U dnevnoj štampi tog petka, 11. septembra 1914. godine moglo se čitati uglavnom o izveštajima sa ratišta širom Evrope, pre svega o velikom boju oko Lavova i prvoj velikoj pobedi Rusije nad Austrougorskom u Prvom svetskom ratu, o odlikovanju američkog poklisara Panfilda zvezdom Crvenog Krsta za zasluge od strane Njegovog Veličanstva Cara i kralja, izveštajima sa francuskog ratišta, usponima generala Hindeburga, ali i da je zemaljski poglavar razrešio od daljeg službovanja na mestu učitelja narodne osnovne škole u Gradačcu Božu Uzelca na njegovu molbu.
Kada danas, vek kasnije, prelistavamo tu istu štampu shvatićemo da je iako septembar mesec za srpski narod i pravoslavlje to ipak bio „Veliki petak“, i da je zapravo tog dana trebala biti objavljena samo jedna, i to kao udarna vest, da je u Kućancima nadomak Osijeka, rođen dečak po imenu Gojko sa majčinim prezimenom Stojčević, kojeg će ne samo srpski narod i pravoslavlje nego i ceo svet upoznati i pamtiti kao Njegovu Svetost Patrijarha srpskog Pavla.
Za spoznaju nečije ličnosti u većini slučajeva dovoljno je započeti analizom perioda adolescencije kao ključnim na putu ka intelektualnoj, emocionalnoj i socijalnoj zrelosti ali kada je nečije rano detinjstvo toliko teško i obeleženo tugom kakvo je bilo Gojka Stojčevića onda nikako ne smemo zanemariti taj period života jer je nesporno imao značajan uticaj na njegov dalji razvoj.
Gojko je veoma rano ostao bez oba roditelja. Otac Stevan Okrajnov otišao je za poslom u Sjedinjene Američke Države, gde je oboleo od tuberkuloze i umro kada je Gojku bilo svega tri godine. Nakon toga njegova majka se preudala i rodila tri ćerke, gde je prilokom trećeg porođaja preminula. Od tada su Gojko i njegov brat Dušan ostali sa babom Draginjom i tetkom sa očeve strane Senkom, koja ih je i odgajala zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka.
Kada vidimo u kakvu je ličnost Gojko izrastao moramo verovati da su ga baba i tetka usmeravali na pravi put i pružili mu svu neophodnu ljubav ali isto tako možemo biti sigurni da tu prazninu i tugu koju je Gojko nosio u sebi niko nije mogao nadomestiti i mišljenja sam da ga je to pratilo tokom čitavog života, jer kada smo imali priliku da slušamo patrijarha Pavla uvek se mogla osetiti blaga tuga u njegovom glasu koja je siguran sam posledica iste te tuge koja je u njemu trajno usađena mnogo godina ranije. Ovakav moj stav se možda najbolje može očitati u rečenici koju je sam patrijarh izrekao a glasila je: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.“
Fizički je bio veoma slabašan, i to je bio razlog da bude oslobođen seoskih poslova i okrene se školi. Četvorogodišnju je završio u svom selu a pripremajući se za nastavak školovanja leto 1925. kao još uvek desetogodišnjak proveo je u manastiru Orahovica što je, ako ne presudan, onda sasvim sigurno veoma važan period njegovog odrastanja. Tu je zapravo napravio prve spoznaje manastirskog života a moglo bi se zaključiti da su već tada i donete odluke o putu kojim će Gojko krenuti.
Da li je to bio pravac u kojem je i sam Gojko želeo da krene nisam potpuno siguran, rekao bih da je to ipak bila nečija procena najbolje dugoročne perspektive za sve, ne samo za njega samog, uzimajući u obzir njegove fizičke predispozicije i krhko zdravlje ali svakako i činjenicu da je Gojko ipak bio „ničije dete“, pogotovo u to teško vreme kada su svaka gladna usta više bila dodatno opterećenje. Ovu ličnu pretpostavku bih potkrepio i činjenicom da je tokom školovanja Gojko iz veronauke imao jedva prelaznu ocenu i tumačio to kao izraz njegovog ličnog revolta prema takvim odlukama.
Takve odluke za mladog Gojka ne mislim da su bile plod nečije nebrige ili nezainteresovanosti za njega, prosto su se temeljile na realnim okolnostima življenja. Siguran sam da je zapravo često bio i gladan, a postoji i jedna anegdota kojom bih potkrepio ovakvu pretpostavku. Naime, tokom jedne zvanične večere koju je priredio tadašnji predsednik Jugoslavije Svetozar Marović na kojoj je među tridesetak zvanica prisustvovao i generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Kofi Anan, pred Patrijarha je bila poslužena riba, povrće i malo hleba. On je to na sebi svojstven način tiho i lagano pojeo, a nakon što je završio sa večerem na njegovoj salveti je ostalo nekoliko mrvica hleba koje je pojeo sve do poslednje. Začuđenim prisutnima je svoj postupak objasnio na način da on to svaki put tako uradi i objasnio šta ta mrvica i kora hleba uopšte znače u odnosu na poštovanje čoveka i života i da bi se uvek trebalo setiti gladne dece u Africi koja nemaju šta da jedu. Mislim da su se u prisustvu Kofi Anana, afrička deca u tom momentu savršeno uklapala u priču, ali da je zapravo i priča i navika i odnos prema hrani motivisan drugim iskustvom.
Jedno je sigurno, a to je činjenica da su ovakve životne okolnosti to dete morale učiniti snažnom osobom koja će svojim intelektom i mudrošću morati nadoknaditi sve one nedostatke kako fizičke tako i nedostatke podrške i oslonca u životu kakve jednom detetu samo roditelji mogu da pruže.
Zato bih sa sigurnošću mogao da kažem da je patrijarh Pavle karakterno bio sušta suprotnost svoje fizičke predispozicije i da nije bio neko ko je pokušaje zloupotrebe njegove tople i meke duše olako tolerisao. I bio je borac, morao je biti veliki borac, da bi sam utro put koji ga je doveo do onoga što je postao.
U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet i medicinu. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio.
Na početku rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja, te na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastir gde je proveo sledeće dve godine rata.
Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu.
Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi svetog Đorđa.
Bio je izuzetno posvećen svojoj eparhiji i Srbima na Kosovu i Metohiji naročito.
Gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije.
Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Svetom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji o svakoj raseljenoj kući, svakom incidentu. Među prvima je ukazivao da je negde na nekom višem svetovnom mestu presuđeno da Kosovo ne bude više Srpsko. Sve je dobro razumeo i bio je odvažan da na to u svojim izveštajima i ukaže, što sasvim dovoljno govori o njegovoj inteligenciji i hrabrosti a posebno o njegovom patriotizmu i odnosu prema Srbiji i srpskom narodu.
Odlikovala ga je skromnost. I ne samo po pitanju materijalnih stvari nego i prizemnosti i odsustvu potrebe da se na bilo koji način odvaja od drugih.
Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške. Od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto. Kažu da je sam čistio stepenište Patrijaršije, sam sebi popravljao odeću i obuću, znao da popravi naočare ili roletne, pripremao ručak i nijedan posao mu nije bio stran i težak.
Kao episkop susreo se sa problemom raseljavanja Srba sa Kosova i Metohije, ali se neustrašivo borio za Kosovo i srpski narod uprkos potpuno drugačijoj klimi koju je stvarala vlast u Beogradu, ali i ozbiljnim problemima sa kojima se susretao od strane Albanaca koji su znali i fizički da ga napadnu.
Ono što je izuzetno važno napomenuti je da se i pored svih tih okolnosti u kojima se borio i živeo nikada nije žalio i prihvatao je situaciju onakvu kakva jeste, i to nam može ukazati koliko je taj čovek u sebi imao ponosa i snage, i ponovo bih ovakve njegove postupke i karakterne manifeste povezao sa njegovim detinjstvom i snagom koju je razvio kroz lično iskustvo tih teških godina. Posedovao je ogromnu količinu trpeljivosti.
Takođe, jednostavno je zaključiti i da je umeo da razume politiku, jer takav način reagovanja u tako teškom momentu može biti svojstven samo onome ko može da shvati i prihvati nelogičnosti uzrokovane političkim odlukama, i nastavi dalju borbu za srpski narod na Kosovu i Metohiji. Možemo primetiti da danas ovakvu vrstu istrajnosti i pribranosti poseduje predsednik Aleksandar Vučić, koji se takođe nalazi u jednako nezavidnoj poziciji i suočen je sa velikim brojem istih ili sličnih nelogičnosti kao posledicom raznih političkih odluka, ali uz punu pribranost, mnogo mudrosti i odgovornosti čuva srpski narod i srpski interes na Kosovu i Metohiji.
Za patrijarha kažu da je bio i veoma duhovit čovek, i postoji velik broj anegdoda koje će se prepričavati siguran sam generacijama, a veoma su značajne ne zato što mogu da razvesele i oraspolože čoveka, nego jer su ujedno i smešne ali i poučne.
Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. godine. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Kada na kraju sažmemo razvoj i život patrijarha, sagledamo njegove osobine i način na koji ih je ispoljavao, njegovu ličnu patnju i životnu borbu, njegovu borbu za srpski narod i pravoslavlje, crkvu, manastire, za Kosovo i Metohiju, Srbiju, njegove mudrosti koje ostaju kao vodilje mnogim dolazećim generacijama, možemo da se složimo da onaj „Veliki petak“ sa početka teksta nije bila samo hiperbola radi postizanja književne efektnosti, nego pre sinonim za ispravnost, hrabrost, istrajnost, ljubav i veru koju smo svi kao pojedinci ali i kao narod od njega primili, a pre svega duboki naklon Njegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom Pavlu.