ORBAN
ORBANOVA NOVA EVROPSKA INICIJATIVA
Orban, Nedavno, u vidu „velikog tekstonskog poremećaja“, evropskim političkim prostranstvima „odjeknula“ je izjava mađarskog premijera Viktora Orbana: „GRADIMO NOVU ERU!“… Svakako, izjava mađarskog premijera odnosila se na pitanje budućnosti Evropske unije, kakvu danas znamo, ali posebno na položaj onih zemalja unutar te, do sada u istoriji, najambicioznije „zamišljene“ i ustrojene nadnacionalne organizacije konfederalnog karaktera, koje ni prema bogatstvima privrednog, kao ni prema razvijenostima političkih resursa, nisu dostigle stepen afirmisanosti pomenutih refernci, kakve možemo da uočimo u strukturama zemalja tzv. „zapadnoevropske demokratije“. Samo, kod politički nedovoljno upućenog „oka posmatrača“, pomenuta Orbanova misao mogla je da stvori iznenađujući utisak ili nevericu. Međutim, bez obzira na prisutnu svest o političkim stavovima Viktora Orbana u različitim krugovima evropskih političkih zajednica, javno iznesena tvrdnja da je „evropskoj porodici naroda“ potrebna temeljna reforma njenog ustrojstva, gde bi zemlje, tzv. „Nove Evrope“, možda i usvojile specifičnu institucionalnu platformu svojih međusobno uređenih odnosa, izazvala je različite reakcije u najširim slojevima evropskih političkih, akademskih, intelektualnih i duhovnih elita. Orban
„Zanimljivo je da su tako oštro koncipirane kritike o Orbanovoj platformi „nove epohe“, u drugim evropskim uglednim štampanim i elektronskim medijima, uglavnom izostale.„
Možda najsnažniju negativnu reakciju otkrio je Martin Ehl, urednik spoljnopolitičke rubrike u češkim „Privrednim novinama“, koji je Orbana nazvao „populističkim provokatorom“. Zanimljivo je da su tako oštro koncipirane kritike o Orbanovoj platformi „nove epohe“, u drugim evropskim uglednim štampanim i elektronskim medijima, uglavnom izostale. Nisu primetne ni snažnije osude na račun Orbanove inicijative u saopštenjima i reakcijama uglednih zvaničnika Evropske unije ili njenih članica. Možda bi, upravo, opisano stanje odnosa „evropskih nacionalnih i nadnacionalnih elita“ prema Orbanovoj inicijativi mogli da objasnimo namerama nacionalnih elita centralnoevropskih država da sopstvene projekcije uređenja transevropskih relacija, na svojevrstan način usklade sa platformom preuređenja Evropske unije koju je, opet nedavno, a zapravo, istovremeno sa Orbanom, izneo predsednik Francuske Emanuel Makron. Međutim, da bismo došli u priliku da sveobuhvatno razumemo „Orbanov koncept Centralne Evrope“, iako isti, na tako eksplicitan, determinološki konkretan način, nikada i nije formulisan, morali bismo prethodno da razumemo i razloge postojanja inicijativa za preuređenjem strukture i odnosa u Evropskoj uniji. Uopšte, zašto postoje pomenute inicijative?
Evropska turbulentna dekada
Nije nepoznanica da se Evropska unija nalazi u jednoj ozbiljnoj krizi sopstvene funkcionalnosti, iako ne i teleološke svrsishodnosti, i to u vremenskom rasponu od jedne decenije. Naime, posle usvajanja Mastrihtskog ugovora u poslednjoj deceniji prethodnog veka, te uvođenja evra, kao zvanične evropske valute i uspostavljanja čuvene „evro-zone“, „mladi evropski organizam“, otelotvoren u instituciji Evropske unije, usvojio je dalekosežnu i višedecenijsku strategiju jačanja svoje strukture u pravcu transformacije saveza država, „labavog konfederalnog tipa“ u svojevrsni „formalno-konfederalni savez, suštinski-federalnog tipa“ ustrojstva svojih odnosa. Istovremeno, politika proširenja članstva Evropske unije, odnosno podrška procesima učlanjenja novih država u ovu nadnacionalnu instituciju i to iz reda zemalja koje su nekada pripadale komunističkom, prosovjetskom „istočnom lageru“, dobila je na nezapamćenom ubrzanju. Na opisani način, u 2004. godini došlo je do velikog, istorijskog proširenja Evropske unije, kada je „briselskom političkom sistemu“ pristupilo 10 novih država iz reda zemalja pomenutog, već davno „ugašenog bloka“. Broj članica Evropske unije do 2013. godine uvećan je za još tri, pa je isti iznosio ukupno 28 zemalja koje su predstavljale konstitutivne elemente navedene „evropske integracije“. Sada nismo pominjali i nekoliko zemalja u Evropi koje su u međuvremenu postale kandidati za ulazak u Uniju, među kojima su neke, poput Srbije posle 2012. godine, „otvorile“ i komplikovani pregovarački proces usmeren u pravcu dobijanja punopravnog članstva za te zemlje u „porodici naroda“.
Paralelno sa pomenutim procesima, ali i uslovljeni istima, pokrenuti su i napori da se navedeni „konglomerat“ različitih, a ponekad i međusobno suprotstavljenih nacionalnih interesa država-članica, posebno u sferama diferentnih i divergentnih istorijskih iskustava u razvoju privreda, ekonomija i političkih sistema kod tolikog broja nacija i njihovih zemalja, svede na meru opšteprihvatljivih „aksiomskih“ pravnih normi, koje bi u najvećoj meri bile u stanju da obuhvate što širi dijapazon „zajedničkih interesa“, zasnovanih na fundamentima univerzalnih evropskih vrednosnih referenci. Zapravo, namere vodećih delova evropskih elita nalazile su se u težnjama da Evropsku uniju institucionalno preurede u specifičnu političko-pravnu strukturu utemeljenu na praksi čvrstog saveza država federalističkog karaktera. Pomenute projekcije datih elita, evropskim narodima ponudile su Evropski ustav 2005. godine, koji je trebalo da predstavlja svojevrsni najviši pravni okvir uređenja međusobnih odnosa država u Evropskoj uniji. Međutim, istorija ostaje neumoljiva. Evropski ustav je doživeo apsolutni neuspeh na referendumima u Francuskoj i Holandiji iste godine, pa je ubrzo i odbačen.
„Lisabonski ugovor omogućio je komplikovano i otežano, ali i kontinuirano funkcionisanje „organizma dvadesetosmorice“ sve do 2016. godine…„
Aksceleratorski pristup u politici proširenja članstva u Evropskoj uniji, ipak je zahtevao da se na institucionalni način definiše funkcionalnost ove nadnacionalne ustanove, pa je 2009. godine na snagu stupio tzv. Lisabonski ugovor ili sporazum, potpisan dve godine ranije. Međutim, ni taj ugovor, kao ni pravna rešenja koja je nudio u svrhu progresa funkcionalnosti Unije nije bio u stanju da prevaziđe krupne prepreke u procesima usvajanja odluka unutar zakonodavnih i izvršnih tela organizacije, kao ni u pogledu determinisanja konstelacije ravnopravnosti prava i obaveza svake države ponaosob u Evropskoj uniji. Uostalom, Lisabonski sporazum i predstavlja kompromis različitih interesa pojedinih država u pogledu prevazilaženja pomenutih problema, nikako zajednički pristup istima. U međuvremenu, planetarni politički potresi suočili su Uniju sa ponekad nepremostivim izazovima. Svetski ekonomski i finansijski slom iz 2008. godine, pokrenuo je „lančane dužničke krize“, koje su se najviše očitovale u „zemaljama druge evrospke brzine“, Grčkoj, Španiji, ali i Italiji. Evropska unija pokazala je ozbiljne slabosti u pogledu zajedničkih pristupa u izazovima spoljnopolitičkih orijentacija zemalja-članica, kada su u pitanju bili: jednostrano proglašenje nezavisnosti tzv. Kosova 2008. godine, vojna intervencija u Libiji, građanski rat u Siriji, otpor tzv. „Islamskoj državi“, „Majdanski prevrat“ u Kijevu, a sa istim u vezi i rat u Ukrajini i ruska aneksija Krima, itd. Evropska unija nije bila u stanju da ustanovi konsenzus među njenim članicama u pogledu funkcionisanja date institucije i to u sferama najvažnijih „potpornih stubova“ svoje svrsishodnosti i jedinstvene politike. Od početka novog milenijuma, „jedinstveni nastup“ u spoljnoj, odbrambenoj i finansijskoj politici Evropske unije, gotovo uvek je izostajao. Bez obzira na pomenuto, Lisabonski ugovor omogućio je komplikovano i otežano, ali i kontinuirano funkcionisanje „organizma dvadesetosmorice“ sve do 2016. godine. U pomenutoj godini došlo je do (sigurno će se u budućnosti pokazati) epohalnog i istorijskog „preloma“ u povesnici razvoja evropskog kontinenta, kada su građani Velike Britanije na referendumu usvojili odluku o izlasku njihove države iz članstva Evropske unije.
„Bregzit“ je potresao same osnove konstrukcije Evropske unije, a istom su sledile slične, doduše neuspele inicijative u drugim evropskim državama, posebno u zemljama „starog dela Unije“. Evropska administracija u Briselu, kao i vlasti zemalja članica, uložile su značajne napore da među građanima EU stabilizuju ili uvećaju poverenje u „teleološki značaj“ te „velike integracije na prostranstvima Stare dame“. U datom pogledu postignut je znatan uspeh. Poverenje građana Evropske unije u potrebu da njihove zemlje-članice ostanu u sastavnom delu ove „integracije“, eksponencijalno je poraslo nakon Bregzita, te osim u Grčkoj, Italiji i Češkoj, procenat građana koji poklanjaju podršku „jedinstvenoj Evropi“, u svim drugim državama i u ozbiljnoj meri prelazi pedeset procenata (Mađarska 61%, Poljska 70%, Nemačka 80%, itd).
Statističke projekcije nastale u radu organa briselske administracije pokazuju da će na predstojećim izborima za Evropski parlament u maju 2019. godine, izlaznost na tim izborima biti preko 60 procenata. Sa druge strane, u pogledu spoljne politike, u protekle četiri godine, pokazan je „pristojan“ stepen jedinstva, kada su u pitanju bili definisanje odnosa prema Ruskoj federaciji, nakon aneksije Krima i građanskog rata u Ukrajini i to bez obzira na različite pristupe u shvatanju pojedinih evropskih zemalja o realnosti ili o istinskom prisustvu eventualne ekspanzionističke politike ruskog predsednika Vladimira Putina.
Ukoliko se složimo da je i „aksceleratorski“ pristup u politici proširenja Evropske unije na istočne delove Kontinenta, u mnogome bio uslovljen snažnim zaokretima u politici Ruske federacije nakon dolaska Vladimira Putina na položaj predsednika države 2000. godine, onda bismo oprezno mogli da zaključimo da je jedinstvena spoljna politika Brisela prema „evroazijskom“ konglomeratu političke i privredne moći i uticaja, zaista i opstala, iako bez konkretnih rezultata u realizaciji ciljeva iste.
„Pritisak talasa „migranstke krize“ izazvao je dodatne podele, pa čak i sukobe u procesima definisanja adekvatnih odgovora evropskih zemalja na pomenuti izazov…„
Takođe, pristup Unije „katalonskoj krizi“ u drugoj polovini 2017. godine, sigurno je posedovao snažan kohezioni podsticaj u redefinisanju odnosa u samoj Evropskoj uniji. Kompleksnost političkog mozaika u jedinstvenoj spoljnoj politici EU, dodatno je ojačan postojećom i potencijalnom trgovinskom krizom u odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama „posle dolaska Donalda Trampa u Belu kuću“. Uz pomenute, najsnažniji „razorni udar“ usmeren protiv osnovnih postulata jedinstva i svrsishodnosti postojanja Evropske unije, dogodio se 2015. i 2016. godine, kada je nezapamćeni talas nelegalnih migracija populacije iz zemalja Bliskog i Srednjeg istoka, kao i Afrike, ugrozio opstanak čak i prvog fundamenta teleološke uloge Evropske unije – slobodu kretanja i tzv. Šengenski sistem. Pritisak talasa „migranstke krize“ izazvao je dodatne podele, pa čak i sukobe u procesima definisanja adekvatnih odgovora evropskih zemalja na pomenuti izazov. Zemlje centralne Evrope, sa daleko slabijim potencijalima ekonomske stabilnosti i razvijenosti „zapadnoevropskih vrednosti“ u političkim sistemima istih, kao i sa specifičnim postulatima nasleđa duhovno-kulturološkog i istorijskog ustrojstva datih društava, zauzele su prilično negativan stav prema ideji „ravnomernog“ naseljavanja migrantske populacije u njihovim državama. Pomenuti stav u mnogome se razlikovao u odnosu na proklamovanu politiku „otvorenih vrata“ prema težnjama „neevropske izbegličke populacije“ da se trajno naseli u zemljama Evropske unije.
Stav „stare Evrope“ u pogledu podrške politici „otvorenih vrata“ jasno je iskristalisao negativan odnos zemalja „nove Evrope“ prema ideji snažnih demografskih izmena u strukturi stanovništva evropskih zemalja. Razlozi postojanja tih razlika nalaze se svakako i u divergentnostima u ideološkim okosnicama u determinisanju identitetskih karaktera profila nacionalnih korpusa u zemljama „nove“ i „stare“ Evrope, o čemu će biti više reči u narednom izlaganju.
„Mađarska renesansa“ Viktora Orbana
U prethodnoj dekadi, u svim opisanim izazovima pred kojima su se našle zemlje Evropske unije, a posebno građani istih, pokazalo se da razlike u duhovno-kulturološkim fundamentima i vrednostima na kojima su zasnovana društva Evrope, kao i divergentnosti u istorijsko-tradicionalnom nasleđu u povesnicama razvoja datih nacija i njihovih zemalja, predstavljaju nezaobilazan, pa možda i ključni segment u definisanju budućih realacija u funkcionisanju „zajedničke evropske politike“. Najreprezentativniji primer koji ukazuje na ispravnost postavljene teze nalazimo u povesnici višedecenijskih osnosa mađarskog naroda i države, a posebno premijera istih, Viktora Orbana prema briselskoj administraciji i Evropskoj uniji u celini. Uz izdašnu i neophodnu pomoć i smernice Evropske unije i njenih investicionih finansijskih fondova, preporod mađarske privrede i stabilizacija političkih prilika u ovoj panonskoj državi, počeli su sa formiranjem prve vlade Viktora Orbana 1998. godine, kada je njegova Alijansa mladih demokrata (FIDESZ) dobila najveći broj glasova na održanim izborima i došla u priliku da u koalicionoj vladi postane nosilac izvršne vlasti. Do 2002. godine, pokrenute su temeljne reforme u državnoj administraciji, javnoj upravi, makroekonomskoj politici, što je za rezultat imalo drastično umanjenje inflacije sa 15% u 1998. godini na 3,8% u 2001. godini. Mađarska je 1999. godine uvedena u članstvo Severoatlantskog saveza (NATO). Nakon održanih izbora 2010. godine, FIDESZ je odneo ubedljivu pobedu sa 52,73% osvojenih glasova podrške od ukupnog broja izašlih građana na parlamentarne izbore, posle čega je Viktor Orban formirao svoju drugu vladu.
„Međutim, sloboda tržišta u privredi i liberalnost u političkom opredeljivanju svih građana, predstavljaju nesporne činioce i oslonce Orbanovog političkog diskursa, što je možda i uslov dugogodišnjeg uspeha stabilnosti demokratije u Mađarskoj…„
Nastavljeno je sprovođenje mera reforme fiskalne politike, a monetarnim reformama postignut je veći stepen suvereniteta „mađarskih finansija“ u odnosu na Evropsku centralnu banku. Istovremeno, drastično je umanjen javni dug i izvršene su potrebne reforme izbornog sistema. Na izborima 2014. godine, FIDESZ je ponovo osvojio ubedljivu većinu poslaničkih mesta u mađarskom parlamentu, pa je formirana i „treća Orbanova vlada“. Politika mađarske vlade profilisala se u smeru očuvanja nacionalnih i „suverenističkih“ pozicija države i nacije u evropskoj porodici naroda i to na osnovama konzervativnog hrišćansko-demokratskog političkog i kulturnog nasleđa. Međutim, sloboda tržišta u privredi i liberalnost u političkom opredeljivanju svih građana, predstavljaju nesporne činioce i oslonce Orbanovog političkog diskursa, što je možda i uslov dugogodišnjeg uspeha stabilnosti demokratije u Mađarskoj. Orban je sada u prilici da istakne velike ekonomske uspehe. Dok je Mađarska 2009. beležila pad BDP od 6 odsto, prošle godine zabeležila je rast od 4 odsto. Kredit uzet od MMF-a na početku ekonomske krize 2008. otplaćen je, a MMF „poslat kući“. U istom periodu, izvoz je porastao na 31,1 milijardu forinti, dok je 2009. iznosio 19,69 milijardi forinti. Nezaposlenost je takođe pala na oko 6 odsto.
Orban je dobro prepoznao šta su to ekonomski potencijali mađarskog naroda i države (poljoprivreda na bazi najvećeg prirodnog resursa kojim Mađarska raspolaže, a to je plodna i obradiva zemlja, koja je ostala očuvana u vlasništvu mađarskih poljoprivrednika, jer je ostala na snazi zabrana prodaje datog resursa bilo kom fizičkom ili pravnom licu koje „dolazi“ iz inostranstva). Takođe, Viktor Orban i njegova administracija svesni su činjenice da Mađarska ne poseduje velike energetske potencijale, kao što su nafta, prirodni gas ili ugalj, zbog čega je i nastao čuveni sporazum sa Rusijom o izgradnji nuklearne elektrane, koja bi u budućnosti predstavljala temelj mađarske energetske stabilnosti. Upravo, navedena činjenica našla se pod salvom kritika evropske briselske administracije. Mađarski lider našao se u jednom permanentnom sukobu sa Evropskom unijom, posebno u pogledu ideološko-političke platforme u procesima reformi mađarskog društva. Potezi mađarskih vlasti u naporima da osiguraju energetsku bezbednost zemlje (partnerstvo sa Rusijom u izgradnji elektrane, podrška projektu „Južni tok“, itd), poljoprivredne potencijale i suverenitet države, „odveli“ su Orbana i direktnu u koliziju sa propisima briselske administracije. U pomenutoj borbi, Orban je očuvao „političke resurse“ sopstvenog autoriteta, a onda je izrastao u političku figuru i snagu jednog evropskog, pa i planetarnog formata. Nametnuo se kao neformalni lider te „nove Evrope“ u nezvaničnoj borbi za očuvanjem suverenističkog razvoja evropskih društava koje baštine u mnogome različita duhovno-ideološka i kulturološka iskustva u determinisanju istorijskih postavki sopstvenog postojanja.
„Orbanova renesansa“ sada već predstavlja politički princip snažnog opozicionog delovanja u procesima suprotstavljanja levoliberalnim i konzervativno-globalističkim političkim elitima koje se nalaze u sastavu vladajućih struktura u organizaciji vlasti zemalja „zapadnoevropske demokratije“. Mađarski premijer zauzeo je jasan stav da se političko delovanje datih ideoloških koncepcija pokazalo kao veoma štetno po interese očuvanja tradicionalnog, evropsko-hrišćanskog modela života građana Mađarske i drugih zemalja „centralnoevropskog basena“ od Balktika do Jadrana. Izgleda da Orban dobro poznaje istoriju mađarskog naroda, te da poseduje svest o istorijskoj činjenici, prema kojoj je „ugarska nacija“ u naporima usmerenim prema očuvanju sopstvene suverenosti, zasnovane na duhovno-kulturološkoj vertikali afirmacije tradicije hrišćansko-konzervativnog kulturnog nasleđa, u vekovima borbe za nacionalnu nezavisnost, još od Mohačke bitke 1526. godine, prvobitno izgradila svoj identitetski karakter, a putem istog očuvala i egzistenciju svog etniciteta.
„Orban je građanima Mađarske, ali i Evropske unije ponudio viziju daljeg razvoja njihovih društava u kome je široki dijapazon nacionalnih interesa, zapravo najprioritetniji u rešavanju važnih državnih i političkih pitanja Mađarske i drugih pomenutih država…„
Dok su druge, liberalne ili globalističke elite, ne samo u Mađarskoj, već i u ostalim zemljama „nove Evrope“, vodile politiku sa ciljem očuvanja, ne nacionalnih ili državnih interesa mađarskog naroda, već sopstvenih i mondijalističkih, ali u svemu uskoličnih materijalnih prohteva i hirova, šireći postmodernu agendu jedne anacionalne i transnacionalne „kulture besmisla i relativiteta“, Orban je građanima Mađarske, ali i Evropske unije ponudio viziju daljeg razvoja njihovih društava u kome je široki dijapazon nacionalnih interesa, zapravo najprioritetniji u rešavanju važnih državnih i političkih pitanja Mađarske i drugih pomenutih država. Duh tih promena, koje su u povoju, možda je prepoznatljiv i u faktu da se omladina tzv. „Zed“ generacije, za razliku od „milenijalske“, sve više gnuša postulata i učinka postmoderne pop-kulture i da se zapravo „okreće“ načelima tradicijske i klasične visoke kulture, kao i konzervativizma, kao ideološkog pravca. Možemo slobodno da kažemo da je konzervativizam „postao novi pank-rok“ generacija današnje mađarske omladine.
Šta želi Viktor Orban – pet tačaka nove inicijative
U vezi sa prethodno opisanim idejama o zaštiti tradicionalnih kulturoloških vrednosti u zemljama „nove Evrope“ unutar EU, kao i suverenističke, geopolitičke pozicije očuvanja privrednih i prirodnih potencijala u ovim zemljama i dalje afirmacije njihovog ekonomskog razvoja, Orban je okupio značajan broj pristalica i istomišljenika u redovima političkih elita pomenutih država, koji se i okupljaju oko zvanične Budimpešte, kako bi njihov „jedinstveni glas“, postao što upečatljiviji. Godinama, Orbanova administracija upućuje zamerke briselskim političkim elitama u pogledu institucionalnog koncepta zakonodavnog i izvršnopolitičkog procesa odlučivanja u organima Evropske unije. Prema Orbanovim zamislima, Evropa bi trebalo da funkcioniše na principu „jedan narod, jedan glas“, gde bi i pravo veta za svaku članicu ponaosob predstavljao svojevrsnu sigurnost da bi sve ili većina odluka koje bi se donosile u interesu celokupne EU, bile usvajane na platformi konsenzusa. Prema datim projekcijama, bila bi odstranjena mogućnost nametanja interesne volje i zakonomernosti segmenata sistema vrednosti „zapadnih demokratija“, koje su u demografskom i privredno-političkom pogledu daleko superiornije u odnosu na Mađarsku i druge zemlje centralne Evrope, čime bi bilo sprečeno da odluke pomenutog karaktera, neprihvatljivog za istorijsko i kulturno nasleđe mađarskog društvo, na isto budu i primenjene u svakodnevnom životu. Zbog čega je Orbanu važno da za Mađarsku očuva autonomnost u pogledu procesa odlučivanja unutar EU?
Evropska unija pokazala je veliko neraspoloženje prema kineskom ekonomskom uticaju u Evropi, oličenom u projektu tzv. „puta svile“. Svakako, dati projekat nalazi se u koliziji sa privrednim interesima razvijenijih zemalja zapadne Evrope, ali kao i projekat ruskog „Južnog toka“, isti može da predstavlja suštinski podstrek za ekonomsko-privrednu ekspanziju zemalja središnje i jugoistočne Evrope, a možda u prvom redu Mađarske. Birokratija briselske administracije i pravne norme propisane od strane iste, kao i u slučaju „Južnog toka“, u stanju su da osujete ovu veliku šansu za nezadrživi razvoj mađarske i centralnoevropske privrede, što Orban ne želi da dopusti. Za Orbana, neometana izgradnja „Severnog toka 2“, uz istovremenu suspenziju „Južnog toka“ i neprestanog ugrožavanja „puta svile“, predstavlja nedopustiv odnos zaštite interesa „stare Evrope“, prema ideji o okviru zaštite ekonomskih, pa i političkih interesa „nove Evrope“. Uz pomenuto, Orban ima na umu i realnu projekciju prema kojoj će Kina do 2027. godine dostići najviši stepen BDP u svetu, čime će postati prva i vodeća ekonomska sila na planeti. Iz tog razloga, ali uz važne ograde, Orban pruža načelnu podršku Makronovoj inicijativi o temeljnoj reformi Evropske unije koja bi u narednih deceniju i po bila preuređena u tzv. „tri kruga“. Prema Orbanovom mišljenju, dosadašnji koncept ustrojstva Evropske unije ne može da opstane, što u velikoj meri pokazuje i Makronova inicijativa, pre svega, iz razloga što isti narušava, već pominjane konzervativne, ali u osnovi tradicionalno-kulturološke hrišćansko-civilizacijske evropske vrednosti, koje baštine rimokatoličke zemlje Centralne i delom Istočne evrope, a gde je liberalna demokratija uslovila stvaranje strahovitih divergentnih procesa unutar ovih društava, pa i same unutarnacionalne podele i frustracije. Sa druge strane, zemlje „Makronovog evropskog reaktora“, svesne su da je dosadašnji koncept ustrojstva Evropske unije neodrživ, te da je neophodno čvršće povezivanje njenih članinca, kako bi ista postala funkcionalnija.
„Osim toga, Orban je rekao da se liberalna demokratija „okrenula naglavačke“ i postala „liberalna nedemokratija“, te dodao da u Zapadnoj Evropi postoji tendencija „ograničavanja slobode izražavanja i uvođenja cenzure“.„
Međutim, data politika ne nailazi na veliku podršku među nacionalnim elitama centralnih evropskih država, tako da snažnije povezivanje „zapadne Evrope“ može da postane izvodljivo, uz uslov da iz tog „projekta“ budu izuzete zemlje „nove Evrope“. U opisanim permisama trebalo bismo da posmatramo Makronov plan o „tri kruga Evrope“U Makronovom konceptu budućnosti evropske integracije, Orban ne može da uoči ništa sporno, ukoliko isti ne podrazumeva dalju političku majorizaciju „novoevropskih društava“. Misao o novom konceptu uređenja Evrope, sadržanoj u platformi „od pet tačaka“, možda je objavljena u govoru Viktora Orbana na Balvanjoši letnjem otvorenom univerzitetu, koji se 29. put održao u rumunskom gradu Bajile Tušandu, krajem jula ove godine. Mađarski premijer izneo je platformu koja sadrži sledeće postulate: zaštita hrišćanske kulture i odbacivanje „ideologije multikulturalizma“; zaštita tradicionalnog modela porodice i principa da „svako dete ima pravo na majku i oca“; pravo na zaštitu nacionalnog tržišta i strateških sektora državne ekonomije; odbrana granica i odbacivanje imigracije kao osnovno pravo svake države; i insistiranje na principu „jedna nacija, jedan glas“ u procesima kolektivnog odlučivanja u okviru EU. Osim toga, Orban je rekao da se liberalna demokratija „okrenula naglavačke“ i postala „liberalna nedemokratija“, te dodao da u Zapadnoj Evropi postoji tendencija „ograničavanja slobode izražavanja i uvođenja cenzure“. Dodavši da je njegova partija Fides na izborima dobila „autorizaciju da počne izgradnju nove ere“, izlaganje je zaokružio proklamacijom: „Mi Centralni Evropljani smatramo da postoji život izvan globalizacije i da Centralna Evropa sledi put savezništva slobodnih nacija“.
Da li se ova potencijalna „Orbanova doktrina“, makar i misaono oslanja na odrđene koncepte preuređenja „evropskog basena“, koji su javno saopštavani u proteklim godinama? Setimo se tzv. „Inicijative tri mora“, neke vrste koncepta političkog saveza koji bio objedinio bivše komunističke zemlje, lojalne Vašingtonu, na prostranstvima „nove Evrope“, a koji bi na taj način, Baltičko more povezao sa Jadranskim i Egejskim morem, putem konkretnog geopolitičkog projekta. Da li je pomenuta vizija, ustvari geopolitička i geostrateška platforma „nove evropske inicijative“ Viktora Orbana? Kuriozitet predstavlja činjenica da je pomenuta inicijativa podrazumevala postojanje bliskih političkih odnosa zemalja „Tri mora“ sa SAD i to sa jednim značajnim fondom novčanih sredstava, ali bez uspostavljanja administracije koja bi koordinisala programom rada pomenutog saveza?! Tada je objavljeno da je formiranje ovog političkog saveza potrebno kako bi se umanjila evropska energetska zavisnost od Rusije, a povećala energetska saradnja sa SAD. Inicijativa Tri mora obuhvatala je 22% površine EU, ali istovremeno i svega 10% BDP zemalja koje bi bile članice ove „inicijative“.
„Jedino u čemu se njegova inicijativa razlikuje u odnosu na koncept EU „zapadnoevropskih demokratija“, sastoji se u potrebi zaštite principa „jedna nacija, jedan glas“„
Međutim, moramo da postavimo pitanje, koji je bio smisao pokretanja inicijative „udruživanja 10 % BDP“ EU, koji bi, kako je bilo saopšteno, suštinski pomogao da se realizuje drugi osnovni smisao stvaranja datog saveza, a koji se sastojao u zamisli o osetnom povećanju saradnje Istočne i Centralne Evrope, radi smanjenja ekonomske zavisnosti ovih prostora od Nemačke. Doduše, Centralna Evropa mogla bi da predstavlja političku „tampon zonu“ između Zapadne Evrope i Rusije. Istorijski posmatrano, Austrugarska, a onda i projekat „Intermarijum“, zatim savez Male Antante, te Balkanski pakt, posle propasti Habzburške monarhije u Prvom svetskom ratu, zaista su i služili ideji političkog objedinjavanja centralnoevropskog prostora, kao i evropskog Jugoistoka, radi održavanja politike „ravnoteže“ velikih sila u Evropi. Važno je da napomenemo da „politika ravnoteže sila“ predstavlja fundament nacionalnih interesa i spoljnopolitičke orijentacije Engleske, a potom i Velike Britanije, još od XVII stoleća. Međutim, Orban ne želi političku revitalizaciju neke nove Austrougarske. Takođe, njegova potencijalna strategija, i te kako podrazumeva opstanak EU, samo u „novom ruhu“. Istovremeno, mađarski premijer snažno zagovara nastavak politike proširenja evropske integracije na prostor zapadnog Balkana. Jedino u čemu se njegova inicijativa razlikuje u odnosu na koncept EU „zapadnoevropskih demokratija“, sastoji se u potrebi zaštite principa „jedna nacija, jedan glas“ i to u svrhe odbrane prava centralnoevropskih zemalja od mogućnosti političke i privredne majorizacije datog prostora od strane „stare Evrope“. U ovoj tezi, možda se i kriju razlozi Orbanove podrške političkoj platformi „podjednake bliskosti i podjednake distanciranosti“ Centralne Evrope u njenim odnosima prema Briselu i Moskvi.
Mađarska i Srbija u tzv. „Orbanovoj doktrini“
U odgovorima na pitanja novinara u toku konferencije za medije nakon izlaganja Viktora Orbana u Baile Tušandu, mađarski premijer još jednom je iskazao punu podršku „evropskom putu Srbije“, napomenuvši, čak i to, da on „… Srbiju i Crnu Goru vidi kao delove centralne Evrope, a ne Balkana…“, što je izazvalo veliku pažnju evropske političke javnosti, posebno u javnomedijskom prostoru Srbije. Zahvaljujući predanom radu administracije predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića u proteklih šest godina, kao i ličnom prijateljstvu sa mađarskim premijerom, Srbija i Mađarska dostigle su do sada u istoriji nezabeleženo visok stepen prijateljstva i saradnje u odnosima dve države i u relacijama srpskog i mađarskog naroda u celini. Međusobno poverenje, zajednički investicijski projekti, sistem evropskih vrednosti koji dele, a koji se ogleda u izgradnji stabilnih demokratija u ove dve zemlje, doprinelo je činjenici da su dva državnika postali simboli i uzori suvereniteta i nezavisnosti Srbije i Mađarske. Pomenuti fakticitet pruža odgovore na pitanje u čemu se sastoje zajednički nacionalni interesi dve države.
„Vučić i Orban pokušavaju da predoče Evropi jednu strategiju perspektivnog razvoja, koja je Evropi uostalom dobro poznata, a temelji se na vrednostima koje evropski narodi vekovima baštine, jer su na tom nasleđu izgradili sopstvenu kulturu i način života…„
Pre svega, projekat pominjanog „puta svile“, koji ide preko Srbije i to putem izvesne brze železničke pruge i saobraćajne infrastrukture na potesu Atina-Solun-Beograd-Budimpešta, povezuje se dalje na puteve i železnice, izgrađene od Budimpešte, preko Beča do svih evropskih centara kulturološke, ekonomske i političke moći i to na širokim prostranstvima Starog kontinenta. To predstavlja „žilu kucavicu“ opšteg napretka i centralne i jugoistočne Evrope, a bez izlaza na topla mora, preko crnogorskog primorja, celokupan razvoj regiona mogao bi da bude oslabljen. U tom smislu, Mađarska i Srbije ne bi mogle da računaju na hrvatsko primorje, zbog kontinuiteta komplikovanih odnosa ove dve države i Hrvatske, a koje neprestano produkuje zvanični Zagreb (odnos prema investicijama MOL u hrvatsku INA, odnos prema srpskoj nacionalnoj manjini u Hrvatskoj, itd.). Vučić i Orban pokušavaju da predoče Evropi jednu strategiju perspektivnog razvoja, koja je Evropi uostalom dobro poznata, a temelji se na vrednostima koje evropski narodi vekovima baštine, jer su na tom nasleđu izgradili sopstvenu kulturu i način života.