Регион је проговорио у октобру 2018. године – анализа политичких односа у региону балканских земаља средином октобра 2018. године – први део

РЕГИОН ЈЕ ПРОГОВОРИО У ОКТОБРУ 2018. ГОДИНЕ

АНАЛИЗА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ БАЛКАНСКИХ ЗЕМАЉА СРЕДИНОМ ОКТОБРА 2018. ГОДИНЕ – ПРВИ ДЕО

---

 

Босна и Херцеговина

„МИРНА БОСНА“ – РЕАЛНОСТ ИЛИ НЕДОСТИЖНИ САН?

БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ ОКТОБАР

У историјату Херцеговине и Босне, „месец октобар“ представљао је временску референцу која је у повесници народа ових земаља, често указивала на својеврсну неуралгичну тачку турбелентних политичких збивања, што је неизоставно продуковало специфичан вид хронолошке периодизације историје у поменутој држави. Можда је згодан тренутак да се присетимо и историјских догађаја из октобра 1908. године, када је Аустроугарска прогласила окончање окупације и анексију Босне и Херцеговине, чиме је прекршила одредбе Берлинског конгреса из 1878. године. Свакако, поменути чин покренуо је снажну политичку кризу, коју је историографија упамтила под називом „Анексиона криза“, а иста је представљала увод у до тада највећи ратни сукоб у историји човечанства и то само шест година касније, када је избио Први светски рат. Деценију више од стотину година од ових догађаја, Босна и Херцеговина налази се у веома сличној политичкој ситуацији.

Претње „ратним окршајима“, поново су актуелне, док у Босни и Херцеговини, иако није проглашена формална окупација ове државе, и даље опстојава „инострани протекциони апарат“, на челу са институцијом високог представника, коју, готово еуфемистички, представља Организација високог представника (OHR – Organisation of High Representative in Bosnia&Herzegovina), „постдејтонска установа“ са формално верификованим овлашћењима у организацији власти, које није поседовао ниједан диктатор у латиноамеричким војним хунтама седамдесетих и осамдесетих година претходног столећа. Такође, у Уставном суду Босне и Херцеговине, највишој судској инстанци, поред судија из реда сва три конститутивна народа, налазе се и судије из иностраних земаља, што је парадокс, који не бисмо морали посебно да анализирамо. Уз све наведено, у Босни и Херцеговини, 23 године након завршетка грађанског рата, и даље су присутне војне трупе из земаља Европске уније, организоване у оружаним јединицама под називом Европске снаге (ЕУФОР).

У до сада „најстреснијем изборном циклусу“ од 1996. године и првих општих избора који су одржани након усвајања Дејтонског споразума из 1995. године, 7. октобра 2018. године успостављен је нови облик односа политичких снага, који би морао да се суочи са изазовима које доносе вредности савремене епохе у глобалном свету (политички и економски „успон“ Кине, која је животно заинтересована за афирмацију „Пута свиле“ у региону, али и трговински рат са Сједињеним Америчким Државама; Сукоб „западних демократија“ са Путиновом Русијом после „Мајдана“ и анексије Крима 2014. године, рат у Сирији, Брегзит и победа Доналда Трампа у САД 2016. године, нова стратегија НАТО према земљама на европском Истоку и Југоистоку, криза политичке структуре Европске уније, итд).

 

ИЗБОРИ И КОМБИНАТОРИКА

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА, РЕПУБЛИКА СРПСКА И ФЕДЕРАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

 

Савеза независних социјалдемократа, Демократског народног савеза и Социјалистичке партије (СНСД-ДНС-СП) за председника Републике Српске, Жељка Цвијановић, на основу обрађених 98,35 одсто бирачких места, освојила је 301.139 гласова или 47,57 процената на Општим изборима, а кандидат Савеза за побједу, Вукота Говедарица из Српске демократске странке (СДС) 272.103 гласа или 42,98 посто. Из реда бошњачког народа највише гласова добио је Рамиз Салкић из коалиције Заједно за БиХ 16.201 или 2,56 одсто, чиме је изабран за потпредседника Српске из реда наведног народа. Из реда хрватског народа највише гласова добио је Јосип Јерковић из коалиције коју предводи Хрватска демократска заједница (ХДЗ БиХ) 2.057 или 0,32 одсто, чиме је изабран за потпредседника Српске из реда поменутог народа. Ови подаци односе се на обрађених 2.203 од 2.240 гласачких места у Републици Српској, а важећих гласачких листића је 93,17 одсто.

Централна изборна комисија објавила је нове податке када је у питању избор за Председништво Босне и Херцеговине. Наиме, након обрађених 99.05 одсто гласова из Федерације Босне и Херцеговине, највише гласова за бошњачког члана Председништва освојио је Шефик Џаферовић (Странка демократске акције – СДА) са 206.045 гласова или 36,45 одсто. Следе, Денис Бећировић (Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине – СДП) са 190.373 гласа или 33,68 одсто и Фахрудин Радончић (Савез за бољу будућност – СББ) са 73.698 гласова или 13,04 одсто. Када је у питању хрватски члан Председништва, Жељко Комшић председник Демократске фронте, освојио је 218.772 или 54,17 одсто гласова, а Драган Човић из Хрватске демократске заједнице (ХДЗ БиХ) освојио је 139.582 или 34,56 одсто. Када је у питању Република Српска, на обрађених 99,51 одсто бирачких места, највише гласова освојио је Милорад Додик. Председник Савеза независних социјалдемократа (СНСД) добио је 348.674 гласа или 53,84 одсто, а следи лидер Партије демократског прогреса, Младен Иванић, из Савеза за побједу са 278.394 гласа или 42.99 одсто.

Бошњаци који живе у Републици Српској подршку за Председништво БиХ на изборима 7. октобра, углавном су дали кандидату коалиције странака „Савез за побједу“, Младену Иванићу, на шта недвосмислено указују резултати објављени од стране Централне изборне комисије. Резултати показују да је Иванић на седам бирачких места у бијељинском повратничком насељу Јања освојио више од 80 одсто гласова. У сребреничком селу Сућеска, Иванић је добио 152 гласа, док је његов противкандидат Милорад Додик освојио сто гласова мање. У братуначком селу Хрнчићи Милорад Додик није освојио нити један глас, док је за Иванића гласао 41 повратник. У селу Побуђе славио је Иванић са 48 освојених гласова, док је за Додика у овом селу гласала тек једна особа. У Коњевић Пољу Иванић је добио 47 гласова, а Додик тек пет. У приједорском насељу Козарац, Младен Иванић је такође добио гласове Бошњака. На изборима 2014. године Додик је тврдио да је Иванић у Председништво БиХ ушао захваљујући гласовима Бошњака. Изборни закон БиХ је такав да Бошњаци и Хрвати који живе у Републици Српској могу гласати само за члана Председништва из реда српског народа, али не и за чланове из редова друга два конститутивна народа у БиХ.

 

На изборима за Народну скупштину Републике Српске, на основу обрађених 97,5 одсто гласачких листића, води СНСД са освојених 203.713 гласова или 32,17 одсто.На другом месту је коалиција Српске демократске странке, Српске радикалне странке Републике Српске и Српске радикалне странке са 117.732 гласа или 18,59 одсто, а трећи Демократски народни савез (ДНС) са освојених 93.853 гласа или 14,82 одсто, док је Партија демократског прогреса (ПДП) освојила 65.753 гласа или 10,38 одсто. Социјалистичка партија(СП) освојила је 51.549 гласова или 8,14 одсто, листа Народног демократског покрета, Напредне српске и Српске напредне странке – Слобода (НДП-НС-СНС-Слобода), окупљена око Драгана Чавића, бившег председника Српске, 26.313 гласова или 4,16 одсто, Заједно за БиХ 22.464 гласа или 3,55 одсто гласова, а Уједињена Српска 19.754 гласа или 3,12 одсто. Важећих листића има 93,93 одсто, а неважећих 6,07 одсто.

Најјача странка у Народној скупштини Републике Српске у наредне четири године биће СНСД, највјероватније са 31 народним послаником (два више него 2014), док ће СДС као највећа опозициона странка имати 18 посланика, што је убедљиво највећи пад у односу на изборе који су одржани 2014. године, када је ова странка добила 24 мандата. Према страначким проценама, као и на основу око 80 одсто пребројаних гласова, значајан раст у односу на изборе од пре четири године остварио је и ДНС, који ће врло вероватно имати 11 посланика, али и ПДП, који ће готово сигурно у наредном мандату имати девет посланика.

Осим ових странака, у Народној скупштини Републике Српске сасвим сигурно биће и Уједињена Српска, која засад има сигурно два мандата, затим НДП, који има сигурна три мандата, док ће коалиција Заједно за БиХ, коју је предводила СДА, имати такође три мандата. У Народну скупштину Републике Српске сигурно улази и Социјалистичка партија, која ће имати најмање шест посланика. Ови мандати сасвим сигурно нису коначни с обзиром на то да ни у политичким партијама нису начисто са расподелом компензационих мандата и готово је извесно да ће доћи до мањих одступања. Врло је могуће да НДП на крају има рецимо четири мандата, СНСД 30, а није искључено ни да Социјалистичка партија добије један мандат више, а ДНС буде на десет мандата.

Странка демократске акције (СДА) водећа је (236.787 или 25,54 одсто) у изборима за Парламент Федерације БиХ. Социјалдемократска партија БиХ (СДП) је друга, а добила је 137.132 гласа или 14,79 одсто. Следи коалиција окупљена око ХДЗБиХ (Хрватска сељачка странка БиХ-ХСС, Хрватска кршћанско-демократска унија БиХ-ХКДУБиХ, ХСП-ХНС, ХСП ДР АС БиХ, ХДУБиХ) са 124.398 или 13,42 одсто. Комшићев ДФ добио је 87.100 или 9,39 одсто. На петом месту је СББ Фахрудин Радончић са 65.789 или 7,09 одсто, а следи их  Наша странка са 47.824 или 5,16  посто. Покрет демократске акције (ПДА) освојио је 36.329 или 3,92 одсто, а  Независни блок 32.933 или 3,55 одсто. Остале странке су освојиле мање од три одсто. Досадашњи прелиминарни резултати указују да је обрађено 95,57 посто бирачких мјеста. Важећих гласачких листића је 92,10 одсто, а неважећих 7,90 одсто.

На изборима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ у Републици Српској и даље води СНСД са освојених 244.088 гласова или 39,2 одсто, подаци су Централне изборне комисије након обрађених 98,39 одсто бирачких места. Према прелиминарним подацима ЦИК, односно обрађена 2.204 бирачка места, следи СДС листа /СДС-НДП-НС-СРС/ са 155.771 гласом или 25,02 одсто, а трећи је ПДП са добијених 80.378 гласова или 12,91 одсто. Четврти је ДНС са 65.148 или 10,46 одсто гласова, а пета Социјалистичка партија са 29.640 или 4,76 одсто гласова. Такође, СДА је освојила 22.708 или 3,63 одсто гласова, а остале странке нису прешле изборни праг. На изборима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ у Федерацији БиХ, на првом месту је СДА са 238.391 гласом или 25,69 одсто, а следи СДП са 133.814 гласова или 14,42 одсто. Коалиција странака окупљена око ХДЗ БиХ освојила је 128.790 гласова или 13,88 одсто, ДФ 90.555 гласова или 9,76 одсто, СББ је освојила 64.341 глас или 6,93 одсто, док је Наша странка освојила 46.007 гласова 4,96 одсто. Независни блок освојио је 39.632 гласа или 4,27 одсто, Покрет демократске акције 37.269 гласова или 4,02 одсто, а А-СДА 28.419 гласова или 3,06 одсто, док остале странке нису освојиле три и више одсто гласова. У ФБиХ до сада је обрађено 3.179 бирачких места, односно 97,59 одсто.

Према тренутној пројекцији СНСД је обезбедио пет мандата у изборима за Представнички дом Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, а могуће је да ће добити још два „компензациона“, у складу са Сент-Лагијевом методом при расподели посланичких мандата у БиХ. Српска демократска странка има четири, уз вероватноћу да остане без једног, компензационог. На чланове из ПДП чекају две посланичке столице, по једна сигурна за СП и ДНС, уз могућност једног места за СДА и још једног за ДНС. Додиков СНСД остаје убедљиво прва странка из Републике Српске, када су у питању партије на нивоу БИХ.

У Федерацији Босне и Херцеговине ситуација је још комплекснија. Извесно, највише мандата осваја СДА, можда чак десет. У ХДЗБиХ и СДП рачунају на по пет посланичких места, Демократска фронта три, Савез за бољу будућност два и по једна за Независни блок, Нашу Странку, Покрет демократске акције и А-СДА. О формирању коалиције у државном парламенту, али не стално-несталне каква је ова одлазећа, већ функционалне, још је рано говорити.

 

КАНТОНИ

На власт у кантонима у ФБиХ, како сада ствари стоје, рачунају СДА, ХДЗ и СДП са својим партнерима, а у комбинаторици најсигурнији је ХДЗБиХ. Странка демократске акције формираће власт у Средњобосанском кантону (СБК) и Херцеговачко-неретванском кантону (ХНК), заједно са ХДЗ. Изетбеговићев СДА у СБК је освојио 32,57 одсто, а ХДЗ са партнерима 26,85 посто, док је ХДЗ у ХНК добио поверење 39,18 посто бирача, а СДА 22,86 посто. У Босанскоподрињском кантону у којем је освојила 19,27 посто гласова, СДА мораће да се удружује са мањим странкама. Осим поменутих кантона, ХДЗ БиХ рачуна и на Западнохерцеговачки, Посавски кантон и Кантон 10. У Западнохерцеговачком кантону ХДЗ је апсолутни „владар“ (освојио је 66,68 одсто гласова), док је у Посавском кантону освојио више од 50 посто гласова и ту ће му требати још један партнер ако жели комотну већину. У Ливањском кантону (Кантон 10) ХДЗ је добио највеће поверење бирача, али му ту требају бар још два партнера. Према тренутним резултатима, најизгледнији партнери су Српска листа (14,01 посто) и ХДЗ 1990 (12,09 посто).

Социјалдемократска странка рачуна на Сарајевски, Зеничко-добојски, Тузлански и Унско-сански кантон. То би требало да ураде са другим странкама, са којима је, како је у уторак рекао Нермин Никшић, лидер СДП, већ остварен контакт. Циљ им је, како је рекао, да формирају власт без СДА у пет или шест кантона, те да је већ разговарао са лидерима Наше странке и Народа и правде Предрагом Којовићем и Елмедином Конаковићем на ту тему. У свим овим кантонима највише гласова освојила је СДА, али СДП са партнерским странкама жели да осујети странку на чијем челу је Бакир Изетбеговић. У Сарајевском кантон СДА је добила 24,77 посто гласова, док су њени опоненти Народ и правда, странка коју је основао некадашњи функционер СДА Елмедин Конаковић, добили 14,11 посто, Наша странка 13,18 посто, СДП 10,33 посто и довољна су им још два партнера да СДА не формира власт.

У Унско-санском кантону СДА је освојила 28,64 посто гласова, другопласирана је Странка демократске активности (А-СДА) 24,24 посто, СДП је освојио 10,42 посто, а Лабуристичка странка 8,52 посто, па постоји могућност коалирања ових странака са још неком, чиме би из власти избацили СДА. У Тузланском кантону СДА је прворангирана са 24,34 посто, а за њом следи СДП са 22,75 посто, Покрет демократске акције са 18,29 и Наша странка са 3,69 посто освојеног поверења, тако да су овде у лаганој предности СДП и његови партнери, док је у Зеничко-добојском кантону СДА добила поверење 28,6 посто гласача, СДП 17,06 посто, Независни блок са партнерима 11,66 одсто и Наша странка 3,04 посто, тако да ће и једни и други морати да се удруже са још неколико странака како би формирали власт.

КОМБИНАТОРИКА

Невиђена криза или брзо формирање коалиције ХДЗБиХ-СДА-СНСД? Судећи према порукама председника СДА Бакира Изетбеговића ова странка је спремна за наставак сарадње са ХДЗ БиХ. „Има да се формира власт, и ја бих препоручио господину Човићу да уђе у ту власт, да представља хрватски народ, онолико колико је узео, колико је освојио, остало ће да представљају друге странке. Добиће пропорционално онолико колико је добио у Парламенту. Ништа више од тога“, рекао је Изетбеговић. Мање директан, председник ХДЗ БИХ поручује да ће са Бошњацима наставити заједнички наступ у политици. „Ова наша потпора је била толико доминантна унутар хрватског гласачког тијела, она ће увелико прећи 80% подршке хрватског гласачког тијела, то нам онда даје за право да заједно са нашим пријатељима Бошњацима промишљамо своју будућност, и да ли је то могуће на овакав начин“, порука је Драгана Човића. Сличне размере снага биле су и на прошлим изборима. Као и 2014. године, грађани су највеће поверење у Српској дали СНСД. Након прошлих избора, иако су вођени преговори, у власт није ушао СНСД, већ коалиција окупљена око Савеза за промјене. Овај пут, Додик поручује, највеће странке морају да формирају власт. „Принципијелно, они који добију већину у свом народу, би требали да уђу у власт и да се на тај начин, осјећамо на тај начин одговорнијим за послове које тамо будемо радили“, изјавио је Милорад Додик, председник СНСД.

Уколико водеће странке постигну договор, Додиковом СНСД биће потребан коалициони партнер. Према до сада познатим резултатима, у Парламент БиХ улазе ДНС и СП, али и тренутно владајући СДС, те ПДП. Ни СДА, ни ХДЗБиХ не би могли сами формирати власт, а у случају договора избор ће бити између СДП, ДФ, СББ, ПДА, ХДЗ 1990, А-СДА, Наше странке, а могуће и Независног блока, који су прешли цензус. Формирање власти на државном нивоу, бар што се тиче ФБиХ, по правилу је условљено формирањем коалиције у Парламенту ФБиХ, што је, судећи према досадашњим резултатима избора, тешко остварити без договора СДА и ХДЗБиХ.

 

ПРЕДИЗБОРНА РЕШЕЊА И „ПОСТИЗБОРНА“ СУДБИНА ХРВАТА У „МАЛОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ“

 

На који начин је Жељко Комшић по други пут у својој политичкој каријери изабран на положај члана Председништва Босне и Херцеговине из реда хрватског народа и, још важније, због чега? Не би било ништа неуобичајено у овој чињеници да босанскохерцеговачкој јавности нису познати егзактни подаци у вези са резултатима одржаних избора, према којима је Комшић у доминатно хрватским етничким срединама у Федерацији Босне и Херцеговине добио свега од 0,6 до 0,8 процената подршке у односу на све друге кандидате са изборне листе за Председништво у поменутом босанскохерцеговачком ентитету, а посебно у односу на актуелног члана наведеног тела и кандидата ХДЗБиХ, Драгана Човића. Пођимо редом, у Широком Бријегу, Комшић је добио словом и бројем 9 гласова, у Ливну 8, у Мостару, додуше 18 хиљада, али само у „источном“, „бошњачком“ делу града. Сличан исход избора за хрватског члана наведеног репрезентативног тела колективног шефа државе догодио се и 2010. године. Тада је Комшић први пут изабран за члана Председништва Босне и Херцеговине, али са листе СДП. Питамо се зашто су Бошњаци два пута гласали за хрватског члана колективног шефа државе?

Бошњацима је у џамијама, на верском обреду, два дана уочи општих избора, усмено препоручено да уз бошњачког кандидата за члана Председништва БиХ, Шефика Џаферовића, треба да гласају и за кандидата из реда хрватског народа, Жељка Комшића, лидера Демократске фронте. На тај начин је уочен један социолошки феномен да су три регистрована бирача у, нпр. једном домаћинству, гласала веома сразмерно – у једном случају два гласа добио би Џаферовић, а један Комшић, док би у „комшијском домаћинству“, однос „снага опредељења“ био другачији, односно обратан. Можда би било исправно уверење да је избор Комшића само један у низу корака према остварењу дугорочног плана елиминисања легитимних хрватских представника са политичке сцене и претварања ФБиХ у ентитет бошњачког народа. Додуше, само неколико дана пред изборе у БиХ поглавар Исламске заједнице у БиХ, Хусеин Кавазовић изјавио да није уреду да припадници једног народа бирају представнике другог, али чини нам се да вечи утицај у ИЗБиХ имају локални свештеници, него њихов поглавар.

Међутим, прве реакције званичног Загреба на резултате избора за хрватског члана Председништва, веома су благе и помирљиве, а ревносни политички аналитичари, блиски ХДЗ, већ су стигли да за овакав исход избора окриве Милорада Додика и званични Београд уз тврдњу да је у питању бошњачко-српска завера. Наравно, тврдња је потпуно ирационална, али поменути аналитичари не могу да се досете да би бошњачке, па и међународне представнике било потребно подсетити да, иако је избор Комшића за хрватског члана Председништва спроведен легално, односно у складу са изборним законом и Уставом, исти, ипак „стоји“ у снажној колизији са основним начелом уграђеним у Дејтонски споразум о равноправности три конститутивна народа. Каква је то равноправност, ако један од њих, због свог демографског проблема, није у стању да изабере легитимног „шефа државе“, већ путем злоупотребе поменуте чињенице, исти буде изабран од стране већинског народа, у квантитативном смислу. Нико не би требало да „жали Хрвате до самих Хрвата“, али остаје чињеница да ова околност може да изазове велику политичку кризу. Иста такође указује на суштаствени постулат. Народ који има своју државу, као институцију, макар и у статусу ентитета, дакле без пуног суверенитета, има шансу да живи у слободи.

Можда бисмо поменуту околност могли да разумемо као поруку великих сила Хрватској, а уколико „пустимо машти на вољу“, иста би могла да буде исказана у речима: „Добили сте целокупну Хрватску без Срба, у Босни и Херцеговини неће имати ништа“.

 

ЧЕКА ЛИ РЕПУБЛИКА СРПСКА СВОЈ 5. ОКТОБАР

 

Упркос чињеници да су новоизабраном српском члану Председништва БиХ, као и Жељки Цвијановић, кандидаткињи за председницу Републике Српске, честитке на победи упутили: председник Републике Србије, Александар Вучић (у изборној ноћи, када је разговарао са Милорадом Додиком), председник Владе Мађарске, Виктор Орбан, председник Руске федерације, Владимир Путин, као министар спољних послова Русије, Сергеј Лавров, опозиција окупљена око Савеза за побједу/промјене још увек не признаје изборни пораз.

Кнадидати СЗП за председника Српске и српског члана Председништва БиХ, Вукота Говедарица (СДС) и Младен Иванић (ПДП) захтевају ново бројање гласова, када су у питању избори за поменуте положаје, док у вези са изборима за друге државне органе немају озбиљнијих примедби. Истовремено, ЦИК тврди да не постоје објективни разлози који би били основа за удовољењем поменутих захтева. Опозиција најављује и протесте.

Са друге стране, СНСД упозорава да би се Трг Крајине могао претворити у „бањалучки Мајдан“, алудирајући на чињеницу да невладина организација „Правда за Давида“, подржана од стране неких опозиционих политичких странака и НВО сектора из бошњачког дела Федерације БиХ, већ месецима организује свакодневне протесте против актуелне владајуће коалиције у Српској. На тим протестима, који генезу имају у трагичном случају смрти, а можда и убиства опозиционог активисте Давида Драгичевића, почетком ове године, демонстранти вербално изражавају своје незадовољство, због чињенице да ни после осам месеци још није познато, шта се конкретно догодило са преминулим младићем.

Његова породица, посебно отац Давор, али и целокупна организација „Правда за Давида“ оптужују Милорада Додика и политички врх Српске за убиство Давида Драгичевића. Уз бројне перформансе, са високо уздигнутом затвореном десном песницом, протести, заиста веома подсећају на догађаје у Београду, крајем септембра и почетком октобра 2000. године, када је у Србији и тадашњој Југославији оборен режим Слободана Милошевића. Постоје наводи да ове протесте у Бањалуци организује, нико други до чувени активиста Отпора, Срђа Поповић и његова консултантска компанија.

Од великог значаја је да нагласимо да је опозициони ПДП свој најбољи резултат на завршеним изборима остварио у Бањалуци, те да разлика између резултата СНСД и опозиционе коалиције у административном центру Српске, износи тек неколико хиљада у корист владајуће партије Милорада Додика.

 

 

КУДА ИДЕ БОСНА

 

Избори су завршени. Као што нам је познато, грађани Босне и Херцеговине гласали су за избор својих представника у неколико нивоа организације власти, када је реч о народним представништвима или законодавним телима, али и за инокосне органе председника и два потпредседника у Републици Српској. Пројекције изборних резултата које смо објављивали у претходним анализама политичког стања у региону, углавном нису одступиле у односу на извештаје, који још увек „пристижу“ из Централне изборне комисије (ЦИК) Босне и Херцеговине, осим када је реч о избору лидера и кандидата Демократске фронте, Жељка Комшића, на положај члана Председништва Босне и Херцеговине из реда хрватског народа.

Шта нам говоре до сада објављени резултати изјашњавања грађана на Општим изборима у Босни и Херцеговини?

• На првом месту, применом емпиријских метода у егзактном утврђивању чињеница, још једном је установљено да резултати пописа становништва из 2013. године, нису валидни, због чега никада нису ни верификовани од стране надлежних ентитетских или државних тела у организацији власти у Босни и Херцеговини. Наиме, за недавно одржане изборе установљен је бирачки списак, који је јавности показао да укупан број гласача у БиХ износи: 3.352.933, од којих је за изборе у Републици Српској регистровано 1.260.597 становника са правом гласа, а у Федерацији Босне и Херцеговине 2.092.336 бирача. Апсолутно је неодржива теза да у БиХ живи 3.531.159 људи, односно у Федерацији Босне и Херцеговине 2.219.220, у Републици Српској 1.228.423, а у Брчко Дистрикту 83.516 становника. Такође, према том контроверзном попису: Бошњаци чине 50,11% удела у укупном популационом телу (1.769.592), Срби 30,78% (1.086.733), Хрвати 15,43% (544.780), док у категорију осталих убрајамо око 130.000 грађана. Уколико посматрамо само резултате избора за чланове Председништва БиХ, који и јесу најкомпетентнији, несигурном демографском пројекцијом, установићемо да у БиХ живи, тек негде око два и по милиона људи, од којих Бошњака, приближно 47%, Срба, приближно 40% и не више од 250.000 Хрвата.
• Осим поразне демографске политике, завршени избори показали су да је бирачко тело и даље, сасвим оправдано, фокусирано на проблеме које продукују изазови настали, због нерешеног „националног питања“, када је реч о гласачима из Републике Српске, али и из реда српског народа у целини; затим нерешеног „идентитетског питања“, када је реч о бошњачком народу; као и нерешеног „популационог“ и „статусно-институционалног питања“, када говоримо о положају хрватског народа у БиХ. Дивергентност политичких опредељења грађана БиХ оријентисана је, заправо на етничко-идентитетску политику тамошњих националних елита, док су „економско-социјални“ изазови, ипак остали на маргинама интересовања бирачког тела
• Укупни друштвено-политички и демографски статус хрватске националне заједнице, посебно у Федерацији БиХ, налази се у катастрофалном положају. У политичком и демографском погледу, хрватски народ, иако конститутиван у складу са Дејтонским споразумом и Уставом БиХ, највероватније сведен је на број који не прелази 250.000 становника, уколико знамо да се око 90 процената бирача из наведене популације одазвало својој грађанској дужности и праву. У политичком погледу, босанскохерцеговачки Хрвати доживели су страховиту маргинализацију и мајоризацију. Као и у изборном циклусу из 2010. године, готово искључиво на основу гласова бошњачког бирачког тела, изабран је хрватски члан Председништва Босне и Херцеговине. У ситуацији када хрватска популација у БиХ, употребљавајући статус „двојног држављанства“ са Републиком Хрватском (која је и чланица Европске уније), масовно напушта Босну и Херцеговину, остаје велико питање, да ли ће нова констелација политичких снага у оквиру односа хрватске и бошњачке националне заједнице, као и ангажман новог члана Председништва БиХ, Жељка Комшића, бити у стању да неутралише наведене (неки кажу, неизбежне) процесе који воде у нестанак Хрвата у Босни и Херцеговини?!
• Међународни положај Босне и Херцеговине, посебно спољна политика исте према Европској унији и евроатланским интеграцијама, као и према изазовима регионалне стабилности, вероватно ће и даље бити недефинисана. Са једне стране, победа Милорада Додика и политичких снага, које заступају његова опредељења, оформили су услове према којима ће Република Српска пружати снажан отпор ступању БиХ у чланство НАТО савеза, док ће, можда и оправдани „евроскептицизам“ владајуће коалиције у Српској, отежавати процесе приступања државе „заједници европских народа“. Са друге стране, прве изјаве Жељка Комшића, у којима изабрани члан Председништва и самим тим, „први од Хрвата у БиХ“, тврди да ће заступати политику снажног супротстављања Хрватској, где најављује „отварање“ судског спора са званичним Загребом у случају „Пељешачког моста“, али и мишљење да су Косово и Метохија независна држава, говоре нам да ће Босна и Херцеговина и даље „неговати разноврсну димензију“ комплексности у „регионалној политици“. Истовремено, будући бошњачки члан Председништва, Шефик Џаферовић, упутио је претећи став истом том званичном Загребу, у коме је нагласио: „…Позивам све оне који коментаришу унутрашње стање у БиХ да добро припазе шта говоре и шта раде. Избор Комшића није споран, он је уставан и у складу с Изборним законом. Човић је требао да промишља о томе прије четири године јер је знао да га бирају грађани ФБиХ. Загреб не треба да се мијеша у унутрашње ствари, ми ћемо то ријешити. Ми смо већ покренули активности како би БиХ добила своја права пред међународним институцијама. Хрватској би било добро да гради добре односе са БиХ и призна БиХ оно што јој припада. Ми нисмо никада тражили нешто што нам не припада…“
• Интригантно делују и речи амбасадорке САД у БиХ, Морин Кормак да су избори за бошњачког члана Председништва, на којима је победу однео кандидат и потпредседник Странке демократске акције, Шефик Џаферовић, „веома дискутабилни“, те да исти захтевају „накнадно бројање гласова“. Можда ове речи указују на (извесно) „боље позиције“ Џаферовића у односима према турској влади председника Реџепа Тајипа Ердоана, него што је то био случај са везама Бакира Изетбеговића и званичне Анкаре. Међутим, поменуто мишљење Њене екселенције, указује и на могућност одржања неуређености и нестабилности у односима званичних Вашингтона и Сарајева.

Уз одсуство инвестиција у руинирану привреду, ниског БДП и стандарда грађана, лоше економске показатеље, планови о преуређењу уставне структуре БиХ, додатно уносе немир, али можда и наду у политичку будућност ове „намучене државе“. Међутим, ти планови откривају „вишелојне наслаге“ непремостивих политичких дивергенција унутар босанскохерцеговачког друштва.

Више од једне деценије, Милорад Додик и његов Савез независних социјалдемократа наглашавају своје опредељење да су реформе „дејтонске Босне и Херцеговине“ могуће, уколико би исте водиле у процес структуирања „државне конструкције“ која би била заснована на фундаментима организације јасно детерминисане федерације три федералне јединице у којима би свака од три националне заједнице имала свој делокруг надлежности и конститутивност, док би овлашћења савезних институција у организацији власти била обимна и недвосмислено утврђена.

Пре одржавања избора 7. октобра, појавили су се и парадоксални ставови појединих руководилаца у структурама Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине, да би хрватски народ требало поново да успостави Хрватску заједницу Херцег-Босну, која би се, потом, путем слободно изражене воље „придружила“ Републици Српској.

Међутим, у првим изјавама након избора, нови српски члан Председништва Босне и Херцеговине, Милорад Додик, нагласио је опредељење према коме Република Српска, као и он лично, у својим делатностима „неће одступити ни од једног слова Дејтонског споразума“, али и да ће се у политици ослањати на „оријентације званичног Београда и званичне Москве“. „Желим јаку Српску и јаку Босну“, рекао је. Сасвим је јасно, да је и Милорад Додик усвојио став, према коме су изгледи за покретањем уставних реформи у Босни и Херцеговини, у приличној мери „осуђени на неуспех“.

Уосталом, у свим поменутим дивергентностима у Босни и Херцеговини, као и на Балкану у целини, победиће онај народ који биолошки опстане, тј. она нација која у наредних тридесет година очува своје биолошке потенцијале.

До тада, „…Et sic Bosna ut antea neuregiena sine lege vagatur et vagabitur forte do sudgnega danka…(И тако Босна као и до сада неуређена, без закона, лута и лутаће можда до судњега дана)…“, писао је велики Иво Андрић.

 

Аутор анализе : Срђан Граовац