Протестантизам – од реформације до рационализације
Термин протестантизам је у употреби од 16. века и дефинише се као широки распон теолошких и социјалних видова организације. Корени протестантизма леже у реформацији Европе, односно у ставовима и побуни већег броја владара, племића и грађана, пре свега немачких држава, који су се у име Лутерове вере побунили против одлука Карла V Хабзбуршког, великог заштитника Свете столице. Протестантизам је у свом зачетку представљао реакцију на одређене појаве унутар Католичке цркве и замишљен је пре свега као покрет који ће реформисати цркву изнутра. Протестантизам је појава, која је са данашње тачке гледишта била неопходна тадашњем друштву, пре свега Западној Европи и као такав је незаустављиво покренуо друштвене процесе који трају до данашњих дана. О тим процесима и појавама ће бити више речи у даљем тексту.
Да бисмо схватили протестантизам, морамо да схватимо околности и догађаје који су претходили самој појави. У Европи средњег века је беснела куга која је свој врхунац доживљавала од 1347. до 1351. године. Због велике смртности коју је сејала црна смрт, а по одређеним проценама реч је о 75 до 200 милиона умрлих, односно трећини тадашње европске популације, многи су веровали да је реч о Божијој казни. У таквој атмосфери, народ је очекивао одговоре од цркве, који су изостали из разлога немогућности рационалног објашњења у датом тренутку, што је резултирало разочарењем у црквене великодостојнике и цркву као институцију.
Такође, у периоду од 1337-1453. године трајао је Стогодишњи рат између Француске и Енглеске, који је битно утицао на начин ратовања и државну организацију. Стогодишњи рат је убрзао процес трансформације Француске из феудалне монархије у централизовану државу, што је подразумевало и централизовану државну благајну. Владарима је било у интересу да се отргну из загрљаја Свете столице, односно да поданике у погледу пореза и намета вежу за себе и државну касу.
На протестантизам је утицао и раскол у западном хришћанству од 1378-1417. године који се пре свега огледао у политичком утицају и борби између римских и француских папа. Такође, за реформацију је од значаја пад Цариграда 1453. године, као и Рат ружа који је окончан 1485. године и који је наговестио велике друштвене промене у Енглеској, које су се огледале у слабљењу моћи племства и јачању других сталежа, пре свега трговачког.
Посматрајући глобалне догађаје, као и декаденцију и раскош папа и осталих верских великодостојника, протестантизам се наметао као логична појава и очекивано решење. Порези за цркву, порези за ратове, порези на колевку и конкубину, као и други намети су само подизали свеопште незадовољство грађана. Заузврат, црква је као одговор на аморално понашање својих поданика давала опрост грехова, односно индулгенцију. Високу цену откупа грехова су могли да плате само највиши слојеви друштва, док сиромашно становништво није видело излаз из животне таме. Из понашања представника цркве стицао се утисак да је само живот клерика битан. Остале професије су биле занемарене. Новац се улагао највише у цркву, црквене поседе и уметност под контролом Свете Столице. Црква је била прилично затворена за обичан народ. Доминирали су ритуали, реликвије, док су мисе служене на латинском језику. Од грађана се захтевало да беспоговорно слушају папу и бискупе на својим територијама. Такво стање у друштву и цркви је било плодно тло за побуну и почетак реформи.
Главни идеолог и покретач реформације је био Мартин Лутер ( 1483-1546 ), вођа, свештеник и професор моралне филозофије. Лутер је један од најфасцинантнијих хришћанских вођа чији су карактер и каријера пуни контраста. Роберт Тјудур Џонс у свом делу „Протестанстска реформација“ је констатовао да је Лутер сељачког порекла, али да се његов глас чуо до кнезова, као и да се залагао за слободу, а да је истовремено годинама био везан за свакодневну рутину. Лутер се пре свега залагао за сузбијање утицаја Свете Столице, враћање морала у свакодневни живот и елиминисање института индулгенције. Посебан акценат је стављен на образовање, као и на социјалну помоћ нижим слојевима друштва. Манастири су се затварали, а њихова имовина се користила за опште добро. На тај начин утицај бискупа се смањивао и више није било потребно постојање свештеника који би био посредник између верника и Бога. Такође, склапани су савези са локалним владарима, јер су се интереси власти и цркве преплитали. Верници су се подстицали да се окрећу свом дому, породици, личном усавршавању и сопственом раду. Оно што је представљало прекретницу јесте превођење и штампање Светог писма на народне језике. На тај начин, Свето писмо је постало разумљивије и доступније ширим масама. На тај начин веру су могли да тумаче и лаици. На далеком и изолованом Исланду, прва књига која је штампана на исландском језику управо је била Свето писмо.
Захвалност за брзо ширење по европском континенту, а касније и ван граница Европе, протестантизам дугује проповедању. Проповедање је представљало нову форму излагања Светог писма. Свака проповед је имала за циљ да приближи лаику веру и да пробуди у њему одређене емоције. Значај проповедања и утицај проповедника у одређеним друштвима се задржао до данашњих дана. Најбољи пример у данашњици јесте утицај евангелистичких проповедника на припаднике евангелистичке заједнице у Сједињеним америчким државама. Припадници евангелистичке заједнице представљају бирачко тело које је традиционално наклоњено Републиканацима у Сједињеним Америчким Државама и чине 17 % америчке популације. Колики је значај проповедања у Сједињеним државама видимо у постојању телевизијских канала који по читав дан преносе проповеди.
Можемо да закључимо да је Реформација утабала пут протестантизму, који је даље створио предуслове за индустријску револуцију и развој капитализма. Велики Макс Вебер је у свом делу „Протестантска етика и дух капитализма“ извео закључак да је астетски протестантизам био један од главних фактора повезаних са успоном капитализма, бирократијом и рационално-правном државом-нацијом. Протестантизам нема толики значај у духовном смислу, колико је његов значај у друштвеном и цивилизацијском смислу. Протестантизам је решавао културне, образовне, социјалне и економске проблеме, а у исто време је породицу, човекову слободну вољу и државу као ауторитет ставио на пиједестал.