Тешко је са свих страна сагледати свог непријатеља, а када се осведочени злочинци и убице нашег народа домогну политичких функција и постану део политичког живота са којим се мора рачунати, такав задатак постаје још сложенији и незахвалнији. Српски народ је много коштала острашћеност и емоција у највишим лидерским круговима. Књига, некада великог писца Вука Драшковића, „Руски конзул“ занимљиво дочарава наш колективни поглед на косовске Албанце током деценија комунизма. Како смо их потценили. Тако нам и данас сусрет са њиховом културом, њиховим друштвом и психолошким профилима делује бизарно, често изазивајући такву одбојност да постајемо неспособни да задржимо према њиховој политици негативан став, а да их ипак анализирамо и послушамо савет древног кинеског војсковође Сун Цуа: „Спознај свог непријатеља и спознај себе и из хиљаду битака изаћи ћеш као победник.“ Недавно сам сазнао да је „Умеће ратовања“, две и по хиљаде година стара књига из које је наведени цитат, постала лектира војних и обавештајних структура САД, када су сазнали да су њени принципи били кључни за избацивање Француске, а потом и њих самих, из Вијетнама. Нека би ово разматрање живота и дела једног беспризорног џелата српског народа допринело, за један промил, да сличне појединце и њихове организације препознамо, правилно проценимо и уклонимо на време.
Порекло, детињство и младост (1968 – 1989)
Рамуш Харадинај рођен је као друго, од деветоро деце Хилмија Харадинаја, у метохијском селу Глођан, у општини Дечани. Простор древне српске Метохије, „манастирске земље“, у којој се налазе највеће српске светиње, највише је испражњен од Срба током протеклих векова. Болна је историјска чињеница да је управо овај простор постао завичај најокорелијих терориста и непријатеља Србије. Према доступним подацима породица Харадинај је део великог албанског племена Бериша, којем је припадао митологизовани Адем Јашари, као и други истакнути терориста и симбол ОВК, Агим Рамадани. Порекло овог племена везује се за савремени градић Пуке, у северној Албанији, који је од изузетне важности за историју албанских племена, јер се за њега везује порекло многих од њих. Град је био и остао центар римокатоличанства у Албанији и племе Бериша је у снажној вези са католичком традицијом, иако су многе породице примиле ислам, нарочито током 18. века. Харадинај је за медије говорио о католичанству своје породице и да нису посвећени муслимани. Изгледа да постоје одређене везе између Бериша и црногорских, односно српских племена Куча и Пипера. Занимљиве су и популарне последњих година, теорије о српском пореклу ако не свих, онда многих Албанаца, укључујући Скендербега и Леку Дукађина. Ако су такве теорије тачне, косовски сукоб је још један у низу ратова Срба са бившим Србима, што би конфликту дало још једну димензију трагизма.
Ово трибалистичко, изоловано, сеоско окружење, у којем су породица, племенски кодекс и интерес једино важни, суштински ће формирати личност Рамуша Харадинаја. Пошто је рођен 1968. године, Харадинај је одрастао у периоду најшире аутономије Косова, створене Уставом из 1974. Пошто се школовао у такође доминантно албанским срединама Дечана и Гњилана, његов контакт са Србима је реално био минималан. Током осамдесетих је могао да осети дух немира 1981. године и генерално јачање и отвореније испољавање албанских националних осећања на Косову и Метохији, која су обликовала много тога у годинама пре распад СФРЈ.
Војни рок је одслужио 1987. године, а у Југословенској народној армији је наводно командовао и водом, јер је показао одређену војну вештину. Служење Албанаца у ЈНА подсећа на реплику из једног америчког филма, која отприлике гласи „образовали смо пола светских терориста“. Такав утисак се стиче и када је реч о ЈНА. Трагедија и парадокс свих војски са југословенским предзнаком била је у томе што су, кроз војну обуку разноликог становништва за сукоб са страним агресором и одбрану заједничке државе, у ствари обучавани учесници будућег грађанског рата, који ће постати непријатељи српског народа, из чије су војне традиције и од чијег су војног кадра једино и могли нешто да науче о војсци и ратовању. Харадинај је имао прилику да усаврши српски језик током служења војног рока, будући да је то чинио у Пироту и Димитровграду.
Емиграција и укључивање у сепаратистички покрет (1989 – 1996)
Након одслужења војног рока, као и многи млади косовски Албанци усијаних глава, учествује у неколико демонстрација против српских власти, након чега породица процењује да је најбоље да се склони у иностранство. Одлази у Швајцарску, где ради на грађевини, у малом алпском туристичком месту, у којем зимују прилично имућни гости. Лако је претпоставити какав је контраст и културни шок било такво окружење за младића из тако пасивне и неразвијене средине, каква је Харадинајев завичај. Засигурно је управо овде он постао фасциниран богатством и луксузом, који ће се касније показати као основни циљ највећег дела албанских „бораца за слободу“. Живот у франкофоној средини ће му омогућити да научи француски језик, а ту ће се и укључити у ЛПК – „Народни покрет Косова“, изворну сепаратистичку организацију косовских Албанаца, која је настала после немира 1981. године.
„Народни покрет“ је настао као „марксистичко-лењинистичка“ политичка организација, јер је добио подршку тврдог комунистичког режима албанског лидера Енвера Хоџе, који је имао заоштрене односе са СФРЈ. Таква екстремнија комунистичка оријентација требала је да представља јасан контраст умеренијем југословенском социјализму. Међутим, Хоџина смрт 1985. године и пад комунизма у Албанији, почетком деведесетих, повукли су идеолошко тежиште ка прозападној демократији, опет као констраст и даље социјалистички обојеном систему државе Србије. Идеолошки је овај покрет у последњој деценији двадесетог века био „шарен“ али оно што јесу усвојили из екстремно левичарских традиција јесте воља да се употреби тероризам и герилска борба за остварење постављених циљева.
Тако је ова организација изнедрила тзв. „Ослободилачку војску Косова“ 1994. године. Она је праве услове за почетак терористичких акција стекла током економског краха и немира у Албанији, који су почели 1996. године. Ово је омогућило снабдевање великим количинама оружја и формирање база за обуку унутар саме Албаније. Харадинај се придружио терористима на терену где је, као солидан познавалац војних и борилачких вештина, брзо наметнуо себе као једну од водећих личности.
Терористичко деловање на простору Косова и Метохије (1997 – 1999)
Оружје за ОВК подигли су и остали чланови породице Харадинај. Тако је један од раних „мученика“ организације постао Харадинајев, пет година млађи брат, Луан. Он је годинама био један од главних логистичких оперативаца, који је обезбеђивао шверц оружја преко границе СРЈ и Албаније. Преводећи групу терориста, у којој је био и његов брат Рамуш, убијен је, 6. маја 1997. године, у заседи Војске Југославије. Том приликом старији Харадинај је озбиљније рањен али је успео да спаси братовљево тело и да га сахрани у Албанији. Нема сумње да је овај догађај појачао дубоко укорењену мржњу целе породице Харадинај према држави Србији, а овде би био и крај биографије Рамуша Харадинаја, да је он био на челу колоне терориста, тог судбинског дана. Харадинај је током те године, након опоравка, наставио да организује терористичке нападе у Метохији, заједно са браћом Даутом и Шкељзеном.
Током 1998. године Харадинај је био на терену у Метохији, где се утврђује као фактички доминантна личност ОВК на том простору. Према његовом сопственом сведочењу у књизи “Прича о рату и слободи“ Барда Хамзаја, која је издата 2000. године, у том периоду је свакодневно планирао и извршавао нападе на полицију и све појединце повезане са њом и државом Србијом. Након што је полиција ликвидирала Адема Јашарија, уз доста колатералне штете, марта 1998. године, подршка ОВК међу Албанцима је драматично порасла и терористички напади су се интензивирали, прерастајући у отворени рат. Свеопшта офанзива војске и полиције успела је да протера ОВК и из снажног упоришта у Харадинајевом родном Глођану, који им је био главна оперативна база. Међутим, његова породица је, поучена догађајима у Преказу, успела да избегне погибију или хапшење, као и да нанесе губитке војсци и полицији. ОВК је у Метохији могла бити протерана из сеоских средина али никако уништена у потпуности. Харадинај је наводно рањен у борбама за Глођане, а чињеница да је поново преживео и да је његова породица пружила жесток отпор и опстала, учиниће га још снажнијим симболом жилавости ОВК и створити репутацију способног „командоса“ и жестоког борца.
Реалност „ослободилачке борбе“ породице Харадинај је била око три стотине убијених цивила српске и албанске националности и четири стотине отмица до краја рата, које су извршили глођански „Црни орлови“, по проценама страног фактора, једна од најбоље опремљених и организованих фракција ОВК. Оружани сукоб користили су да се обрачунају, не само са малобројним изолованим Србима по метохијским селима, него и са свим Албанцима који су били лојални Србији или су просто били чланови ривалских породица или политичко-криминалних кругова. Већ у септембру 1998. године војска и полиција откриле су доказе масовних убистава цивила на Радоњићком језеру.
Када је отпочела НАТО агресија Харадинај се показао као поуздан и способан савезник агресора. Учествовао је у навођењу авијације и био укључен у координацију на терену. Још један Харадинајев млађи брат, Шкељзен, погинуо је у априлу 1999. године, у борбама са српским снагама у околини села Мазник.
Криминално-политичка каријера (2000 – 2005)
Харадинај је успео да преживи рат и да буде прихваћен као фактор стабилизације прилика, након одласка војске и полиције и уласка НАТО јединица, у јуну 1999. године. Постављен је за заменика комдандатна „Косовског заштитног корпуса“ у који се трансформисао један део ОВК, док је већина терориста наводно разоружана по налогу НАТО снага. Харадинаја међутим није интересовала каријера администратора неке симболичне војне силе, он је желео да убира плодове своје личне и породичне борбе против државе Србије, која је коначно изгубила фактичку власт над Косовом и Метохијом. Без српског фактора и у условима веома толерантног односа страних трупа према локаллним Албанцима, сазрео је тренутак да породица Харадинај наплати све своје „заслуге“.
Бављење политиком у новом косовском друштву био је следећи логичан корак за Харадинаја. Повукао се из тзв. Косовског заштитног корпуса у априлу 2000. године, најавивши оснивање странке, која је настала крајем тог месеца, под називом „Алијанса за будућност Косова“. Харадинај је изабран за председника, уз велику подршку веома поштоване политичке фигуре и чувеног дисидента Махмута Бакалија. Он је био високи функционер Савеза комуниста који је први поднео оставку на важне функције, не слажући се са односом партије према демонстрацијама косовских Албанаца 1981. године. Његово касније искључење из партијских и друштвених структура од стране Милошевића, учинило га је осведоченим борцем за албанску ствар на Косову и Метохији. Његова подршка Харадинају управо је онај симболични печат старе гарде, која подржава нове политичке снаге Албанаца, каљене у рату. То је била снажна порука сарадње изворних тврдих комунистичких сепаратиста, са њиховим, у злочинство и насиље огрезлим, атлантистичким наследницима. Харадинај је оснивањем посебне странке јасно ставио до знања да себе и своје саборце из Метохије превисоко вреднује да би се утопио у Демократску партију Косова, која је још од маја 1999. била политичко крило ОВК и коју је водио Хашим Тачи. Ветерани „Дукађин“ зоне ОВК очигледно нису били расположени да сву корист и власт након заједничке борбе уберу терористи из дреничке области.
За Харадинаја политичка каријера није искључивала насиље и методе које је практиковао као терориста. Тако су, већ у јулу 2000. године, Харадинај и његови саплеменици напали ривалски клан Мусај из села Стреоци, који им је сметао у трговини оружјем и наркотицима. Ова породица била је део милитантне „ФАРК“ групације, која је фигурирала као војска непризнате “Републике Косово“, током деведесетих година и била је блиска Ибрахиму Ругови. ОВК је потпуно потиснула ову организацију али појединци и групе су и даље представљали претњу након НАТО окупације покрајине. При овом конкретном сукобу са кланом Харадинај, убијен је Синан Мусај, а Рамуш Харадинај је наводно рањен. Током припрема за локалне изборе, на јесен 2000. године, наставиле су се разне контроверзне методе Алијансе за будућност Косова, које су документовали страни представници.
Упркос „заслугама“ ОВК, Албанци су на првим изборима снажно подржали Ибрахима Ругову и његову Демократску лигу Косова, која је била најстарија политичка странка и која није имала милитантне корене, попут скоро свих осталих. Насиље којим су се користиле разне фракције бивше ОВК сигурно је допринело да се већинска подршка усмери на пристојног и угледног интелектуалца, попут Ругове.
Харадинајева странка је на изборима 2001. године освојила око 61.000 гласова или 7,80% што је позиционирало као четврту по снази у приштинском парламенту. Њена база и простор доминације свакако је била Метохија, док је Харадинај уживао статус у косовском друштву који је свакако био на вишем нивоу од изборног резултата.
Наредних година наставио се обрачун клана Харадинај са ривалским породицама из некадашњег ФАРК-а. Десна рука Рамуша Харадинаја, након смрти браће Луана и Шкељзена, био је његов десет година млађи брат Даут. Управо је он, 2002. године, био осуђен на пет година затвора од стране УН администрације у покрајини. Наравно, не због злочина над Србима, већ због учешћа у киднаповању и убиству четири бивша припадника ФАРК-а и странке Ибрахима Ругове. Главни сведок оптужбе, Тахир Земај, који је био и у ОВК, убијен је, заједно са сином у Пећи, већ следеће године. Касније, током 2003. године, убијено је још двоје људи блиских Земају. Постоје процене да су разна ривалства и крвне заваде на линији ОВК – ФАРК однеле око хиљаду живота на Косову и Метохији.
Крв која је пала између породице Харадинај и људи блиских структурама Ибрахима Ругове није спречила искусног политичара да направи коалицију са Алијансом за будућност Косова, за изборе 2004. године. Резултати су били такви да је Алијанса са 8,40% гласова била идеална да омогући Ругови, који је освојио преко 40%, да формира владајућу већину. Цена је била премијерско место за Рамуша Харадинаја. Тако је он дочекао да, иако многоструко политички слабији од образованијег и углађенијег Хашима Тачија, врши високу функцију у власти.
Харадинај је то успео због своје спремности за компромис, чак и са онима које је можда лично презирао. То ће се показати као један политички квалитет који ће га добро служити и у даљој каријери. Свој мандат је започео у децембру 2004. године. Можда је управо његово ступање на високу функцију у власти убрзало напоре међународног фактора да тако контроверзну личност ограниче у политичком и друштвеном животу, те је Хашки трибунал подигао оптужницу против њега, за злочине у Метохији током 1998. године. Након сто дана на челу владе, поднео је оставку у марту 2005. године и предао се трибуналу. Његова странка окупила је десетине хиљада присталица да га испрате у Приштини и пошаљу адекватну поруку међународној заједници.
Травестија правде (2005 – 2012)
Харадинајев одлазак у притвор његови непријатељи на Косову су искористили да му, у априлу 2005. године, убију брата Енвера, што је било у вези са дуготрајном, раније описаном, племенско-криминалном завадом. Већа је била вероватноћа међусобног истребљења кланова умешаних у злочине над Србима, него остваривање међународне правде. Харадинај је после два месеца у притвору пуштен да се брани са слободе и да борави у Приштини, уз хвалоспеве представника УНМИК-а и других страних чинилаца на терену. Тужилаштво трибунала остало је усамљено у напорима да се заштите сведоци и обезбеде докази. Страни фактори, који су сматрали да је Харадинај кооперативни извор стабилности на Косову, очигледно су били снажнији, од оних који су желели да га уклоне са сцене, као проблематичног и компромитованог. Његов потенцијал да дестабилизује ситуацију засигурно није био мали, имајући у виду да су га многи сматрали једним од организатора Мартовског погрома над Србима и њиховим верским наслеђем, 2004. године.
Њему је чак дозвољено да се бави политичком активношћу по одобрењу УНМИК-а, што је био преседан у пракси међународних кривичних судова. Узвратио је својим добротворима тако што је давао помирљиве изјаве, док су у позадини његови људи темељно застрашивали и елиминисали познате и могуће сведоке оптужбе. Хашки трибунал ће касније тврдити да нико од предвиђених сведока није смртно страдао пре суђења. Харадинаја су пред судом заступали врхунски адвокати међународног реномеа.
Харадинај је враћен у притвор, у фебруару 2007. године, а ослобађајућа пресуда је донета 3. априла 2008, уз коментар суда да је уочена атмосфера страха која је спречила многа сведочења. Имајући то у виду одржано је ново суђење, у августу 2011. године, током којег наводно није било злоупотреба везаних за сведоке. Харадинај је поново ослобођен оптужби у новембру 2012. Током и након процеса многи западни правни експерти, ангажовани у самом суду или блиски њему, тврдили су да је Карла дел Понте подигла оптужницу за коју је знала да неће опстати, јер је хтела да тргује са Србијом око изручења Радована Караџића и Ратка Младића. Дел Понтеова је у јавним наступима увек оштро говорила о Харадинају и чини се да је овај њен покушај да се спроведе нека стварна правда преко суда у Хагу био разорен, здруженим деловањем албанских криминалних и веома богатих центара моћи и њихових најамника у међународним правним круговима, којих никада није мањкало.
Потернице и тријумфални повратак на власт (2015 – 2017)
Држава Србија није пасивно посматрала дешавања на окупираном Косову и Метохији. Њени званичници су стално скретали пажњу страних представника на недела Рамуша Харадинаја, а суд у Србији је против њега подигао опсежну оптужницу, по којој је коначно и ухапшен, тек 2015. године, у Словенији, због Интерполове потернице. Услед снажних притисака, ослобођен је већ након два дана. Мало сложенија ситуације десила се у јануару 2017. године, у Француској, када је такође ухапшен по потерници. Пошто Француска није Словенија, ослобађање је захтевало да се спроведе озбиљнији правни поступак. Француски суд је саслушао аргументе Србије али су се чули и снажни сигнали из САД, те је Харадинај ослобођен, 27. априла те године. Током овог периода постале су јасне и озбиљне везе које Харадинај има у одређеним француским структурама, где је наводно пролазио и неке обуке током свог боравка у Швајцарској, пре конфликта на Космету.
Харадинајева популарност међу Албанцима порасла је након ових догађаја и он је био у одличној позицији пред изборе који су се одржавали у јуну 2017. године. Дугогодишњи ривал и некадашњи саборац из ОВК Хашим Тачи, прихватио је његову Алијансу за будућност Косова у предизборну коалицију. Ово је био први пут од рата да се сви политички наследници ОВК сложно окупе против наследника Руговине политике. Због популарности Харадинаја и чињенице да је Тачи већ обављао дужност председника тзв. Косова, препуштена му је кандидатура за председника владе.
Резултати избора били су такви да је, осим пребега из ривалске коалиције, била потребна и подршка мањина, нарочито Срба. Тако смо дошли до парадокса, да је управо Српска листа омогућила састављање владе једног од најгорих злотвора српског народа. Такав потез показао је сву зрелост и трезвеност нашег народа на Косову и Метохији, који је прошао страшна искушења и научио много, током скоро двадесет година стране окупације. Политичко вођство Србије, на челу са Александром Вучићем, такође је показало зрелост и стратешко промишаљање ситуације, тиме што је подржало овакво решење. Срби су добили више уступака него икад од косовских власти. Њихова безбедност је била знатно побољшана и били су пресудни фактор, о коме се посебно морало водити рачуна, а велики албански играчи имали су итекако шта да изгубе уколико ривалске опције стекну власт.
Други мандат председника владе тзв. Косова (2017 – 2019)
Парадоксално је али српски народ на Косову и Метохији тешко да је био у бољој позицији, током протеклих двадесет година, него у периоду друге владе Рамуша Харадинаја. Од свих албанских личности које су владале покрајином од 1999. године, он је показао најискренију намеру да се приближи Србима, што је демонстрирао, између осталог, вољом да користи српски језик и да комуницира са српским медијима. Човек из криминалног и терористичког миљеа се показао као најмање лоше решење за српске интересе у датом тренутку. Управо због хипотеке злочина коју носи као терет у политици, Харадинај је био много вољнији да се приклони захтевима међународне заједнице, па и онима везаним за права Срба и односа према њима.
Наравно, то је све фасада за доследно спровођење једног и јединог албанског циља, потпуне независности тзв. Косова. Када је Србија, својом проактивном политиком, почела да поткопава саме темеље тог циља, Харадинај је пратио Тачијево вођство и на успехе Србије реаговао се повећањем од 100% на таксе које се односе на српску робу, која је у промету на Косову и Метохији. Мера је одобрена у новембру 2018. године и ефективно је парализовала даљи дијалог између Србије и приштинских власти.
Нове оптужбе и политичко слабљење. (2019 – 2021)
Харадинајев премијерски мандат поново је прекраћен оптужбама за ратне злочине, односно најавом да ће се исте поново појавити, пошто је позван да се појави пред новоустановљеним „Специјалним судом Косова“ са седиштем у Хагу, којим је међународна заједница изгледа коначно решила да елиминише ОВК гарду из политичког живота, јер је постала свесна да је пред светском јавношћу изузетно тешко лобирати за независност ентитета који предводе очигледни злочинци. Харадинај је поднео оставку 19. јула 2019. године, а на изборима у октобру те године његова странка је остварила најбољи резултат до данас, од 11,5% освојених гласова, међутим политичка моћ међу косовским Албанцима померила се коначно назад ка баштиницима политике Ибрахима Ругове и чврстом али „чистом“ лидеру каквог виде у Аљбину Куртију. Прва Куртијева влада формирана је 3. фебруара 2020. године, без Алијансе за будућност Косова али и без подршке Српске листе. Два српска министра су међутим, по сили тзв. устава Косова морали бити део владе, против воље њеног председника. Харадинај је спремно дочекао размирице између Куртијевог „Самоопредељења“ и Демократског савеза Косова, да се врати на власт, у широкој коалицији, у којој је поново била и Српска листа и у којој он није лично преузео неку од функција.
Влада Авдулаха Хотија формирана је 3. јуна 2020. године. Један од првих потеза ове владе, у којој је значајно учешће имала Харадинајева странка, било је потпуно укидање такси за робу из централне Србије, што је Курти желео да ради постепено и уз посебна условљавања. Америчка администрација Доналда Трампа товније желела да трпи. Концепција САД под његовим лидерством била је најпре економска нормализација односа између Београда и Приштине, која би отворила врата већем утицају Американаца на цео регион. Таква политика резултовала је Споразумима о економској нормализацији, који су две стране одвојено закључиле са САД, у Вашингтону 4. септембра 2020. године. Харадинај је смањио запаљиве изјаве, није лично учествовао у власти и чинило се да ће једнако лојално бити у служби овакве помирљиве америчке политике, како је био човек од поверења и у данима агресије ове светске супер-силе на Србију 1999. године.
Конструктивност, помирење и нормализација ипак нису биле приоритет албанског бирачког тела на Косову и Метохији. Снага Аљбина Куртија није се могла игнорисати. После много правних перипетија Хотијева влада је пала, 21. децембра 2020. године, а избори су одржани 14. фебруара 2021. Куртијево „Самоопредељење“ је овај пут добило чак 50,28% гласова, а Харадинајева странка тек 7,12% подршке. Курти је дефинитивно устоличен као најважнија политичка личност међу косовским Албанцима.
Харадинаја искључење из власти није много бринуло. Имао је чему да се радује, пошто је успео да избегне притварање по налогу новог косовског суда за ратне злочине. Могућ разлог што се Харадинај није нашао на списку тужилаштва јесте мишљење међународног фактора да је шанса да се он осуди изгубљена, будући да је два пута званично ослобађан оптужби. Иако нови суд третира знатно дужи временски период и основи за подизање оптужнице сигурно постоје, чини се да је присуство Харадинаја на Косову од велике важности за поједине кругове, нарочито имајући у виду да се Хашим Тачи тренутно налази у притвору и да није директно укључен у косовску политичку сцену.
Харадинајеви наступи у време Куртијеве доминације упућују на то да је његова улога у новим околностима да, као злокобна и милитантна појава, ставља у перспективу насиље и дестабилизацију, уколико Курти крене помирљивим путем, тиме заправо подржавајући политику приближавања Албанији, коју нови премијер тзв. Косова за сада води. Блискост, бар идеолошка, између Куртија и Харадинаја, уочљива је и када премијер долази на поклоњење изгинулим члановима породице Харадинај у његову глођанску „кулу“ и даје изјаве о њима као националним херојима. Као што је, када је било нужно, био спреман да сарађује и са Тачијем, па чак и са Србима, Харадинај ће без сумње наћи начин да функционише са Куртијем, у интересу своје породице и њене криминално-пословне империје. У последњим догађајима везаним за Куртијеву, прилично неспретну стратегију упада на север Косова, Харадинај се поставља критички, указујући да је акција око регистарских таблица покренута без знања албанских „савезника“, мислећи пре свега на САД. Ту је искористио прилику да подсети на своју, раније описану, сервилност и спремност да беспоговорно игра улогу најмањег камичка који орбитира око америчког центра теже.
Закључак
Током другог премијерског мандата Рамуша Харадинаја десило се и његово гостовање код познатог српског новинара Миломира Марића, који је, на себи својствен начин, успео да разгали свог контроверзног саговорника у априлу 2018. године. Аутор овог текста је тада сумирао своје утиске о том разговору, који су и један прикладан закључак анализе Рамуша Харадинаја:
Запрепастио ме је језик којим Харадинај говори, а који највише личи на хрватски и како му глас звучи детињасто и весело. Језиво је било слушати га, а у исто време, одједном је демистификован и подсећао је на неког пекара или семенкара из комшилука. Велика је моћ језика, Југославија је имала снагу да затворено и непријатељско становништво научи већински језик и писмо. Они га и поред онолике мржње нису заборавили. Важна лекција, да непријатељ може да буде наизглед део неког друштва али да су такве групе, које усвоје само један фрагмент културе (који онда користе против те културе) најопасније.
Осим што неприродно звучи кад не прича на албанском и све остало у његовој појави и одговорима открива ментални склоп слуге и марионете. Као да је крпена лутка из које говори неко знатно моћнији или, прикладније, „пас рата“, који весело чека наредбу, након које ће показати зубе и преобразити се у машину за убијање. Његов наступ нас подсећа да зли људи, убице и сецикесе нису много компликовани, нити озбиљни. Он се не мршти много, ни када слуша најгоре о себи. Углавном је насмејан. Многи од нас би га, у друштву, доживели као симпатичног. Неподношљива је та лакоћа зла. Олош је најчешће такав – ведар, опуштен, насмејан, широке руке – и у секунди спреман да те распори и извади ти око за погрешну реч. Ради се о једном „врло врло задовољном типу“, који ужива у свом ругању правди, жртвама и свима који нису јачи од његових спонзора.
Током разговора је исказао један од главних разлога албанског успеха – спремност на жртву себе и ближњих. О смрти два брата говорио је као о потпуно нормалној ствари у животу, а тек о смрти противника, као о шетњи у парку. Такав суров однос према себи и другима је кључна предност бандита у сваком сукобу са цивилизованим људима.
Даље, Албанци на Косову и Метохији су прво Албанци, па све остало. Ретко који национализам је толико чист. Њих поделе на муслимане и хришћане не интересују и то је исто нешто где су у предности над нама. Тако Харадинај говори како је његова религија „албанизам“ и да не мари много за муслиманске верске забране, та да воли да попије ракију.
Слуга обавештајних служби и криминалац прича стално о части и достојанству, као својим најважнијим принципима. Верујем да он то заиста и вреднује али само за себе и своју породицу. Он каже „част“ мислећи у ствари на моћ, новац и слободу. Када истина, невини људи, полиција или било ко други покуша да га суочи са било каквом одговорношћу, да му ограниче самовласт и бахатост, следује им истребљење.
Нема веће трагедије у историји Срба него да нам колевку, коју су бранили светитељи 1389. године, а ослобађали ђенерали и краљеви 1912. отме интелектуално ограничен племенски олош Харадинајевог профила. Њему је самом то чудно али зна добро коме дугује своју захвалност за тако невероватну срећу да он, примитивни, грамзиви и порочни бандит буде уписан у историју. Трагично је што овакав човек није на неки начин ликвидиран током сукоба на Косову и Метохији или касније. Шанса за то изгубљена је окончањем оружаног сукоба. Нове околности диктирале су суздржаност, имајући у виду реакције које би се сигурно одразиле на добробит српског народа у покрајини.
Харадинај је сада реалност са којом морамо да рачунамо, а једина мрва правде која га је икад снашла било је темељно премлаћивање, које је доживео, након што му је руски КФОР открио скривено оружје 2000. године. Зло које се намножило на метосима наших манастира има и даље свог поглавара, чија ће судбина бити одлучена у геополитичким оквирима неизвесне будућности.