У дневној штампи тог петка, 11. септембра 1914. године могло се читати углавном о извештајима са ратишта широм Европе, пре свега о великом боју око Лавова и првој великој победи Русије над Аустроугорском у Првом светском рату, о одликовању америчког поклисара Панфилда звездом Црвеног Крста за заслуге од стране Његовог Величанства Цара и краља, извештајима са француског ратишта, успонима генерала Хиндебурга, али и да је земаљски поглавар разрешио од даљег службовања на месту учитеља народне основне школе у Градачцу Божу Узелца на његову молбу.
Када данас, век касније, прелиставамо ту исту штампу схватићемо да је иако септембар месец за српски народ и православље то ипак био „Велики петак“, и да је заправо тог дана требала бити објављена само једна, и то као ударна вест, да је у Кућанцима надомак Осијека, рођен дечак по имену Гојко са мајчиним презименом Стојчевић, којег ће не само српски народ и православље него и цео свет упознати и памтити као Његову Светост Патријарха српског Павла.
За спознају нечије личности у већини случајева довољно је започети анализом периода адолесценције као кључним на путу ка интелектуалној, емоционалној и социјалној зрелости али када је нечије рано детињство толико тешко и обележено тугом какво је било Гојка Стојчевића онда никако не смемо занемарити тај период живота јер је неспорно имао значајан утицај на његов даљи развој.
Гојко је веома рано остао без оба родитеља. Отац Стеван Окрајнов отишао је за послом у Сједињене Америчке Државе, где је оболео од туберкулозе и умро када је Гојку било свега три године. Након тога његова мајка се преудала и родила три ћерке, где је прилоком трећег порођаја преминула. Од тада су Гојко и његов брат Душан остали са бабом Драгињом и тетком са очеве стране Сенком, која их је и одгајала заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка.
Када видимо у какву је личност Гојко израстао морамо веровати да су га баба и тетка усмеравали на прави пут и пружили му сву неопходну љубав али исто тако можемо бити сигурни да ту празнину и тугу коју је Гојко носио у себи нико није могао надоместити и мишљења сам да га је то пратило током читавог живота, јер када смо имали прилику да слушамо патријарха Павла увек се могла осетити блага туга у његовом гласу која је сигуран сам последица исте те туге која је у њему трајно усађена много година раније. Овакав мој став се можда најбоље може очитати у реченици коју је сам патријарх изрекао а гласила је: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“
Физички је био веома слабашан, и то је био разлог да буде ослобођен сеоских послова и окрене се школи. Четворогодишњу је завршио у свом селу а припремајући се за наставак школовања лето 1925. као још увек десетогодишњак провео је у манастиру Ораховица што је, ако не пресудан, онда сасвим сигурно веома важан период његовог одрастања. Ту је заправо направио прве спознаје манастирског живота а могло би се закључити да су већ тада и донете одлуке о путу којим ће Гојко кренути.
Да ли је то био правац у којем је и сам Гојко желео да крене нисам потпуно сигуран, рекао бих да је то ипак била нечија процена најбоље дугорочне перспективе за све, не само за њега самог, узимајући у обзир његове физичке предиспозиције и крхко здравље али свакако и чињеницу да је Гојко ипак био „ничије дете“, поготово у то тешко време када су свака гладна уста више била додатно оптерећење. Ову личну претпоставку бих поткрепио и чињеницом да је током школовања Гојко из веронауке имао једва прелазну оцену и тумачио то као израз његовог личног револта према таквим одлукама.
Такве одлуке за младог Гојка не мислим да су биле плод нечије небриге или незаинтересованости за њега, просто су се темељиле на реалним околностима живљења. Сигуран сам да је заправо често био и гладан, а постоји и једна анегдота којом бих поткрепио овакву претпоставку. Наиме, током једне званичне вечере коју је приредио тадашњи председник Југославије Светозар Маровић на којој је међу тридесетак званица присуствовао и генерални секретар Уједињених Нација Кофи Анан, пред Патријарха је била послужена риба, поврће и мало хлеба. Oн је то на себи својствен начин тихо и лагано појео, а након што је завршио са вечерем на његовој салвети је остало неколико мрвица хлеба које је појео све до последње. Зачуђеним присутнима је свој поступак објаснио на начин да он то сваки пут тако уради и објаснио шта та мрвица и кора хлеба уопште значе у односу на поштовање човека и живота и да би се увек требало сетити гладне деце у Африци која немају шта да једу. Мислим да су се у присуству Кофи Анана, афричка деца у том моменту савршено уклапала у причу, али да је заправо и прича и навика и однос према храни мотивисан другим искуством.
Једно је сигурно, а то је чињеница да су овакве животне околности то дете морале учинити снажном особом која ће својим интелектом и мудрошћу морати надокнадити све оне недостатке како физичке тако и недостатке подршке и ослонца у животу какве једном детету само родитељи могу да пруже.
Зато бих са сигурношћу могао да кажем да је патријарх Павле карактерно био сушта супротност своје физичке предиспозиције и да није био неко ко је покушаје злоупотребе његове топле и меке душе олако толерисао. И био је борац, морао је бити велики борац, да би сам утро пут који га је довео до онога што је постао.
У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет и медицину. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио.
На почетку рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља, те на позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастир где је провео следеће две године рата.
Замонашио се у манастиру Благовештење 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу.
Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
Био је изузетно посвећен својој епархији и Србима на Косову и Метохији нарочито.
Градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије.
Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији о свакој расељеној кући, сваком инциденту. Међу првима је указивао да је негде на неком вишем световном месту пресуђено да Косово не буде више Српско. Све је добро разумео и био је одважан да на то у својим извештајима и укаже, што сасвим довољно говори о његовој интелигенцији и храбрости а посебно о његовом патриотизму и односу према Србији и српском народу.
Одликовала га је скромност. И не само по питању материјалних ствари него и приземности и одсуству потребе да се на било који начин одваја од других.
По својој епархији је углавном ишао пешке. Од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто. Кажу да је сам чистио степениште Патријаршије, сам себи поправљао одећу и обућу, знао да поправи наочаре или ролетне, припремао ручак и ниједан посао му није био стран и тежак.
Као епископ сусрео се са проблемом расељавања Срба са Косова и Метохије, али се неустрашиво борио за Косово и српски народ упркос потпуно другачијој клими коју је стварала власт у Београду, али и озбиљним проблемима са којима се сусретао од стране Албанаца који су знали и физички да га нападну.
Оно што је изузетно важно напоменути је да се и поред свих тих околности у којима се борио и живео никада није жалио и прихватао је ситуацију онакву каква јесте, и то нам може указати колико је тај човек у себи имао поноса и снаге, и поново бих овакве његове поступке и карактерне манифесте повезао са његовим детињством и снагом коју је развио кроз лично искуство тих тешких година. Поседовао је огромну количину трпељивости.
Такође, једноставно је закључити и да је умео да разуме политику, јер такав начин реаговања у тако тешком моменту може бити својствен само ономе ко може да схвати и прихвати нелогичности узроковане политичким одлукама, и настави даљу борбу за српски народ на Косову и Метохији. Можемо приметити да данас овакву врсту истрајности и прибраности поседује председник Александар Вучић, који се такође налази у једнако незавидној позицији и суочен је са великим бројем истих или сличних нелогичности као последицом разних политичких одлука, али уз пуну прибраност, много мудрости и одговорности чува српски народ и српски интерес на Косову и Метохији.
За патријарха кажу да је био и веома духовит човек, и постоји велик број анегдода које ће се препричавати сигуран сам генерацијама, а веома су значајне не зато што могу да развеселе и орасположе човека, него јер су уједно и смешне али и поучне.
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду.
Када на крају сажмемо развој и живот патријарха, сагледамо његове особине и начин на који их је испољавао, његову личну патњу и животну борбу, његову борбу за српски народ и православље, цркву, манастире, за Косово и Метохију, Србију, његове мудрости које остају као водиље многим долазећим генерацијама, можемо да се сложимо да онај „Велики петак“ са почетка текста није била само хипербола ради постизања књижевне ефектности, него пре синоним за исправност, храброст, истрајност, љубав и веру коју смо сви као појединци али и као народ од њега примили, а пре свега дубоки наклон Његовој Светости Патријарху српском Павлу.