fbpx

Први српски колеџ и владика Висарион Павловић

14/10/2018
Аутор :
Анализе/Историја

Први српски колеџ и владика Висарион Павловић


 

 

Владика Висарион Павловић је био међу првим Србима који је препознао  важност образовања омладине као услова за опстанак и напредак народа у Хабзбуршкој империји. У порти Саборне цркве у Новом Саду 1731. године основао је „Петроварадинску рожденство-богородична школа латинско –словенску“ која ће касније прерасти у Колегијум Висариoна Павловића. Захваљујући далековидом размишљању владике Висариона, Нови Сад је добио темеље да постане центар образовања и учености што ће у будућим вековима дати бројне плодове.

Сам владика био је сведок и учесник великих мука и страдања кроз које је српски народ прошао током  ратова између Аустрије и Турске. Интересатан је податак да је Владика Павловић „ био претпоследњи од песника који су писали на српскословенском“. Бивши даскал манастира Хиландар и Пећке патријаршије, 1730. године постао је архимандрит манастира Крушедола а 1731. године постао је владика Бачки. Владика Висарион, „калуђер старог кова“,међу првим Србима тог тоба препознаје важност образовања омладине као услова за опстанак и напредак народа у земљи апостолских римо-католичких царева.  

„Дошавши у Нови Сад, у коме је већ тада поред Срба , било доста Немаца и Мађара, владика Висарион осетио је још живље потребу, да поред своје резиденције подигне школу, у којој ће се млади Срби учити латинском језику“. Латински језик је био језик науке али и званични језик у Аустријском царству. Стицање вишег образовања једино је било могуће у школама које су водили римокатолици или протестанти. Руски просветитељ Максим Суворов писао је руском Синоду како „знатнејши Срби шаљу своју децу у стране, туђе школем да науче латински , немачки и мађарски“.Са друге стране постајало је дубоко укорењено неповерења Срба према властима због прозелитске акције према православнима, због чега су се тешко одлучивали да дају децу на школовање : „ очеви нису давали своје синове на науке, глупо избегавајући просвету, највише због очувавања одређених постова, мислећи ако они даду сина на науке и пошљу га од куће у какве далеке школе, то, налазећи се тамо, мораће увек јести месо, и због тога бајаги изгубиће веру и закон своих и постаће Немац“.

Због тога је Владика Висарион 1731. године у порти Саборне цркве у Новом Саду,  на месту где се данас налази зграда Гимназије, основао „Петроварадинску рожденство-богородична школа латинско –словенску“. На основу самог назива школе можемо закључити да је „прва Новосадска гимназија отворена на Малу Госпојину 8. септембра“.  Први ректор (управник) гимназије био је Матеј Јеланек (који је по вероисповести највероватније био лутеран) који ће ту дужност вршити следећи дванаест година. Чињеница да је школа већ 1731. године имала свог ректора значила је да имала „више него једног наставника“. У то време људи који су се трудили да засаде семе учености у српском народу доводили су за наставнике и управнике школа православне Русе или протестанте Словаке. Матеј Јеланек је значај за историју српског народа у Царевини по томе што је по жељи владике Павловића превео са латинског на српски језик све Привилегије издате од стране аустријских царева Србима. Историја нам нажалост није оставила пуно података о првом управнику Гимназије „али је његов рад несумњиво морао имати успеха, када је Дионисије Новаковић почетком петог деценија могао мислити да гимназију прошири у Академију“.

Ова  Латинско-словенска школа прошла је свој најуспешнији период постојања за време управе „префекта Дионисија Новаковића од 1739. до 1749.“ Дионисије Новаковић бивши ученик Кијевске духовне академија, у то време јероманах,  предавао је у школи философију и богословију а касније ће постати владика будимски. „Као професор Духовне академије у Новом Саду Новаковић је био необично реван и савестан радник, те је настојао да своме народу омили науку и докаже њезину важност за прогрес човечанства. У том смислу састављено је и једно његово предавање од 8. септембра. 1743. године О похвалах и ползје наук свободних“. Његова књига „ Епитом“, настала на предавањима у Академија, била је најпреписиванија српска књига у 18. веку.

У том периоду „Висарионова латинско словенска школа 1741.-1744. године развила у филозофско-богословску академију“. Датум и чињеница од немале важности за историју Новог Сада и српског образовања. Академија је била позната и под именом „Collegium Vissariono-Pavlovicsianum Petrovaradiniense“ као и под именом „Богоматерње собраније“. „ Њени професори сачињавају доховни збор Успенија Богородице а ученици су „sodales“, млађа браћа конгрегације“.  Секретар  професорске колегије био је, будући бачки владика, јеромонах Арсеније Радивојевић. „Две године се ту тумачио катихисизис, Стари и Нови завет, после чега су слушаоци ишли на парохије или у Кијев да слушају латинска предавања на духовној академији“.

Најбољи познаваоци овог периода развоја Гимназије, Радослав Грујић и Васа Стајић су сагласни у својим истраживањима у вези настанка ове Академије. Владика Висарион одржавао је веома интезивне контакте са Русијом одакле је покушавао је да прибави уџбенике и професоре за своју школу. 1733. године молио је руског посланика при бечком двору „ да се снабде уџбеницима, у којима је велика оскудица; јер је веоравтно да ће Шанац долазити на науке и из других епархија, пошто је оно централно место.“ Сличну молбу је поновио и 17. маја 1739. године када се „обратио руском Св. синоду и тражио за словенски језик једног наставника који би могао подучавати и децу и младиће, а и свештенике његове епархије. Након одласка Дионисија Новаковића из школе њега је на месту наставника и проповедника Новосадске гимназије заменио Рус, Василије Крижановски који  је 1747. године по жељи Висариона Павловића написао мали катихизис за ученике школе.  За Василија Крижановског са сигурношћу можемо рећи да је  био ученик Емануила Козачинског и да је једно време радио као наставник у кијевској Духовној академији.

Из сачуваних извора не можемо тачно утврдити крај рада Висарионовог колеџа али са сигурношћу можемо рећи да је његовим далековидим радом ударен темељ православној гимназији која ће радити у Новом Саду све до 1789. године када ће се утопити у државну краљевску гимназију, цар Јосифа II. Чињеница да је у Новом Саду још половином 18. века радио Колеџ или Духовна академија као да је предодредила даљи историјски развој града као научно просветног центра.

  • Ђорђе Радојчић, Даскал Висарион, Летопис Матице срспке,књига 389, Нови Сад 1962, стр.57
  • исто, стр.57-58
  • Група аутора,Нови Сад, Нови Сад 1963, стр.29
  • Радослав М. Грујић, Прва српска гимназија у Новом Саду : (1731-1775.) Летопису Матице српске,књига 313, Нови Сад 1927, стр. 365
  • Душан Ј.Поповић, Срби у Војводини, књига 2, Нови Сад 1990, стр. 399
  • Група аутора,Нови Сад, Нови Сад 1963, стр.30
  • Р.М. Грујић, нав. дело, стр. 365,
  • исто,
  • Р.М. Грујић, нав. дело, стр. 365,
  • Васа Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, Нови Сад 1949, стр.53
  • Васа Стајић, Културна прегнућа новосадских Срба,Гласник историјског друштва у Новом Саду,књига 6, Сремски Карловци 1933,стр. 104
  • Душан Ј Поповић, Срби у Војводини, књига 2, стр. 382
  • Народна енциклопедија, књига 3, Загреб 1928, стр. 262
  • Р.М.  Грујић, нав. дело, стр. 366
  • Душан Ј Поповић, Срби у Војводини књига 2, стр. 397
  • Васа Стајић, Културна прегнућа новосадких Срба,стр 104
  • Народна енциклопедија, књига 3, Загреб 1928, стр. 100
  • Лазар Чурчић, Исходи и стазе српских књига 18. века, Нови Сад 2006, стр.28
  • Васа Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, стр. 54
  • Група аутора, Нови Сад, стр.30
  • Душан Ј Поповић, Срби у Војводини, књига 2, стр.360
  • Група аутора, Нови Сад , стр. 30
  • Васа Стајић, Културна прегнућа новосадких Срба,стр. 104
  • Група аутора, Нови Сад , стр. 31
  • Васа Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, стр 54.
  • Ђоко Слијепчевић, нав. дело, стр. 75
  • Р.М. Грујић, нав. дело, стр. 370
  • Лазар Чурчић, Исходи и стазе српских књига 18. века, Нови Сад 2006, стр.33

 

Аутор анализе : Петар Ђурђев