Један од најпознатијих Црногораца међу Србима, песник, боем, психијатар, вођа, први председник Републике Српске, бели маг, хашки оптуженик. Човек са челичном вољом и неописивом енергијом. По једнима највећи поета међу психијатрима, а по другима осредњи песник међу непознатим докторима. За неке херој, а за неке злочинац. Камелеон. Реч је о др Радовану Караџићу, а у вези са његовим ликом и делом ништа није црно или бело. У даљем тексту ће бити више речи о самој личности др Радована Караџића, политичким процесима, као и резултатима деловања његове Српске демократске странке.
Др Радован Караџић је рођен у Црној Гори, у селу Петњица, општина Шавник. Педесетих година са породицом напушта завичај и прво се сели у Никшић, а затим свој живот и образовање везује за Сарајево, где уписује средњу медицинску школу, а потом и Медицински факултет, који успешно завршава.
У периоду школовања се истиче писањем бунтовничке поезије, дружењем са песницима, уређивањем студентског листа Поноћник, чији назив одлично описује његов, веома чудан биоритам. Сарајево га је прихватило отвореног срца, а он је своју љубав Сарајеву исказао од 5. априла 1992. године до 10. октобра 1995. године. Љубав се окончала разореним, поклоњеним градом, без више од стотину хиљада Срба који су се иселили из њега. У Сарајеву упознаје своју будућу супругу, Љиљану Зелен, а у болници на Кошеву заснива свој први радни однос, као психијатар. Специјалност др Радована Караџића су групне терапије, депресије и неурозе што ће му свакако помоћи у бурним годинама и процесима који следе.
У политичком животу Сарајева се није пуно истицао. Једино политичко искуство је имао као „шездесетосмаш“ , када је успео да пробуди, до тада, поприлично аполитичне колеге са факултета и да на њих пренесе побуну колега са Филозофског факултета. Иако до тада политички неприметан, 1990. године, уз благослов Добрице Ћосића и политичке елите из Београда избија у први план, и постаје један од оснивача, организатор и први председник Српске демократске странке.
У предратним годинама, др Караџић се залагао за опстанак умањене југословенске федерације, по цену да Срби у Босни и Херцеговини не добију аутономију. Током лета 1991. године, заједно са групом интелектуалаца је радио на српско-муслиманском историјском споразуму, који је предвиђао да Алија Изетбеговић буде први заједнички председник Босне и Херцеговине у саставу Југославије. Разлог за доношење историсјког споразума је био већ започети процес распада Југославије, односно сецесија Словеније, Хрватске и Македоније и жеља Срба западно од Дрине да остану у заједничкој држави са браћом источно од Дрине. Међутим, као што је постојао чувени Радованов гамбит, тако је и Алија Изетбеговић имао свој противгамбит. До историсјког споразума није дошло, а убрзо је уследила и чувена Скупштина Републике Босне и Херцеговине од 14. октобра 1991. године, која је кључна за даље међуетничке односе у Босни и Херцеговини и отворање аутостраде пакла и страдања.
Управо говор др Радована Караџића на овој скупштини је послужио хашким истражитељима као доказ за геноцидне намере руководства Републике Српске, иако је Караџић у јавним наступима током читаве 1991. и дела 1992. године позивао на мирно решавање спорних питања и залагао се за моменталну демобилизацију. Са радикализацијом политичких прилика у Босни и Херцеговини, као и у читавој Југославији, долази и до заокрета у његовом политичком деловању.
Одговор на одлуку Скупштине од 14. октобра 1991. године, где су посланици СДА и ХДЗ усвојили Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине и Меморандум, није се дуго чекао, те је 24. октобра 1991. године проглашена Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, што је даље проузроковало стварање аутономних области, а на концу, 9. јануара 1992. године и стварање Републике Српског Народа у Босни и Херцеговини са Сарајевом као главним градом.
Током читаве 1992.године, мењају се предлози за назив државе, да би коначно 14. септембра био званично уведен назив Република Српска. Улога др Радована Караџића у стварању Републике Српске је немерљива. Као несумњиво главни политички лидер међу Србима у Босни и Херцеговини и председник СДС , др Караџић постаје први председник Републике Српске и на тој функцији ће остати до 19. јула 1996. године.
Оно што свакако баца сенку, на један од најзначајних националних и политичких догађаја за српски народ западно од Дрине, а то је стварање Републике Српске, јесте уграђивање личних интереса, коцкање са судбином народа, издаја РСК, сујета и нејединство српских вођа, корупција и криминал. Бројна имена су помињана у негативном контексту, а једно од њих је и име Радована Караџића.
Др Радован Караџић је на радар истражних органа доспео много пре активног бављења политиком. Осам година пре рата у Босни и Херцеговини, оптужен је да је државним новцем саградио викендицу на Палама и под овом оптужбом је провео 11 месеци у сарајевском истражном затвору. Такође, 1985. године је осуђен на три године затвора због проневере и преваре, али казну није одслужио.
Негативан глас, да је склон корупцији га је пратио током целог рата и политичког деловања. Биљана Плавшић и Милорад Додик су Караџића оптуживали да је на почетку свог дванаестогодишњег скривања, у пролеће 1997. године из трезора Народне банке Републике Српске однео 36 милиона марака. Ове оптужбе никада нису званично доказане, можемо их приписати и одређеним политичким и предизборним борбама, али оно што је несумњиво бацило велику мрљу на политичку каријеру Караџића је свакако издаја, договори са Загребом и остављање на цедилу народа у РСК.
Према наводима бившег шефа Информативне службе Хрватске војске, пуковника Душана Вире, Караџић и Туђман су започели тајну сарадњу још 1993. године. Загреб се обавезао да Караџићу обезбеди нафту и остале неопходне производе, а заузврат је са Пала гарантовано да неће доћи до спајања Републике Српске Крајине и Републике Српске, као и да ће војска Републике Српске остати пасивна када Хрватска крене у напад на РСК. Не знам да ли су Хрвати испоштовали свој део договора, али врло добро знам како је прошао народ из РСК.
Оно што је обележило Караџићево политичко деловање је свакако умеће преговарања и коцкање у погледу доношења стратешких, па и животних одлука. Америчке дипломате су га описале као неког ко има доброћудну супериорност, ко познаје историју свог народа, ко има два или три потеза унапред, као неког ко прво жртвује пешака, крене у напад, а онда нагло заокрене и тим заокретом збуни противника, али и своје.
Пример Радовановог гамбита видимо приликом прихватања и потписивања Венс-Овеновог плана у Атини, а затим минирања истог приликом ратификације у Народној Скупштини Републике Српске. Такође, са мање или више успеха је преговарао у Лисабону, Женеви, Лондону, Њујорку, британском носачу авиона на Јадрану, али мировне планове је редом одбијао на скупштинама у Бијељини, Брчком и Палама.
На преговорима у Дејтону, ипак није узео учешће. Како се коцкао са српским питањем у БиХ, тако је правио и одступницу на приватном плану. Притиснут потенцијалним хашким оптужницама, Радован је по сопственом казивању потписао споразум са Ричардом Холбруком, тадашњим изаслаником за Балкан америчке администрације, који му је гарантовао имунитет од кривичног гоњења, а заузврат се обавезао да ће се повући из јавног и политичког живота Републике Српске, као и своје Српске демократске странке.
Документ никада није угледао светлост дана, а чак и да се појави као аутентичан, са правног становишта би био итекако споран, јер оправдано може да се постави питање, ко је Ричард Холбрук да икоме на свету гарантује имунитет од кривичног гоњења пред Међународним судовима. Резултат стварног или имагинарног споразума са Холбруком је казна доживотног затвора које је Жалбено веће Међународног механизма за кривиче судове, као правни наследник Трибунала у Хагу изрекло др Радовану Караџићу. Бивши председник Републике Српске и врховни командант Војске Републике Српске је оглашен кривим за геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања. Ову партију рулета нажалост није успео да добије.
Др Радован Караџић је можда и јединствена појава у свету. Он је једини успео да се крије од потерница, а да је у исто време присутан у медијима, да држи јавне сеансе и да живи на истом спрату на којем се налази жена запослена у Интерполу, чији је посао био да координише лов на међународне бегунце. Ово је успео захваљујући уживљавања у улогу др Драгана Дабића, вероватно његовог најуспешнијег литерарног лика. Овакав генијални, на неки начин и луцидан начин сакривања можда можемо да припишемо искуству које је стекао током групних терапија са својим пацијентима.
Радован је успео да постане митска особа. О Радовану се пишу песме, организују фестивали, праве сувенири. У делу српског националног корпуса, заувек ће бити херој и борац против западних вредности. У Радовану се глорификује инат свету. Несумњиво је да је Радован много допринео стварању Републике Српске и за мене је то једина позитивна ствар коју је урадио током свог политичког деловања. Како је Радованов интелектуални и књижевни ауторитет Добрица Ћосић уочио, Република Српска представља прескупу, али јединствену политичку и ратну победу српског народа у другој половини двадестог века, а Радован је несумњиво имао битну улогу у тој победи.