Преглед дешавања на подручју Блиског истока у првој половини јануара 2019.

У ЗНАКУ НОВЕ АМЕРИЧКЕ ПОЛИТИКЕ – Блиски исток у првој половини јануара 2019.

Сирија

Почетак године у Сирији су обележила дешавања настала као последица објаве америчког председника Доналда Трампа од 19. децембра 2018. о потпуном повлачењу свих америчких трупа са територије ове ратом разорене државе. Иако се у први мах очекивало да ће то повлачење бити веома брзо, поготово имајући у виду да је дипломатско особље Сједињених Америчких Држава евакуисано са севера Сирије у року од 24 сата, каснијим тумачењима је рок за повлачење војника продужен на 60-100 дана, а потом и на пуна четири месеца.

План америчког председника Трампа, иако конзистентан са општим правцем његове спољне политике, сусрео се са значајним отпором у Вашингтону^[1] , а критике су дошле из два угла. Прва група критика сеодносила на то да би повлачење америчких трупамогло довести до оживљавања активности тзв. Исламскедржаве на подручју североистока Сирија, па и до њиховог заузимања значајног дела територје коју су раније контролисали. Осим тога, повлачење америчке војске би оставило на цедилу њихове дугогодишње савезнике из курдских Јединица за заштиту народа (YPG), које званична Анкара сматра интегралним делом терористичке Радничке партије Курдистана (PKK). Таквом уверењу су допринеле нимало скривене амбиције Турске, чији званичници су последњих седмица листом отворено најављивали нову интервенцију сопствених снага на североистоку Сирије. Стога се, сасвим очекивано, најинтензивнија дипломатска комуникација крајем децембра и почетком јануара месеца водила на релацији Вашингтон-Анкара.

Односи две НАТО савезнице, иначе оптерећени бројним проблемима годинама уназад^[2] , нашли су се пред великим изазовом, који је најбоље осликала посета саветника америчког председника за националну безбедност Џона Болтона Турској 8. јануара. Иако је један од најближих сарадника Доналда Трампа дошао тог дана у Анкару, турски председник Ердоган је одбио да га прими, већ је то учинила делегација коју су сачињавали портпарол председника Турске Ибрахим Калин и неколико заменика министара. Овакав дипломатски шамар председник Турске је упутио Вашингтону очигледно незадовољан „нон-пејпером“ са планом од пет тачака који је Џон Болтон донео са собом, а који је између осталог садржао захтеве САД да Турска заштити припаднике YPG након америчког повлачења. У медијима су се појавили и извештаји по којима је Болтон у разговорима чак упозорио да ће повлачење америчких снага бити условљено давањем таквих гаранција од стране Анкаре. Осим Ердогановог одбијања да се уопште састане са Болтоном, одговор Турске је убрзо стигао у виду захтева да САД по повлачењу својих снага са севера Сирије, а за шта неће бити потребно више од 120 дана, преда својих 16 војних база на том подручју Турској или да их уништи, како не би прешле у руке YPG. Битно је напоменути да је једна од Болтонових порука, по сазнањима медија, била и то да ће у сваком случају из плана повлачења до даљњег бити изузета стратешки важна база Ал-Танф, на граници Сирије и Ирака, која се налази изван подручја на североистоку Сирије, за који је Турска заинтересована.

Свега два дана након Болтонове посете, турски министар спољних послова Мевлут Чавашоглу је изјавио да ће Турска сасвим сигурно спровести своју операцију противу YPG на североистоку Сирије, чак и у случају да повлачење америчких трупа буде отказано услед „смешних изговора“ о турском масакру на Курдима. Конфликт две савезнице је свој епилог, барем у овој фази, добио серијом твитова Доналда Трампа од 13. јануара, у којима је оштро запретио Анкари да ће се суочити са економском девастацијом у случају да покрене напад на Курде у Сирији, али је у исто време предложио и формирање сигурносне зоне дубине 20 миља (32 км) од турске границе, коју би контролисале турске оружане снаге. Овакво решење у доброј мери коинцидира са жељама Анкаре, које је штампа у Турској први пут изнела још пре безмало пет година, тако да се може рећи како је Анкара још једном успела да извуче значајну корист из опасне игре нерава са својим јачим савезником.

Остаје наравно да се види у ком року и у којој мери ће овакав план бити имплементиран на терену, односно хоће ли сиријски Курди и њихова YPG имати на располагању било какав механизам којим би такав аранжман САД и Турске осујетила. Политички представници Курда су до сада повукли само једна значајан потез упућивањем позива властима у Дамаску да их заштити од агресије Турске, али је мало вероватно да би режим Башара ел Асада улазио у авантуру сукоба са Анкаром, поготово имајући у вису то да му наруку иду политички аранжмани који Турска, Иран и Русија договарају у тзв. Формату из Астане. Са друге стране, сасвим је могуће да након повлачења меричких снага са североистока Сирије и формирања турске сигурносне зоне у северном делу овог подручја, влада у Дамаску преузме контролу над делом простора који тренутно контролише YPG, превасходно градовима у којима доминира арапско становништво.

Поред дешавања проистеклих из одлуке Доналда Трампа да повуче америчке трупе са североистока Сирије, до значајних промена је почетком јануара дошло и на северозападу ове држава, у провинцији Идлиб. Наиме, ова провинција представља последње упориште побуњеника, у које су последњих година трансферисани припадници свих наоружаних група које су по споразумима са владом у Дамаску напуштале територијалне енклаве у другим деловима Сирије. Тако се током 2018. на релативно малом подручју ове провинције нашло више десетина хиљада бораца из различитих, идеолошки веома разнородних фракција, које су неретко улазиле и у међусобне оружане сукобе, а једино их је обједињавало заједничко непријатељство према влади Башара ел Асада. Појединачно гледано, највећи део територије је контролисала радикална џихадистичка група Хајат Тахрир Ал-Шам (HTS)^[3], наследник злогласног Нусра Фронта, некадашњег огранка Ал-Каиде у Сирији.

Влада у Дамаску није желела да толерише овакво стање и у септембру 2018. је уз помоћ својих савезника из Русије и Ирана припремила опсежну офанзиву, којом би елиминисала то последње велико подручје државе под контролом побуњеника. Међутим, офанзива је у последњи час заустављена посредовањем Русије и Турске, која се поставила као заштитница побуњеника, те на себе преузела обавезу да у разумном року механизмима које има на располагању доведе до диференцијације међу побуњеницима и на тај начин елиминише пресудни утицај HTS на терену.

Првих дана јануара, међутим, дошло је до опште офанзиве снага HTS на више праваца у оквиру провинције Идлиб, којом је скршен војни и политички отпор преосталих мањих фракција на подручју Идлиба, а читаво подручје потпуло под доминацију радикалних џихадиста. Ово се може сматрати и неуспехом турске политике на овом подручју, као и обавеза које је преузела према Моксви и Дамаску. Стога се у непосредној будућности може очекивати нова војна ескалација у провинцији Идлиб, било да се ради о офанзиви Дамаска или пак интервенцији Турске унутар подручја за које је преузела својеврсну одговорност.

Египат

На Бадњи дан, 6. Јануара 2019. египатски предсендик Абдел Фатах Ал-Сиси свечано је отворио највећу хришћанску богомољу у тој земљи, али и на целом Блиском истоку. Коптски Храм рођења Христовог се налази у Новој административној престоници Египта и може да прими чак 8.000 верника, а свечаном отварању су поред поглавара коптске цркве Папе Тавардоса II присуствовали и председник Палестине Махмуд Абас, као и председавајући Арапском Лигом Ахмед Абдул Геит. Изградњу богомоље која ће служити Коптима, најбројнијој хришћанској заједници на Блиском истоку, који чине око 15% од готово 100 милиона житеља Египта, поздравио је и амерички председник Доналд Трамп. Истога дана је у том граду отворена и џамија Ал-Фатах Ал-Алем, која ће моћи да прими 15.000 верника и друга је по величини на свету, одмах након Велике џамије у Меки.

Пројекат изградње Нове административне престонице, града који још увек није добио своје званично име, египатске власти су отпочеле почетком 2015. године, са намером да растерете пренасељени Каиро, у којем живи преко 20 милиона људи. Нова престоница је лоцирана 45 километара источно од Каира, на пола пута до луке Суец. По плановима египатских власти, нова престоница ће служити као административни и финансијски центар државе, а амбициозни пројекти обухватају изградњу бројних споменика, вештачких језера, угоститељских и верских објеката, као и парка по површини два пута већег од њујоршког Централ парка. Селидба дела државних институција би могла почети већ крајем ове године, док се завршетак читавог пројекта, процењене вредности од 45 милијарди долара, очекује до 2022. године. По завршетку изградње, Нова административна престоница би требало да постане дом за пет до седам милиона људи.

На самом почетку, реализација овог мега-пројекта је поверена компанији из Уједињених Арапских Емирата на чијем челу се налази Мухамед Алабар, али већ концем 2015. реализацију пројкета су преузлеле кинеске грађевинске компаније, док део посла у области инфраструктуре обављају египатске компаније, уз подршку армије.

Израел

Сам крај 2018. и почетак нове 2019. године у Израелу је обележен крупним политичким турбуленцијама. Наиме, владајућа коалиција коју предводи десно оријентисана партија Ликуд на чијем челу се налази премијер Израела Банјамин Нетанјаху, саопштила је 24. децембра да је постигнут договор о одржавању ванредних парламентарних избора 9. априла 2019, седам месеци пре редовног рока. Непосредни повод за расписивање ванредних избора била је одлука министра одбране Авигдора Либермана да поднесе оставку незадовољан недовољно оштром реакцијом владе према терористима Хамаса у Појасу Газе, коју је следила својврсна уцена министра образовања Нафтали Бенета, са захтевом да њему буде поверен ресор одбране. Поред тога, стални извор политичких тензија представља проблем изузећа ученика ултра-ортодоксних школа од служења војног рока, а половична решења Нетанјахуове владе (наставак изузећа са ученике са добрим успехом) нису успела да задовоље блок религиозних партија које му традиционално пружају подршку, нити критичаре из секуларне опозиције, првенствено партију Јеш Атид, коју предводи Јаир Лапид^[4]. Коначно, сам Нетанјаху се налази на мети више темељних истрага државног тужилаштва, а прва оптужница за корупцију је већ подигнута противу његове супруге Саре. По неким тумачењима, убрзавање избора за више од пола године може представљати и маневар самог премијера, који тиме жели да предупреди подизање правоснажних оптужница против, односно њихово објављивање пре парламентарних избора.

Сасвим ненадано, већ 1. јануара је дошло до распада леве коалиције Ционистичка Унија, када је у живом телевизијском наступу своју одлуку о иступању из коалиције саопштио лидер Лабуристичке партије Ави Габај. Лабуристичка партија је представљала окосницу коалиције, мада је парламентарни лидер Ционистичке Уније, а тиме и целокупне лево-либералне опозиције, била председница далеко малобројније партије Хатнуа и бивша министарка спољних послова Ципи Ливни, будући да лидер Лабуриста Ави Габај није имао посланички мандат.

Све то је увело политичку сцену Израела у прилично конфузно стање, будући да се током децембра распала и религиозна партија Јеврејски Дом, а помињани министар Нафтали Бенет са својом фракцијом формирао нову странку под именом Нова Десница. Такође, свега неколико дана након одлуке о заказивању ванредних избора, своју центристичку Партију Израелске Отпорности је регистровао и веома популарни бивши начелник генералштаба Бени Ганц.

Истраживања популарности политичких странака, која се у Израелу објављују готово свакодневно, указују да оваква конфузија иде наруку Бенјамину Нетјанахуу и његовој партији Ликуд, која би могла да понови резултат са претходних избора, па и да га побољша. Наравно, све под условом да државно тужилаштво не заврши текуће истражне радње и не подигне оптужнице против премијера пре 9. априла, што би сасвим сигурно закомпликовало његов положај. По поменутим сондажама, Ликуд би на априлским изборима могао рачунати на 25 до 32 од укупно 120 места у Кнесету (тренутно има 30), а скупа са својим традиционалним коалиционим партнерима са религиозне деснице на 52 до 62 мандата. Задруго место ће се по свему судећи борити нова партија Бенија Ганца чији резултат се пројектује на 11 до 15 мандата и центристичка партија Јеш Атид Јаира Лапида са 10 до 17 места у новом сазиву Кнесета.

Стандардно добар резултат би могла остварири и Уједињена Листа која окупља партије израелских Арапа (12 мандата у садашњем сазиву), међутим једна од коалиционих странака Таал је 8. јануара донела одлуку о напуштању савеза, што ће несумњиво утицати на прерасподелу гласова унутар арапског корпуса. Коначно, Лабуристичка партија, сада већ изван оквира Ционистичке Уније, по истраживањима јавног мњења може рачунати на 7 до 10 мандата, али и на блиску сарадњу са новом странком Бенија Ганца, за шта се руководство Лабуриста залаже.

Палестина

Палестинске власти^[5] (са садиштем у Рамали на Западној обали) донеле су 6. јануара 2019. одлуку да затворе гранични прелаз Рафа између Појаса Газе и Египта, чиме је додатно отежан живот Палестинцима у територијално мањој конституенти њихове делимично признате државе.

Појас Газе се од 2007. налази под пуном контролом радикланог исламистичког покрета Хамас, који је победио на парламентарним изборима одржаним 2006, али није успео да преузме контролу над институцијама власти на Западној обали, док је Појас Газе ставио под своју контролу тек након краткотрајног оружаног сукоба са ривалским Фатахом, који је на том подручју предводио Мухамед Дахлан.

Будући да палестинска власт у Рамали, којом доминара Махмуд Абас са својим ПЛО/Фатахом, има далеко већи легитимитет у међународним оквирима, 2017. је направљен комплексан аранжман по којем ће гранични прелаз између Појаса Газе и Египта контролисати власти из Рамале, које признаје званични Каиро. У пракси је то значило да би Палестинац из Газе, који би желео да пређе у Египат, морао прво да прође интерни контролни пункт Хамаса, потом контролу званичних органа Палестинске самоуправе, а затим и Египта, што је било изузетно мукотрпно и временски оптерећујуће. Променљива динамика у четвороуглу Фатаха, Хамаса, Израела и Египта је доводила до честих затварања граничног прелаза Рафа у годинама које су претходиле споразуму из 2017, а промет људи и робе путем њега барем делимично ублажава хуманитарну катастрофу која на том подручју континуирано траје.

Власти из Рамале су одлуку о затварању прелаза у Рафи образложиле сталним малтретирањем које Хамас спроводи над њиховим службеницима, што се у сваком случају ставља у контекст дуготрајног ривалства два највећа палестинска покрета, које је повремено добијало и свој оружани облику, а у коме је од 2007. до данас живот изгубило неколико стотина људи. Са друге стране, интензивно се спроводи и процес палестинског уједињења, но упркос бомбастичним најавама помирења из 2011, 2012, па чак и формирања заједничке владе 2014, до фактичког политичког уједињења покрета од којих један контролише Западну обалу, а други Појас Газе, до данас није дошло.

Претходно је концем 2018. председник Палестине Махмуд Абас најавио могућност распуштања парламента, који је формиран након избора спроведених још 2006. године и у којем доминира Хамас, чиме би се отворила могућност одржавања првих избора након пуних 13 година. Узимајући у обзир велику неизвесност око политичког налсеђа Абу Мазена (ратно име Махмуда Абаса), који има пуне 83 године, као и велики отпор Палестинаца америчком плану за решење израелско-палестинског конфликта, који се иако још увек необјављен већ увелико спроводи, за очекивати је да ће 2019. година на Палестинским територијама бити обележена политичким турбуленцијама, које се на том подручју могу веома лако претворити и у оружане ескалације.

Саудијска Арабија

Иако случај убијеног новинара и дисидента Џамала Хашогија још увек није добио свој крајњи епилог^[6], свет је почетком јануара обишла још једна вест којом је у фокус стављена крајње незадовољавајућ статус људских права у Саудијској Арабији.

Тинејџерка Рафа Ал-Канун, стара 18 година, која је почетком месеца кренула из Саудијске Арабије, преко Кувајта и Тајланда на пут према Аустралији, где је намеравала да затражи азил, задржана је у Бангкоку услед захтева званичног Ријада за депортацијом. Њу су, по сопственом сведочењу, на интернационалном делу бангкочког аеродрома Суварнабуми одмах по слетању зауставили званичници Саудијске Арабије и Кувајта и одузели јој путни документ, због пријаве њеног оца по којој путује у иностранство без његове дозволе. Уследило је вишедневно препуцавање надлежних институција Тајланда, који је одбио да јој одобри улаз у саму земљу, али и међународних институција попут UNHCR, који јој је доделио статус избеглице и тиме успео да спрече власти у Бангкоку да Ал-Канунијеву изруче Ријаду. За све то време, млада Саудијка је путем друштвених мрежа уживо из собе аеродромског хотела у којој се забарикадирала извештавала светску јавност о свом случају, што је допринело дизању значајне медијске пажње на међународном нивоу.

Рафа Ал-Канун је одлучила да побегне из Саудијске Арабије како би избегла уговорени брак на који ју је породица присиљавала, а своје родитеље је оптужила и за континуирану физичку и психичку тортуру, наводећи као пример то што је због одлуке да скрати косу била кажњена забраном напуштања куће у трајању од шест месеци. Навцела је и то да је потпуно убеђена како би је у случају депортације у Садијску Арабију, након издржавања затворске казне, породица сасвим извесно убила. Отац Ал-Канунијеве је, пак, саудијским властима саопштио како је његова кћи психијатријски болесник, те да мора бити враћена у земљу ради неопходног лечења.

Аустралија је изразила намеру да позитивно реши захтев младе Саудијке за азил, али су неопходне процедуре захтевале одређено време. У међувремену се у случај укључила Канада, која је експресно доделила одговарајући статус Ал-Канунијевој, која је већ 12. јануара слетела на аеродром у Торонту, где ју је дочекала канадска министарка спољних послова Кристија Фриленд. Канадска шефица дипломатије се иначе прошле године истакла критиком стања људских права у Садијској Арабији и захтевима властима у Ријаду да из затвора ослободе активисткиње затворене због залагања за права жена у краљевини. Званични Ријад је тада из земље протерао канадског амбасадора, али све то ипак није угрозило лукративне аранжмане продаје канадског оружја Саудијској Арабији који су у току.

1. https://czds.rs/trampov-sirijski-gambit/ ↑
2. https://czds.rs/lira-pastor-sankcije-kraj-saveznistva-turske-i-sad/ ↑
3. https://czds.rs/dzihadizam-geneza-i-pravci-razvoja/ ↑
4. Јаир Лапид је син покојног Јосефа „Томија“ Лапида, ветерана медијске и политичке сцене Израела, који је рођен у Новом Саду под именом Томислав Лампел. ↑
5. Република Србија признаје Државу Палестину, сходно одлукама СФРЈ из новембра 1988. Израел и друге државе које не признају Државу Палестину, препознају власт Палестинске Народне Самоуправе, формиране након Споразума из Осла. По пријему Државе Палестине у Организацију Уједињених Нација у својству државе посматрача 2012, сви органи Палестинске Народне Самоуправе су почели да користе искључино назив Држава Палестина. ↑
6. https://czds.rs/smrt-u-konzulatu-politicke-implikacije-ubistva-dzamala-hasogija/ ↑