ГЕОПОЛИТИКА – СУДБИНА РЕГИОНА
Бугарска
ЕНЕРГЕТИКА И ГЕОПОЛИТИКА
Турски ток је не само енергетско већ и геополитичко питање од изузетног значаја. Геостратешки рат који се интезивно води између великих сила манифестује се и на Балкану, можда највише по питању енергетике. Бугарски парламент је 30. новембра 2018. године усвојио закон којим се на својеврстан начин врши допуна стратегије енергетског развоја. Одлуком парламента, Бугарска је исказала јасну намеру да се прикључи Турском току тако што ће изградити гасовод од Турске до Србије и на тај начин сачувати улогу главног гасног чворишта на Југоистоку Европе. Наравно тај гасовод би имао значајан капацитет, јер би преко Србије снабдевање ишло у правцу Мађарске, Аустрије, Словачке и других централноевропских држава. Бугарска је иначе већ обавештена од Гаспрома у вези са руским плановима да од 2020. године елиминише транспорт гаса преко Украјине. За Бугарску то би значило губитке великих транзитних такси, уколико се не прилагоди новим околностима. Зато је ова одлука бугарског парламента стратешка, на неки начин и изнуђена, али и једино логично решење.
На описани начин, Бугарска штити сопствену улогу важног гасног чворишта, а самим тим и значајне приходе од такси за транспорт гаса. Сигурно, ова одлука неће се свидети бугарским партнерима из НАТО пакта и Европске уније. У својој жељи да сузбије утицај Русије и смањи зависност Европе од руског гаса, дипломатија Сједињених Америчких Држава нуди алтернативу снабдевања Старог континента преко лучких терминала у које би течни гас био довожен бродовима из Америке и Азије. Једна од понуђених опција је и гасовод из Израела преко Средоземног мора, па све до јужне Италије, што би била алтернатива краку Турског тока који би преко Грчке, такође требало да иде на Апенинско полуострво. Међутим, изградња лучких терминала и снабдевање бродовима је доста неисплативије решење. Гасовод из Израела је знатно мањих потенцијала од руског, а додатно јачање његових капацитета енергентима из земаља Персијског залива готово је немогуће услед кризе у Сирији и руског утицаја над том блискоисточном земљом. Исто тако снабдевање Европе гасом из Ирана, а преко Турске, услед санкиција САД је тешко изводљиво.
Инфраструктура за један такав подухват би такође била изузетно скупа. Управо, у светлу свих ових догађаја требамо посматрати одлуке бугарских парламентараца, али и критике премијера Бојка Борисова упућене на рачун Русије, а због сукоба са Украјином на Азовском мору. Суштински Борисов критикујући Русију потврђује своју опредељеност и лојалност НАТО савезу, али истовремено покушава да ублажи евентуалне притиске које његова земља сасвим сигурно може очекивати од својих партнера са Запада. У том контексту требамо посматрати и изјаву бугарске министарке енергетике да ће њена земља учествовати и на изградњи терминала за гас у грчкој луци Александропулос, што је у тамошњој јавности представљено као још једна опција за постизање енергетске стабилности.
Црна Гора
АНТИСРПСКА ХИСТЕРИЈА
Размишљања да ће после обзнане забране уласка у Црну Гору групи интелектуалаца из Србије, а који су наводно радили против државних интереса те земље, доћи до смиривања тензија испоставила су се као погрешна. Сви који су размишљали у том правцу нису добро разумели карактер власти у Црној Гори као ни њихове планове. Јавно жигосање Подгоричке скупштине и то баш у време обележавања стогодишњице њених одлука о успостављању јединства једног народа из две тадашње српске краљевине има пуно ширу димензију од дневнополитичких дешавања. Наравно, засигурно су у праву они који говоре о томе да је црногорским властодршцима потребна политичка криза која ће скренути пажњу са огромне задужености, високе незапослености, наглашене корупције и других свакодневних проблема. Међутим, то није једини, нити основни циљ који су власти у Црној Гори желели да постигну стигматизацијом одлука својих предака. „Антисрпска хистерија“, актуелна претходних дана има за циљ да прекраја историју и ослободилачку традицију сопственог народа, те да српску војску из 1918. године прикаже као окупаторску, а самим тим, тај важан датум и симбол јединства преокрене у симбол окупације и уништења. Тиме садашњи владајући дуо Ђукановић-Марковић прави још један одлучан корак у обрачуну са својом прошлошћу, прецима и српским индентитетом верујући да тако јачају своју независност и државност.
Тешко да можемо само да говоримо о наставку политике комунистичких власти бивше Југославије чији је циљ био разбијање српског националног простора стварањем вештачких и нових нација. Можда је претходних година и било тако. Данас је власт у Црној Гори отишла и корак даље. Није више важно приказати само „црногорску посебност“, већ је есенцијално да све оно што је српско буде истовремено представљено као наметнуто и лажно. Својим последњим поступцима они су се од ставова Милована Ђиласа и комуниста потпуно приближили ставовима Секуле Дрљевића и Црној Гори из времена Другог светског рата и окупације. Моменат који је изабран поклапа се са царинским ратом покренутим против Србије од стране косметских Албанаца. Србији се на тај начин задаје још један ударац и врши додатни притисак у правцу попуштања како Албанцима тако и одређеним западним центрима моћи. Ђукановић и његови саборци тиме свесно пристају да буду оружје у рукама српских непријатеља како би добили неке концесије на свом европском путу, који је иначе све мање известан.
На антисрпску хистерију надовезало се и затварање једног од лидера опозиције из Демократског фронта (ДФ), Небојише Медојевића. Медојевић, иначе, није ухапшен, нити приведен, већ је једноставно, у складу са једним чланом кривичног закона Црне Горе, који то омогућава, затворен. Разлог за „тамновање опозиционара“ пронађен је у његовој тврдњи у парламенту да је градоначелник Подгорице узео мито. Пошто је одбио да каже одакле му та информација једноставно је без икакве оптужнице затворен. Није Медојевић једини. Према истом законском основу покушано је затварање још једног посланика из реда опозиције, Милана Кнежевића. Затварања посланика требамо посматрати не само као својеврстан притисак на опозицију, већ и као наставак већ поменуте антисрпске кампање у правцу застрашивања свих оних који мисле другачије. Кампањом против Србије, Подгоричке скупштине, искоришћавањем законског члана који се готово никад не користи, а против посланика опозиције уз тежак политички моменат у коме се Србија налази, црногорска власт, заправо користи околности како би демонстрирала силу и послала поруку свима онима који би се усудили да делују против владе и власти.
Изјаве опозиционих лидера о томе да је ситуција у Црној Гори на ивици рата можда је и прејака, за сада, али ако власт ДПС настави овакву политику поставља се питање да ли је ескалација незадовољстав заиста тако далеко или можда ближе него што било ко очекује. Непредвидиво је како би се ситуација развијала у случају покушаја власти да преузме Српску Православну Цркву у Црној Гори, слично сценарију примењеном у Украјини. Уколико се ситуација у Црној Гори буде развијала у том правцу све опције су отворене.
Босна и Херцеговина
ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ
Процес формирања власти на свим нивоима, а након општих избора у Босни и Херцеговини и даље траје. Свима је било јасно да ће то бити један дуготрајан процес, нарочито ако се говори о Федерацији Босне и Херцеговине и заједничким органима власти. Целокупан постизборни ток у Републици Српској је доста бржи и више мање известан, пре свега због убедљиве победе коалиције окупљене око Савеза независних социјалдемократа (СНСД). Милорад Додик је на седници са најутицајнијим сарадницима и функционерима најавио да ће највероватније од 15. до 20. децембра ове године бити формирана и нова Влада Републике Српске. На тај начин биће заокружено формирање институција у српском ентитету у БиХ.
Друга половина Босне и Херцеговине суочава се са много већим политичким изазовима. Формирање такозваног „грађанског блока“ партија око Социјалдемократске партије (СДП) представља највећу претњу за изборну победу Странке демократске акције. Због тога смо сведоци једне офанзивне кампање Бакира Изетбеговића са јасном намером да тај блок разбије. Иако су његови претходни покушаји да придобије СДП за заједничку сарадњу пропали, разговори се очигледно настављају. Потребно је да јасно издвојимо став вође Савеза за бољу будућност (СББ), Фахрудина Радончића који упорно одбија позиве на разговоре од стране СДА. Радончић је најдоследнији у свом ставу да је потребно „свеобухватно демонтирање“ режима СДА на свим нивоима у организацији власти у БиХ. Да ли ће Нермин Никшић, као вођа најутицајниг СДП остати доследан у свом ставу као и Радончић, то је већ велико питање.
У фокусу ових политичких борби, једна пресуда Суда за ратне злочине у БиХ, успела је, макар и привремено да засени све ове преговоре. Усвојена је ослобађајућа пресуда за команданта бошњачких снага у Сребреници, који је био осумњичен за злочине над Србима у рату 1992-1995. године. Најважнији политички актери у Републици Српској уједињени су око става да је оваква одлука Суда за ратне злочине БиХ доказ да у тој држави Срби не могу очекивати правду и једнак третман за своје жртве. Ослобађање Орића је тако бар привремено ујединило и победнике и поражене на септембарским изборима у Српској. Упркос бројним сведоцима који су недвосмислено окривили Орића не само као неког ко је наређивао, већ који је и лично учествовао у монструозним неделима над цивилним и другим становништвом у том делу Републике Српске и Босне и Херцеговине. Сви представници власти у Српској сложни су у осуди такве пресуде и сматрају је политичком, а не правном одлуком. Суштински, то јесте још један вид притиска на Републику Српску од стране оног дела међународне заједнице, који још увек „сањају“ унитарну БиХ. Исти су и даље кључни креатори политике у БиХ, али и генератори политичке нестабилности.
Можда би мишљења званичника Руске федерације садржане у контексту ставова о потреби укидања институције Високог представника за БиХ, те укидања међународног протектората у овој држави, представљала најблаготворнији савет, који би свакако допринео стабилизацији наведене „унесрећене“ државе и тамошњих политичких прилика. „Политичку климу у БиХ не бисмо требали да посматрамо одвојено од сличних прилика у региону. Пресуда Орићу није само понижење за Србе у Босни, него још један ударац намењен самој Србији.
Узмемо ли у обзир антисрпску хистерију у Црној Гори, којој можемо да „придружимо“ пресуду Орићу, те исте уклопимо ли са царинским ратом који су косметски албанци наметнули Републици Србији, уочили бисмо матрицу снажног притиска из свих могућих „центара балканске или међународне моћи“, управљену на шетету националних и државних интереса српског народа и државе Србије у целини. Очигледно су креатори атмосфере притиска на Србију свесни да се ближе избори за Европски парламент и да постоји реална могућност да им нова констелација снага на Старом континенту неће толико одговарати, па су брже боље пожурили да до тада остваре што више својих зацртаних циљева.
Румунија
ВЛАДА ПОД ЛУПОМ
За разлику од већине европских земаља Румунија није зависна од руског гаса. Око 90 % потреба за овим енергентом подмирује из сопствене производње, а истраживања спроведена претходних година говоре да постоји 40, а можда чак и 200 милијарди кубних метара природног гаса у румунским територијалним водама у Црном мору. Процене говоре да би Румунија у наредних двадесет година могла готово удвостручити сопствену производњу гаса, чиме би се значајно повећали, како буџетски приходи тако и БДП румунске државе. Наравно да су ова открића привукла пажњу великих светских енергетских компанија попут аустријског ОМВ или америчког Ексон мобила. Законска регулатива у вези са експлатацијом гаса из Црног мора није по вољи заинтересованих улагача. Високи намети и разна друга ограничења попут обавезне продаје 50% продуката из производње на румунском тржишту и запошљавања одређеног процента домаће радне снаге, говоре у прилог томе да румунска влада не жели да направи грешке из прошлости, када је пословично и препуштала страним компанијама највећи део профита. Између осталог, овде можемо да тражимо узроке константног притиска под којим се налази владајућа већина у тој држави.
Поруке од немачких парламентараца да румунска владајућа социјалдемократска партија није „сестринска“ за немачке социјалдемократе, сталне критике бриселских званичника на рачун лошег стања румунске демократије и правосуђа, иду само у прилог изнесеним тезама. Питање енергетске сигурности је од виталног значаја за европску администрацију и свака могућност за смањење зависности од руског гаса је налази се под посебном пажњом америчких и европских дипломата. Из тога, не би требало да нас чуди и велика заинтересованост како финансијско-економских тако и политичких лобија за привредно-енергетско и политичко стање у Румунији. Резерве драгоценог природног гаса у румунским територијалним водама могле би бити узрок великих политичких превирања у Румунији. Румунски председник Клаус Јоханис, иначе нимало наклоњен вођи социјалдемократа Ливиу Драганеуа, искористио је још једну прилику да отежа рад актеулне владе. Поводом обележавања победе у Првом светском рату и стварања јединствене румунске државе, председник је позвао грађане да својим активностима изврше потребни утицај на друштво у целини како би се квалитет владавине права и демократских вредности подигао на један виши ниво.
Нема сумње да je изјава председника Јоаниса, у одређеномм погледу усаглашена са активностима бриселске и вашингтонске администрације, али и интереса моћних енергетских компанија. Због тога и није непојмљива околност у којој вођа владајуће странке Ливиу Драганеу није ни присуствовао манифестацији обалежавања најважнијих
стогодишњих јубилеја из историје румунског народа. Опозиција уз подршку председника природно тежи преузимању власти. Економски енергетски лобији из земље и иностранства у промени садашњег закона виде шансу за већу зараду. Европски и амерички центри моћи желе да што пре обезбеде снабдевање Европе, по могућности што јефтинијим, румунским гасом како би се умањила енергентска зависност од Русије.