fbpx

ПРЕДСЕДНИЧКИ И ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ У ЦРНОЈ ГОРИ 2018. ГОДИНЕ – НА ЈУГОЗАПАДУ НИШТА НОВО

06/04/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

ПРЕДСЕДНИЧКИ И ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ У ЦРНОЈ ГОРИ 2018. ГОДИНЕ

НА ЈУГОЗАПАДУ НИШТА НОВО

Април и Мај су у Црној Гори били обележени важним политичким догађајима.
Прво су 15. априла одржани редовни председнички избори, трећи од стицања независности 2006. године, да би 20. и 27. маја били одржани избори у Подгорици и у још једанаест општина (Бару, Бијелом Пољу, Шавнику, Жабљаку, Плужинама, Даниловграду, Пљевљима, Колашину, Плаву, Рожају и градској општини Голубовци).

Ови избори су показали расположење грађана након приступања Црне Горе НАТО пакту, трендове подршке централној партији владајуће коалиције, нови распоред међу опозиционим политичким снагама и расположење грађана како се ближимо половини мандата актуелног сазива парламента.

На априлским и мајским изборима, потврђено је неколико трендова који заслужују детаљнију анализу.

Одзив на претходним председничким изборима 2013. године је износио 326,803 бирача.

РЕЗУЛТАТИ ЛОКАЛНИХ ИЗБОРА У ПОДГОРИЦИ

Популарност лидера ДПС Мила Ђукановића, надилази популарност ове партије и управо Ђукановић се може посматрати као кључна фигура која је способна да мотивише не само све бираче ДПС, већ и њој блиских партија. Посматрајући предизборну кампању, могао се стећи утисак да су опозициони политички прваци постали нагло демотивисани након што је ДПС обзнанио да ће управо лидер ове партије бити кандидат на изборима. До тада громке политичке изјаве, замењене су пасивношћу и наглим преусмеравањем политичког фокуса на мајске локалне изборе.

ОДНОС ОПОЗИЦИЈЕ ПРЕМА ПРЕДСЕДНИЧКИМ ИЗБОРИМА

 

Лидери грађанских опозиционих политичких опција Алекса Бечић (председник политичке партије „Демократе“, бивши функционер Социјалистичке народне партије) и Дритан Абазовић (председник политичке партије „Уједињена рефорсмка акција“ – УРА, бивши функционер политичке партије „Позитивна Црна Гора“), су током кампање потписали коалициони споразум о заједничком наступу у Подгорици на локалним изборима и тиме на врло еклатантан начин ставили до знања који су избори за њих од веће важности.

 

Управо Демократе су у име опозиционе саборности одлучиле да не кандидују свог лидера, већ стану иза заједничког опозиционог кандидата. Но, могло би се закључити да је изузев жеље за општеопозиционом саборношћу, ова одлука садржала и друге мотиве.

Демократе су на овај начин сачувале финансијске и друге ресурсе за мајске локалне изборе, очигледно унапред оцењујући да је лидер ДПС и даље политички неприкосновен, те да се поред Ђукановићеве личне популарности, моћни политички механизам ДПС који врло вешто користи апсолутно све ресурсе који му стоје на располагању, не може савладати. Стога Демократе своју пажњу преусмеравају на Подгорицу, са надом да ће се поновити слично расположење бирача као 2013. године када је у главном граду кандидат уједињене опозиције Миодраг Лекић освојио на председничким изборима више гласова од кандидата власти, бившег председника Филипа Вујановића, односно са парламентарних избора 2016. године, када су опозиционе странке освојиле више гласова од странака власти.

Демократе су овим савезом напокон започеле са давањем одговора на питање, какво је идеолошко и нарочито идентитетско усмерење ове партије?

Од оснивања Демократа Алекса Бечић се фокусирао на теме корупције у јавном сектору, организованог криминала, незапослености, угрожених социјалних категорија, инфраструктурних проблема, све време се трудивши да избегне конкретан одговор на питања која се тичу службеног језика, статуса Српске православне цркве, признавања независности Косова и Метохије, па чак и приступања НАТО пакту, иако је став ове партије гласио да о учлањењу у НАТО треба да одлучују грађани на референдуму,
Бечић није отворено изнео став како би он лично или његова партија
у таквој референдумској кампањи наступили.

Бечић и Абазовић

Бечић одбија и да се изјасни јавно да ли је верник, којој цркви припада, како се зове језик којим говори, док по питању Косова и Метохије изјављује како је у време доношења одлуке Подгорице да призна Косово и Метохију „осећао незадовољство“, али да су данас
Црна Гора и Србија суверене државе, те да он нема намеру „уређивати међудржавне односе Србије и Косова“.  Бечић и Демократе такође сматрају да је процес осамостаљивања Црне Горе 2006. године бесповратан и не доводи у питање независност ове државе нити оставља могућност за ревизију истог.

Чвршћим савезом са УРА, која је декларисана проатлантска опција и која иако грађанских погледа, има врло јасан и афирмативан став спрам признавања независности Косова и Метохије, Демократе дају известан сигнал, какву би политику заступали на спољном и идентитетском плану, уколико би преузели власт. Наравно, локална коалиција не даје нужно и дефинитиван одговор на ова питања.

Оно што је поново обележило кампању и то за локалне изборе, јесу оштри сукоби унутар опозиције. Готово да није било дана у ком челници коалиције Демократе-УРА са једне и Демократског фронта са друге стране, нису размењивали тешке оптужбе које су супротну политичку опцију требале да оптуже за сарадњу са режимом. До овог сукоба је дошло само неколико недеља по објављивању савеза уочи председничких избора и заједничке  подршке ДФ, Демократа, УРА, СНП, УЦГ, независном кандидату Младену Бојанићу.

МИЛО ЂУКАНОВИЋ

 

Младен Бојанић је економиста, бивши члан политичке партије Позитивна Црна Гора и њен бивши народни посланик. Године 2014. напустио је ову опцију након сукоба са лидером партије Душком Пајовићем, пошто је одлучено да Позитивна подржи Владу Мила Ђукановића, а са оправдањем да се то чини како би био окончан процес приступања Црне Горе НАТО пакту.

Релативно познат широј јавности, политичар без афера, отворени противник приступања НАТО алијанси, етнички Црногорац који говори српским језиком, убеђени присталица приступања Црне Горе Европској Унији, што је кроз читаву кампању наглашавао, Бојанић је перципиран као кандидат иза ког може стати и проруски Демократски фронт и проатлантска УРА. Иако је имао капацитет помирења и обухватања ширег спектра бирача, од оних који се залажу за неку форму заједничког живота са Србијом, до оних који су огорчени противници ревидирања црногорске самосталности, Бојанић није био тако схваћен од стране опозиционих вођа. Заправо, лидери ових партија су више енергије усмеравали на локалне изборе, још док су трајале кампање за председничке и Младена Бојанића су доживљавале као кандидата који ће рутине ради, истрчати изборну трку. Одличан резултат Бојанића, у атмосфери у којој се у јавности само нагађало са коликом ће разликом Ђукановић тријумфовати, довољно говори о незрелом промишљању већине опозиционих лидера, који су својим ставом и пасивношћу, заправо онемогућили Бојанића да се у правом смислу те речи, политички супротстави Ђукановићу.

Што из геополитичких разлога, што због сопственог позиционирања, СДП Ранка Кривокапића је одлучила да наступи одвојено од остатка опозиције, кандидујући харизматичну Драгињу Вуксановић. Овај потез се испоставио као одличан, пошто је Вуксановић освојила осетно више гласова него СДП на парламентарним изборима 2016. године, када су се зауставили на 5%. Ипак, ни успех Драгиње Вуксановић и прелазак 8% на председничким изборима, није помогао помало чудној коалицији СДП-а и ДЕМОСА, бившег амбасадора у Риму и бившег председничког кандидата Миодрага Лекића, пошто је у Подгорици забележен тежак дебакл и резултат од 2.9%, који је оставио коалицију испод цензуса од 3% колико износи на свим нивоима у Црној Гори.

ДПС И КОАЛИЦИОНИ ПАРТНЕРИ

 

Такође, показало се и да је јединство ДПС са својим предизборним партнером скромне политичке снаге Либералном партијом Андрије Поповића, сада далеко чвршће него ли у претходних четири до шест година, када је знало бити праћено чак и повременим, отвореним сукобима у јавности, али и одсуством јединства на локалном нивоу. Либерали су данас привржени сарадњи са ДПС и повремена оштра критика ка већем коалиционом партнеру, која је била изражена нарочито у периоду 2012.-2016. године, више није уочљива.

Не само да је ојачано јединство предизборне коалиције ДПС са својим партнером врло скромне политичке снаге у виду ЛП, већ је то учињено и са другим коалиционим партнерима.

Истина, однос на релацији Демократска партија социјалиста – Хрватска грађанска иницијатива никад није био упитан. ХГИ је дугогодишњи поуздани партнер ДПС, како на локалном нивоу у Тивту и Котору, тако и у црногорском парламенту. Шта више, ДПС се и током политичких кампања труди и помаже ХГИ у циљу да добије довољно гласова, како би освојила место које је предвиђено за припадника хрватске мањине. Наиме, да би ХГИ освојила један мандат, довољно је да задобије поверење најмање 0.35% грађана изашлих на биралишта. Како се број Хрвата у Боки Которској, где је ова национална заједница концентрисана, битно смањио с обзиром на чињеницу да црногорски Хрвати, као и други Хрвати са простора бивше Југославије, имају право на држављанство Републике Хрватске, те да у извесној мери напуштају Црну Гору и одлазе пут држава чланица Европске Уније, сам подухват укључивања ХГИ у парламент је постао тежи.

Стога је занимљиво обратити пажњу на изборне резултате 2016. године, када су бирани посланици Скупштине Црне Горе. ХГИ је освојила одређени број гласова у општинама и градовима широм Црне Горе у којима Хрвата нема или су у питању појединци који живе у овим срединама.

Пљевља: 16 (Хрвата по попису из 2011.) – 25 (гласова за ХГИ).

Поди (Херцег-Нови): 8 (Хрвата по попису из 2003.) – 25 (гласова за ХГИ).

Андријевица: 2 (Хрвата по попису из 2011.) – 7 (гласова за ХГИ).

Шавник: 1 (Хрват по попису из 2011.) – 3 (гласа за ХГИ).

Осетно бољи резултати ХГИ у срединама у којима раније готово да није било бирача ове партије, коинцидирали су са падом подршке ХГИ у некадашњим упориштима ове странке, у Тивту и Котору. Тешко је поверовати с обзиром на изражену лојалност ХГИ ка ДПС, да се старији коалициони партнер није бавио „стратешким гласањем“ 2016. године.

Однос са Бошњачком странком, нарочито њеним појединим одборима и хоризонтално поређаним структурама је често био далеко од чврстог и задовољавајућег, напротив.

Председници локалних одбора БС у Петњици Аднан Муховић и одбора у Плаву
Орхан Шахмановић отворено су наступали не само против локалних челника ДПС у својим срединама, већ и против ДПС у целини, неретко таргетирајући и самог Ђукановића.

Па ипак, након тешког пораза који је од стране Ђукановићеве странке нанет Аднану Муховићу, до тада сувереном лидеру БС у општини Петњица и огорченом противнику ДПС-а, на локалним изборима 2017. године, као и након искључивања из БС Орхана Шахмановића непосредно пред локалне изборе у Плаву, а на којима је је Шахмановић наступио са сопственом листом и освојио само један мандат, најзначајнији противници ДПС-а унутар БС и интерна опозиција Рафету Хусовићу, Ђукановићу блиском лидеру БС, су политички маргинализовани. Интересантно је и то, да је Шахмановић заједно са лидерима Демократског фронта Андријом Мандићем и  Миланом Кнежевићем, био гост Рамзана Кадирова председника Чеченске Републике почетком 2017. године, у јеку дипломатског сукоба на релацији Подгорица-Москва.

Једина неуралгична тачка за Ђукановића, када је у питању однос са БС тако остају Рожаје. Јер, за разлику од Петњице на којој је већ на власти и Плава, где ће заједно са Брајовићевим Социјалдемократама и вероватно БС у наредне четири године чинити власт, у општини Рожаје су још један локални лидер из редова БС Ејуп Нурковић и листа БС однели апсолутну победу и убедљиво поразили локални ДПС.

Локални ДПС од напуштања власти у овој општини терети Нурковића због наводног незаконитог отпуштања чланова ДПС из општинске управе и јавних предузећа.
Ипак, упркос оштрим обрачунима на локалу, Нурковић за разлику од Шахмановића није доводио у питање лидерство Хусовића, нити је попут Муховића улазио у отворене сукобе са централом ДПС и изазивао Ђукановића лично. Напротив, Нурковић је лојално подржао Ђукановића на председничким изборима и активно учествовао у његовој кампањи.

Однос ДПС и Социјалдемократа Ивана Брајовића, партије која је настала након расцепа унутар Социјалдемократске партије Ранка Кривокапића, а након одлуке да се напусти дугогодишња коалиција са ДПС, је веома чврст и очито изграђен на солидним основама, увезан обостраним интересима. Социјалдемократе у договору са ДПС наступају самостално тамо где је процена обе партије да се у две колоне може узети већи број гласова, док тамо где се синергетским моментом осваја виши проценат, Социјалдемократе наступају са старијим коалиционим партнером. СД су и прва партија која је подржала Мила Ђукановића за председничког кандидата након ДПС и партија која је чак угостила Ђукановића на седници сопственог Главног одбора, пре него што је донета одлука о подршци.

МИЛО ЂУКАНОВИЋ

 

ПРОДОР НА СЕВЕР

 

ДПС наставља са својим политичким продором на север Црне Горе. Општине које су годинама важиле за изразито ненаклоњене Милу Ђукановићу, полако се претварају у бастионе подршке Демократској партији социјалиста. Нарочито је интересантно што је реч о општинама са апсолутно или релативно већинским српским живљем, у којима готово листом, апсолутна већина грађана свој матерњи језик назива српским.

Пљевља – сходно попису из 2011. године у овој општини је живело 57.07% етничких Срба, док је 67.52% грађана говорило српским језиком као матерњим.

На локалним изборима маја месеца 2018. године, коалиција предвођена ДПС осваја 53.60% гласова. ДПС је на власт у овој општини дошао у претходном изборном циклусу. Упркос томе што су на локалном нивоу постављана и нека идентитетска питања, па су тако локални представници ДПС најавили промену назива централне градске улице, која се данас зове по краљу Петру Првом Карађорђевићу, ДПС је у овој, већински српској општини, забележио тријумф.

Поређења ради, 2006. године, у општини Пљевља је 9,115 или 36.28% грађана подржало независност Црне Горе, 16,009 или 63.72% је било против, уз излазност од 25,268 или 90.62%.

Да је реч о континуитету који није везан само за локалне прилике, говори и податак да је Мило Ђукановић у овој општини освојио 9,477 гласова, од 18,261 важећих на априлским председничким изборима.

Андријевица  – уз Пљевља и Плужине, ово је једина општина која броји натполовичну српску већину у Црној Гори. Године 2011. овде је живело 61.86% Срба, док је 76.97% грађана свој матерњи језик називало српски. У овој општини ДПС није први пут дошао на власт 2016. године, али је те године забележио убедљив тријумф и укупно са партнерима из Брајовићевог СД освојио близу 61%.

На референдуму о државно-правном статусу Црне Горе 2006. године, у овој општини је за независност гласало 27.74% или 1,084 лица, док је за опцију заједничке државе било 72.26% или 2,824 лица, уз излазност од 89.91% или 3,928 бирача.

На априлским председничким изборима, од 3,072 важећа листића, на 2,048 је било заокружено име Мила Ђукановића. Дакле, Ђукановић је као заједнички кандидат власти, остварио бољи резултат него ДПС и сродне партије на локалним изборима 2016. године.

Уколико ову ситуацију погледамо и из друге перспективе и Ђукановићевом резултату додамо 59 гласова Драгиње Вуксановић, која долази из отворено опозиционог, али и оштро проиндепендистичког СДП Ранка Кривокапића, лако је закључити да опција која је изнела пројекат црногорске независности, данас у овој општини ужива подршку која је за преко 30 процентних поена већа од оне из 2006. године.

Бијело Поље – У овој општини нема апсолутне етничке већине, али релативну већину чине Срби. На попису 2011. године Срба је било 35.96%, а српски је као матерњи означило 44.99% грађана. Поред Срба, у овој општини најбројнији су Бошњаци са 27.34% и Црногорци са 19.13%.

На референдуму 2006. године, већина грађана ове општине, њих 55.69% или 19,405 грађана гласало је за независност, док је 44.31% или 15,437 било против издвајања
Црне Горе.

На мајским локалним изборима, коалиција предвођена ДПС је у овој општини остварила апсолутну победу, освојивши близу 59% гласова. Ако бисмо томе додали и 7% подршке за СДП Ранка Кривокапића, дошли бисмо до подршке сепаратистичкој опцији из 2006. године за око 11 процентних поена већој, него што је то био случај на референдуму.

Ова процена још више добија на значају уколико се сагледају резултати априлских председничких избора у овој општини. Од важећих 24,633 листића, Ђукановић је освојио 14,386 гласова. Ваља напоменути и да је кандидат СДП-а Ранка Кривокапића,
Драгиња Вуксановић у овој општини освојила 2,121 глас.

Колашин  – општина у којој је до мајских избора ДПС био у опозицији, биће придодата списку локалних самоуправа које воде кадрови Ђукановићеве партије. ДПС је овде освојио појединачно највећи број гласова 39,01%, а уз подршку СД са 8,59% и вероватно једне групе грађана са 9,7%, у прилици је да формира власт. Колашином је ДПС владао до 2014. године, када су га поново преузеле опозиционе снаге. Пораз из 2014. године доживљавао се као ударац пројекту преузимања севера, поготово у контексту пораза у Беранама из истог периода. Ипак, иако су Беране и након последњих локалних избора из марта ове године, остале у опозиционим рукама (ДФ/СНП и Демократе заједно броје 18 одборника, а коалиција око ДПС 17), Ђукановић је успео да поврати Колашин.

У Колашину апсолутну већину чине Црногорци са 57,42%, док је Срба 35,75%. Ипак, када је реч о језику, чак 58,25% грађана говори српски као матерњи.

Да је и Колашин захватио синдром политичких промена спрам некадашњих носиоца независности, говоре и следећи подаци. На референдуму 2006. године, уз излазност од 6,820 или 92,10% за независну Црну Гору је гласало 2,852 грађана или 42,22%, док је против сецесије било 3,903 или 57,78%. На априлским председничким изборима, на важећа 4,742 листића, Ђукановићево име је било заокружено на 2,201, док је за
Драгињу Вуксановић гласало 322. Истина, у Колашину се овакви резултати могу тумачити и као апстиненција некада унионистичких, односно бирача просрпских политичких опција.

Мојковац – Слично као и у Колашину, апсолутну етничку већину у овој општини чине Црногорци са 59.12%, док је Срба 35.47%. Ипак, српски као матерњи језик наводи 55.43%. У овој општини су локални избори одржани 2017. године и тада је ДПС забележио апсолутну победу, освојивши никада већи број мандата од великог расцепа деведесетих година прошлог века – 18 односно 3,195 гласова од 5,937 изашлих.

Свакако, не треба сметнути са ума, да из овог места долази и актуелни премијер
Црне Горе Душко Марковић, али и да је тренд јачања ДПС на северу земље започео пре његовог доласка на чело Владе Црне Горе 2016. године.

На референдуму 2006. године је гласало 6,923 бирача или 90.56%. За независност је било 3,016 или 43,93%, док је против сецесије гласало 3,849 или 56.07%.

На априлским председничким изборима, Мило Ђукановић је у овој општини подржан од стране 2,839 бирача. Важећих листића било је 5,240.

Шавник – Док у Шавнику апсолутну већину у етничком смислу чине Црногорци са 53,82%, наспрам 42,42% Срба, српски језик као матерњи говори 57,92%.

Апсолутну већину на мајским локалним изборима, остварила је листа предвођена
ДПС – 63,40%.

На референдуму 2006. године, уз излазност од 2,123 бирача или 92.06%, за независност је гласало 906 или 43.08%, док је против сепарације било 1,197 или 56.92%.

На априлским председничким изборима, важећих листића је било 1,365 док је за Ђукановића гласало 804 изашлих.

Жабљак – На Жабљаку за свега неколико промила апсолутну већину чине Црногорци – 50.43%, док је Срба 41.30%. Српски као матерњи језик говори апсолутна већина грађана ове општине – 61.00%.

Коалиција предвођена ДПС је у априлу у овој општини освојила 55.70% гласова.

На референдуму 2006. године, уз излазност од 3,096 бирача или 90.87% за одвајање је гласало 1,188 бирача или 38.67%, док је против сецесије било 1,884 односно 61.33%.

Мило Ђукановић је у овој општини, на априлским изборима освојио 1,161 глас, од 2,240 важећих.

Овакви резултати могу се тумачити и као одсуство воље бирача који су 2006. године подржавали заједничку државу и који ни данас не подржавају Мила Ђукановића и гаје просрпски сентимент. Међутим простим сабирањем гласова које су освојили Ђукановић и Вуксановић, долазимо и до математичке немогућности стриктног бојкота опозиционих бирача и изузетно високе дисциплине оних који су симпатизери власти.

Јасно је да се изборно клатно од стицања независности у последњих дванаест година, померило на страну сепаратистичких снага и да је Ђукановићев ДПС као најорганизованија политичка снага и инспиратор и генератор овог процеса. Од средина где тај процес тече нешто спорије попут Колашина, преко условног изузетка у виду Берана, па до врло очитих примера дубинске промене политичког расположења попут оног у Пљевљима и Андријевици, јасно се мора узети у обзир да осетан број грађана
Црне Горе који се и даље изјашњавају као етнички Срби и гаје свој национални осећај, одлучују да подрже актуелну власт и приклоне јој се.

Север је деценијама, сиромашнији део Црне Горе. Миграције које воде из ових средина су одувек биле високофреквентне и поједине општине се боре за пуку егзистенцију, док су бројне руралне средине потпуно опустеле.

На све то, ове средине које су годинама важиле за сигурно уточиште опозицији (деведесетих је Момир Булатовић правио конгрес себи лојалног дела ДПС у Колашину, док је уједињена опозиција „Заједно за Југославију“ правила завршне конвенције почетком овог века у Пљевљима), бивају суочене са политички суровим избором. Ђукановић се поставља као неприкосновена политичка фигура. Пад елана и крајње деморалисање опозиције, нарочито оне антиНАТО оријентисане, након што је ДПС баш Ђукановића кандидовао за председника, јасно говори да опозиција, ни она српско-национална, ни она са црногорским, али ни она са грађанским предзнаком и даље не верује у сопствене потенцијале, нити да је способна да збаци Ђукановића.

Суочени са таквим избором, становници севера, конкретно они са неком врстом осећаја припадности српском корпусу било у потпуности етнички или делимично језички, окрећу се опортунистичком начину размишљања и приклањају се владајућој опцији, уморни од чекања на евентуални заокрет на државној политичкој сцени.

Следеће питање које се поставља јесте, хоће ли процес асимилације и превођења етничких Срба у Црногорце и „српскојезичних Црногораца“ у Црногорце који говоре „државним“ језиком, узети маха и на северу, као што је узео у урбаним срединама попут Подгорице и Никшића. Иако је Подгорица град са највећим бројем Срба у Црног Гори, што је и логично пошто је реч о убедљиво најнасељенијем месту у држави, треба бити свестан чињенице и да је Подгорица место у ком су Срби сходно свом процентуалном учешћу у укупном броју становника на 17. месту од укупно 23 локалне самоуправе.
Са 23.26% српског удела у становништву, испод Подгорице процентуално се налазе Плав, Рожаје, Гусиње, Улцињ, Петњица и Цетиње.

Судећи по потезима локалне власти ДПС у Пљевљима, очито је да ће се образац јачања „црногорског идентитета“ примењивати где год се процени да постоји плодно тле и да неће доћи до контра ефекта и отпора грађана.

У оним срединама где се процени да је још увек рано за формализацију идентитетског приступа попут Андријевице или Колашина, стављаће се акценат на социјална питања и очување симбола из времена СФРЈ, према којима власт ДПС гаји необично дубок сентимент, спајајући прилично широко распрострањено пропартизанско расположење у Црној Гори са пројектом независности, тумачећи НОБ на црногорском простору, не само као социјалну револуцију и антифашистички устанак, већ и као „борбу за национално ослобођење“.

МИЛО ЂУКАНОВИЋ

 

ФЕНОМЕН ОПШТИНЕ ПЛУЖИНЕ

 

Како је већ констатовано, ДПС је најдубљи пробој у опозиционе општине на северу начинио у две од три општине, којима у апсолутним категоријама доминира српско становништво – Пљевљима и Андријевици.

Ипак, трећа српска општина у Црној Гори – Плужине, представља засебан феномен.

Плужине представљају једну од општина са најнеповољнијим комуникацијским положајем у земљи. Прилично удаљене од Подгорице, Плужине су у великој мери препуштене саме себи. Ова општина у крају који се назива Пива, броји 2,544 бирача. Локални избори одржани су 20. маја, седам дана пре локалних избора у другим срединама. На изборе је изашао 2,141 бирач, односно високих 85,29%. Ако узмемо у обзир да један број грађана сасвим сигурно ради у неком другом црногорском граду, Србији, Републици Српској или иностранству а да није одјавио своје пребивалиште, можемо оценити да је реална излазност од броја грађана који су се затекли у општини на дан гласања и преко 90%.

На изборима се гласало на 26 бирачких места и бирали су се одборници у локалном парламенту који броји чак 30 чланова. Овде долазимо до првог феномена плужинских избора. За локални парламент надметало се 143 одборника, са 5 изборних листа, пошто су чак 4 изборне листе предале максималан број кандидата. Уколико томе додамо чланове изборних комисија на сваком од 26 бирачких места, посматраче и чланове општинске изборне комисије, закључићемо да је у спровођењу изборног процеса директно учешће узело преко 300 пунолетних грађана ове општине.

Други феномен односи се на чињеницу да ДПС и Мило Ђукановић, никада у историји ни на једном нивоу нису забележили чак ни релативан тријумф у Плужинама. Од 1998. године, пети мандат заредом, у овој општини апсолутну победу односи Социјалистичка народна партија. Док у остатку Црне Горе слаби и већ у неколико циклуса на свим важнијим изборима наступа у коалицијама, у Плужинама предвођена локалним лидером Мијушком Бајагићем, остварује апсолутне победе. У мају месецу СНП се зауставио на 1,143 гласова или 53%. ДПС је у овој општини забележила један од тежих пораза, освојивши 337 гласова, односно 5 уместо досадашњих 6 места.

Иако је реч о једној од две општине са најмањим бројем гласача, служи као занимљив пример о вишедеценијском неодступању и оданости политичком концепту. Ђукановићева 542 гласа од важећих 1841, на интересантно мању излазност на председничким него на локалним изборима, представљају максимум који је државна власт у овој општини могла да досегне.

ОПОЗИЦИОНА СЕЛИДБА НА ЈУГ

 

Иако вести на северу Црне Горе нису нимало повољне по опозицију, резултати председничких избора говоре о наставку позитивног тренда у три приморске општине.

Херцег-Нови – Овај град је дуго словио као опозициона бастиља на Јадрану. Град у ком живи 48.89% Срба и у ком 61.52% грађана говори српским језиком, је дуги низ година био под опозиционом контролом. Ипак, након 2014. године, захваљујући коалицији са локалним групама грађана, ДПС успева да се домогне власти и у овој општини.


Но, како је криза власти недуго затим уследила, агонија нефункционисања институција која је трајала дуже од две године, окончана је ванредним изборима 2017. године, на којима опозиција односи победу и успева да поново формира власт.

Опозиционо расположење грађана Херцег-Новог потврђено је и на председничким изборима у априлу, пошто је од 14,532 важећих листића, на 6182 било заокружено име Младена Бојанића. Одличан резултат је забележио и Марко Милачић са 999 гласова, док је Драгиња Вуксановић убележила 1,049.

Лидер ДПС Мило Ђукановић морао се задовољити са 5,983 гласа, што је свакако боље него ли на парламентарном или локалном нивоу, али и даље недовољно како би се прешла магична бројка од 7,000 гласова која би ДПС-у и партнерима омогућила већину у неком новом сазиву локалног парламента.

Котор – Ако политичка ситуација у Херцег – Новом није изненађујући новитет, онда у Котору свакако јесте.

Октобра месеца 2016. године, ДПС је онемогућен гласовима бирача да формира власт у Котору са својим коалиционим партнерима. Наиме, ДПС, СД, ЛП и ХГИ су укупно успеле да остваре 16 одборничких места, док су опозиционе снаге, што укључује широк спектар од СДП-а, до ДФ-а, освојиле 17 мандата.

Да се са неповољним трендом наставља, у општини у којој је број грађана који говоре црногорски и српски као матерњи прилично близак (38.4%:42.3%), говоре и резултати са председничких избора. Тако је од 10,255 важећих листића, Мило Ђукановић освојио 4,766 што је и даље далеко од натполовичне већине која је ДПС-у и партнерима неопходна.

Будва – црногорски туристички центар који потресају бројни политички скандали и којим је суверено владао некада Ђукановићу блиски сарадник Светозар Маровић, а данас лице гоњено од стране правосудних органа Црне Горе, прешла је под окриље опозиције у исто време кад и Котор 2016. године. Док су тада губитке ових општина у ДПС амортизовали тешко извојеваном победом на парламентарним изборима, сада се већ могу озбиљно запитати, треба ли мењати стратегију у приступу Будви или ће ова општина трајно прећи у опозиционе руке.

Широка коалиција, која не функционише без озбиљних трзавица и интерних сукоба, често инспирисаних идентитетским питањима, попут оног о прослави ослобођења града у Првом светском рату од стране српске војске, ипак није померила бирачко тело назад у загрљај ДПС.

Анализирајући резултате председничких избора, можемо закључити да се у Будви ништа битно није променило, те да Ђукановић са 4,178 гласова од 9,651 важећег листића никако не може бити задовољан. Поготово не, уколико се узме у обзир да је чак и место релативног победника избора у овом граду било угрожено од стране Бојанића који је освојио 3,942 гласа.

Бојанић

Стога, опозициони политички лидери уколико желе наставак позитивног тренда у ова три града, а нарочито у Будви и Котору, морају бити свесни значаја сарадње и остављања по страни свих питања која могу бити камен спотицања и узрок раздора. Са друге стране, за очекивати је да се ДПС у наредном периоду устреми управо на Будву и Котор, како би се након позиционирања на северу, главном граду, Никшићу и Бару, вратио на власт и у овим општинама и тиме заокружио апсолутну доминацију у Црној Гори на свим нивоима.

МИЛО ЂУКАНОВИЋ

 

ЗАКЉУЧАК

ДПС генерално гледано има разлога за велико задовољство. Убедљива победа лидера партије већ у првом изборном кругу, јачање коалиционог јединства, нове трзавице у опозиционим редовима и дубоки сукоби, никад бољи резултат у Подгорици у последњих двадесетак година, убедљиве победе и апсолутна власт поред главног града још и у градској општини Голубовци, Бијелом Пољу, Пљевљима, Бару, Даниловграду, Жабљаку, Шавнику, релативна победа у Колашину и извесно формирање власти, као и реалан улазак у власт у Плаву у својству млађег партнера, не могу се оценити другачије него као велики успех и максималан резултат.

Рожаје, где зависе од добре воље коалиционог партнера са државног нивоа БС и већ елаборирано Плужине где извесно неће партиципирати у власти, не могу битније утицати на коначну оцену учинка ДПС на априлским и мајским изборима.

Поред несумњиве предности ДПС у виду изузетно високог нивоа страначке организације, као и ресурса који овој партији, с обзиром на њен вишедеценијски мандат на власти стоје на располагању, показало се и да ДПС уме на врло квалитетан начин искористити све предности коју једна опција има када наступа као позиција.

Чињеницу да председник државе расписује локалне изборе, у ДПС су искористили у потпуности. Добром проценом да њихов лидер може победити већ у првом кругу и раздвајањем председничких и локалних избора, створили су вишеструки ефекат:

  • Хомогенизовано је бирачко тело ДПС, али и коалиционих партнера.
  • Победом није само подигнут елан пред локалне изборе, већ је ојачан мит о непобедивости Ђукановићеве опције.
  • Пуна пажња је усмерена на оне општине за које је процењено да могу бити враћене у сопствено окриље, попут Колашина.

Такође, темељном припремом откривене су сопствене слабе тачке, те се тако актуелни градоначелник Подгорице Славољуб Стијеповић, иначе несклон ораторским вештинама, готово и није појављивао у кампањи, док је као носилац листе истакнут млади и харизматични Иван Вуковић.

ДПС је тако објединио власт у највећем броју локалних самоуправа. Уколико не дође до партиципације у власти у општини Рожаје, ДПС ће владати од укупно 23, у 17 локалних самоуправа, од чега у 16 као старији партнер, не рачунајући ту градске општине Голубовци и Тузи, где је такође носилац власти.

Коалициони партнер СД Ивана Брајовића наставља темељно, сада у Подгорици и Бару, да преузима кључне позиције од СДП-а Ранка Кривокапића. СДП није био способан да капитализује одличан резултат свог кандидата на председничким изборима, тако да губљење парламентарног статуса у Подгорици и помало неочекивана чврста сарадња са Миодрагом Лекићем, могу водити ову опцију у грчевиту борбу за цензус на наредним парламентарним изборима, јер не треба сумњати да ће се ДПС својски потрудити да отежа позицију свом некадашњем блиском партнеру.

Једна политичка опција је на путу нестанка, непосредно по настанку. Уједињена Црна Гора која је основана по издвајању Горана Даниловића и групе сарадника из политичке партије ДЕМОС, коју је водио заједно са Миодрагом Лекићем, вероватно ће кренути путем таворења и гашења или утапања у неки сличан покрет, пошто је лидер партије Горан Даниловић након тешког пораза на локалним изборима поднео оставку. Даниловић је прилично амбициозно почео са креацијом овог пројекта, најављујући чак и кандидатуру за председника Црне Горе, од које је одустао у корист Младена Бојанића. Самосталним изласком на локалне изборе, Даниловић је показао необјективност при сагледавању сопствених политичких капацитета.

ДПС спокојно може да се припрема за наредне парламентарне изборе 2020. године, пошто су сви кључни инструменти за креирање политичке климе и даље чврсто у њеним рукама.

Опозиција са друге стране, растрзана међусобним сукобима и ипак дубоким разликама и даље не успева да положи испит зрелости и доведе до синергијског ефекта изласка на изборе у две колоне. Једино чиме се могу задовољавати јесу титуле лидера опозиције, што су након ових избора, дефинитивно постале Демократе Алексе Бечића.

И док се не пронађе начин за преузимања макар једног дела бирачког тела ДПС, које је годинама веома стабилно, из избора у изборе у Црној Гори ће се постављати само питање – ко је нови лидер опозиције и будући изазивач ДПС.

Аутор анализе : Предраг Рајић