Teško je sa svih strana sagledati svog neprijatelja, a kada se osvedočeni zločinci i ubice našeg naroda domognu političkih funkcija i postanu deo političkog života sa kojim se mora računati, takav zadatak postaje još složeniji i nezahvalniji. Srpski narod je mnogo koštala ostrašćenost i emocija u najvišim liderskim krugovima. Knjiga, nekada velikog pisca Vuka Draškovića, „Ruski konzul“ zanimljivo dočarava naš kolektivni pogled na kosovske Albance tokom decenija komunizma. Kako smo ih potcenili. Tako nam i danas susret sa njihovom kulturom, njihovim društvom i psihološkim profilima deluje bizarno, često izazivajući takvu odbojnost da postajemo nesposobni da zadržimo prema njihovoj politici negativan stav, a da ih ipak analiziramo i poslušamo savet drevnog kineskog vojskovođe Sun Cua: „Spoznaj svog neprijatelja i spoznaj sebe i iz hiljadu bitaka izaći ćeš kao pobednik.“ Nedavno sam saznao da je „Umeće ratovanja“, dve i po hiljade godina stara knjiga iz koje je navedeni citat, postala lektira vojnih i obaveštajnih struktura SAD, kada su saznali da su njeni principi bili ključni za izbacivanje Francuske, a potom i njih samih, iz Vijetnama. Neka bi ovo razmatranje života i dela jednog besprizornog dželata srpskog naroda doprinelo, za jedan promil, da slične pojedince i njihove organizacije prepoznamo, pravilno procenimo i uklonimo na vreme.
Poreklo, detinjstvo i mladost (1968 – 1989)
Ramuš Haradinaj rođen je kao drugo, od devetoro dece Hilmija Haradinaja, u metohijskom selu Glođan, u opštini Dečani. Prostor drevne srpske Metohije, „manastirske zemlje“, u kojoj se nalaze najveće srpske svetinje, najviše je ispražnjen od Srba tokom proteklih vekova. Bolna je istorijska činjenica da je upravo ovaj prostor postao zavičaj najokorelijih terorista i neprijatelja Srbije. Prema dostupnim podacima porodica Haradinaj je deo velikog albanskog plemena Beriša, kojem je pripadao mitologizovani Adem Jašari, kao i drugi istaknuti terorista i simbol OVK, Agim Ramadani. Poreklo ovog plemena vezuje se za savremeni gradić Puke, u severnoj Albaniji, koji je od izuzetne važnosti za istoriju albanskih plemena, jer se za njega vezuje poreklo mnogih od njih. Grad je bio i ostao centar rimokatoličanstva u Albaniji i pleme Beriša je u snažnoj vezi sa katoličkom tradicijom, iako su mnoge porodice primile islam, naročito tokom 18. veka. Haradinaj je za medije govorio o katoličanstvu svoje porodice i da nisu posvećeni muslimani. Izgleda da postoje određene veze između Beriša i crnogorskih, odnosno srpskih plemena Kuča i Pipera. Zanimljive su i popularne poslednjih godina, teorije o srpskom poreklu ako ne svih, onda mnogih Albanaca, uključujući Skenderbega i Leku Dukađina. Ako su takve teorije tačne, kosovski sukob je još jedan u nizu ratova Srba sa bivšim Srbima, što bi konfliktu dalo još jednu dimenziju tragizma.
Ovo tribalističko, izolovano, seosko okruženje, u kojem su porodica, plemenski kodeks i interes jedino važni, suštinski će formirati ličnost Ramuša Haradinaja. Pošto je rođen 1968. godine, Haradinaj je odrastao u periodu najšire autonomije Kosova, stvorene Ustavom iz 1974. Pošto se školovao u takođe dominantno albanskim sredinama Dečana i Gnjilana, njegov kontakt sa Srbima je realno bio minimalan. Tokom osamdesetih je mogao da oseti duh nemira 1981. godine i generalno jačanje i otvorenije ispoljavanje albanskih nacionalnih osećanja na Kosovu i Metohiji, koja su oblikovala mnogo toga u godinama pre raspad SFRJ.
Vojni rok je odslužio 1987. godine, a u Jugoslovenskoj narodnoj armiji je navodno komandovao i vodom, jer je pokazao određenu vojnu veštinu. Služenje Albanaca u JNA podseća na repliku iz jednog američkog filma, koja otprilike glasi „obrazovali smo pola svetskih terorista“. Takav utisak se stiče i kada je reč o JNA. Tragedija i paradoks svih vojski sa jugoslovenskim predznakom bila je u tome što su, kroz vojnu obuku raznolikog stanovništva za sukob sa stranim agresorom i odbranu zajedničke države, u stvari obučavani učesnici budućeg građanskog rata, koji će postati neprijatelji srpskog naroda, iz čije su vojne tradicije i od čijeg su vojnog kadra jedino i mogli nešto da nauče o vojsci i ratovanju. Haradinaj je imao priliku da usavrši srpski jezik tokom služenja vojnog roka, budući da je to činio u Pirotu i Dimitrovgradu.
Emigracija i uključivanje u separatistički pokret (1989 – 1996)
Nakon odsluženja vojnog roka, kao i mnogi mladi kosovski Albanci usijanih glava, učestvuje u nekoliko demonstracija protiv srpskih vlasti, nakon čega porodica procenjuje da je najbolje da se skloni u inostranstvo. Odlazi u Švajcarsku, gde radi na građevini, u malom alpskom turističkom mestu, u kojem zimuju prilično imućni gosti. Lako je pretpostaviti kakav je kontrast i kulturni šok bilo takvo okruženje za mladića iz tako pasivne i nerazvijene sredine, kakva je Haradinajev zavičaj. Zasigurno je upravo ovde on postao fasciniran bogatstvom i luksuzom, koji će se kasnije pokazati kao osnovni cilj najvećeg dela albanskih „boraca za slobodu“. Život u frankofonoj sredini će mu omogućiti da nauči francuski jezik, a tu će se i uključiti u LPK – „Narodni pokret Kosova“, izvornu separatističku organizaciju kosovskih Albanaca, koja je nastala posle nemira 1981. godine.
„Narodni pokret“ je nastao kao „marksističko-lenjinistička“ politička organizacija, jer je dobio podršku tvrdog komunističkog režima albanskog lidera Envera Hodže, koji je imao zaoštrene odnose sa SFRJ. Takva ekstremnija komunistička orijentacija trebala je da predstavlja jasan kontrast umerenijem jugoslovenskom socijalizmu. Međutim, Hodžina smrt 1985. godine i pad komunizma u Albaniji, početkom devedesetih, povukli su ideološko težište ka prozapadnoj demokratiji, opet kao konstrast i dalje socijalistički obojenom sistemu države Srbije. Ideološki je ovaj pokret u poslednjoj deceniji dvadesetog veka bio „šaren“ ali ono što jesu usvojili iz ekstremno levičarskih tradicija jeste volja da se upotrebi terorizam i gerilska borba za ostvarenje postavljenih ciljeva.
Tako je ova organizacija iznedrila tzv. „Oslobodilačku vojsku Kosova“ 1994. godine. Ona je prave uslove za početak terorističkih akcija stekla tokom ekonomskog kraha i nemira u Albaniji, koji su počeli 1996. godine. Ovo je omogućilo snabdevanje velikim količinama oružja i formiranje baza za obuku unutar same Albanije. Haradinaj se pridružio teroristima na terenu gde je, kao solidan poznavalac vojnih i borilačkih veština, brzo nametnuo sebe kao jednu od vodećih ličnosti.
Terorističko delovanje na prostoru Kosova i Metohije (1997 – 1999)
Oružje za OVK podigli su i ostali članovi porodice Haradinaj. Tako je jedan od ranih „mučenika“ organizacije postao Haradinajev, pet godina mlađi brat, Luan. On je godinama bio jedan od glavnih logističkih operativaca, koji je obezbeđivao šverc oružja preko granice SRJ i Albanije. Prevodeći grupu terorista, u kojoj je bio i njegov brat Ramuš, ubijen je, 6. maja 1997. godine, u zasedi Vojske Jugoslavije. Tom prilikom stariji Haradinaj je ozbiljnije ranjen ali je uspeo da spasi bratovljevo telo i da ga sahrani u Albaniji. Nema sumnje da je ovaj događaj pojačao duboko ukorenjenu mržnju cele porodice Haradinaj prema državi Srbiji, a ovde bi bio i kraj biografije Ramuša Haradinaja, da je on bio na čelu kolone terorista, tog sudbinskog dana. Haradinaj je tokom te godine, nakon oporavka, nastavio da organizuje terorističke napade u Metohiji, zajedno sa braćom Dautom i Škeljzenom.
Tokom 1998. godine Haradinaj je bio na terenu u Metohiji, gde se utvrđuje kao faktički dominantna ličnost OVK na tom prostoru. Prema njegovom sopstvenom svedočenju u knjizi “Priča o ratu i slobodi“ Barda Hamzaja, koja je izdata 2000. godine, u tom periodu je svakodnevno planirao i izvršavao napade na policiju i sve pojedince povezane sa njom i državom Srbijom. Nakon što je policija likvidirala Adema Jašarija, uz dosta kolateralne štete, marta 1998. godine, podrška OVK među Albancima je dramatično porasla i teroristički napadi su se intenzivirali, prerastajući u otvoreni rat. Sveopšta ofanziva vojske i policije uspela je da protera OVK i iz snažnog uporišta u Haradinajevom rodnom Glođanu, koji im je bio glavna operativna baza. Međutim, njegova porodica je, poučena događajima u Prekazu, uspela da izbegne pogibiju ili hapšenje, kao i da nanese gubitke vojsci i policiji. OVK je u Metohiji mogla biti proterana iz seoskih sredina ali nikako uništena u potpunosti. Haradinaj je navodno ranjen u borbama za Glođane, a činjenica da je ponovo preživeo i da je njegova porodica pružila žestok otpor i opstala, učiniće ga još snažnijim simbolom žilavosti OVK i stvoriti reputaciju sposobnog „komandosa“ i žestokog borca.
Realnost „oslobodilačke borbe“ porodice Haradinaj je bila oko tri stotine ubijenih civila srpske i albanske nacionalnosti i četiri stotine otmica do kraja rata, koje su izvršili glođanski „Crni orlovi“, po procenama stranog faktora, jedna od najbolje opremljenih i organizovanih frakcija OVK. Oružani sukob koristili su da se obračunaju, ne samo sa malobrojnim izolovanim Srbima po metohijskim selima, nego i sa svim Albancima koji su bili lojalni Srbiji ili su prosto bili članovi rivalskih porodica ili političko-kriminalnih krugova. Već u septembru 1998. godine vojska i policija otkrile su dokaze masovnih ubistava civila na Radonjićkom jezeru.
Kada je otpočela NATO agresija Haradinaj se pokazao kao pouzdan i sposoban saveznik agresora. Učestvovao je u navođenju avijacije i bio uključen u koordinaciju na terenu. Još jedan Haradinajev mlađi brat, Škeljzen, poginuo je u aprilu 1999. godine, u borbama sa srpskim snagama u okolini sela Maznik.
Kriminalno-politička karijera (2000 – 2005)
Haradinaj je uspeo da preživi rat i da bude prihvaćen kao faktor stabilizacije prilika, nakon odlaska vojske i policije i ulaska NATO jedinica, u junu 1999. godine. Postavljen je za zamenika komdandatna „Kosovskog zaštitnog korpusa“ u koji se transformisao jedan deo OVK, dok je većina terorista navodno razoružana po nalogu NATO snaga. Haradinaja međutim nije interesovala karijera administratora neke simbolične vojne sile, on je želeo da ubira plodove svoje lične i porodične borbe protiv države Srbije, koja je konačno izgubila faktičku vlast nad Kosovom i Metohijom. Bez srpskog faktora i u uslovima veoma tolerantnog odnosa stranih trupa prema lokallnim Albancima, sazreo je trenutak da porodica Haradinaj naplati sve svoje „zasluge“.
Bavljenje politikom u novom kosovskom društvu bio je sledeći logičan korak za Haradinaja. Povukao se iz tzv. Kosovskog zaštitnog korpusa u aprilu 2000. godine, najavivši osnivanje stranke, koja je nastala krajem tog meseca, pod nazivom „Alijansa za budućnost Kosova“. Haradinaj je izabran za predsednika, uz veliku podršku veoma poštovane političke figure i čuvenog disidenta Mahmuta Bakalija. On je bio visoki funkcioner Saveza komunista koji je prvi podneo ostavku na važne funkcije, ne slažući se sa odnosom partije prema demonstracijama kosovskih Albanaca 1981. godine. Njegovo kasnije isključenje iz partijskih i društvenih struktura od strane Miloševića, učinilo ga je osvedočenim borcem za albansku stvar na Kosovu i Metohiji. Njegova podrška Haradinaju upravo je onaj simbolični pečat stare garde, koja podržava nove političke snage Albanaca, kaljene u ratu. To je bila snažna poruka saradnje izvornih tvrdih komunističkih separatista, sa njihovim, u zločinstvo i nasilje ogrezlim, atlantističkim naslednicima. Haradinaj je osnivanjem posebne stranke jasno stavio do znanja da sebe i svoje saborce iz Metohije previsoko vrednuje da bi se utopio u Demokratsku partiju Kosova, koja je još od maja 1999. bila političko krilo OVK i koju je vodio Hašim Tači. Veterani „Dukađin“ zone OVK očigledno nisu bili raspoloženi da svu korist i vlast nakon zajedničke borbe uberu teroristi iz dreničke oblasti.
Za Haradinaja politička karijera nije isključivala nasilje i metode koje je praktikovao kao terorista. Tako su, već u julu 2000. godine, Haradinaj i njegovi saplemenici napali rivalski klan Musaj iz sela Streoci, koji im je smetao u trgovini oružjem i narkoticima. Ova porodica bila je deo militantne „FARK“ grupacije, koja je figurirala kao vojska nepriznate “Republike Kosovo“, tokom devedesetih godina i bila je bliska Ibrahimu Rugovi. OVK je potpuno potisnula ovu organizaciju ali pojedinci i grupe su i dalje predstavljali pretnju nakon NATO okupacije pokrajine. Pri ovom konkretnom sukobu sa klanom Haradinaj, ubijen je Sinan Musaj, a Ramuš Haradinaj je navodno ranjen. Tokom priprema za lokalne izbore, na jesen 2000. godine, nastavile su se razne kontroverzne metode Alijanse za budućnost Kosova, koje su dokumentovali strani predstavnici.
Uprkos „zaslugama“ OVK, Albanci su na prvim izborima snažno podržali Ibrahima Rugovu i njegovu Demokratsku ligu Kosova, koja je bila najstarija politička stranka i koja nije imala militantne korene, poput skoro svih ostalih. Nasilje kojim su se koristile razne frakcije bivše OVK sigurno je doprinelo da se većinska podrška usmeri na pristojnog i uglednog intelektualca, poput Rugove.
Haradinajeva stranka je na izborima 2001. godine osvojila oko 61.000 glasova ili 7,80% što je pozicioniralo kao četvrtu po snazi u prištinskom parlamentu. Njena baza i prostor dominacije svakako je bila Metohija, dok je Haradinaj uživao status u kosovskom društvu koji je svakako bio na višem nivou od izbornog rezultata.
Narednih godina nastavio se obračun klana Haradinaj sa rivalskim porodicama iz nekadašnjeg FARK-a. Desna ruka Ramuša Haradinaja, nakon smrti braće Luana i Škeljzena, bio je njegov deset godina mlađi brat Daut. Upravo je on, 2002. godine, bio osuđen na pet godina zatvora od strane UN administracije u pokrajini. Naravno, ne zbog zločina nad Srbima, već zbog učešća u kidnapovanju i ubistvu četiri bivša pripadnika FARK-a i stranke Ibrahima Rugove. Glavni svedok optužbe, Tahir Zemaj, koji je bio i u OVK, ubijen je, zajedno sa sinom u Peći, već sledeće godine. Kasnije, tokom 2003. godine, ubijeno je još dvoje ljudi bliskih Zemaju. Postoje procene da su razna rivalstva i krvne zavade na liniji OVK – FARK odnele oko hiljadu života na Kosovu i Metohiji.
Krv koja je pala između porodice Haradinaj i ljudi bliskih strukturama Ibrahima Rugove nije sprečila iskusnog političara da napravi koaliciju sa Alijansom za budućnost Kosova, za izbore 2004. godine. Rezultati su bili takvi da je Alijansa sa 8,40% glasova bila idealna da omogući Rugovi, koji je osvojio preko 40%, da formira vladajuću većinu. Cena je bila premijersko mesto za Ramuša Haradinaja. Tako je on dočekao da, iako mnogostruko politički slabiji od obrazovanijeg i uglađenijeg Hašima Tačija, vrši visoku funkciju u vlasti.
Haradinaj je to uspeo zbog svoje spremnosti za kompromis, čak i sa onima koje je možda lično prezirao. To će se pokazati kao jedan politički kvalitet koji će ga dobro služiti i u daljoj karijeri. Svoj mandat je započeo u decembru 2004. godine. Možda je upravo njegovo stupanje na visoku funkciju u vlasti ubrzalo napore međunarodnog faktora da tako kontroverznu ličnost ograniče u političkom i društvenom životu, te je Haški tribunal podigao optužnicu protiv njega, za zločine u Metohiji tokom 1998. godine. Nakon sto dana na čelu vlade, podneo je ostavku u martu 2005. godine i predao se tribunalu. Njegova stranka okupila je desetine hiljada pristalica da ga isprate u Prištini i pošalju adekvatnu poruku međunarodnoj zajednici.
Travestija pravde (2005 – 2012)
Haradinajev odlazak u pritvor njegovi neprijatelji na Kosovu su iskoristili da mu, u aprilu 2005. godine, ubiju brata Envera, što je bilo u vezi sa dugotrajnom, ranije opisanom, plemensko-kriminalnom zavadom. Veća je bila verovatnoća međusobnog istrebljenja klanova umešanih u zločine nad Srbima, nego ostvarivanje međunarodne pravde. Haradinaj je posle dva meseca u pritvoru pušten da se brani sa slobode i da boravi u Prištini, uz hvalospeve predstavnika UNMIK-a i drugih stranih činilaca na terenu. Tužilaštvo tribunala ostalo je usamljeno u naporima da se zaštite svedoci i obezbede dokazi. Strani faktori, koji su smatrali da je Haradinaj kooperativni izvor stabilnosti na Kosovu, očigledno su bili snažniji, od onih koji su želeli da ga uklone sa scene, kao problematičnog i kompromitovanog. Njegov potencijal da destabilizuje situaciju zasigurno nije bio mali, imajući u vidu da su ga mnogi smatrali jednim od organizatora Martovskog pogroma nad Srbima i njihovim verskim nasleđem, 2004. godine.
Njemu je čak dozvoljeno da se bavi političkom aktivnošću po odobrenju UNMIK-a, što je bio presedan u praksi međunarodnih krivičnih sudova. Uzvratio je svojim dobrotvorima tako što je davao pomirljive izjave, dok su u pozadini njegovi ljudi temeljno zastrašivali i eliminisali poznate i moguće svedoke optužbe. Haški tribunal će kasnije tvrditi da niko od predviđenih svedoka nije smrtno stradao pre suđenja. Haradinaja su pred sudom zastupali vrhunski advokati međunarodnog renomea.
Haradinaj je vraćen u pritvor, u februaru 2007. godine, a oslobađajuća presuda je doneta 3. aprila 2008, uz komentar suda da je uočena atmosfera straha koja je sprečila mnoga svedočenja. Imajući to u vidu održano je novo suđenje, u avgustu 2011. godine, tokom kojeg navodno nije bilo zloupotreba vezanih za svedoke. Haradinaj je ponovo oslobođen optužbi u novembru 2012. Tokom i nakon procesa mnogi zapadni pravni eksperti, angažovani u samom sudu ili bliski njemu, tvrdili su da je Karla del Ponte podigla optužnicu za koju je znala da neće opstati, jer je htela da trguje sa Srbijom oko izručenja Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Del Ponteova je u javnim nastupima uvek oštro govorila o Haradinaju i čini se da je ovaj njen pokušaj da se sprovede neka stvarna pravda preko suda u Hagu bio razoren, združenim delovanjem albanskih kriminalnih i veoma bogatih centara moći i njihovih najamnika u međunarodnim pravnim krugovima, kojih nikada nije manjkalo.
Poternice i trijumfalni povratak na vlast (2015 – 2017)
Država Srbija nije pasivno posmatrala dešavanja na okupiranom Kosovu i Metohiji. Njeni zvaničnici su stalno skretali pažnju stranih predstavnika na nedela Ramuša Haradinaja, a sud u Srbiji je protiv njega podigao opsežnu optužnicu, po kojoj je konačno i uhapšen, tek 2015. godine, u Sloveniji, zbog Interpolove poternice. Usled snažnih pritisaka, oslobođen je već nakon dva dana. Malo složenija situacije desila se u januaru 2017. godine, u Francuskoj, kada je takođe uhapšen po poternici. Pošto Francuska nije Slovenija, oslobađanje je zahtevalo da se sprovede ozbiljniji pravni postupak. Francuski sud je saslušao argumente Srbije ali su se čuli i snažni signali iz SAD, te je Haradinaj oslobođen, 27. aprila te godine. Tokom ovog perioda postale su jasne i ozbiljne veze koje Haradinaj ima u određenim francuskim strukturama, gde je navodno prolazio i neke obuke tokom svog boravka u Švajcarskoj, pre konflikta na Kosmetu.
Haradinajeva popularnost među Albancima porasla je nakon ovih događaja i on je bio u odličnoj poziciji pred izbore koji su se održavali u junu 2017. godine. Dugogodišnji rival i nekadašnji saborac iz OVK Hašim Tači, prihvatio je njegovu Alijansu za budućnost Kosova u predizbornu koaliciju. Ovo je bio prvi put od rata da se svi politički naslednici OVK složno okupe protiv naslednika Rugovine politike. Zbog popularnosti Haradinaja i činjenice da je Tači već obavljao dužnost predsednika tzv. Kosova, prepuštena mu je kandidatura za predsednika vlade.
Rezultati izbora bili su takvi da je, osim prebega iz rivalske koalicije, bila potrebna i podrška manjina, naročito Srba. Tako smo došli do paradoksa, da je upravo Srpska lista omogućila sastavljanje vlade jednog od najgorih zlotvora srpskog naroda. Takav potez pokazao je svu zrelost i trezvenost našeg naroda na Kosovu i Metohiji, koji je prošao strašna iskušenja i naučio mnogo, tokom skoro dvadeset godina strane okupacije. Političko vođstvo Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, takođe je pokazalo zrelost i strateško promišaljanje situacije, time što je podržalo ovakvo rešenje. Srbi su dobili više ustupaka nego ikad od kosovskih vlasti. Njihova bezbednost je bila znatno poboljšana i bili su presudni faktor, o kome se posebno moralo voditi računa, a veliki albanski igrači imali su itekako šta da izgube ukoliko rivalske opcije steknu vlast.
Drugi mandat predsednika vlade tzv. Kosova (2017 – 2019)
Paradoksalno je ali srpski narod na Kosovu i Metohiji teško da je bio u boljoj poziciji, tokom proteklih dvadeset godina, nego u periodu druge vlade Ramuša Haradinaja. Od svih albanskih ličnosti koje su vladale pokrajinom od 1999. godine, on je pokazao najiskreniju nameru da se približi Srbima, što je demonstrirao, između ostalog, voljom da koristi srpski jezik i da komunicira sa srpskim medijima. Čovek iz kriminalnog i terorističkog miljea se pokazao kao najmanje loše rešenje za srpske interese u datom trenutku. Upravo zbog hipoteke zločina koju nosi kao teret u politici, Haradinaj je bio mnogo voljniji da se prikloni zahtevima međunarodne zajednice, pa i onima vezanim za prava Srba i odnosa prema njima.
Naravno, to je sve fasada za dosledno sprovođenje jednog i jedinog albanskog cilja, potpune nezavisnosti tzv. Kosova. Kada je Srbija, svojom proaktivnom politikom, počela da potkopava same temelje tog cilja, Haradinaj je pratio Tačijevo vođstvo i na uspehe Srbije reagovao se povećanjem od 100% na takse koje se odnose na srpsku robu, koja je u prometu na Kosovu i Metohiji. Mera je odobrena u novembru 2018. godine i efektivno je paralizovala dalji dijalog između Srbije i prištinskih vlasti.
Nove optužbe i političko slabljenje. (2019 – 2021)
Haradinajev premijerski mandat ponovo je prekraćen optužbama za ratne zločine, odnosno najavom da će se iste ponovo pojaviti, pošto je pozvan da se pojavi pred novoustanovljenim „Specijalnim sudom Kosova“ sa sedištem u Hagu, kojim je međunarodna zajednica izgleda konačno rešila da eliminiše OVK gardu iz političkog života, jer je postala svesna da je pred svetskom javnošću izuzetno teško lobirati za nezavisnost entiteta koji predvode očigledni zločinci. Haradinaj je podneo ostavku 19. jula 2019. godine, a na izborima u oktobru te godine njegova stranka je ostvarila najbolji rezultat do danas, od 11,5% osvojenih glasova, međutim politička moć među kosovskim Albancima pomerila se konačno nazad ka baštinicima politike Ibrahima Rugove i čvrstom ali „čistom“ lideru kakvog vide u Aljbinu Kurtiju. Prva Kurtijeva vlada formirana je 3. februara 2020. godine, bez Alijanse za budućnost Kosova ali i bez podrške Srpske liste. Dva srpska ministra su međutim, po sili tzv. ustava Kosova morali biti deo vlade, protiv volje njenog predsednika. Haradinaj je spremno dočekao razmirice između Kurtijevog „Samoopredeljenja“ i Demokratskog saveza Kosova, da se vrati na vlast, u širokoj koaliciji, u kojoj je ponovo bila i Srpska lista i u kojoj on nije lično preuzeo neku od funkcija.
Vlada Avdulaha Hotija formirana je 3. juna 2020. godine. Jedan od prvih poteza ove vlade, u kojoj je značajno učešće imala Haradinajeva stranka, bilo je potpuno ukidanje taksi za robu iz centralne Srbije, što je Kurti želeo da radi postepeno i uz posebna uslovljavanja. Američka administracija Donalda Trampa tovnije želela da trpi. Koncepcija SAD pod njegovim liderstvom bila je najpre ekonomska normalizacija odnosa između Beograda i Prištine, koja bi otvorila vrata većem uticaju Amerikanaca na ceo region. Takva politika rezultovala je Sporazumima o ekonomskoj normalizaciji, koji su dve strane odvojeno zaključile sa SAD, u Vašingtonu 4. septembra 2020. godine. Haradinaj je smanjio zapaljive izjave, nije lično učestvovao u vlasti i činilo se da će jednako lojalno biti u službi ovakve pomirljive američke politike, kako je bio čovek od poverenja i u danima agresije ove svetske super-sile na Srbiju 1999. godine.
Konstruktivnost, pomirenje i normalizacija ipak nisu bile prioritet albanskog biračkog tela na Kosovu i Metohiji. Snaga Aljbina Kurtija nije se mogla ignorisati. Posle mnogo pravnih peripetija Hotijeva vlada je pala, 21. decembra 2020. godine, a izbori su održani 14. februara 2021. Kurtijevo „Samoopredeljenje“ je ovaj put dobilo čak 50,28% glasova, a Haradinajeva stranka tek 7,12% podrške. Kurti je definitivno ustoličen kao najvažnija politička ličnost među kosovskim Albancima.
Haradinaja isključenje iz vlasti nije mnogo brinulo. Imao je čemu da se raduje, pošto je uspeo da izbegne pritvaranje po nalogu novog kosovskog suda za ratne zločine. Moguć razlog što se Haradinaj nije našao na spisku tužilaštva jeste mišljenje međunarodnog faktora da je šansa da se on osudi izgubljena, budući da je dva puta zvanično oslobađan optužbi. Iako novi sud tretira znatno duži vremenski period i osnovi za podizanje optužnice sigurno postoje, čini se da je prisustvo Haradinaja na Kosovu od velike važnosti za pojedine krugove, naročito imajući u vidu da se Hašim Tači trenutno nalazi u pritvoru i da nije direktno uključen u kosovsku političku scenu.
Haradinajevi nastupi u vreme Kurtijeve dominacije upućuju na to da je njegova uloga u novim okolnostima da, kao zlokobna i militantna pojava, stavlja u perspektivu nasilje i destabilizaciju, ukoliko Kurti krene pomirljivim putem, time zapravo podržavajući politiku približavanja Albaniji, koju novi premijer tzv. Kosova za sada vodi. Bliskost, bar ideološka, između Kurtija i Haradinaja, uočljiva je i kada premijer dolazi na poklonjenje izginulim članovima porodice Haradinaj u njegovu glođansku „kulu“ i daje izjave o njima kao nacionalnim herojima. Kao što je, kada je bilo nužno, bio spreman da sarađuje i sa Tačijem, pa čak i sa Srbima, Haradinaj će bez sumnje naći način da funkcioniše sa Kurtijem, u interesu svoje porodice i njene kriminalno-poslovne imperije. U poslednjim događajima vezanim za Kurtijevu, prilično nespretnu strategiju upada na sever Kosova, Haradinaj se postavlja kritički, ukazujući da je akcija oko registarskih tablica pokrenuta bez znanja albanskih „saveznika“, misleći pre svega na SAD. Tu je iskoristio priliku da podseti na svoju, ranije opisanu, servilnost i spremnost da bespogovorno igra ulogu najmanjeg kamička koji orbitira oko američkog centra teže.
Zaključak
Tokom drugog premijerskog mandata Ramuša Haradinaja desilo se i njegovo gostovanje kod poznatog srpskog novinara Milomira Marića, koji je, na sebi svojstven način, uspeo da razgali svog kontroverznog sagovornika u aprilu 2018. godine. Autor ovog teksta je tada sumirao svoje utiske o tom razgovoru, koji su i jedan prikladan zaključak analize Ramuša Haradinaja:
Zaprepastio me je jezik kojim Haradinaj govori, a koji najviše liči na hrvatski i kako mu glas zvuči detinjasto i veselo. Jezivo je bilo slušati ga, a u isto vreme, odjednom je demistifikovan i podsećao je na nekog pekara ili semenkara iz komšiluka. Velika je moć jezika, Jugoslavija je imala snagu da zatvoreno i neprijateljsko stanovništvo nauči većinski jezik i pismo. Oni ga i pored onolike mržnje nisu zaboravili. Važna lekcija, da neprijatelj može da bude naizgled deo nekog društva ali da su takve grupe, koje usvoje samo jedan fragment kulture (koji onda koriste protiv te kulture) najopasnije.
Osim što neprirodno zvuči kad ne priča na albanskom i sve ostalo u njegovoj pojavi i odgovorima otkriva mentalni sklop sluge i marionete. Kao da je krpena lutka iz koje govori neko znatno moćniji ili, prikladnije, „pas rata“, koji veselo čeka naredbu, nakon koje će pokazati zube i preobraziti se u mašinu za ubijanje. Njegov nastup nas podseća da zli ljudi, ubice i secikese nisu mnogo komplikovani, niti ozbiljni. On se ne mršti mnogo, ni kada sluša najgore o sebi. Uglavnom je nasmejan. Mnogi od nas bi ga, u društvu, doživeli kao simpatičnog. Nepodnošljiva je ta lakoća zla. Ološ je najčešće takav – vedar, opušten, nasmejan, široke ruke – i u sekundi spreman da te raspori i izvadi ti oko za pogrešnu reč. Radi se o jednom „vrlo vrlo zadovoljnom tipu“, koji uživa u svom ruganju pravdi, žrtvama i svima koji nisu jači od njegovih sponzora.
Tokom razgovora je iskazao jedan od glavnih razloga albanskog uspeha – spremnost na žrtvu sebe i bližnjih. O smrti dva brata govorio je kao o potpuno normalnoj stvari u životu, a tek o smrti protivnika, kao o šetnji u parku. Takav surov odnos prema sebi i drugima je ključna prednost bandita u svakom sukobu sa civilizovanim ljudima.
Dalje, Albanci na Kosovu i Metohiji su prvo Albanci, pa sve ostalo. Retko koji nacionalizam je toliko čist. Njih podele na muslimane i hrišćane ne interesuju i to je isto nešto gde su u prednosti nad nama. Tako Haradinaj govori kako je njegova religija „albanizam“ i da ne mari mnogo za muslimanske verske zabrane, ta da voli da popije rakiju.
Sluga obaveštajnih službi i kriminalac priča stalno o časti i dostojanstvu, kao svojim najvažnijim principima. Verujem da on to zaista i vrednuje ali samo za sebe i svoju porodicu. On kaže „čast“ misleći u stvari na moć, novac i slobodu. Kada istina, nevini ljudi, policija ili bilo ko drugi pokuša da ga suoči sa bilo kakvom odgovornošću, da mu ograniče samovlast i bahatost, sleduje im istrebljenje.
Nema veće tragedije u istoriji Srba nego da nam kolevku, koju su branili svetitelji 1389. godine, a oslobađali đenerali i kraljevi 1912. otme intelektualno ograničen plemenski ološ Haradinajevog profila. NJemu je samom to čudno ali zna dobro kome duguje svoju zahvalnost za tako neverovatnu sreću da on, primitivni, gramzivi i poročni bandit bude upisan u istoriju. Tragično je što ovakav čovek nije na neki način likvidiran tokom sukoba na Kosovu i Metohiji ili kasnije. Šansa za to izgubljena je okončanjem oružanog sukoba. Nove okolnosti diktirale su suzdržanost, imajući u vidu reakcije koje bi se sigurno odrazile na dobrobit srpskog naroda u pokrajini.
Haradinaj je sada realnost sa kojom moramo da računamo, a jedina mrva pravde koja ga je ikad snašla bilo je temeljno premlaćivanje, koje je doživeo, nakon što mu je ruski KFOR otkrio skriveno oružje 2000. godine. Zlo koje se namnožilo na metosima naših manastira ima i dalje svog poglavara, čija će sudbina biti odlučena u geopolitičkim okvirima neizvesne budućnosti.