Jedan od najpoznatijih Crnogoraca među Srbima, pesnik, boem, psihijatar, vođa, prvi predsednik Republike Srpske, beli mag, haški optuženik. Čovek sa čeličnom voljom i neopisivom energijom. Po jednima najveći poeta među psihijatrima, a po drugima osrednji pesnik među nepoznatim doktorima. Za neke heroj, a za neke zločinac. Kameleon. Reč je o dr Radovanu Karadžiću, a u vezi sa njegovim likom i delom ništa nije crno ili belo. U daljem tekstu će biti više reči o samoj ličnosti dr Radovana Karadžića, političkim procesima, kao i rezultatima delovanja njegove Srpske demokratske stranke.
Dr Radovan Karadžić je rođen u Crnoj Gori, u selu Petnjica, opština Šavnik. Pedesetih godina sa porodicom napušta zavičaj i prvo se seli u Nikšić, a zatim svoj život i obrazovanje vezuje za Sarajevo, gde upisuje srednju medicinsku školu, a potom i Medicinski fakultet, koji uspešno završava.
U periodu školovanja se ističe pisanjem buntovničke poezije, druženjem sa pesnicima, uređivanjem studentskog lista Ponoćnik, čiji naziv odlično opisuje njegov, veoma čudan bioritam. Sarajevo ga je prihvatilo otvorenog srca, a on je svoju ljubav Sarajevu iskazao od 5. aprila 1992. godine do 10. oktobra 1995. godine. Ljubav se okončala razorenim, poklonjenim gradom, bez više od stotinu hiljada Srba koji su se iselili iz njega. U Sarajevu upoznaje svoju buduću suprugu, Ljiljanu Zelen, a u bolnici na Koševu zasniva svoj prvi radni odnos, kao psihijatar. Specijalnost dr Radovana Karadžića su grupne terapije, depresije i neuroze što će mu svakako pomoći u burnim godinama i procesima koji slede.
U političkom životu Sarajeva se nije puno isticao. Jedino političko iskustvo je imao kao „šezdesetosmaš“ , kada je uspeo da probudi, do tada, poprilično apolitične kolege sa fakulteta i da na njih prenese pobunu kolega sa Filozofskog fakulteta. Iako do tada politički neprimetan, 1990. godine, uz blagoslov Dobrice Ćosića i političke elite iz Beograda izbija u prvi plan, i postaje jedan od osnivača, organizator i prvi predsednik Srpske demokratske stranke.
U predratnim godinama, dr Karadžić se zalagao za opstanak umanjene jugoslovenske federacije, po cenu da Srbi u Bosni i Hercegovini ne dobiju autonomiju. Tokom leta 1991. godine, zajedno sa grupom intelektualaca je radio na srpsko-muslimanskom istorijskom sporazumu, koji je predviđao da Alija Izetbegović bude prvi zajednički predsednik Bosne i Hercegovine u sastavu Jugoslavije. Razlog za donošenje istorisjkog sporazuma je bio već započeti proces raspada Jugoslavije, odnosno secesija Slovenije, Hrvatske i Makedonije i želja Srba zapadno od Drine da ostanu u zajedničkoj državi sa braćom istočno od Drine. Međutim, kao što je postojao čuveni Radovanov gambit, tako je i Alija Izetbegović imao svoj protivgambit. Do istorisjkog sporazuma nije došlo, a ubrzo je usledila i čuvena Skupština Republike Bosne i Hercegovine od 14. oktobra 1991. godine, koja je ključna za dalje međuetničke odnose u Bosni i Hercegovini i otvoranje autostrade pakla i stradanja.
Upravo govor dr Radovana Karadžića na ovoj skupštini je poslužio haškim istražiteljima kao dokaz za genocidne namere rukovodstva Republike Srpske, iako je Karadžić u javnim nastupima tokom čitave 1991. i dela 1992. godine pozivao na mirno rešavanje spornih pitanja i zalagao se za momentalnu demobilizaciju. Sa radikalizacijom političkih prilika u Bosni i Hercegovini, kao i u čitavoj Jugoslaviji, dolazi i do zaokreta u njegovom političkom delovanju.
Odgovor na odluku Skupštine od 14. oktobra 1991. godine, gde su poslanici SDA i HDZ usvojili Rezoluciju o suverenosti Bosne i Hercegovine i Memorandum, nije se dugo čekao, te je 24. oktobra 1991. godine proglašena Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, što je dalje prouzrokovalo stvaranje autonomnih oblasti, a na koncu, 9. januara 1992. godine i stvaranje Republike Srpskog Naroda u Bosni i Hercegovini sa Sarajevom kao glavnim gradom.
Tokom čitave 1992.godine, menjaju se predlozi za naziv države, da bi konačno 14. septembra bio zvanično uveden naziv Republika Srpska. Uloga dr Radovana Karadžića u stvaranju Republike Srpske je nemerljiva. Kao nesumnjivo glavni politički lider među Srbima u Bosni i Hercegovini i predsednik SDS , dr Karadžić postaje prvi predsednik Republike Srpske i na toj funkciji će ostati do 19. jula 1996. godine.
Ono što svakako baca senku, na jedan od najznačajnih nacionalnih i političkih događaja za srpski narod zapadno od Drine, a to je stvaranje Republike Srpske, jeste ugrađivanje ličnih interesa, kockanje sa sudbinom naroda, izdaja RSK, sujeta i nejedinstvo srpskih vođa, korupcija i kriminal. Brojna imena su pominjana u negativnom kontekstu, a jedno od njih je i ime Radovana Karadžića.
Dr Radovan Karadžić je na radar istražnih organa dospeo mnogo pre aktivnog bavljenja politikom. Osam godina pre rata u Bosni i Hercegovini, optužen je da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama i pod ovom optužbom je proveo 11 meseci u sarajevskom istražnom zatvoru. Takođe, 1985. godine je osuđen na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio.
Negativan glas, da je sklon korupciji ga je pratio tokom celog rata i političkog delovanja. Biljana Plavšić i Milorad Dodik su Karadžića optuživali da je na početku svog dvanaestogodišnjeg skrivanja, u proleće 1997. godine iz trezora Narodne banke Republike Srpske odneo 36 miliona maraka. Ove optužbe nikada nisu zvanično dokazane, možemo ih pripisati i određenim političkim i predizbornim borbama, ali ono što je nesumnjivo bacilo veliku mrlju na političku karijeru Karadžića je svakako izdaja, dogovori sa Zagrebom i ostavljanje na cedilu naroda u RSK.
Prema navodima bivšeg šefa Informativne službe Hrvatske vojske, pukovnika Dušana Vire, Karadžić i Tuđman su započeli tajnu saradnju još 1993. godine. Zagreb se obavezao da Karadžiću obezbedi naftu i ostale neophodne proizvode, a zauzvrat je sa Pala garantovano da neće doći do spajanja Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, kao i da će vojska Republike Srpske ostati pasivna kada Hrvatska krene u napad na RSK. Ne znam da li su Hrvati ispoštovali svoj deo dogovora, ali vrlo dobro znam kako je prošao narod iz RSK.
Ono što je obeležilo Karadžićevo političko delovanje je svakako umeće pregovaranja i kockanje u pogledu donošenja strateških, pa i životnih odluka. Američke diplomate su ga opisale kao nekog ko ima dobroćudnu superiornost, ko poznaje istoriju svog naroda, ko ima dva ili tri poteza unapred, kao nekog ko prvo žrtvuje pešaka, krene u napad, a onda naglo zaokrene i tim zaokretom zbuni protivnika, ali i svoje.
Primer Radovanovog gambita vidimo prilikom prihvatanja i potpisivanja Vens-Ovenovog plana u Atini, a zatim miniranja istog prilikom ratifikacije u Narodnoj Skupštini Republike Srpske. Takođe, sa manje ili više uspeha je pregovarao u Lisabonu, Ženevi, Londonu, Njujorku, britanskom nosaču aviona na Jadranu, ali mirovne planove je redom odbijao na skupštinama u Bijeljini, Brčkom i Palama.
Na pregovorima u Dejtonu, ipak nije uzeo učešće. Kako se kockao sa srpskim pitanjem u BiH, tako je pravio i odstupnicu na privatnom planu. Pritisnut potencijalnim haškim optužnicama, Radovan je po sopstvenom kazivanju potpisao sporazum sa Ričardom Holbrukom, tadašnjim izaslanikom za Balkan američke administracije, koji mu je garantovao imunitet od krivičnog gonjenja, a zauzvrat se obavezao da će se povući iz javnog i političkog života Republike Srpske, kao i svoje Srpske demokratske stranke.
Dokument nikada nije ugledao svetlost dana, a čak i da se pojavi kao autentičan, sa pravnog stanovišta bi bio itekako sporan, jer opravdano može da se postavi pitanje, ko je Ričard Holbruk da ikome na svetu garantuje imunitet od krivičnog gonjenja pred Međunarodnim sudovima. Rezultat stvarnog ili imaginarnog sporazuma sa Holbrukom je kazna doživotnog zatvora koje je Žalbeno veće Međunarodnog mehanizma za kriviče sudove, kao pravni naslednik Tribunala u Hagu izreklo dr Radovanu Karadžiću. Bivši predsednik Republike Srpske i vrhovni komandant Vojske Republike Srpske je oglašen krivim za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. Ovu partiju ruleta nažalost nije uspeo da dobije.
Dr Radovan Karadžić je možda i jedinstvena pojava u svetu. On je jedini uspeo da se krije od poternica, a da je u isto vreme prisutan u medijima, da drži javne seanse i da živi na istom spratu na kojem se nalazi žena zaposlena u Interpolu, čiji je posao bio da koordiniše lov na međunarodne begunce. Ovo je uspeo zahvaljujući uživljavanja u ulogu dr Dragana Dabića, verovatno njegovog najuspešnijeg literarnog lika. Ovakav genijalni, na neki način i lucidan način sakrivanja možda možemo da pripišemo iskustvu koje je stekao tokom grupnih terapija sa svojim pacijentima.
Radovan je uspeo da postane mitska osoba. O Radovanu se pišu pesme, organizuju festivali, prave suveniri. U delu srpskog nacionalnog korpusa, zauvek će biti heroj i borac protiv zapadnih vrednosti. U Radovanu se glorifikuje inat svetu. Nesumnjivo je da je Radovan mnogo doprineo stvaranju Republike Srpske i za mene je to jedina pozitivna stvar koju je uradio tokom svog političkog delovanja. Kako je Radovanov intelektualni i književni autoritet Dobrica Ćosić uočio, Republika Srpska predstavlja preskupu, ali jedinstvenu političku i ratnu pobedu srpskog naroda u drugoj polovini dvadestog veka, a Radovan je nesumnjivo imao bitnu ulogu u toj pobedi.