању политике Босне и Херцеговине, већ ће бити препуштен „таласима“ које, већ деценијама покреће „династија“ Изетбеговић.

Бугарска

ТУРСКИ ТОК ДО СРБИЈЕ

1000px-Flag_of_Bulgaria.svg.png  Месец фебруар 2019. године у Бугарској, бар како изгледа на први поглед, обележен је политичким сукобом око изборног закона. Један од кључних сегмената спорења, када је у питању изборно законодавство, представља преференцијално гласање. Увођење могућности да сваки бирач поред политичке опције за коју је опредељен заокружи и једно од понуђених имена назначених на листи представља нешто што подржавају најмоћније политичке снаге у Бугарској, владајући ГЕРБ и БСП.

Међутим, под притиском оних којима такав начин гласања не одговара, дошло је до одређених измена. Ревизију је предложио Покрет за права и слободе (МРФ), а подржали су их ГЕРБ, Национална федерација за спашавање Бугарске (НФСБ) из коалиције Уједињени патриоти. АТАКА се није изјаснила, а ВМРО из Уједињених патриота били су против ревизије предлога закона. Социјалисти Корнелије Нинове отишли су корак даље па су у знак протеста одлучили да напусте парламент док већина не поништи промене. Суштински, ГЕРБ је овом приликом попустио под притиском МРФ, иако су они сами свесни предности и популарности преференцијалног гласања. Политичко руководство МРФ које чине представници Турака и муслиманске мањине у Бугарској имају специфично бирачко тело, махом сеоско и клановски повезано. Преференцијални начин гласања би за њих представљало опасност, јер би дао могућност клановима да се уједињују и намећу своје кандидате. Самим тим, дошло би до ривалитета, а извесно и сукобљавања са традиционалним партијским лидерима. Очигледно да је руководство МРФ, притиском на најјачи фактор у владајућој коалицији, покушало онемогућити такав сценарио. Са друге стране, Бојко Борисов је ради очувања стабилности владајуће већине био принуђен да изађе у сусрет жељама МРФ, иако његова странка поджава преференцијални глас. Председник Румен Радов одлучио је да стави вето на измене закона и тиме је додатно погоршао позицију владајуће  коалиције.

Без обзира што поменута дешавања, у вези са изборним законом, заузимају насловне стране бугарске штампе морамо да разумемо да се позадина датих дешавања налази у околностима политичког обрачуна, уочи избора за Европски парламент. Бугарски социјалисти вешто користе ове околности како би оптужили ГЕРБ за саботирање преференцијалног гласа. Напуштањем парламента они шаљу поруку јавности да је за ову парламентарну кризу и политичку нестабилност одговорна владајућа већина. Ни владајућа странка није остала без одговора. Истакнути првак ГЕРБ-а Цветко Цветанов је оптужио БСП да заједно са Русијом води рат против бугарске владе. Тачније, да су социјалисти напустили парламент како не би гласали за улазак Северне Македоније у НАТО-пакт и да су на тај начин изашли у сусрет својим „менторима из Москве“. Није непознаница да БСП има добре везе са политичким структурама у Русији. Узроке тога можемо тражити још у хладноратовском периоду, и чињеници да је БСП правна и духовна наследница бугарске комунистичке партије. Савезништво совјетских и бугарских комуниста било је вишедеценијско, а очигледно да неке везе никад до краја нису прекинуте. Свеједно, чињеница је да су бугарски социјалисти по многим карактеристикама сличнији неким европским десно-конзервативним него лево-либералним струјама.

Поводом кризе у Венецуели они су подржали председника Мадура. Видан је изостанак Корнелије Нинове са различитих скупова европских социјалиста, а готово отворено подржава политику мађарског председника Виктора Орбана. Када све то узмемо у обзир можемо закључити да руске политичке структуре у најмању руку не би биле незадовољне победом БСП на наредним изборима. Ипак, последња испитивања јавног мњења предност дају партији Бојка Борисова. Како стоји у истраживању, које је објавио Европски парламент, ГЕРБ би требало да освоји 34,8% гласова, док би за социјалисте гласало 33,1% бирача. Трећа политичка снага био би либерални Покрет за права и слободе са 10,4% гласова, а иза њега коалиција „Уједињени патриоти“ са 8% гласова. У сенци сукоба око изборног закона остало је једно занимљиво питање, колики је утицај руских обавештајно-безбедносних структура у Бугарској. Коментаришући могућу везу између случаја Скрипаљ у Великој Британији и тровања бугарског бизнисмена Емилиана Гебрева из 2015. године, председник Румен Радев је нагласио да није нормално да бугарска влада од страних амбасадора сазнаје шта се догађа у њеној земљи.

По његовим речима главни тужилац, Министарство унутрашњих послова и шеф Државне агенције за националну безбедност обавестили су кабинет председника о току истраге. Бугарска је у склопу Европског истражног налога послала у Уједињено Краљевство све резултате лабораторијских тестова Емилијана Гебрева, тако да се вероватно може утврдити да ли је бизнисмен отрован и на који начин. Иначе, власник компаније која се бави извозом оружја, Емилиан Гебрев, његов син и директор производње наводно су отровани 2015. године.

Поједини медији упорно указују на везу између Гебревовог тровања и случаја Скрипаљ у Великој Британији. Наиме, руски војни обавештајни официр Сергеј Федотов, само неколико дана пре инцидента са Гебревом, боравио је у Бугарској. Такође, Федотов је боравио и у Великој Британији 2018. године баш у време тровања Јулије и Сергеја Скрипаља. По некима то је коинциденција која је произвела оправдану сумњу. У чињеници да се компанија Емилиана Гебрева бавила извозом оружја у Украјину и Сирију многи проналазе мотив за једну такву акцију руске војне обавештајне службе (ГРУ). Ипак, правосудни органи у Бугарској указују да, бар за сада, нема никаквих доказа о руској умешаности у тај догађај. Могуће је да позадину отварања овог случаја можемо посматрати кроз уобичајене покушаје да се ограничи утицај Русије у Бугарској. Посебно је то значајно посматрати у контексту одлуке бугарских власти да се прикључе пројекту Турски ток.

Бугарско државно предузеће „Булгартрансгас“ поново је покренуло тендер вредан 1,4 милијарде евра за гасовод који ће пролазити кроз ту земљу од границе са Турском до Србије. Из те компаније саопштено је да ће понуде за изградњу 484 киломатера гасовода који ће углавном доводити руски гас до границе са Србијом бити примане до 6. марта 2019. године. Прошле године Бугарска је усвојила нову енергетску стратегију која укључује план за гасовод који би могао бити повезан са Гаспромовим Турским током, чија су два гасовода дизајнирана да преносе 15,7 милијарди кубних метара гаса преко Црног мора. Енергетска питања биће разматрана следеће недеље током посете руског премијера Дмитрија Медведева.

Румунија

ВЛАДА ПРОТИВ ПРЕДСЕДНИКА

Почетком 2019. године Румунија је преузела шестомесечно преседавање Европском Унијом. Упркос томе неповерење између европске администрације и румунске владе није умањено. Препуцавања су готово редовна, а европски дужносници, на том послу, имају јак ослонац у румунском председнику Клаусу Јоханису. Шеф румунске државе константно критикује рад владе. Обилато користи своје уставне механизме како би, ако не стопирао, онда бар успорио, доношење закона или именовање функционера у складу са вољом социјалдемократске владе. Један од најбољих примера такве политике био је прошлогодишњи покушај председника да спречи смену јавног тужиоца.

Ситуација се ни ове године није битније изменила. Буџет, закони и скоро све важне одлуке владе суочене су са отпором председника. Међутим, влада социјалдемократа успева да преживи све ударе и не либи се да одговори ни председнику, а ни европској администрацији. Демонстрације Жутих прслука у Француској дали су одличан шлагорт Вјорики Данчили, румунској премијерки, да узврати Бриселу. У први план она је истакла бриселску политику двоструких аршина, указујући да је ЕУ остала нема на бруталан обрачун полиције са демонстрантима у Францускаој. Изостале су чак и оне уобичајене критике европске администрације, а о позиву на резолуцију против француских власти није било ни говора. Суштински, све негативне последице које су испратиле протесте у Румунији изостале су у случају Француске. Исто тако премијерка је указала да бројне корупционашке афере у другим европским државама нису имале епилог у виду посебног европског мониторинга којем су изложене  једино Румунија и Бугарска.

Иначе, није непознаница да премијерка Румуније своју дужност обавља под патронатом Ливија Драганеуа, истинског лидера румунских социјалдемократа (ПСД). Управо, он је највише на мети напада председника Јоханиса и европске администрације. Драганеу је говорио на конгресу Партије европских социјалиста (ПЕС) у Мадриду. Искористио је ту прилику да представи резултате рада владе његових социјалдемократа.

Указао је на чињеницу да је минимална плата у његовој земљи порасла за више од 50 % у року од две године. Висина пензија, такође је непрекидно у порасту, тако да 2020. године у основи ниједна пензија неће бити нижа од њеног нивоа на почетку мандата владе његове странке 2017. године. Такође, умањен је порез на доходак и порез на пословно окружење. Драганеу је нагласио да су десничари увек говорили да то није могуће, „ да не смемо да повећавамо пензије, да не смемо да повећавамо плате, јер нема новца“, али резултати говоре сами за себе. Са друге стране, први потпредседник Европске комисије Франс Тимерманс је Ливиу Драгнеу поручио да, ако румунски ПСД жели остати део породице европских социјалиста, они морају поштовати њихове темељне вредности, јер око тога не може бити компромиса и то за њега представља „црвену линију“. На тај начин је и конгрес у Мадриду између осталог био место политичког препуцавања представника европских и  румунских структура власти.

Европски избори у мају могу само привремено, ако не обуставити онда ублажити трзавице између званичника у Букурешту и Бриселу. Баријере између једне и друге стране су тешко премостиве. Иако представници ЕУ румунској влади замерају поштовање људских права, корупцију слабо правосуђе, суштински то само представља повод за сукоб. Узрок неповерења лежи у ономе о чему смо већ говорили у предходним анализама, односно у енергетској политици и у покушајима западноевропских компанија да се домогну налазишта природног гаса на црноморској обали. Такође, слично као и у Бугарској, румунским социјалдемократама замерају се везе са Русијом. Румунија је у време Хладног рата била део Варшавског пакта. Утицај Русије ни у Румунији није у потпуности нестао након пада комунизма. Свакако, ослабио је, али старе обавештајно-безбедносне везе могу се лако поново активирати. У скоро свим источноевропским државама ти утицаји Русије најјачи су баш у бившим комунистичким партијама. Из њих су се временом, након реформисања, развијале модерне социјалдемократске странке. Румунија није изузета из тог процеса. Након европских избора очекује се јачање десно-конзервативних снага, а у таквим околностима, европским социјалистима не требају у сопственим редовима они који су по много чему сличнији тим десно-конзервативним снагама, него њима. Зато и постоји та резерва према Драганеувом ПСД. Веома лако се може догодити да будући посланици румунских социјалиста пронађу заједнички језик са десно-конзервативним снагама у Европском парламаенту, који су иначе наклоњенији Русији, посебно у домену спољне политике.