fbpx

РЕГИОН НА ИЗМАКУ АВГУСТА 2018. ГОДИНЕ

25/08/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

РЕГИОН НА ИЗМАКУ АВГУСТА 2018. ГОДИНЕ

ПРЕСТРОЈАВАЊЕ ЗА ВРУЋУ ПОЛИТИЧКУ ЈЕСЕН

 

Црна Гора

ОД ПОЛИЦИЈСКОГ КОРДОНА ДО СТРАТЕГИЈЕ

Званично саопштење, настало на основу редовних извештаја аналитичких служби америчке Централне обавештајне агенције (CIA) о стању безбедносних изазова у региону Западног Балкана, изазвало је посебну пажњу јавности и медија услед тврдње да је Црна Гора једина држава на поменутим просторима у којој постоји озбиљна опасност од тероризма. Занимљивост представља чињеница да најпознатија обавештајно-безбедносна агенција Сједињених Америчких Држава није упозорила на опасност од тероризма који би се могао уклопити у већ уобичајене координатне системе у вишедеценијском рату против ове глобалне пошасти. Напротив, америчка владина агенција навела је да чувена јапанска верска секта „Аум Шинрикјо“ унапређује своју мрежу у Црној Гори, иако је већина чланова ове терористичке организације протерана из поменуте државе, још пре две године. Посебне јединице полиције су у марту 2016. године у подгоричком хотелу „Рамада“ и хотелу „Перјаник“ у Даниловграду, ухапсиле 58 чланова култа одговорног за смртоносни напад сарином у токијском метроу 1995. године. У тој акцији ухапшена су 43 држављанина Русије, седам из Белорусије, четири из Јапана, три из Украјине и један из Узбекистана. Међутим, у фокусу аналитичких истраживања ЦИА, своје место поново нису пронашли драматични извештаји о погоршању статуса српске националне заједнице у Црној Гори, чији духовно-идентитетски интереси представљају предмет непрестаних  негативних перцепеција и валоризација телеолошких сврсисходности истих у структурама позиционих, а делом и опозиционих политичких снага у наведеној држави.

Без било којег објашњења јавности остају предузете акције ометања вероисповедних активности припадника Српске Православне Цркве, а те акције углавном спроводе државни безбедносни органи Црне Горе. Након тешког инцидента у Улцињу, када је група мештана албанске националности, предвођена одборником владајуће Демократске партије социјалиста Хаџијом Сулејманијем покушала да спречи архиепископа Цетињског и митрополита Црногорско-приморског Амфилохија да одржи литургију, нова провокација уперена против Митрополије и верника забележена је на дан праволсваног верског празника Преображење, односно 19. августа 2018. године, пред црквеним храмом на Ивановим коритима код Цетиња. Од јутарњих сати тога дана јаке полицијске снаге заспоселе су простор у околини поменутог храма, те су свештенству и окупљеним верницима онемогућили приступ предвиђеним религијским обредима, а потом су и забранили одржавање празничне литургије. У надлежној полицијској управи није објављено званично саопштење у коме би се навели разлози због којих је дошло до наведеног инцидента, али су јавности постали доступни подаци о мотивима за предузимањем ове чудновате акције црногорских безбедносних органа. Наиме, поменути храм представља предмет имовинско-власничког спорења између Митрополије Црногорско-приморске СПЦ и неканонске тзв. „Црногорске православне цркве“, па су државни органи извршили процену безбедносних ризика и у складу са истима усвојили закључак да је потребно онемогућити све потенцијалне сукобе између две групе грађана, како они то кажу „припадника обе цркве“, које би се тог дана евентуално окупиле око храма, иако непризната тзв. „ЦПЦ“, није била ни најавила скуп својих присталица. Морамо да напоменемо да су овај храм, као и његова имовина, у катастар непокретности уписани са напоменом да представљају власништво Српске Православне Цркве.

 

У вези са наведеним, али и другим инцидентима, огласила се и највећа опозициона политичка снага у црногорском парламенту, Демократски фронт, тачније портпарол Нове српске демократије, једне од чланице поменуте коалиције, Марко Ковачевић, који је још једном нагласио да постоји реална опсаност од потпуног урушавања националног идентитета српског народа у Црној Гори, коме ни 12 година од проглашења независности дате државе није регулисан уставно-правни статус, као ни основна духовно-културолошка права, попут националног језика или писма. У контексту посматрања компликованих политичких односа у вези са статусом српске националне заједнице, у протеклој недељи нагло је актуелизовано питање замене назива главне улице у Пљевљима, која од почетка деведесетих година пошлог века носи име у част краља Петра I Ослободиоца. Градоначелник Пљеваља из реда владајуће ДПС, Мирко Ђачић недавно је најавио покретање иницијативе да наведена улица добије другачији назив, под изговором потребе да будуће име не нарушава емоције било које етничке,  верске, националне или социјалне групације. Међутим, представник Српског културног центра „Патријарх Варнава“ из Пљеваља, Божидар Јеловац, оштро се успротивио наведеној иницијативи, коју су подржале Бошњачка странка, Социјалдемократска партија Црне Горе и Социјалдемократи Црне Горе, наводећи да се једини смисао покретања ове „активности“ налази у намери владајућих структура да изврше потребан утицај на колективну свест становника Пљеваља у погледу перцепције сопственог националног идентитета, а у контексту пројекције „пожељних“ резултата пописа становништва, који је законски предвиђен за 2021. годину.

„…Предлог стратегије усвојен је 27. јула ове године, али је објављен готово месец дана касније, док је предвиђено да исти буде предмет расправе у црногорском парламенту у октобру 2018. године…“

Са друге стране, црногорска влада је усвојила Предлог стратегије националне безбедности Црне Горе, у коме се наводи да ова земља „…има специфично место и значајну улогу у стабилности региона, а да се опасности од директне војне претње не могу искључити, иако су значајно смањени“. Поменути предлог стратегије припремљен је у сврхе адекватне процене безбедносне ситуације у Црној Гори, коју би требало посматрати у регионалном контексту и са аспекта чињенице да наведена држава истовремено поседује балкански и медитерански карактер. Такође, истакнуто је да Црна Гора дели стратешки приступ изазовима, ризицима и претњама по националну безбедност, који су дефинисани стратешким документима Североатланског савеза НАТО. У наведеном документу који је усвојен од стране црногорске владе оцењено је да су промене на геостратешком плану утицале да Западни Балкан поново постане област од посебног интересовања „одређених међународних актера“, при чему се, вероватно мисли на утицај Руске Федерације и на развијене и блиске односе које дата држава негује са Републиком Србијом и Републиком Српском, јер се у Предлогу стратегије даље наводи да поменути „међународни актери“ делују у правцу остварења свог примарног циља садржаног у намерама да осујете „европски и евроатлански пут појединих земаља у региону“. Предлог стратегије усвојен је 27. јула ове године, али је објављен готово месец дана касније, док је предвиђено да исти буде предмет расправе у црногорском парламенту у октобру 2018. године. Увидом у текст поменутог Предлога стратегије постаје јасно да је документ пипремљен са циљем прецизног позиционирања Црне Горе у структури држава-чланица НАТО савеза и то контексту, сада већ вишегодишњег и перманентног геополитичког сукоба истог са Руском федерацијом.

„Поменути вид привременог уређења међудржавне границе тада су утврдили експертски представници обе земље у неколико међудржавних радних група, тако да је спорнији део међудржавног разграничења остао неуређен у морском делу државних граница Црне Горе и Хрватске….“

Безбедносне процене, па и наведени Предлог стратегије није се бавио постојећим граничним спором између Црне Горе и Хрватске, када је у питању статус међудржавне границе на полуострву Превлака, односно на улазу у бококоторски залив. Међутим, поменутим проблемом бавио се бивши председник Хрватске Стјепан Месић, који је у последњих осам година од завршетка његовог другог и последњег председничког мандата преузео улогу својеврсног неформалног гласноговорника политичких планова и циљева било које хрватске владе, која је у међувремену обављала своје уставне дужности. У описаном смислу, Месић је изразио став да није потребно убрзавати процес решавања поменутог међудржавног спора из разлога што је исти солидно опсервиран у оквиру привременог режима разграничења, утврђеног на основу Протокола усвојеног 2002. године између Хрватске и тадашње Србије и Црне Горе. Наиме, према датом споразуму, граница на копну је уређена на начин да у потпуности следи подударност са некадашњом међурепубличком, административном или тзв. „авнојевском“ линијом разграничења између Црне Горе и Хрватске. Поменути вид привременог уређења међудржавне границе тада су утврдили експертски представници обе земље у неколико међудржавних радних група, тако да је спорнији део међудржавног разграничења остао неуређен у морском делу државних граница Црне Горе и Хрватске. Уз случај лишавања слободе и правосудног поступка против српске и канадске држављанке Саре Видак на црногорском приморју, управо поменуто питање међудржавне границе у контексту иступања Стјепана Месића представљало је озбиљан изазов за разумевање политичких позиција црногорских владајућих структура у њиховим перцепцијама регионалне и међународне политике.

Румунија

НОВЕ РУМУНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Након демонстрација грађана Букурешта од 10. августа 2018. године, Влада Румуније, коју предводи премијерка Виорика Данчила суочава се са озбиљним оптужбама дела јавности у овој држави, али и Европске уније да су владајуће структуре омогућиле, па чак и подстакле припаднике румунске специјалне полиције да у покушајима амортизовања и неутралисања протеста незадовољних држављана из дијаспоре, примене прекомерну силу, чиме су изазвале неконтролисано насиље, када је преко 450 људи остало теже или лакше повређено, а више десетина демонстраната ухапшено. Румунска премијерка покушала је да оправда употребу репресивних мера против демонстраната са образложењем да су исти покушали насилним путем да сруше легално изабрану Владу.

„До сада је поднето више од 200 кривичних пријава против припадника специјалних полицијских снага у вези са поменутим инцидентима….“

Из истих разлога, премијерка Данчила упутила је писмо председнику Европске комисије Жан Пол Јункеру, где је посебно истакла да су насиље на улицама Букурешта подстакли „поједини политичари, укључујући и председника државе Клауса Јоаниса“, који су покушали насилно да „уклоне“ легитимну владу. Данчилин први коментар о карактеру протеста уследио је након што је портпарол Европске комисије Кристијан Шпар оценио да су „мирни протести завршени насиљем, а да насиље никада не може да буде решење у политици“. У поменутом писму Јункеру, 

Данчила је навела да су демонстранти покушали насилно да пробију кордон специјалних полицијских снага постављених око важних објеката које користи румунска влада, те да су безбедносне снаге интервенисале у складу са законским прописима. До сада је поднето више од 200 кривичних пријава против припадника специјалних полицијских снага у вези са поменутим инцидентима, а представници владе наводе да се сви догађаји од 10. августа ове године помно истражују. Постало је очигледно да сада већ вишегодишња тешка политичка криза која потреса Румунију, не може бити спонтано превазиђена. Наведена криза и константни потреси на политичкој сцени Румуније откривају знатно комплекснију природу дубоких социјалних подела, наслеђених још из комунистичког периода у историји овог народа, коју ни „европска будућност“ наведене земље није успела да санира.

 

Бугарска

БУГАРСКА, ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

Прво председавање Бугарске у Европској унији, од јануара до јуна 2018. године, није  „довело до катастрофе“, како су поједини аналитичари описивали поменуту околност, а са друге стране, ни на један начин Бугарска није утицала на „генезу атмосфере“, која би условила одређене корените реформе у овој европској породици народа. Тешко би неко могао да окриву званичну Софију за очигледне неуспехе бриселске администрације да неконтролисану илегалну миграцију у Европску унију на адекватан начин уреди. Свакако, неуспеси земаља-чланица ЕУ да на адекватан начин поставе критеријуме и параметре своје „мигрантске“ и „демографске“ политике изазвали су непремостиве турбуленције у политичким односима на Старом континенту. Без обзира, што бугарска влада није утицала на продубљивање разлика и политичких становишта између земаља Западне или „старе“ и „Централне“, односно „нове“ Европе, иста, свакако, није показала иницијативе или успехе истих у напорима да се стање политичке стабилности у структурама ЕУ постави у одређене прихватљиве оквире. На првом месту, „бугарско председавање“, суочило се са изазовима проширења ЕУ на земље Западног Балкана, а управо, дате процесе, влада у Софији означила је као један од приоритета у својој политици од јануара до јуна ове године. Међутим, поменуте иницијативе, „охладили“ су ставови Француске, а за њом и Холандије, да је претходно потребно извршити темељну реформу постојеће структуре ЕУ, па тек онда приступити одлучнијој политици „европских интеграција“ земаља Западног Балкана.

Упркос реченом, Европска унија упутила је снажне критике влади премијера Бојка Борисова са недвосмисленим оптужбама да званична Софија води недоследну спољну политику, те да не показује довољно иницијативе да превазиђе различите препреке у напорима да фундаменталне принципе према којима функсионише „европска породица народа“, коначно интегрише у структуре својих државних и националних интереса и ентитета. Морамо да напоменемо да је наведена држава и у претходном периоду показала довољно напретка у развоју својих одноа са институцијама ЕУ, али само у мери која је истој омогућила да избегне статус и третман које „уживају“ опонентске или „проблематичне европске земље“, попут Пољске и Мађарске. Међутим, Бугарска се још увек налази под специјалним надзором бриселске адмнистрације. Чувени „Механизам кооперације и верификације (CVM)“, 

предвиђен да помогне Бугарској да превазиђе све разлике које постоје између исте и ЕУ, остаје на снази и 11 година од приступања ове балканске државе „европској породици народа“, можда и са добрим аргументима. Уосталом, држава је постигла добре резултате у погледу одржавања ниске стопе инфлације и режима стабилних јавних финансија, а све у напорима да испуни формалне критеријуме како би се у разумном року придружила „еврозони“, односно фискалном и монетарном систему Европске централне банке. У том смислу морамо да посматрамо и одлуку бугарског парламента, који је позитивним гласовима 138 посланика, Ралису Агајан разрешио дужности заменика председника Надзорне финансијске комисије, док су три посланика гласала против те одлуке, а три су била уздржана. Ралиса Агајан била је заменик председника поменуте Комисије у чијој надлежности се налазила Радна група за надзор осигуравајућих компанија. Ралиса Агајан поднела је оставку бугарском парламенту 21. августа 2018. године, а бугарско народно представништво исту је и усвојило на својој ванредној седници. Оставка и разрешење од дужности Агајанове догодили су се након скандалозног банкрота Осигуравајуће компаније Олимпик и вести да је заменица председника наведене Комисије имала одређену улогу у датом случају, који је потресао бугарску јавност.

„Сигурно, на поменуту забринутост ЕУ утицала је неспорна опредељеност Борисова и његовог кабинета да оснажи своје учешће у релизацији пројекта изградње гасовода „Турски ток“….“

Иначе, бугарска влада Бојка Борисова ових дана налази се под снажним „таласом“ критика званичног Брисела, који истој замера, наводно „несразмеран“ утицај руских политичких интереса у државној политици званичне Софије. Сигурно, на поменуту забринутост ЕУ утицала је неспорна опредељеност Борисова и његовог кабинета да оснажи своје учешће у релизацији пројекта изградње гасовода „Турски ток“. Можда бисмо и у наведеном смислу морали да сагледамо најављену посету делегације бугарског Министарства одбране, коју ће предводити заменик министра Атанас Запријанов, Сједињеним Америчким Државама између 27. и 31. августа 2018. године. Посета је најављена након позива шефа Канцеларије за питања одбрамбене сарадње при Амбасади САД у Софији. Како је објашњено, најављена посета има за циљ да развије стратешко партнерство између бугарских и америчких оружаних снага у „специфичним областима одбрамбене политике од заједничког интереса“. Заменик министра Запријанов одржаће састанке са представницима Пентагона, Стејт департмента и Конгреса.

Босна и Херцеговина

ХРВАТСКО-СРПСКА КОАЛИЦИЈА

Није могуће избројити изборне циклусе у дејтонској Босни и Херцеговини који су у протекле две деценије означавани као судбоносни по опстанак структуре наведене државе установљене у складу са одредбама Општег мировног споразума из 1995. године. Да ли опште изборе у Босни и Херцеговини, расписане за 7. октобар 2018. године, коначно можемо посматрати у описаном оквиру и да ли је заиста дошао тренутак у историјату постдејтонске државне творевине, након којег би могли очекивати фундаменталне промене у изгледу и структуралном устројству Босне и Херцеговине. „Ветар у леђа“ поменутим пројекцијама будућности Босне и Херцеговине после 7. октобра, поново је покренуо председник Републике Српске и кандидат владајућег Савеза независних социјалдемократа (СНСД) на изборима за српског члана трочланог Председништва БиХ, Милорад Додик. У контексту напора које предузимају власти Србије и њен председник, Александар Вучић да се постигне историјски споразум између српског и албанског народа, а у погледу одређивања коначног статуса јужне српске покрајине, односно Косова и Метохије, Додик је снажно подржао иницијативу српског председника да наведени, коначни план мирног решења „косовске кризе“, свакако обухвати трајно разграничење између две нације.

Такође, председник Српске посебно је истакао уверење да би приступање тзв. „Косова“ Организацији Уједињених нација, свакако подразумевало и право Републике Српске да изнесе захтев за чланством у овој најреферентнијој светској организацији, јер према Додику, у том случају не постоји ниједан правно или морално-ваљани аргумент који би могао да спречи српски народ у Босни и Херцеговини да свој статус детерминише на сличан начин, као што је то урадила албанска национална заједница на Косову и Метохији. Заправо, председник Додик је извео суштинске подударности између потреба да се дефинишу албански национални интереси, са једне стране и у контексту разграничења са областима где је српски етницитет присутан у апсолутноој већини и интереса српске националне заједнице за трајним разграничењем између српског и бошњачког народа у БиХ, са друге стране. Уз истицање своје обавезе да поштује Дејтонски споразум, Република Српска наглашава да за двадесетитри године постојања, БиХ није успела да пронађе базичну сврсисходност сопственог постојања, те да је ни претње министра безбедности у Савету министара БиХ, Драгана Мектића, представника, у Републици Српској, опозиционе Српске демократске странке, да ће у случају развоја описаних догађаја, у складу са мишљењем Милорада Додика и СНСД, полиција Федерације БиХ извршити оружану демонстрацију према границама наведеног босанскохерцеговачког ентитета, неће спречити да у дело спроведе поменути национални програм и неформалну стратегију развоја српског народа и Републике Српске у БиХ. Додик непрестано наглашава да су САД, путем делатности познате америчке хуманитарне организације-УСАИД, покренуле озбиљну активност усмерену према урушавању уставног статуса Републике Српске у БиХ, те да су наведене активности нарочито појачане након одлуке Народне скупштине Републике Српске да Извештај Владе Републике Српске из 2005. године о злочинима у Сребреници јула 1995. године, окарактерише као ништаван, јер је усвојен под принудом ондашњег високог представника Међународне заједнице у БиХ, Педија Ешдауна.

Од 2010. године, када је Милорад Додик први пут изабран за председника Републике Српске, формирана је својеврсна и неформална коалиција између владајућих структура српског и хрватског народа у БиХ или конкретно између СНСД и Хрватске демократске заједнице БиХ, 

коју предводи хрватски члан Председништва овде државе, Драган Човић. На основу и добро изграђене личне комуникације између предводника два конститутивна народа у БиХ, створен је један „неконвенционални“ механизам супротстављања српског и хрватског етницитета „антидејтонским“ покушајима бошњачких националних и политичких елита да реализују иницијативу о новој унитаризацији наведене државе, која је уосталом и била основни узрок за покретањем ратних сукоба у првој половини деведестих година претходног века на просторима БиХ. Међутим, последњих дана, Коалиција „Хрватско заједништво“, коју предводи ХДЗ 1990, позвала је хрватски народ у БиХ да осујети могућност реализације предизборног програма кандидата за члана Председништва БиХ из реда хрватског народа, Жељка Комшића, који се заложио за укидање основе „дејтонског система“ у овој држави, када је позвао све политичке снаге да се окупе око идеје о укидању конститутивности три народа у БиХ, што би према његовом мишљењу, отворило пут према успостављању грађанског друштва у коме ће важити политика изражена у пароли „један човек-један глас“! 

Представници поменуте коалиције позвали су и бошњачке суграђане да бирају свог члана државног председништва, а не да сопственим гласовима у компликованом изборном систему омогуће победу личности из реда хрватскг народа, којој тај исти народ не пружа никакав легитимитет. Почетком недеље, Комшић је позвао „пробосанске странке“ да у процесима приближавања Европској унији одбаце, како је навео, „надиђени концепт конститутивности народа и снажније се ангажирају на успостави грађанског начела један човјек један глас“.

Бошњачке и самозване грађанске, а заправо већински бошњачке странке, које представљају најбројнији народ у БиХ, заузимају се за грађански концепт који имплицира поменуто начело, што би сигурно довело до мајоризације малобројнијих народа. Иначе, Комшић је од 2006. до 2014. године у два мандата био хрватски члан Председништва БиХ, али изабран гласовима Бошњака. Најављена сарадња између два хрватска политичка савеза, предвођена ХДЗ БиХ и ХДЗ 1990, након избора у октобру, омогућила би и институционализовање коалиционог партнерства хрватске политичке платформе у БиХ са Додиковим СНСД, наравно, под условом да поменута странка победи на изборима у Републици Српској. На тај начин, снови о „бошњачко-босанској“ БиХ, можда би морали бити у потпуности маргинализовани у политичким платформама бошњачких националних елита.

Хрватска

ЈАСЕНОВАЦ, ТОМПСОН, ХОС, МОСТ…

У Хрватској, ништа ново! Неколико недеља после још једне „прославе“ злочина почињених у операцији „Олуја“ 1995. године, хрватска држава, на одређени начин, у потпуности је легализовала употребу, по монструозности чувеног усташког поклича – „За дом спремни“. Наиме, Веће Прекршајног суда у Пожеги, којем је председавала судија Ђурђица Цакалић ослободила је Станка Драгичевића, који је оптужен, јер је у свом дворишту на метални јарбол подигао заставу тзв. „Хрватских обрамбених снага“ (ХОС), у чијем доњем делу грба се налази натпис са спорним покличем. Суд је усвојио становиште да спорна застава представља обележје саставног дела хрватске војске – ХОС, који је службено регистрован и представља израз воље и легалитета власти Хрватске. Скандалозна одлука могла би да имплицира, одавно утемељен процес у коме демократске власти европске Хрватске, непрестано покушавају да ревидирају и легализују усташко-фашистички покрет из Другог светског рата.

Поменуте сумње нису без основа, уколико узмемо у обзир да је у протеклој недељи, на месту где је постојао усташки логор „Даница“ код Копривнице освануо плакат Марка Перковића Томпсона, проусташки оријентисаног певача. Овај плакат, који представља најаву концерта у Копривничком Брегу, човека који велича убијање Срба, а готово све наступе започиње усташким поздравом „За дом спремни“, постављен је на месту где је био први усташки логор Независне Државе Хрватске. Логор „Даница“ је основан на почетку Другог светског рата и постојао је до 1. септембра 1942. године. У њему се налазило скоро 4000 логораша, а међу њима је највише било Срба, готово 3000. Међу првим заточеницима били су и Срби и Јевреји похапшени на подручју Загреба, Пакраца и Крижеваца.

Када су демократска и антифашистичка јавност у Хрватској, као и најшири слојеви јавности на просторима Западног Балкана помислили да је низу скандала и фашистичких испада које подстичу или, макар не спречавају и не кажњавају демократске политичке елите у овој држави, дошао крај, десничарски колумниста „Вечерњег листа“ Милан Ивкошић, у својој рецензији контроверзне књиге Игора Вукића „Радни логор Јасеновац“, назвао је ово срамно дело „сјајним и големим доприносом истраживању истине о Јасеновцу очишћене од идеологизације, пристраности, афективности и наслеђа које чине великосрпске и комунистичке кривотворине“. Шта пише у „сјајној“ књизи Игора Вукића? „…У логору је било доста радионица у којима су затвореници могли да покажу и своје креативне способности. У том је животу било и нечега што је преносиоцима мита о искључиво злочиначком Јасеновцу најтеже признати. То јест, у логору је било и забаве. Било је спортских утакмица, поготово фудбалских, концерата, позоришних представа међу којима су извођена и дела што су их стварали сами затвореници…“, наводи се у Ивкошићевом тексту, који је портал Индекс.хр назвао „одвратним и срамотним“.

Позивајући се на „открића“ Вукића, којег описује као „хладног истраживача преданог чињеницама“, Ивкошић наводи да је Јасеновац био место на којем није било ни монструозних убистава, већ само „…неколико групних егзекуција које су последица одмазде за бежања, дисциплинске прекршаје или покушаје побуне…“. Као још један аргумент зашто Вукићу треба веровати, Ивкошић износи и податак да је он српског порекла и да му је већи део породице „прошао кроз Јасеновац“. Поменуто стравично прекрајање историје (у којем је концлогор претворен у забавиште, а жртве у посетиоце културних приредби и полазнике курсева) подкрепљено је „научним доказима“ које је у књизи „Радни логор Јасеновац“ изнео контроверзни аутор Игор Вукић, а које сада отворено велича и део хрватске штампе, док званични Загреб на све то упорно ћути.

За то време, политичка странка Мост, некадашњи коалициони партнер владајућег ХДЗ и њен лидер Божо Петров, објавили су списак од 52 „разлога“, због којих улазе у парламентарну процедуру у којој ће захтевати опозив министра здравља у Пленковићевој влади, Милана Кујунџића. Остале опозиционе странке у Хрватском сабору најавиле су подршку поменутој иницијативи Моста. Опозиција је прозвала наведеног министра, због пропуста у раду хитне медицинске помоћи, неефикасности у примарној и превентивној здравственој заштити, едукацији здравствених радника, финансирању и организацији здравства, те на подручју болничког система. Министар није представио нови национални план развоја болница, нити је  легализовао прековремени рад здравствених радника. Изостала је и реорганизација Хрватског завода за здравствено осигурање (ХЗЗО), а такође није спроведена стандардизација роба и услуга у здравству. Министар је негирао све оптужбе, те је најавио тужбе против три посланика опзиционих странака, Социјалдемократске партије (СДП) и Моста.

Македонија

РЕФЕРЕНДУМ И НАТО

Датум референдума о имену Бивше Југословенске Републике Македоније рапидно се приближава, а са истим и процес придруживања ове државе НАТО пакту. Влади Македоније су достављена „упутства“ НАТО савеза за испуњење задатих услова пријема земље у чланство Северноатланске војне алијансе. У наредних 18 месеци, како је било и најављено на јулском Самиту, Скопље на том путу мора да испуни низ политичких, економских, безбедносних и услова у области судства. Разговори између Македонија и НАТО за чланство требало би да почну идућег месеца, а у поменутом документу, према истакнутом досадашњем искуству, „могу да трају до априла 2020. године…“. У објављеном документу генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга достављеном Влади у Скопљу, прецизиране су задате обавезе државне администрације у вези са Координационим саветом „на владином и министарском нивоу“. Међу наведеним обавазема је „наставак спровођења политике владавине права и реформи у судству, укључујући неопходност јачања независности судства и предузимања активних корака за појачање одговорности за корупцију и организовани криминал, укључиво и на високом нивоу“.

„Поред политичких задатака, истовремено у задатом року су и обавезе испуњења бројних услова из одбрамбено војне области…“

Затим, захтева се повећање напора за изградњу функционалног мултиетничког друштва заснованог на потпуној имплементацији Охридског оквирног споразума. Доследно спровођење свих прописаних унутрашњих процедура у односу на договор о решавању питања имена, што је услов за успешан завршетак приступног процеса. Такође, у документу НАТО, наведено је да је потребно да се обезбеди „већа очитљивост и адекватан надзор над обавештајним и безбедносним службама, те имплементација препорука међународних партнера и закона донетих од децембра 2017. године у овој области“. Поред политичких задатака, истовремено у задатом року су и обавезе испуњења бројних услова из одбрамбено војне области. Између осталога, захтева се испуњење осигурања да „не постоје уставна или законска ограничења која би могла да спрече колективне одбрамбене операције, те да се провере унутрашње процедуре за упућивање оружаних снага у иностранство“.

 

У поменутој атмосфери почетка процеса придруживања БЈР Македоније НАТО савезу, објављено је да је почело суђење оптуженима за насиље у македнском парламенту, приликом избора Талата Џаферија из албанске партије ДУИ за председника Собрања у априлу ове године. Оптужница је подигнута против 33 особе међу којима је пет посланика опозиционе ВМРО-ДПМНЕ, а на терет им се ставља кривично дело тероризам и покушај рушења уставног поретка земље. Истовремено, са почетком суђења испред зграде суда је одржан протест грађана, припадника и симпатизера опозиционе ВМРО-ДПМНЕ.  Док је Сашо Тасевски, човек који је у току „априлских сукоба“ у Собрању, лично заштитио будућег премијера Македоније Зорана Заева, 22. августа изабран за директора Бироа за јавну безбедност македонског Министарства унутрашњих послова, управо премијер Заев разговарао је телефоном са канцеларком Немачке Ангелом Меркел о предстојећем референдуму и спровођењу Договора са Грчком. Како је наведено у саопштењу, канцеларка Меркел је потврдила подршку Немачке договору Македоније и Грчке о решавању дугогодишњег спора који је био главна препрека за чланство Македоније у ЕУ и у НАТО, те је „…у том правцу заједнички закључено да је референдум врхунски демократски чин и одраз опредељења грађана за будућност државе…“. У поменутом разговору, Заев је информисао Меркелову о току припрема предстојећег референдума, за чије финансирање је македонска влада издвојила 1,3 милиона евра из државног буџета.

Аутор анализе: мср Срђан Граовац, историчар