fbpx

Претпоставке за велику стратегију НР Кине у XXI веку

28/12/2020
Аутор :
Анализе

Иако не постоји јавно доступан документ те врсте, обриси дугорочних стратегијских планова Народне Републике Кине у XXI веку се могу уочити у излагањима највиших државних и партијских званичника Кине, као и кроз анализу образаца деловања Пекинга у претходним годинама. Мора се пре свега узети у обзир излагање председника НР Кине и генералног секретара Комунистичке партије (КПК) Кине Си Ђинпинга на 19. Конгресу КПК одржаном с јесени 2017. године, у којем наводи начелне циљеве развоја државе у наредних 30 година, односно до специфично одабраног датума стогодишњице победе комунистичке револуције. У поменутом говору председник Кине као превасходни циљ наводи тежњу да до 2050. године Кина постане “умерено просперитетно друштво”, што представља конфучијански идеал функционалног друштва којим доминира средња класа, а који је у модерном добу као дугорочни циљ кандидовао још Денг Сјаопинг концем 70-их година прошлог века. У последњим годинама, као својеврсни синоним разумљив и атрактиван широј међународној јавности, Си Ђинпинг често тај идеал назива и “кинеским сном”. Мада у сразмерно опширном излагању ипак није било простора за детаљнију елаборацију, председник Си наводи и начелни динамички оквир за реализацију задатих циљева, те сходно томе поставља три групе циљева: прву, која се има достићи у периоду од самог 19. Конгреса до 2020. године и која подразумева пуну реализацију задатака који произилазе из програмских докумената усвојених на претходним заседањима највишег органа КПК; другу, која обухвата петнаестогодишњи период од 2020. до 2035. године и подразумева даљу модернизацију, смањење неједнакости, достизање лидерске улоге у сфери иновација, јачање меке моћи, те у

Након четврт века које су карактерисали смењивост руководства и колективно руковођење, „Средишње царство“је у лику председника НР Кине и генералног секретара КПК Си Ђинпинга поново добило снажног и неприкосновеног владара

напређење заштите животне средине; и трећу, чија је реализација планирана у периоду од 2035. до 2050. године и обухвата достизање заједничког просперитета за све грађане, “нових висина” у свим димензијама материјалног, политичког, културног, етичког, социјал

ног и еколошког напретка, као и позиционирање Кине на место глобалног лидера у категоријама укупне националне моћи и међународног утицаја[1].

Уколико би овако амбициозно постављени циљеви били уистину реализовани, НР Кина би половином овог века постала глобално доминантна сила. Међутим, не би требало сметнути са ума и бројна ограничења, чије ће превладавање извесно представљати велики изазов за државно и партијско руководство у Пекингу у годинама које долазе. Та ограничења свакако постоје како на геостратегијском, тако и на плану економије, успостављања примата у домену високих технологија и снажења меке моћи. Реалистични поглед на геостратегијски положај НР Кине открива да би основни приоритет руководства морало бити очување пуне доминације КП Кине над свим друштвено-политичким токовима, укључујући ту пре свега оружане снаге, што ни председник Си није пропустио да нагласи у претходно поменутом излагању. Осим тога, нужно је даље снажење централизованог управљања језгром државе и одржавање стабилности у рубним подручјима, на којима живе припадници етничких мањина, те заштита интегритета државних граница, укључујући и поморске делинеације, уз позитивно разрешење спорова око суверенитета у блиским морима и очување постојећих поморских рута[2].

Држећи се за почетак геостратегије, мора се уочити да упркос интензивном унапређењу капацитета оружаних снага, не постоје претпоставке да НР Кина у посматраном периоду уистину по критеријумима војне моће претекне Сједињене Америчке Државе. Но, са друге стране Пекинг се већ ранијим развојем нуклеарне тријаде у великој мери осигурао од потенцијалне директне агресије, а брза и масовна производња војних бродова, као и софистицираних балистичких ракета отвара званичном Пекингу перспективу за успостављање доминације над блиским морима. С тим у виду, потврда суверенитета Кине над Јужним кинеским морем, у складу са “линијом девет цртица”, уз изградњу војних база на вештачки креираним острвима, делује као реално достижан циљ, док би повратак суверенитета над побуњеном провинцијом Тајван представљао премију. Власти међународно неопризнате Републике Кине које ефективно контролишу територију кинеске провинције Тајван (али и низ мањих острва која се налазе уз саму обалу континенталне Кине) се налазе испод сигурносног кишобрана САД, што драстично отежава и вероватно онемогућава било какву унилатералну војну акцију Пекинга са циљем успостављања пуног суверенитета, али је евидентна промена реторике унутар државног и партијског врха, у којој се све чешће из уобичајене синтагме о “мирном уједињењу” избацује први део, што имплицира и могућност примене других метода[3]. Оваква измена реторике би могла бити условљена уочљивим променама унутар јавног мњења на Тајвану, које последњих година све више нагиње независности острва[4], а чак је и националистичка партија Коумитанг, која jе још од времена Чанг Кајшека заговарала јединство Кине, али разуме се под сопственом доминацијом, своје позиције приближила индепендистичким идејама. Иако се властима НР Кине не жури са реализацијом реунификације и до сада су показивале отвореност за унапређење економских и културних веза са властима у Тајпеју, формално проглашење независности Тајвана би представљало прелазак преко црвене линије којим би се створиле претпоставке за оружану интервенцију Пекинга. На самом Тајвану постоји висока доза страховања од таквог исхода[5], те се стога свака влада још од 90-их година прошлог века углавном држи очувања политичког статуса кво.

Тзв. „Линија девет цртица“ представља пројекцију кинеског суверенитета над целокупним подручјем Јужног кинеског мора. Будући да пројекција вуче корене још из 1947. г, право на спорно подручје до данас полажу власти НР Кине, али и власти међународно непризнате Републике Кине које контролишу одметнуту провинцију Тајван

Посматрано из перспективе демографског срца Кине, које се налази у сливу великих река и у приобалном појасу, нужно је очување стратегијске територијалне дубине, односно пуне контроле над слабо насељеним пограничним подручјима, на којима неретко постоји значајно присуство етничких мањина, као што је то случај са провинцијом Синђијанг, где сепаратистички покрети уживају мање или више отворену подршку геополитичких ривала НР Кине. Надаље, изван сопствених граница Пекинг се у већем броју суочава са ривалски или чак антагонистички постављеним суседима, него ли са партнерима. Геостратешки излаз ка Пацифику је за Пекинг запречен низом острвских ланаца које се налазе под контролом Вашингтона и његових савезника као што су Јапан, Јужна Кореја, Филипини, па и Аустралија посматрано на ширем плану. Слично томе, Вијетнам, комунистичка држава која припада синичкој цивилизацији[6] и која је претрпела милионске жртве у рату против САД, се последњих година из страха од кинеске доминације све више везује уз Вашингтон, чиме се заоштрава конфликт у Јужном кинеском мору и стварају претпоставке за могуће угрожавање приступа Кине Индијском океану кроз Малајски мореуз, у сарадњи са другим регионалним актерима. У стратегијама окруживања Кине које се спроводе из Вашингтона, све значајнија улога се даје многољудној Индији, па се стога у последње време и регион Источне Азије или Западног Пацифика у САД све чешће назива Индо-пацифичком зоном, чији се обухват простире од Карачија до Камчатке. Иако данас стратегијски капацитети Делхија нису велики у поређењу са Пекингом, посматрано на дужи рок Индија би сходно својим нереализованим потенцијалима могла представљати озбиљног макро-регионалног ривала Кини. Управо због подозрења које влада у односима са Индијом, али и због несигурности приступа Малајском мореузу, Пекинг све интензивније развија сарадњу са Пакистаном, за кoји се већ може рећи да представља најважнијег регионалног савезника Кине. Изградња брзих железничких и друмских веза преко тешко приступачног масива Каракорума представља можда и најважнији пројекат у склопу кинеског мега-пројекта Појас и пут, јер ће на тај начин Пекинг преко територије Пакистана отворити сигурну руту ка Индијском океану и даље у правцу Блиског истока, са којег Кина увози значајне количине енергената, а Пекинг је још од раније преузео власништво над пакистанском луком Гвадар. Сагледавајући даље кинеско суседство кретањем у правцу казаљке на сату, наилази се на низ држава Централне Азије, као и на Монголију, што су све државе у којима Кина има отворен простор за пројекцију сопственог економског присуства, али чији су капацитети сразмерно мали и потребно је у најмању руку више деценија да би се уз велика новчана улагања њихови потенцијали активирали. На крају, једини копнени сусед на источним границама Кине сигурно представља велику главобољу за стратеге у Пекингу. Иако, наиме, између Северне Кореје и Кине нема отворених политичких питања, а званични Пјонгјанг сматра Пекинг својим драгоценим савезником, сама Кина нема превише разлога за задовољство политиком режима у Северној Кореји. Док с једне стране територија Северне Кореје представља корисну тампон зону која Кину раздваја од Јужне Кореје и Јапана, са друге стране режим у Пјонгјангу својим често непредвидивим понашањем и одбијањем денуклеаризације даје повода за трајно присуство америчких трупа у Јужној Кореји, па донекле и у Јапану, што Пекинг сасвим разложно сматра претњом. На концу, преостаје питање стварних перспектива за развој односа Кине са својим најмоћнијим суседом. Иако на први поглед стварање осовине која би обухватила руску војну моћ и кинеску економију делује као добитна комбинација, улазак у такав асиметричан савез не би био у најбољем интересу Москве и вероватно на дужи рок представља тек секундарну опцију на коју ће Русија бити принуђена уколико се настави агресивно понашање западних сила према њој. Осим тога, огромна пространства Сибира на којима се интензивно смањује ионако мали број становника већ се налазе под демографским притиском илегалних кинеских насељеника и није тешко замислити сценарио у којем би се негде током XXI века између Пекинга и Москве могло отворити питање контроле над делом тог простора.

Поред самог Тајвана, власти непризнате Републике Кине контролишу и низ острва које се налазе са друге стране Тајванског мореуза. Највеће од њих, острво Кинмен, има популацију од преко 150.000 људи
Стратешка сарадња са Пакистаном обезбеђује НР Кини геополитички излаз на Индијски океан. Укупан износ кинеских инвестиција у развој саобраћајне и енергетске инфраструктуре Пакистана премашио је 62 милијарде долара.

Од свих уобичајено разматраних параметара моћи, НР Кина несумњиво постиже најбоље резултате на пољу економије. Посматрајући период од 1979. до 2018. године, Кина је успевала да удвостручи обим своје економије сваких осам година, уз просечну стопу раста од близу 10 процената. Међутим, већ концем претходне деценије постаје приметан тренд успоравања стопе привредног раста, која и даље достиже значајних 6%, али је далеко од рецимо 14% колико је била у 2007. години. По прогнозама водећих светских финансијских институција, успоравање кинеског раста ће се наставити и у наредној деценији, у којој ће просечан раст кинеског бруто домаћег производа износити 4,6%, а могао би бити још и нижи у случају заоштравања трговинских ратова са САД[7]. Један од основних фактора који условљава ово успоравање привредног раста јесте смањење расположиве радне снаге, што произилази из општих демографских трендова којима је Кина изложена. Као последица деценијама примењиване “политике једног детета”, али и других фактора попут процеса урбанизације, те унапређења образовања, успостављени су иреверзибилни демографски трендови опадања броја становника. Уз просечну стопу фертилитета која по званичним подацима износи свега 1,2 чак и у случају да се она значајно увећа и премаши 1,4 живорођене деце по жени у фертилном добу, укупна популација НР Кине би се до краја века могла практично преполовити на 750 милиона житеља. Такви трендови ће за последицу имати то да ће до 2040. године четвртину становништва НР Кине чинити пензионери, а да ће до 2050. просечна старост становника бити 50 година. Но, уколико би просечна стопа рађања пала на 1,0 или чак ниже, што је већ случај у Сингапуру, Хонг Конгу и великим кинеским градовима попут Пекинга и Шангаја, укупан број становника НР Кине би до краја века пао на свега 560 милиона, не много више од претпостављеног број становника САД у том моменту[8].

Бруто домаћи производ НР Кине је у претходним деценијама вртоглаво растао. Тако високе стопе привредног раста неће бити достижне у XXI веку, али далеко од тога да се Пекинг суочава са опасношћу од економске стагнације

Још једна битна димензија моћи, од које ће у значајно зависити капацитети за реализацију амбициозних планова државно-партијског руководства у Пекингу јесте и овладавање високим технологијама. Не чуди стога што се већ данас један од најоштријих сукоба САД и НР Кине одвија на плану развоја и имплементације мрежа за пренос података пете генерације. Заузевши испрва позицију снабдевача јефтином робом широке потрошње, кинески произвођачи су временом овладавали технологијама које су омогућиле израду артикала вишег нивоа софистикације, што је барем делом била последица распрострањене “шанзаи културе” копирања и кривотворења, без стриктних правила о поштовању интелектуалне својине прописаних са државног нивоа. Посматрано на дужи рок, капацитети НР Кине да израсте у велику силу на пољу геотехнологије зависиће од успеха у даљем развоју образовања и иновација, као и од тога хоће ли успети да задржи кохорте талентованих истраживача на својим универзитетима и институтима. Иако се први кинески универзитет налази тек на 29. месту престижне Шангајске листе, а испред њега се налази чак 20 универзитета из САД, четири из Велике Британије, те по један из Француске, Швајцарске, Канаде и Јапана[9], постоје и одређени показатељи по којима НР Кина има основане претпоставке за напредак на овом пољу. Наиме, ма колико неозбиљно деловало на први поглед, веома су индикативни подаци до којих се дошло студијом коју је угледна истраживачка кућа Херис (Harris Poll) спровела 2019. за потребе компаније Лего (Lego). Тим је истраживањем, наиме, обухваћено 3.000 деце старости од 8 до 12 година из САД, Велике Британије и НР Кине, којима је постављено класично питање чиме би желели да се баве кад одрасту, уз понуђену листу атрактивних занимања. Деца из Велике Британије и САД су се већином определила за “занимање” влогера/јутјубера, док су деца из Кине надмоћном, натполовичном већином оптирала за то да постану астронаути[10]. Сходно тим резултатима, није тешко закључити у којој од три државе постоје највећи потенцијали за развој науке и техничке културе.

Ниједан од кинеских универзитета није рангиран међу првих 20 на планети, док се у првих стотину светских универзитета на престижној Шангајској листи налази свега шест из НР Кине

 

Резултати наведеног истраживања стоје у тесној вези са још једним фактором моћи, а то су креативни потенцијали друштва, његова виталност и степен кохезије. Упркос поменутим демографским трендовима старења, који ће тек доћи до пуног изражаја у наредним деценијама, кинеско друштво показује знакове виталности. Веома су корисна запажања француског политиколога Доминика Мојсија, који оцењује да се “нада преселила са Запада на Исток”, те да данас у Кини, као и у још неких државама Азије, управо нада представља доминантну друштвену емоцију, док је у највећем делу држава развијеног запада укључујући и САД то страх[11]. Наравно, мора се имати у виду и изложеност Кинеза, превасходно млађе животне доби утицајима глобализације, који би могли деловати на измену друштвене свести, али дубок историјски темељ и огромне разлике у односу на англо-саксонску културу чине Кинезе знатно отпорнијим на процесе акултурације него ли многе друге народе. Иако многи указују на потенцијалну неадекватност суштински једнопартијског, комунистичког државног уређења привредном моделу који је примарно тржишно оријентисан и процењују да би евидентни пораст животног стандарда становништва могао довести по захтева за тзв. демократизацијом и укидањем политичког монопола КПК, па и до озбиљнијих сепаратистичких тенденција[12], за сада не постоје јасније назнаке да се државно-партијско руководство са таквим изазовима заиста суочава. Штавише, једна од првих политиколошких студија посвећена ефектима кризе изазване пандемијом корона вируса, наводи да успех појединих држава у превладавању кризе не зависи толико од богатства, нити од модела друштвеног уређења, већ превасходно од степења узајамности и поверења између становништва и државног руководства, те да је управо то издвојило НР Кину као једну од најуспешнијих држава[13].

На самом крају, успех у достизању амбициозно постављених циљева државно-партијског руководства НР Кине неће зависити искључиво од деловања самих Кинеза, већ у значајној мери и од тога какву ће политику спрам Пекинга водити други важни међународни актери, а пре свега САД као једина постојећа светска суперсила. Односе Вашингтона и Пекинга је нужни сагледавати у кључу тзв. Тукидидове замке, у којој етаблирана, доминантна сила не може мирно да посматра успон силе изазивача и по природи ствари настоји да тај успон осујети, а бројни примери из историје нас уче томе да у таквим околностима хегемонска сила неретко посеже и за ратом. С тим у виду, за очекивати је да у наредним деценијама сведочимо интензивним обрачунима САД и Кине на плану међународне трговине, те борби за утицај у појединим деловима света, али се не може у потпуности искључити ни могућност војног сукоба. Некадашњи командант америчких копнених снага у Европи генерал Фредерик “Бен” Хоџис процењује да постоји велика вероватноћа оружаног сукоба САД и НР Кине до почетка 30-их овог века[14]. То се у извесној мери поклапа са проценама других аутора, који говоре о томе да би успоравање брзине привредног раста Кине, уз друге већ наведене изазове пред којима се Пекинг налази, могло на дужи рок да обузда експанзију Средишњег царства, те да доведе до новог равнотежног стања на глобалном плану, које би могло бити стабилно попут периода Хладног рата у другој половини XX века. Међутим, пре него што се таква равнотежа успостави, следи период у којем ће постојати изражена опасност од оружаног сукоба два велика транс-пацифичка ривала[15].

Индо-пацифичка команда оружаних снага САД располаже ефективом коју чини 375.000 људи, преко 200 бродова укључујући и пет група носача авиона, те близу 2.500 борбених летелица. Периодично спровођење тзв. мисија слободне пловидбе кроз Јужно кинеско море по правилу подиже сигурносне тензије у региону

Све у свему, није нимало лако изнети коначну оцену о томе какве су претпоставке за реализацију велике стратегије НР Кине у XXI веку, имајући у виду изразито удаљен хоризонт предвиђања. Како то популарни математичар и филозоф Насим Николас Талеб увиђа, “повећана комплексност света је умањила корист од наше способности израде модела и предвиђања – што указује на све већу улогу непредвидивог”[16]. Ипак, морају се узети у обзир изванредни резултати које је НР Кина остварила у претходним деценијама, а који дају на кредибилности плановима за ново време. Узмимо за пример само то да је Пекинг за свега 35 година елиминисао сиромаштво. Коришћењем универзалног мерила који стопу апсолутног сиромаштва поставља испод лествице од 1,9$ расположивих појединцу на дневном нивоу, Кина је удео сиромашног становништва у популацији свела са 88% у 1981. на 0.5% у 2016. години[17]. С тим у виду, достизање идеала “умерено просперитетног друштва” до 2050. године не делује нимало нереално. Но, враћајући се на излагање председника Сија на 19. Конгресу КПК и изложену визију развоја Кине до половине XXI века, управо недовољна одређеност у формулацијама циљева, те одсуство јасније постављених индикатора успеха, оставља простор за то да сваки видљивији напредак којег ће свакако у наредне три деценије бити, буде представљен као пуна реализација циљева које је поставио трећи лидер партије чија је мисао унета у устав КПК. Да ли ће притом НР Кина заиста у XXI веку преузети примат на глобалном плану у складу са свим посматраним параметрима моћи, превазилази разумне оквире могућег предвиђања и боље је уздржати се од покушаја давања иоле егзактнијег одговора на то питање.

 

 

  1. http://www.xinhuanet.com/english/download/Xi_Jinping’s_report_at_19th_CPC_National_Congress.pdf
  2. https://warontherocks.com/2019/10/make-china-great-again-xis-truly-grand-strategy/
  3. https://www.foreignaffairs.com/articles/east-asia/2020-07-08/taiwan-next-hong-kong
  4. https://www.taiwannews.com.tw/en/news/3951560
  5. https://www.taiwannews.com.tw/en/news/4034891
  6. Семјуел Хантигтон, Сукоб цивилизација, Подгорица – Бања Лука, 2000, стр. 48.
  7. https://www.spglobal.com/marketintelligence/en/news-insights/trending/gofxsdup_3v7m-h94c0i6g2
  8. Darrel Bricker, John Ibbitson, Empty Planet: The Shock of Global Population Decline, London, 2009, стр. 163.
  9. http://www.shanghairanking.com/ARWU2020.html
  10. https://www.businessinsider.com/american-kids-youtube-star-astronauts-survey-2019-7
  11. Доминик Мојси, Геополитика емоција, Београд, 2012.
  12. Бранко Милановић, Глобална неједнакост, Нови Сад, 2016, стр. 143-6.
  13. Ivan Krastev, Is It Tomorrow Yet?: Paradoxes of the Pandemic, London, 2020.
  14. https://www.businessinsider.com/ben-hodges-us-army-europe-chief-likelihood-of-war-with-china-15-years-2018-10
  15. https://www.foreignaffairs.com/articles/united-states/2020-12-17/competition-china-could-be-short-and-sharp
  16. Насим Николас Талеб, Црни лабуд: утицај крајње невероватних збивања, Смедерево, 2017, стр. 134.
  17. https://data.worldbank.org/indicator/SI.POV.DDAY?locations=CN