ТУРСКИ ТОК И ПУТ СВИЛЕ – СТАБИЛНОСТ ИЛИ НЕСТАБИЛНОСТ ЈУГОИСТОКА ЕВРОПЕ?
Бугарска
ТУРСКИ ИЛИ АТЛАНТСКИ ТОК?
У току 2018. године више пута смо указивали на велико дипломатско-политичко и геополитичко-економско „надметање“ између различитих политичких центара „моћи“ у вези са изградњом фамозног „Турског тока“, односно грандиозног трансевропског и малоазијског гасоводног система, а које се на недвосмислен начин „прелама“, управо на простору Бугарске и посебно у „политичком животу“ исте. Бугарско Собрање је 30. новембра 2018. године усвојило закон којим се на својеврстан начин врши допуна стратегије енергетског развоја. Одлуком парламента, Бугарска је исказала јасну намеру да се прикључи Турском току тако што ће изградити гасовод од Турске до Србије и на тај начин сачувати улогу главног гасног чворишта на Југоистоку Европе.
Занимљиву чињеницу представља и околност да је доскорашњи бугарски вицепремијер Валери Симеонов (Валери Симеонов), један од лидера десничарске коалиције „Уједињени патриоти“ (Обединени патриоти), као и њене чланице Националног фронта за спас Бугарске (Национален фронт за спасение на България-НФСБ), именован од стране парламента на положај заменика председника државне Комисије за енергетику. Након притиска јавности и појединих међународних политичких организација, Валери Симеонов је средином новембра ове године поднео оставку на место заменика председника Владе задуженог за економију и демографску политику, после скандала у вези са убиством бугарске новинарке која је истраживала корупционашке афере у јавном и политичком животу наведене балканске државе.
Коалицију „Уједињени патриоти“ чини неколико десничарских, идентитетско-суверенистичких, евроскептичних и националнистичких партија и удружења грађана, међу којима је НФСБ, перцепирана као најекстремнија, из разлога што је у политичком програму исте детерминисано, условно речено „иредентистичко“ опредељење о тзв. обнови „Велике 
санстефанске Бугарске“. Уз чињеницу да су и поменута партија и коалиција чија је чланица, припадници владајуће коалиције, коју предводи премијер Бојко Борисов и његов покрет „Грађани за европски развој Бугарске“-ГЕРБ (ГЕРБ, Граждани за европейско развитие на България), куриозитет је и околност према којој Симеонов и НФСБ више пута „оптуживани“ за сарадњу са властима Руске федерације, као и за опредељења „русофилске провенијенције“.
Истовремено, Красимир Дончев Каракачанов, бугарски министар одбране, председник ВМРО-Бугарски национални покрет (ВМРО – Българско национално движение) и један од лидера „Уједињених патриота“, најавио је озбиљну могућност да Бугарска својим ветом блокира приступни процес Македоније у пуноправно чланство Североатлантског савеза-НАТО. Као основни разлог за поменуту могућност, Каракачанов је навео уверење да Македонија не испуњава своје обавезе из Споразума о добросуседству. Дословно је изјавио: „…Сматраћемо да је Македонија испунила све услове када, нпр. из школских уџбеника буду избачене одреднице које побуну из 1941. године описују као устанак против бугарских окупатора или уколико средњовековном цару Самуилу не буде упорно брисан бугарски идентитет, према коме се исти борио против Византинаца и Бугара…“, био је изричит бугарски министар одбране. Такође, Влада Републике Бугарске оспорава идентификацију званичног словенског језика у Македонији, као македонског. Дакле, у тренутку када се сматрало да је процес „евроатлантских интеграција“ обезбеђен за владу у Скопљу, Бугарска најављује своје мере, које би у знатном погледу биле у стању да описане намере македонске владе угрозе или одложе на неодређени период.
У протеклом периоду, велику пажњу посветили смо и чувеном „кинеском Путу свиле“, за који су статус Македоније и политичке прилике на источном Балкану, и те како значајне. Наравно, питање Турског тока, уз кинеску политичко-економску експанзију, озбиљно наводи на размишљање да ли су „турбулентне политичке прилике“, заправо резултат деловања интереса „руске и кинеске дубоке државе“. У својој посети Региону, Џон Саливан (John Sullivan), заменик државног секретара Сједињених Америчких Држава изразио је уверење да Русија покушава да „обори Преспански споразум“ и тиме онемогући приступање Македоније у пуноправно чланство НАТО-пакта.
Међутим, у сусретима и телефонским разговорима Саливана са премијером Борисовим и министром Каракачановим, потврђена је приврженост Македоније договору из јуна ове године о куповини 16 ратних авиона-ловаца, типа F-16, који би заменили део садашње флоте коју чине застарели апарати совјетских борбених авиона МИГ-29. Подсетимо се да је овај договор вредан 2 милијарде америчких долара. Такође, Каракачанов је навео да влада Бугарске размишља и о изненадној понуди шведског министарства одбране о куповини „Грипена“ (F-16s and Boeing F-18s, Gripen), док је Бојко Борисов остао одлучан у одбрани усвојене бугарске енергетске политике, тј. пред Саливаном је пружио подршку реализацији пројекта „Турски ток“ и учешћа Бугарске у истом.
Црна Гора
ИСТРАГА ПРЕДАКА
Хапшења и процесуирања народних посланика из редова опозиционих политичких партија; рушење православних храмова који се налазе у власништву и под јурисдикцијом Српске Православне Цркве („Црква на Румији“); честитке руководилаца и службеника у влади и администрацији председника Мила Ђукановића, упућене тзв. функционерима лажне државе „Косово“, а у поводу оснивања „још такозваније војске Косова“, заправо „институционализације“ злочиначке и терористичке ОВК (како је чин оснивања „тог изговора за државну војну силу“, описао председник тзв. парламента тзв. „Косова“, Кадри Весељи); перманентни напади званичника поменуте администрације, па и самог председника Ђукановића на званични Београд; упорни прогон и, на први поглед, неконтролисано кршење свих појединачних и колективних људских и националних права српског народа у Црној Гори (угрожавање егзистенције и социјалног статуса интелигенције и академско-духовне елите српског етноса, који се спроводе укидањем радних места за наставни кадар који се изјашњава да говори српским језиком или забрана коришћења српске ћирилице, и други методи); забрана уласка и боравка у Црној Гори за неколицину српских интелектуалаца из Србије…
Сви поменути догађаји, представљају фундаментализацију стања и процеса, који су управљени у смеру дефинитивног укидања српског националног идентитета у Црној Гори, из разлога што је тамошња и актуелна политичка елита усвојила становиште и доктрину да је опстанак њихове државе (посебно актуелних владајућих структура) једино могућ, уколико поменути српски идентитет буде трајно „избрисан“. Већ смо наглашавали околност да дати процеси нису настали у протеклој деценији или од времена распада бивше СФРЈ. Свакако, исти немају ни зачетак у историјској чињеници да је Црна Гора прогласила независност 2006. године. Наведни процеси су „дугог трајања“ и своје зачетке поседују у делатностима „прохрватских“, касније „проусташких“, а накнадно и комунистичких елемената у политичко-интелектуалној елити Црне Горе од 1918. године до данас.
Међутим, нико није могао ни да претпостави да ће се у процесима „европеизације“ и „атлантизације“ Црне Горе спроводити и својеврсно „некроманско“ поступање са успоменом на претке, а конкретно и са гробовима предака, којима се, сада, накнадно и насилно, „укида“ и „брише“ њихов национални идентитет. Поменуте поступке, једино бисмо могли терминолошки да детерминишемо, као „истрагу предака“.
Наиме, у Озринићима код Никшића, на гробљу код храма Пресвете Богородице, налази се гробница официра Станише Николића, носиоца медаље Обилића. Упућени мештани кажу да је сам официр Станиша Николић изабрао стихове, односно епитаф, који је желео да стоји написан на његовој гробници. Та његова опорука је испоштована од стране породице о чему сведочи фотографија некадашње надгробне плоче која је до скора постојала. Међутим, после смрти Станишиног унука, његов син, а Станишин праунук, Данило Николић, ректор Универзитета Црне Горе, скинуо је надгробни споменик са епитафом, а поставио нови на којем је „нестао“ наведени епитаф који је био посвећен „српском јунаку Станиши Николићу“. Да ли је узрок томе што је на споменику писало ,, ЗА СПАС СРПСКИХ ИДЕАЛА“ не морамо ни да се досећамо?!
Покушајмо само да замислимо хипотетичку ситуацију у којој би какав шкотски аристократа скинуо надгробну плочу са гробнице свог претка на којој је писало да припада „јуначком шкотском горштаку“, а да би на месту старе поставио нову, где би писало да је у питању, заправо, „британски херој“… Интересантно је, да се две „добросуседске државе“, Црна Гора и „Косово“ суочавају са веома сличним „проблемима“. Пре неколико дана, косовски Албанци су, по ко зна који пут, уништили једно српско православно гробље на Косову и Метохији. Разлика, ипак постоји, иако су и разум и људскост, у том бесловесљу, у потпуности искључени. Вандали на Косову и Метохији уништавају гробља народа чију су земљу и животе отели. У Црној Гори скрнаве надгробне споменике сопственог народа, сопствених предака, сопствене породице… и то чине „руком“, која у истој не би требало да држи „ашов“, већ „писаљку“. То, заправо, чине „првом писаљком Црне Горе“…
Његош би казао „…Ође људско престаје познање…“.
Босна и Херцеговина
РЕПУБЛИКА СРПСКА – ПРИМЕР БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Нова Влада Републике Српске, чији је премијер Радован Вишковић, изабрана је у Народној скупштини Републике Српске. Након 13 часова заседања, пола сата иза поноћи 18. децембра 2018. године, за избор Вишковића гласало је 54 посланика, против је било девет, а уздржаних је било четворо посланика. Избор чланова нове Владе подржала су 54 посланика, против је било 13, а два суздржана.
У новој ентитетској влади осам министара је из Савеза независних социјалдемократа (СНСД), три из Социјалистичке партије (СП), два из Демократског народног савеза (ДНС), као и по један из Демократског савеза — Демос, Уједињене Српске (УС) и Народног демократског покрета (НДП). Драган Лукач остаје министар унутрашњих послова, нова министарка финансија је Зора Видовић, ресор правде и даље ће водити Антон Касиповић, а министар здравља и социјалне заштите је Ален Шеранић.
Председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик изјавио је, након одржаних консултација са представницима парламентарних странака, да постоји сагласност да Србин буде председавајући Савета министара БиХ. Према његовим речима, посланик у Народној скупштини Републике Српске и доскорашњи министар финансија Зоран Тегелтија је предлог СНСД да буде председавајући Савета министара. Састанке у згради Председништва БиХ у Сарајеву сазвао је председавајући Милорад Додик, а њима су присуствовали и чланови Председништва БиХ Шефик Џаферовић и Жељко Комшић. 
Председник Странке демократске акције Бакир Изетбеговић изјавио је, након консултација СДА са члановима Председништва БиХ у вези са формирањем и именовањем председавајућег Савета министара, да се тренутно наговештава коалиција победничких странака СДА-СНСД-ХДЗ БиХ, али да сматра да је ту потребан и четврти партнер.
„По мени, то су љевичарске странке – ДФ, Наша странка и СДП“, рекао је Изетбеговић новинарима у Сарајеву након консултација. Изетбеговић је оценио да је неопходно урадити програм и да се договоре приоритети деловања, те осим именовања председавајућег Савета, да је потребно и дефинисати структуру и одредити ко преузима које ресоре. Изетбеговић је поручио да треба сачекати одлуку Централне изборне комисије, са обзиром да пре тога не може бити формиран Дом народа Парламента ФБиХ. Такође, потврдио је изјаву Милорада Додика, да је нови потенцијални председавајући Савета министара, Зоран Тегелтија из СНСД.
Румунија
КУДА ИДЕ РУМУНИЈА У 2019. ГОДИНИ?
На први поглед недокучиви разлози за велике политичке „потресе“ који у последњим месецима, па и годинама потресају свакодневни живот специфичне државе-чланице Европске уније, каква је Румунија, коначно добијају своје „обрисе“. Наиме, познато је да је политичка криза у Румунији почела пре више годину дана, када су покренути многи безбедносно-правосудни процеси против неколицине јавних личности, пре свих политичара и државних службеника, који су били оптужени за корупцију, укључујући и непотизам, те бављење организованим криминалом. Све до краја 2018. године, поменути процеси нису реализоввани путем усвајања, макар и једне осуђујуће пресуде пред надлежним правосудним органима, али су допринели стварању утиска у јавности да у „судској грани власти“ постоје личности које су и те како спремне да се на беспоштедан начин боре против свих облика противзаконитих дела и починитеља истих у Румунији.
Управо, поједине судије и тужиоци постали су славне личности, попут каквих „поп и рокенрол“ музичких извођача. Када су тужилачка истрага и рад полицијских органа у земљи доживели неуспех у испитивању потенцијалних недела наведених политичких личности и државних службеника, покренути су снажни протести и јавне демонстрације незадовољних грађана. Протести, који су на својој снази и актуелности, посебан печат добили у лето 2018. 
године, забележили су десетине тешких инцидената, насталих у сукобима органа јавног реда и демонстраната, а у току истих, слободе је лишено преко 1000 грађана, док је неколико стотина било лакше или теже повређено. Од почетка наведене политичке кризе и поменутих протеста, најснажнији критичар актуелне пролевичарске владе Виорике Данчиле (Vasilica Viorica Dăncilă), иначе кандидаткиње владајуће Социјалдемократске партије (Partidul Social Democrat, PSD), постао је председник Републике, Клаус Јоханис (Klaus Werner Iohannis), некадашњи лидер данас опозиционе Националне либералне партије (Partidul Național Liberal, PNL), који је заправо припадник немачке националне мањинске зајединице, те је некада био и лидер немачке мањинске партије у румунском политичком животу.
Јоханисов „немезис“ у протеклих неколико година био је и остао Ливиу Николае Драгнеа (Liviu Nicolae Dragnea), председник владајуће Социјалдемократске партије, за кога поједини критичари и противници тврде да је „стварни господар Румуније“ у другој деценији XXI века. Напади на владу који предводи СДП већ осам година (тренутно у коалицији са Алијансом либерала и демократа – Alianța Liberalilor și Democraților, ALDE) нису заустављени ни од времена престанка уличних протеста. На најаву Владе да ће у наредном периоду Парламенту предложити усвајање закона о општој амнетији свих оптужених за корупцију у вишегодишњим процесима изазвали су реакцију председника Јоханиса, који је од Европске уније затражио суспензију утврђене политике председавања овом наднационалном породицом народа, где би Румунија поменуту позицију требало да преузме наредне године, како би, управо његова земља остала ускраћена за могућност профилисања своје позиције на месту „прве европске државе, међу једнакима“.
Уз наведено, Јоханис је најавио да ће уложити вето на најављени предлог закона о амнестији. Након ових инцидената, лидер социјалдемократа Драгнеа, поднео је кривичну пријаву, при чему је затражио и покретање судског процеса против председника државе, за кривично дело „велеиздаје“. Међутим, остају чињенице да је „власт социјалдемократа“, у протеклих четири године, постигла следеће резултате: према Лоренцовој криви дистрибуције, Џини којефицијент државе, исту је са „високог“, „померио“ у категорију „средњег“, што је допринело да Румунија на мерној скали Равномерне дистрибуције богатства, заузме „високо“ 34 место (до 2012. године била је на 56 позицији). Према Паритету куповне моћи (ПКП) у оквиру БДП, Румунија је заузела 42 место и укупно износи 517 505 милијарди долара (до 2012. године, 52. место), док „пер капита“, исти износи 26500 америчких долара (55. место, до 2012. године, 78. место). Укупни номинални БДП Румуније износи 245 590 милијарди америчких долара (49. место, до 2012. године 58. место), док номинални БДП „по глави становника“ у Румунији износи 12575 америчких долара (67. место, до 2012. године 99. место). Индекс хуманог развоја (Human Development Index-HDI), окарактерисан је као „веома висок“ и износи 0,811 јединица, што Румунију поставља на 52. место земаља у свету, у складу са нормативом селекције, који подразумева дата скала. У протеклих осам година стандард је порастао за осам пута.
Откриће између 40 и 200, а неки процењују и 400 милијарди кубних метара природног гаса у румунским територијалним водама, уз вероватно присуство нафте, „упалило је црвене аларме“, у појединим центрима „светске моћи“. Министар економије Дане Андруска (Dănuț Andrușcă) из СДП, у парламенту је изразио намеру његовог министарства и владе да Румунија приступи преговорима са Гаспромом и владом Турске у вези са потенцијалном изградњом једног крака „Турског тока“, који би полазио из Црног мора, преко Румуније, где би се на „централни гасовод“, прикључио у Мађарској. Истовремено, Румунија је и званично најавила изградњу сопствене „гасоводне индустрије и технологије“, где је изразила уверење да би у тим потенцијалним пословима, велику подршку и сарадњу очекивала од Народне Републике Кине и њених инвеститора.
Слично односима између Бугарске и њених западних партнера, Румунија се одмах нашла пред критикама Европске уније и Сједињених Америчких Држава, који владу у Букурешту оптужују за „реафирмисање рецидива комунизма“, те да социјалдемократи не поштују основне демократске политичке вредности, као ни владавину права. Такође, Драгнеу је добио критике да, поред јавног манифестовања подршке чланству у НАТО-пакту и Европској унији, исти негује, истина прикривене, али садржајне везе са „Путиновом Русијом“. Из кругова „бриселске адмнистрације“ „долазе и гласови“, да Данчилина влада, заправо нема већину у парламенту, а ни подршку грађана.
Не заборавимо да је на протестима у вишемилионском Букурешту, на улице излазило тек неколико хиљада незадовољних грађана, док у Сенату румунског Парламента, од 136 сенатора, СДП и Алијанса либерала и демократа имају 83 места (СДП 71, АЛД 12), а владу подржава и Демократска алијанса Мађара у Румунији (Romániai Magyar Demokrata Szövetség, RMDSZ; Uniunea Democrată Maghiară din România, UDMR) са својих 9 сенатора. Опозициони сенатори из редова НЛП (25), Уније румунског спаса (Uniunea Salvați România, USR ) (13), Партије народног покрета (Partidul Mișcarea Populară, PMP) (5), те један независни сенатор, укупно чине групу од 44 сенаторска места. У Дому делегата румунског Парламета, од 329 депутата, владајућа коалиција поседује 168 мандата (СДП 149, АЛД 19), а извршну власт Данчилине администрације подржава и 17 посланика из редова представника националних мањина, као и ДАМР са 21 послаником. Опозционе клубове чини укупно 123 посланика (НЛП 67, УРС 27, ПМП 13 и независни посланици 16).