fbpx

РЕГИОН И ПОЛИТИЧКА ВРЕЛИНА АВГУСТА 2018. ГОДИНЕ

12/08/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

РЕГИОН И ПОЛИТИЧКА ВРЕЛИНА АВГУСТА 2018. ГОДИНЕ

Хрватска

Одавно је постало јасно да политичке и академске, а делимично и духовне елите хрватског народа, као и државне власти Републике Хрватске немају никакву намеру да грађанима поменуте државе и сопственом националном корпусу саопште објективне, сада већ повесне податке о размерама злочина који су се догодили у августу и септембру 1995. године, када су здружене снаге Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране из Босне и Херцеговине у сарадњи са бошњачким оружаним снагама тзв. Петог и Седмог корпуса Армије Босне и Херцеговине у војним операцијама „Олуја“ и „Маестрал“, сопровели опсежне акције монструозног етничког чишћења, заправо правог етноцида над комплетном популацијом српске-националне и православно-конфесионалне провенијенције, која је вековима живела на просторима Далмације, Лике, Кордуна, Баније и Високе Крајине у БиХ. Чињеницу да су хрватске оружане снаге на бестијалан начин уклониле око 300 хиљада становника српске националности који су живели на датим просторима, при чему је неколико хиљада цивила, превасходно старих, изнемоглих и беспомоћних људи убијено, хрватске политичке власти непрекидно прећуткују, минимализују, односно маргинализују, већ 23 године. Није потребно да напомињемо да ни пред хрватским, као ни пред међународним судовима, за овај страховити злочин и највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата, готово да нико није ни одговарао, већ је, напротив, операција „Олуја“ интегрисана у фундамнете хратске националне и државотворне свести. Постало је сасвим уобичајено да сваког 5. августа, у протеклих 23 године, хрватска влада организује велике свечаности прославе злочина и страдања, а тај датум је добио и статус националног празника под називом „Дан домовинске захвалности“. У протеклих шест година државне власти Републике Србије непрекидно апелују пред целукупном светском јавношћу на све описане чињенице и указују на погубност настављања политике игнорисања српских жртава из 1995. године на перспективе добросуседских односа званичних Београда и Загреба, као и на могућности историјског помирења између српског и хрватског народа. Регион, регион, регион, регион, регион. 

 

„Популација Хрватске значајно се умањује, све је мање рођених, а sве више умрлих, док се бракови формирају у далеко старијој животној доби хрватских грађана, него што је то био случај од пре 25 година.„

 

Изгледа да су креатори јавног мњења из хрватских политичких кругова далеко више пажње поклонили напорима националних елита да злочиначку акцију „Олуја“ из 1995. године у међународној јавности прикажу као легитиман и легалан резултат „одбране“ једне нападнуте државе и нације, него што су уопште и „прокоментарисали“ анализу Државног завода за статистику, објављену 7. августа 2018. године у којој откривамо поражавајуће податке о демографском стању из 2017. године, а у коме се налази хрватско друштво и његови грађани. Популација Хрватске значајно се умањује, све је мање рођених, а sве више умрлих, док се бракови формирају у далеко старијој животној доби хрватских грађана, него што је то био случај од пре 25 година. Такође, само у 2017. години број грађана који је заувек напустио Хрватску и из исте се одселио у Канаду и земље Европске уније, достигао је цифру од 41000 становника. У односу на 2008. годину, када је према тадашњим проценама, у Хрватској живело 4,3 милиона становника, до краја претходне године, поменути број опао је за чак 204 300 становника, што би нам указивало на чињеницу да у наведеној држави сада живи нешто више од 4 милиона грађана. Наравно, поново су занемарени подаци о броју становника српске националности који су до операције „Олуја“ живели у Хрватској, како не би постојале полемике и разговори о теми на који начин  су Срби нестали са простора демократске Хрватске. Уз поменуту чињеницу да се демографско стање хрватског друштва алармантно погоршава, није неприкладно да на оом месту наведемо и егзактне податке који говоре о „учинцима“ хрватске акције „Олуја“ из 1995. године у односу на судбину српског народа на тим просторима. У авусту и септембру 1995. године, хрватске оружане снаге одговорне су за:

  • Колективна и појединачна убиства 1196 цивила и 742 војника српске националности
  • Прогон 250 хиљада цивила српске националности
  • Нестанак 3000 цивила српске националности, док до 4. августа ове године судбина 870 истих није још увек откривена
  • Разарање 25 хиљада стамбених јединица који се налазе у власништву грађана српске националности
  • Прогон 30 хиљада цивила бошњачке националности из општине Велика Кладуша у Босни и Херцеговини.

 

Израелски пилоти

Уз представнике Сједињених Америчких Држава и Црне Горе, у званичном програму манифестације у Книну учествовали су и представници израелских оружаних снага, а неколико ратних авиона Ф-16, које је хрватска влада откупила од израелског министарства одбране за више од 500 милијарди евра, учествовало је у „ваздушним перформансима“ Ратног ваздухопловства Републике Хрватске у склопу обележавања годишњице „Олује“ 5. августа 2018. године. Морамо да се подсетимо да је свега неколико недеља пре ове, најблажим речима описане, инцидентне ситуације у којој су учествовали припадници израелског ратног ваздухопловства, председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић доживела снажне, чак јавне критике израелског председника Реувена Ривлина, због хрватске државне политике ревизионизма и релативизације геноцида и Холокауста који се догодио у Другом светском рату и то баш на просторима над којима се огласио „хук“ израелских борбених авиона на 23. годишњицу погрома и етноцида над српским народом од стране нове, демократске хрватске државе из 1995. године. Председник Ривлин је тада посетио и Србију, па је и на тај начин потврђен и афирмисан процес јачања, ионако снажних веза између Србије и Израела, које су од 2012. године у непрекидном успону. Услед тих разлога, учешће израелских пилота и авиона на манифестацији у Книну изазвало је снажне  реакције, не само у круговима политичких елита српске државе, већ и у најширим слојевима српског етничког колективитета.Заиста, створен је утисак да су поједини изралески државни органи изневерили вишевековну традицију саборности интереса и међусобне наклоности који владају између два народа, што је 

потврђено, одавно „исклесаном“, поетском максимом да су „Јевреји и Срби браћа по страдању“. Објашњење Њене екселенције, амбасадорке Израела у Србији састојало се у уверавањима да је ангажман израелског ратног ваздухопловства у мучним и спорним дешавањима у Книну 5. августа ове године, представљало само куриозитетски гест потврде успешно закљученог уговора о купопродаји наведених авиона, а који је закључен између хрватске и израелске владе, односно да чин учешћа Државе Израел у програму обележавања Дана домовинске захвалности у Хрватској, морамо посматрати искључиво са становишта економског прагматизма. Није потребно да сумњамо у речи израелске амбасадорке. Свакако, Израел је самостална, озбиљна и суверена држава и у најбољем интересу Србије садржани су разлози у складу са којима је неопходан наставак процеса афирмације степена развоја сарадње између две земље, као и поверења, али и традиције међусобног уважавања духовно-културолошких и политичких профила српског и јеврејског народа. На основу изнетих ставова, можда би најадекватније речи, уз помоћ којих би дошли у прилику да пружимо исправну оцену догађаја у вези са учешћем израелских пилота у дешавањима од 5. августа ове године, могли да пронађемо у речима саопштења Јеврејске заједнице Београда, објављеним дан касније: „У дану када грађани наше отаџбине, са свећама у рукама, оплакују жртве погрома и егзодуса 250.000 Срба из Хрватске, Јевреји Београда имају не само осећај већ и јасну потребу да се у односу на догађања у Книну и Хрватској огласе. Јевреји памте своје страшне жртве из Другог светског рата, када смо као и Срби били жртве страног погрома. Нема места, ни хиљадитог дела милиметра, рехабилитацији тог, али на жалост и сада актуелног величања учинка хрватске солдатеске“.

Црна Гора

 

На поменуте „тонове помирења“, као и на понуду изградње нових, афирмативних и позитивних међунационалних и међудржавних односа, хрватске власти су овог 5. августа, уз промоцију неизбежног Томпсона, одговориле ангажовањем дипломатских и војних представника, али и оружаних капацитета неколицине држава у свету у званичном програму прославе годишњице злочиначке „Олује“. Не постоје адекватне речи које би могле да опишу разочарење, неверицу, а у првом реду шок у српској јавности, који су изазвани присуством пуковника Ивана Машуловића, црногорског официра за везу, 5. августа у оквиру званичног програма обележавања годишњице „Олује“. Одлука црногорске владе да прихвати позив организатора те чудновате манифестације да и сама узме учешћа у истој, те да као свог званичног представника У книну представи официра своје војске изазвала је велике осуде политичких странака у парламенту, али и у делу јавности поменуте државе. Пароксистичку околност представља и чињеница да су тог дана многе породице грађана Црне Горе, првенствено из Машуловићевог родног Никшића, оплакивале страдалничке судбине прогнаних и убијених рођака којима су животи били (некима и заувек) немилосрдно прекинути 1995. године на трагичној „Петровачкој цести“. Објашњење Министарства одбране Црне Горе „ударило је печат“ на „културу безумља“ која је протеклог викенда продукована из политичких кругова званичне Подгорице и Загреба. Према јавно изнетом ставу црногорске владе, никоме не би требало да буде спорна околност према којој се Црна Гора придружила напорима хрватских власти да пред међународном заједницом „легитимизује“ злочиначку војну операцију (коју Савет безбедности Уједињених нација није видео као „побједу чисту попут сузе“, како је овај злочин описала хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, већ је у својој резолуцији из 1995. године, операцију „Олуја“ осудио и исту окарактерисао као „чисто злочиначко насиље и етничко чишћење“), тиме што је прихватила позив организатора да учествује у планираним активностима у Книну, јер према изнетим светоназорима, званична Подгорица само је заузела позицију „привржености развоју добросуседских односа и са Србијом и са Хрватском, са којом уосталом дели и савезничке релације у оквиру Североатлантског савеза НАТО“.

Црногорска влада ових дана суочава се и са озбиљним падом „иностраних капиталних инвестиција“ у њиховој земљи. Најснажнији пример који бисмо могли да наведемо у прилог доказа за наведену чињеницу налази се у присуству процеса перманентних одлазака руских инвеститора у пословима трансакције некретнинама у Црној Гори. У својству купаца поменутих некретнина појављују се инвеститори из Турске и скандинавских земаља. Услед економске кризе, али још више због затегнутих политичких односа између Црне Горе и Руске Федерације, обостраних санкција, и других, не баш позитивних процеса у међусобним руско-црногорским односима, руски држављани, власници некретнина, дату имовину масовно нуде на продају,  виле и станове које су купили у време „инвазије“ 2007. и 2008. године сада на тржишту нуде по веома ниским ценама. Иначе, ниво страних улагања у пословима трансакција некретнинама у 2017. години износио је свега 147,2 милиона евра, што је 3,5 пута мање у односу на период од 2007. години, у којој је забележен рекордан степен инвестиционог улагања у црногорске некретнине.

Македонија или Северна Македонија

 

Quo vadis Македонијо… речи су питања које „одјекује“ на политичким позорницама великих центара политичке моћи од Вашингтона, преко Брисела, па све до Москве. Наравно, поменуто питање налази се у фокусу пажње јавности највише у политичким круговима и широким слојевима јавности Бивше Југословенске Републике Македоније, како још увек гласи званично, мада не и уставно, међународно признато име ове централнобалканске словенске државе. Заправо, међунационалним сукобима, политичким ломовима, незавидном економском ситуацијом, у дубоко подељеном македонском друштву, питање имена ове државе, настало у спору са суседном Грчком, још од осамостаљења БЈРМ почетком деведесетих година претходног века, постало је круцијални и егзистенцијални изазов даљег политичког и националног дискурса  поменутог друштва. Отпор председника Македоније Ђорђа Иванова према чињеници да је влада Зорана Заева усвојила споразум постигнут са грчким државним врхом, према коме би будуће име дате државе требало да гласи Северна Македонија, продуковао је нови талас политичке кризе, чије решење не би морало нужно да буде сведено на меру прихватања извесних резултата референдума о поменутом споразуму, који је парламент ове државе расписао за 30. септембар 2018. године.

Према последњим истраживањима јавног мњења, на референдумско питање „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО, уз прихватање договора између Републике Македоније и Републике Грчке“ позитивно би одговорило 41,5 посто испитаника, док би против било 35,1 посто истих. За потребе Македонског центра за међународну сарадњу (МЦМС), наведене резултате истраживања јавног мњења спровела је агенција М-проспект. Према резултатима истраживања, које је спроведено у периоду од 24. јула до 1. августа 2018. године, 66,4 процента анкетираних изашло би на заказани референдум. Међутим, 19,8 процената испистаника већ је одлучило да се придружи иницијативама за бојкот референдума, док 11,9 процената анкетираних још није донело одлуку да ли ће гласати на референдуму. Истраживање је показало да референдумско питање има велику подршку међу албанским живљем у Македонији, односно да би 88 процената истих позитивно одговорило на питање на референдуму, а негативно само 2,2 процента. Са друге стране, само 27,4 процента грађана македонске националности определило се за позитиван одговор на формат постављеног питања на референдуму, док би се против изјаснило њих 45,6 процената. Као што је и очекивано, већина симпатизера владајуће СДСМ позитивно би одговорила на питање на референдуму, тј. њих 75 процената, док би 65% присталица опозиционе ВМРО-ДПМНЕ било против. Анкета је спроведена над 1026 испитаника, старијих од 18. година.

„Несумњиво, напори предузети у сарадњи руске и турске владе усмерени према идеји реализације изградње фамозног „Турског гасоводног тока“,…„

Свеобухватну суштину поменуте политичке ситуације и констелације снага на политичкој сцени у БЈРМ, можемо да сагледамо јединo уколико извршимо неопходну анализу пресека стања основних мотива који су покренули преговоре између уговорних страна о будућем имену наведене државе, а посебно уколико бисмо разумели „генераторске“ мотиве европских и америчких центара политичке моћи, који су, уистину представљали главне иницијаторе у датим процесима. У датом смислу морали бисмо да посматрамо и посету Скопљу врховног команданта НАТО у Европи генерала Куртиса Скапаротија, који је у разговорима са Завеом још једном изразио задовољство због чињенице да је споразум са Грчком омогућио земљама-чланицама НАТО да упуте званични позив БЈРМ да се иста придружи овом војно-политичком савезу. Поменута посета уследила је дан након објављивања наведених резултата испитивања јавног мњења, односно 9. августа ове године. Несумњиво, напори предузети у сарадњи руске и турске владе усмерени према идеји реализације изградње фамозног „Турског гасоводног тока“, као и све извеснији успех у процесима афирмације чувеног кинеског „Пута свиле“, убрзали су труд грчке и македонске владе, као и администрације НАТО пакта, да се сви послови у вези са активностима око придруживања БЈРМ овом савезу, успешно реализују у једном потребном и за „западне савезнике“, разумном року. Уколико узмемо у обзир постојећа сазнања, долазимо у прилику да закључимо да ни формирање „Кризног штаба“ за кампању „Македонија бојкотује“, који је органзиован од стране тридесетак невладиних организација, политичких партија и установа из тзв. цивилног сектора са циљем спречавања процеса реализације споразума између БЈРМ и Грчке, неће бити у стању да оствари своје намере, те да постигне запаженије резултате у својој кампањи.

 

„Турски ток“ и Бугарска

У претходних неколико дана, Бугарска је отворила нову станицу делу сегмента свог транзитног гасовода према Турској, чиме је заправо омогићила проширење капацитета прихвата и даљег транспорта гасног енергента из Русије. На описани начин, започет је процес додавања двосмерног канала протока гаса из Турске, преко балканских земаља, па све до Западне Европе. Нова веза у југоисточној Бугарској у дужини од двадесетак километара унапредиће капацитет трансбалканског гасовода са садашњих 14 милијарди кубних метара на 15,7 милијарди кубних метара годишње, што ће у приличној мери условити повећање сигурности снабдевања гасом и најудаљенијих европских пространстава. На тај начин изграђен је гасовод који ће омогућити повратне токове путем цевовода из Турске, Азербејџана и Русије, а комплетан поменути пројекат, бугарски нпремијер Бојко Борисов, оценио је као инвестицију од стратешког националног интереса за Бугарску. Управо, наведене речи изговорио је на званичној церемонији покретања рада у новоизграђеној станици, а на поменутој манифестацији учешће је узео и турски министар енергетике Фатих Донмез.

 

Такође, бугарска влада расписала је тендер за изградњу цевовода у дужини од 11 километара како би се обезбедила веза између нове станице и турске границе. Међутим, процес је донекле успоерен, јер је једна бугарска компанија изразила резерве према квалитету критеријума за учешће привредних субјеката у процесима реализације расписаног тендера. У овом тренутку, руски Газпром преноси гас у вредности од 13 милијарди евра преко цевовода у Украјини и Бугарској, до Турске. Међутим, процес достављања гаса може бити обустављен наредне године, када званична Москва очекује да прва линија „Турског тока“ постане оперативна. На овај начин, делатност „Турског тока“, оствариће своју основну намену, а која се састоји у остварењу стратешке политике руске владе у вези са искључивањем Украјине, као главне транзитне руте за достављање гасног енергента у све делове Европе, чиме ће положај Русије у енергетским трансакцијама гасом на Старом континенту бити додатно ојачан.

….да је бугарска влада својом одлуком о иступању из пројекта „Јужни ток“, не само осујетила реализацију поменутог „енергетског спаса“ за Балкан и Европу,….

Ускоро, „Турски ток“ састојаће се од две гасоводне линије са годишњим капацитетом од по 15,7 bcm, а проток гасом у поменутим цевоводима одвијаће се испод површине Црног мора, па све до Турске. Прва линија, која је већ завршена, користиће се за локалну потрошњу гасног енергента у Турској, односно за потребе тамошњих корисника  и потрошача. Међутим, планирана је и друга линија кроз турске цевоводе према југоисточној и централној Европи. Бугарска влада изражава намеру да својој држави обезбеди статус тзв. „улазне тачке“, путем које ће руски гас долазити до својих корисника у Европи, међутим, Русија још увек није саопштила дефинитивну одлуку о томе да ли ће испоруке гаса бити обављане путем „улазне тачке“ у Бугарској или у Грчкој. Додуше, појачане тешкоће у вези са одржавањем стабилности у грчко-руским политичким релацијама, можда и могу да допринесу усвајању одлуке о датом питању у руским државним круговима, која би била повољна по интересе званичне Софије. Није на одмет да се присетимо да је бугарска влада својом одлуком о иступању из пројекта „Јужни ток“, не само осујетила реализацију поменутог „енергетског спаса“ за Балкан и Европу, већ је и онемогућила обезбеђени статус сопственој нацији да представља ту „улазну тачку“ за руски гас у Европи, за који се сада тако грчевито надмеће са својим јужним суседом. Економске штете те политичке одлуке од пре пет година немогуће је сагледати у целини.

Румунија

У протекле две године, у светској политичкој јавности, једна од асоцијација на реч „Румунија“ постао је и термин „протест“. Хиљаде Румуна окупило се на још једном протесту против владе 10. августа ове године. Демонстранти су носили заставе Румуније, Европске уније и Сједињених Америчких Држава, а окупили су се испред зграде владе у Букурешту, где је јуче дошло до насилних сукоба са полицијом. „Без страха! Румуни ће се дићи”, викали су демонстранти, док је полиција затварала околне улице. Румунске власти саопштиле су да је 440 особа повређено, међу којима 24 припадника полиције, у сукобима демонстраната и полиције који су у Букурешту избили током протеста хиљада Румуна који живе у иностранству, а који су незадовољни радом левичарске владе. Служба за ванредне ситуације наводи да је њих 65, од којих девет полицајаца, задржано у болници.

Насиље је ескалирало у вечерњим сатима 11. августа 2018. године, када су неки од десетине хиљада учесника протеста покушали да пробију полицијски кордон око владиних објеката. Више особа је приведено, а полиција је у току вечери у неколико наврата користила и водени топ. Како су саопштили представници установа надлежних за здравствену заштиту у Букурешту, међу повређенима има и демонстраната и полицајаца, од којих су неки задобили повреде главе док су други претрпели лакше озледе. 

Румунски председник Клаус Јоанис, критичар владе, саопштио је да „оштро осуђује бруталну интервенцију полиције за разбијање нереда”, коју је назвао непропорцијалним одговором на махом мирне протесте. Румуни који живе у иностранству покренули су протесте против левичарске владе у Букурешту 10. августа, уз захтев да иста поднесе оставку, те да се распишу превремени избори. Припадници дијаспоре који су дошли у Букурешт из европских држава да би присуствовали демонстрацијама нездовољни су радом државних органа и целокупном политичком ситуацијом у Румунији. Око три милиона Румуна живи у иностранству, а као разлоге за своју емиграцију из домовине навели су тешкоће у свакодневном животу, због присуства високог степена корупције у раду државних органа у организацији власти, те неадекватних зарада и слабих резултата у развоју привреде и целокупне економије у Румунији. Регион, регион, регион, регион, регион. 

 

Аутор анализе: Мср Срђан Граовац, историчар