Петстота годишњица откако је, тада још римокатолички монах, Мартин Лутер (1483 – 1546), закуцао својих 95 теза на врата цркве у Витенбергу, тиме покренувши протестантску реформацију, обележена је 2017. Наша јавност је овај јубилеј оставила ван главних токова друштвеног живота, имајући у виду сопствене важне датуме којима смо били заокупљени. Римска црква суочила са Лутеровом духовном побуном три века након што је папа послао краљевску круну српском великом жупану Стефану Немањићу.
Важно је да се више бавимо проучавањем феномена реформације и протестантског хришћанства, које је из ње настало. Ова појава утицала је снажно на западноевропски и средњоевропски простор, ка којем, уз релативно кратке паузе, стремимо од почетка наше нововековне државности. Да бисмо разумели нације које кроје судбину Европе али и света, не смемо игнорисати реформацију, иако нас је потпуно заобишла, изоловане у турској „временској капсули“. Ипак, протестантизам је нашао начина да утиче и на народе под окриљем православног хришћанства, са којим дели одређене постулате „ране Цркве“ и са којим је остварио значајну комуникацију и интеракцију у двадесетом веку.
Шкотски историчар Томас Карлајл сматрао је да „не би било ни Француске револуције, ни Америке, ни слободе модерног доба, да Лутер није остао при свом ставу на владарској скупштини у Вормсу“.[1] Ово је несумњиво тачна тврдња, јер су идеје индивидуалне одговорности и личних, „Богом даних“ права, на којима почива модерни свет, зачет крајем 18. века, суштински укорењене у протестантско богословље. Знаменити догађаји у немачком слободном царском граду Вормсу одиграли су се у априлу 1521. године, након што је Лутер већ био екскомунициран из Римокатоличке цркве. Пред младим царем Светог римског царства немачког народа Карлом V, Лутер је бранио своје ставове и одбио да их се одрекне, иако је био окружен најмоћнијим кнежевима и бискупима и свестан да му они највероватније неће дозволити да жив напусти скупштину. Међутим, десило се нешто несвакидашње. Јеретику одељеном од Римокатоличке цркве, који се усудио да јој пркоси и на најважнијем државном сабрању моћних људи, дозвољено је да слободно напусти Вормс. Лутер је, за разлику од ранијих прогоњених проповедника, имао моћног заштитника у Фридриху III, кнезу-електору Саксоније, у којој је живео. Његово гарантно писмо сачувало је верског реформатора и на скупштини и касније, када је цар издао Едикт којим је позвао на његово хапшење и кажњавање, које никада није реализовано. Однос протестантизма са моћним људима започет је, видимо, већ у самом повоју покрета, а осим Фридриха, на Лутера су благонаклоно гледали и многих други немачки кнежеви који су га чули на скупштини..
Лутер је започео читав процес али „протестантизам као веродостојна алтернатива католичанству, као црква, васељенски покрет, сила која може да се успротиви државном политичком поретку и да га подрива, као и да га јача, пре свега је дело француског правника и хуманисте Жана Калвина (1509 – 1564)“.[2] Након њега наставља се читава историјска галерија људи који су даље развијали разне правце протестантске мисли али је највећи број њих, нарочито оних који ће утицати на развој Сједињених Америчких Држава, кретало од, или се ослањало на, Калвина. Цитирани аутор је добро запазио да је протестантизам убрзо постао покрет који је могао бити реметилачки фактор за власт средњовековних елита, укорењених у „божанском праву“ али и државотворна политичка сила која је, кроз своје вредности, имала потенцијал да створи и уреди успешне државе, углавном републиканског уређења.
Реформација је изазвала и контрареформацију у римокатоличком свету, која је такође била изузетно утицајна појава за историју Европе и која је учинила да после појаве протестантизма ни римокатоличанство није остало оно што је било у Средњем веку. За даљи развој државе било је значајно и што су, услед реформације, све цркве „свештеничком дисциплином, која је имала корективну и чак присиљавајућу улогу и вршила притисак за одржавање реда и послушности, који је у тој мери помагао световним властима да се поставља питање да ли би без њега настанак централизоване ауторитарне државе уопште био могућ“.[3]
После пола миленијума, важно је и питање шта је са протестантизмом данас? Најпре, он је подељен на око четрдесет хиљада деноминација, што значајно слаби његов политички и друштвени утицај, иако његовим разним црквама и верским заједницама припада скоро милијарду људи. Током векова, његов значај се умањио у Европи, а порастао у САД. Управо из ове земље потичу данас оне протестантске заједнице и иницијативе које имају глобалне претензије и успехе и које чине да реформисано хришћанство стабилно расте на светском нивоу. Тако НР Кина данас има највећу протестантску мањину на свету, која броји између четрдесет и чак стотину милиона верника и чији се број увећава сваке године. Нису занемарљиви ни успеси у Африци, где на пример у Нигерији има око шездесет милиона протестаната, од којих су многи део неког од америчких покрета. Каква је упорност и посвећеност проповедника из САД сведочи и податак из чувене књиге руског митрополита Тихона Шевкунова „Несвети а свети“[4] у којој нам аутор приповеда како је једину библију у целој Москви, осамдесетих година прошлог века, успео да прибави од једног баптисте. Протестантизам је у Србији присутан углавном кроз традиционалне заједнице међу мањинама, попут Мађара и Словака, док је код српског народа постао присутан управо кроз америчке покрете, попут адвентиста и баптиста. Сведоци смо, последњих година, и појаве разних, декларативно православних проповедника, који стичу велику популарност и значајан друштвени утицај, заступајући заправо неку своју верзију протестантског, односно синкретистичког хришћанства, упаковану у опробане и успешне технике америчког „евангеличког“ стила јавног промовисања верског уверења.
Управо је тај „јеванђелски протестантизам“, са чувеним говорницима попут Билија Грејама (1918 – 2018), покретачка снага реформисаног хришћанства са америчким печатом, које представља озбиљан политички фактор, пре свега у САД али тиме наравно и на глобалном нивоу. Та моћ најбоље је оличена у „Националном молитвеном доручку“ великом међународном форуму који се одржава једном годишње у Вашингтону, а иза којег стоји моћна верско-политичка организација позната као „Породица“ или „Дружина“ чији утицај на политику САД у 20. веку тек последњих година постаје познат широј јавности. Америка је позната као снажан заговорник верских слобода и држава која их заиста доследно штити у пракси. Међутим, протестантизам је дуго био незванична „државна вера“ политичке и пословне елите које је поставила темеље државности и развоја највеће светске силе и значајно утицала на њене вредности и погледе на свет њеног народа.
Декларације о независности САД потписало је, 4. јула 1776. године 56 знаменитих људи, од којих су 55 били протестанти. Џон Кенеди је био први амерички председник римокатоличке вере, а после њега, тек актуелни шеф државе, Џозеф Бајден припада римокатоличкој цркви. Кроз скоро три века историје САД су се драстично мењале и број протестаната је пао на испод 50% становништва али ће постулати реформисаног хришћанства, без сумње остати заувек уткани у амерички дух и начин живота. Некада се у Америци отворено наглашавало порекло тих принципа али је приметно, у протеклих неколико деценија, да је протестантизам у великој мери протеран из Холивуда, као глобалног расадника америчке културе. Такође, све либералнија и ка атеизму окренута медијска елита, неретко упире прстом у конзервативне протестантске кругове, као узрочнике свих америчких друштвених проблема, кочничаре напретка и фундаменталистичке „владаре из сенке“. Најбољи пример овога је свакако „Нетфликсова“ серија „Породица“ из 2019. године. Бивши амерички председник Доналд Трамп био је од многих сматран за најенергичнијег заступника америчких протестантских вредности у новијој политичкој историји САД и као такав се суочио са великом подршком али и жестоким нападима, који су били један од фактора његовог пораза на изборима 2020. године, што говори о великој подвојености у америчком друштву.
Традиционално европско протестантско хришћанство се суочава са још снажнијим ширењем атеизма и секуларизма, које га, у многим земљама, своди на симболичан фактор. Зато и не чуди заједничко обележавање пет стотина година реформације са римским папом, у шведском граду Лунду, 31. октобра 2016. Тај догађај сведочи о све већем зближавању европских хришћана, ради одупирања друштвеним процесима погубним по религију, а који су најдаље отишли управо у Европи. Зближавање се одиграва под окриљем Римокатоличке цркве, која се такође значајно изменила после Другог ватиканског сабора 1962. године и постала прихватљива многим традиционалним протестантима, као шири оквир једног инклузивног верског живота, иако Ватикан није повукао екскомуникацију Лутера.
Римокатоличка црква се, на организационом и практичном плану одржања кохезије једне глобалне верске заједнице, показала као супериорна у односу на реформски покрет. Неизвесно је да ли ће и када доћи до формалног, доктринарног и богослужбеног јединства хришћана на Западу али је сасвим јасно да оне разлике и поделе које су, током минулих пет векова, донеле и разарајуће верске ратове у Европи, немају више тај значај и не представљају препреку за зближавање, па чак и јединство у етичким, социјалним и политичким питањима. Тако је и „Јеванђелска радна група“ немачке ЦДУ/ЦСУ, која је окупљала протестанте у оквиру ове, углавном католичке, демохришћанске странке постала много мање значајна. Шта год доноси друга половина првог миленијума реформације, идеје Мартина Лутера ће још дуго обликовати верске, друштвене и политичке прилике у свету.
- Макманерс, Џон (2004). „Реформација и противреформација“. Оксфордска историја хришћанства. Београд: Clio, 311-312. ↑
- Макманерс, Џон (2004). „Нова религија – Протестантска вера и њени облици“. Оксфордска историја хришћанства. Београд: Clio, 340. ↑
- Макманерс, Џон (2004). „Ново католичанство“. Оксфордска историја хришћанства. Београд: Clio, 350. ↑
- Шевкунов, Тихон (2012). Несвети а свети – и друге приче. Београд: Информатика ↑