ОРБАН
ОРБАНОВА НОВА ЕВРОПСКА ИНИЦИЈАТИВА
Орбан, Недавно, у виду „великог текстонског поремећаја“, европским политичким пространствима „одјекнула“ је изјава мађарског премијера Виктора Орбана: „ГРАДИМО НОВУ ЕРУ!“… Свакако, изјава мађарског премијера односила се на питање будућности Европске уније, какву данас знамо, али посебно на положај оних земаља унутар те, до сада у историји, најамбициозније „замишљене“ и устројене наднационалне организације конфедералног карактера, које ни према богатствима привредног, као ни према развијеностима политичких ресурса, нису достигле степен афирмисаности поменутих рефернци, какве можемо да уочимо у структурама земаља тзв. „западноевропске демократије“. Само, код политички недовољно упућеног „ока посматрача“, поменута Орбанова мисао могла је да створи изненађујући утисак или неверицу. Међутим, без обзира на присутну свест о политичким ставовима Виктора Орбана у различитим круговима европских политичких заједница, јавно изнесена тврдња да је „европској породици народа“ потребна темељна реформа њеног устројства, где би земље, тзв. „Нове Европе“, можда и усвојиле специфичну институционалну платформу својих међусобно уређених односа, изазвала је различите реакције у најширим слојевима европских политичких, академских, интелектуалних и духовних елита. Орбан
„Занимљиво је да су тако оштро конципиране критике о Орбановој платформи „нове епохе“, у другим европским угледним штампаним и електронским медијима, углавном изостале.„
Можда најснажнију негативну реакцију открио је Мартин Ехл, уредник спољнополитичке рубрике у чешким „Привредним новинама“, који је Орбана назвао „популистичким провокатором“. Занимљиво је да су тако оштро конципиране критике о Орбановој платформи „нове епохе“, у другим европским угледним штампаним и електронским медијима, углавном изостале. Нису приметне ни снажније осуде на рачун Орбанове иницијативе у саопштењима и реакцијама угледних званичника Европске уније или њених чланица. Можда би, управо, описано стање односа „европских националних и наднационалних елита“ према Орбановој иницијативи могли да објаснимо намерама националних елита централноевропских држава да сопствене пројекције уређења трансевропских релација, на својеврстан начин ускладе са платформом преуређења Европске уније коју је, опет недавно, а заправо, истовремено са Орбаном, изнео председник Француске Емануел Макрон. Међутим, да бисмо дошли у прилику да свеобухватно разумемо „Орбанов концепт Централне Европе“, иако исти, на тако експлицитан, детерминолошки конкретан начин, никада и није формулисан, морали бисмо претходно да разумемо и разлоге постојања иницијатива за преуређењем структуре и односа у Европској унији. Уопште, зашто постоје поменуте иницијативе?
Европска турбулентна декада
Није непознаница да се Европска унија налази у једној озбиљној кризи сопствене функционалности, иако не и телеолошке сврсисходности, и то у временском распону од једне деценије. Наиме, после усвајања Мастрихтског уговора у последњој деценији претходног века, те увођења евра, као званичне европске валуте и успостављања чувене „евро-зоне“, „млади европски организам“, отелотворен у институцији Европске уније, усвојио је далекосежну и вишедеценијску стратегију јачања своје структуре у правцу трансформације савеза држава, „лабавог конфедералног типа“ у својеврсни „формално-конфедерални савез, суштински-федералног типа“ устројства својих односа. Истовремено, политика проширења чланства Европске уније, односно подршка процесима учлањења нових држава у ову наднационалну институцију и то из реда земаља које су некада припадале комунистичком, просовјетском „источном лагеру“, добила је на незапамћеном убрзању. На описани начин, у 2004. години дошло је до великог, историјског проширења Европске уније, када је „бриселском политичком систему“ приступило 10 нових држава из реда земаља поменутог, већ давно „угашеног блока“. Број чланица Европске уније до 2013. године увећан је за још три, па је исти износио укупно 28 земаља које су представљале конститутивне елементе наведене „европске интеграције“. Сада нисмо помињали и неколико земаља у Европи које су у међувремену постале кандидати за улазак у Унију, међу којима су неке, попут Србије после 2012. године, „отвориле“ и компликовани преговарачки процес усмерен у правцу добијања пуноправног чланства за те земље у „породици народа“.
Паралелно са поменутим процесима, али и условљени истима, покренути су и напори да се наведени „конгломерат“ различитих, а понекад и међусобно супротстављених националних интереса држава-чланица, посебно у сферама диферентних и дивергентних историјских искустава у развоју привреда, економија и политичких система код толиког броја нација и њихових земаља, сведе на меру општеприхватљивих „аксиомских“ правних норми, које би у највећој мери биле у стању да обухвате што шири дијапазон „заједничких интереса“, заснованих на фундаментима универзалних европских вредносних референци. Заправо, намере водећих делова европских елита налазиле су се у тежњама да Европску унију институционално преуреде у специфичну политичко-правну структуру утемељену на пракси чврстог савеза држава федералистичког карактера. Поменуте пројекције датих елита, европским народима понудиле су Европски устав 2005. године, који је требало да представља својеврсни највиши правни оквир уређења међусобних односа држава у Европској унији. Међутим, историја остаје неумољива. Европски устав је доживео апсолутни неуспех на референдумима у Француској и Холандији исте године, па је убрзо и одбачен.
„Лисабонски уговор омогућио је компликовано и отежано, али и континуирано функционисање „организма двадесетосморице“ све до 2016. године…„
Аксцелераторски приступ у политици проширења чланства у Европској унији, ипак је захтевао да се на институционални начин дефинише функционалност ове наднационалне установе, па је 2009. године на снагу ступио тзв. Лисабонски уговор или споразум, потписан две године раније. Међутим, ни тај уговор, као ни правна решења која је нудио у сврху прогреса функционалности Уније није био у стању да превазиђе крупне препреке у процесима усвајања одлука унутар законодавних и извршних тела организације, као ни у погледу детерминисања констелације равноправности права и обавеза сваке државе понаособ у Европској унији. Уосталом, Лисабонски споразум и представља компромис различитих интереса појединих држава у погледу превазилажења поменутих проблема, никако заједнички приступ истима. У међувремену, планетарни политички потреси суочили су Унију са понекад непремостивим изазовима. Светски економски и финансијски слом из 2008. године, покренуо је „ланчане дужничке кризе“, које су се највише очитовале у „земаљама друге евроспке брзине“, Грчкој, Шпанији, али и Италији. Европска унија показала је озбиљне слабости у погледу заједничких приступа у изазовима спољнополитичких оријентација земаља-чланица, када су у питању били: једнострано проглашење независности тзв. Косова 2008. године, војна интервенција у Либији, грађански рат у Сирији, отпор тзв. „Исламској држави“, „Мајдански преврат“ у Кијеву, а са истим у вези и рат у Украјини и руска анексија Крима, итд. Европска унија није била у стању да установи консензус међу њеним чланицама у погледу функционисања дате институције и то у сферама најважнијих „потпорних стубова“ своје сврсисходности и јединствене политике. Од почетка новог миленијума, „јединствени наступ“ у спољној, одбрамбеној и финансијској политици Европске уније, готово увек је изостајао. Без обзира на поменуто, Лисабонски уговор омогућио је компликовано и отежано, али и континуирано функционисање „организма двадесетосморице“ све до 2016. године. У поменутој години дошло је до (сигурно ће се у будућности показати) епохалног и историјског „прелома“ у повесници развоја европског континента, када су грађани Велике Британије на референдуму усвојили одлуку о изласку њихове државе из чланства Европске уније.
„Брегзит“ је потресао саме основе конструкције Европске уније, а истом су следиле сличне, додуше неуспеле иницијативе у другим европским државама, посебно у земљама „старог дела Уније“. Европска администрација у Бриселу, као и власти земаља чланица, уложиле су значајне напоре да међу грађанима ЕУ стабилизују или увећају поверење у „телеолошки значај“ те „велике интеграције на пространствима Старе даме“. У датом погледу постигнут је знатан успех. Поверење грађана Европске уније у потребу да њихове земље-чланице остану у саставном делу ове „интеграције“, експоненцијално је порасло након Брегзита, те осим у Грчкој, Италији и Чешкој, проценат грађана који поклањају подршку „јединственој Европи“, у свим другим државама и у озбиљној мери прелази педесет процената (Мађарска 61%, Пољска 70%, Немачка 80%, итд).
Статистичке пројекције настале у раду органа бриселске администрације показују да ће на предстојећим изборима за Европски парламент у мају 2019. године, излазност на тим изборима бити преко 60 процената. Са друге стране, у погледу спољне политике, у протекле четири године, показан је „пристојан“ степен јединства, када су у питању били дефинисање односа према Руској федерацији, након анексије Крима и грађанског рата у Украјини и то без обзира на различите приступе у схватању појединих европских земаља о реалности или о истинском присуству евентуалне експанзионистичке политике руског председника Владимира Путина.
Уколико се сложимо да је и „аксцелераторски“ приступ у политици проширења Европске уније на источне делове Континента, у многоме био условљен снажним заокретима у политици Руске федерације након доласка Владимира Путина на положај председника државе 2000. године, онда бисмо опрезно могли да закључимо да је јединствена спољна политика Брисела према „евроазијском“ конгломерату политичке и привредне моћи и утицаја, заиста и опстала, иако без конкретних резултата у реализацији циљева исте.
„Притисак таласа „мигранстке кризе“ изазвао је додатне поделе, па чак и сукобе у процесима дефинисања адекватних одговора европских земаља на поменути изазов…„
Такође, приступ Уније „каталонској кризи“ у другој половини 2017. године, сигурно је поседовао снажан кохезиони подстицај у редефинисању односа у самој Европској унији. Комплексност политичког мозаика у јединственој спољној политици ЕУ, додатно је ојачан постојећом и потенцијалном трговинском кризом у односима са Сједињеним Америчким Државама „после доласка Доналда Трампа у Белу кућу“. Уз поменуте, најснажнији „разорни удар“ усмерен против основних постулата јединства и сврсисходности постојања Европске уније, догодио се 2015. и 2016. године, када је незапамћени талас нелегалних миграција популације из земаља Блиског и Средњег истока, као и Африке, угрозио опстанак чак и првог фундамента телеолошке улоге Европске уније – слободу кретања и тзв. Шенгенски систем. Притисак таласа „мигранстке кризе“ изазвао је додатне поделе, па чак и сукобе у процесима дефинисања адекватних одговора европских земаља на поменути изазов. Земље централне Европе, са далеко слабијим потенцијалима економске стабилности и развијености „западноевропских вредности“ у политичким системима истих, као и са специфичним постулатима наслеђа духовно-културолошког и историјског устројства датих друштава, заузеле су прилично негативан став према идеји „равномерног“ насељавања мигрантске популације у њиховим државама. Поменути став у многоме се разликовао у односу на прокламовану политику „отворених врата“ према тежњама „неевропске избегличке популације“ да се трајно насели у земљама Европске уније.
Став „старе Европе“ у погледу подршке политици „отворених врата“ јасно је искристалисао негативан однос земаља „нове Европе“ према идеји снажних демографских измена у структури становништва европских земаља. Разлози постојања тих разлика налазе се свакако и у дивергентностима у идеолошким окосницама у детерминисању идентитетских карактера профила националних корпуса у земљама „нове“ и „старе“ Европе, о чему ће бити више речи у наредном излагању.
„Мађарска ренесанса“ Виктора Орбана
У претходној декади, у свим описаним изазовима пред којима су се нашле земље Европске уније, а посебно грађани истих, показало се да разлике у духовно-културолошким фундаментима и вредностима на којима су заснована друштва Европе, као и дивергентности у историјско-традиционалном наслеђу у повесницама развоја датих нација и њихових земаља, представљају незаобилазан, па можда и кључни сегмент у дефинисању будућих реалација у функционисању „заједничке европске политике“. Најрепрезентативнији пример који указује на исправност постављене тезе налазимо у повесници вишедеценијских осноса мађарског народа и државе, а посебно премијера истих, Виктора Орбана према бриселској администрацији и Европској унији у целини. Уз издашну и неопходну помоћ и смернице Европске уније и њених инвестиционих финансијских фондова, препород мађарске привреде и стабилизација политичких прилика у овој панонској држави, почели су са формирањем прве владе Виктора Орбана 1998. године, када је његова Алијанса младих демократа (FIDESZ) добила највећи број гласова на одржаним изборима и дошла у прилику да у коалиционој влади постане носилац извршне власти. До 2002. године, покренуте су темељне реформе у државној администрацији, јавној управи, макроекономској политици, што је за резултат имало драстично умањење инфлације са 15% у 1998. години на 3,8% у 2001. години. Мађарска је 1999. године уведена у чланство Североатлантског савеза (NATO). Након одржаних избора 2010. године, FIDESZ је однео убедљиву победу са 52,73% освојених гласова подршке од укупног броја изашлих грађана на парламентарне изборе, после чега је Виктор Орбан формирао своју другу владу.
„Међутим, слобода тржишта у привреди и либералност у политичком опредељивању свих грађана, представљају неспорне чиниоце и ослонце Орбановог политичког дискурса, што је можда и услов дугогодишњег успеха стабилности демократије у Мађарској…„
Настављено је спровођење мера реформе фискалне политике, а монетарним реформама постигнут је већи степен суверенитета „мађарских финансија“ у односу на Европску централну банку. Истовремено, драстично је умањен јавни дуг и извршене су потребне реформе изборног система. На изборима 2014. године, FIDESZ је поново освојио убедљиву већину посланичких места у мађарском парламенту, па је формирана и „трећа Орбанова влада“. Политика мађарске владе профилисала се у смеру очувања националних и „суверенистичких“ позиција државе и нације у европској породици народа и то на основама конзервативног хришћанско-демократског политичког и културног наслеђа. Међутим, слобода тржишта у привреди и либералност у политичком опредељивању свих грађана, представљају неспорне чиниоце и ослонце Орбановог политичког дискурса, што је можда и услов дугогодишњег успеха стабилности демократије у Мађарској. Орбан је сада у прилици да истакне велике економске успехе. Док је Мађарска 2009. бележила пад БДП од 6 одсто, прошле године забележила је раст од 4 одсто. Кредит узет од ММФ-а на почетку економске кризе 2008. отплаћен је, а ММФ „послат кући“. У истом периоду, извоз је порастао на 31,1 милијарду форинти, док је 2009. износио 19,69 милијарди форинти. Незапосленост је такође пала на око 6 одсто.
Орбан је добро препознао шта су то економски потенцијали мађарског народа и државе (пољопривреда на бази највећег природног ресурса којим Мађарска располаже, а то је плодна и обрадива земља, која је остала очувана у власништву мађарских пољопривредника, јер је остала на снази забрана продаје датог ресурса било ком физичком или правном лицу које „долази“ из иностранства). Такође, Виктор Орбан и његова администрација свесни су чињенице да Мађарска не поседује велике енергетске потенцијале, као што су нафта, природни гас или угаљ, због чега је и настао чувени споразум са Русијом о изградњи нуклеарне електране, која би у будућности представљала темељ мађарске енергетске стабилности. Управо, наведена чињеница нашла се под салвом критика европске бриселске администрације. Мађарски лидер нашао се у једном перманентном сукобу са Европском унијом, посебно у погледу идеолошко-политичке платформе у процесима реформи мађарског друштва. Потези мађарских власти у напорима да осигурају енергетску безбедност земље (партнерство са Русијом у изградњи електране, подршка пројекту „Јужни ток“, итд), пољопривредне потенцијале и суверенитет државе, „одвели“ су Орбана и директну у колизију са прописима бриселске администрације. У поменутој борби, Орбан је очувао „политичке ресурсе“ сопственог ауторитета, а онда је израстао у политичку фигуру и снагу једног европског, па и планетарног формата. Наметнуо се као неформални лидер те „нове Европе“ у незваничној борби за очувањем суверенистичког развоја европских друштава које баштине у многоме различита духовно-идеолошка и културолошка искуства у детерминисању историјских поставки сопственог постојања.
„Орбанова ренесанса“ сада већ представља политички принцип снажног опозиционог деловања у процесима супротстављања леволибералним и конзервативно-глобалистичким политичким елитима које се налазе у саставу владајућих структура у организацији власти земаља „западноевропске демократије“. Мађарски премијер заузео је јасан став да се политичко деловање датих идеолошких концепција показало као веома штетно по интересе очувања традиционалног, европско-хришћанског модела живота грађана Мађарске и других земаља „централноевропског басена“ од Балктика до Јадрана. Изгледа да Орбан добро познаје историју мађарског народа, те да поседује свест о историјској чињеници, према којој је „угарска нација“ у напорима усмереним према очувању сопствене суверености, засноване на духовно-културолошкој вертикали афирмације традиције хришћанско-конзервативног културног наслеђа, у вековима борбе за националну независност, још од Мохачке битке 1526. године, првобитно изградила свој идентитетски карактер, а путем истог очувала и егзистенцију свог етницитета.
„Орбан је грађанима Мађарске, али и Европске уније понудио визију даљег развоја њихових друштава у коме је широки дијапазон националних интереса, заправо најприоритетнији у решавању важних државних и политичких питања Мађарске и других поменутих држава…„
Док су друге, либералне или глобалистичке елите, не само у Мађарској, већ и у осталим земљама „нове Европе“, водиле политику са циљем очувања, не националних или државних интереса мађарског народа, већ сопствених и мондијалистичких, али у свему усколичних материјалних прохтева и хирова, ширећи постмодерну агенду једне анационалне и транснационалне „културе бесмисла и релативитета“, Орбан је грађанима Мађарске, али и Европске уније понудио визију даљег развоја њихових друштава у коме је широки дијапазон националних интереса, заправо најприоритетнији у решавању важних државних и политичких питања Мађарске и других поменутих држава. Дух тих промена, које су у повоју, можда је препознатљив и у факту да се омладина тзв. „Zed“ генерације, за разлику од „миленијалске“, све више гнуша постулата и учинка постмодерне поп-културе и да се заправо „окреће“ начелима традицијске и класичне високе културе, као и конзервативизма, као идеолошког правца. Можемо слободно да кажемо да је конзервативизам „постао нови панк-рок“ генерација данашње мађарске омладине.
Шта жели Виктор Орбан – пет тачака нове иницијативе
У вези са претходно описаним идејама о заштити традиционалних културолошких вредности у земљама „нове Европе“ унутар ЕУ, као и суверенистичке, геополитичке позиције очувања привредних и природних потенцијала у овим земљама и даље афирмације њиховог економског развоја, Орбан је окупио значајан број присталица и истомишљеника у редовима политичких елита поменутих држава, који се и окупљају око званичне Будимпеште, како би њихов „јединствени глас“, постао што упечатљивији. Годинама, Орбанова администрација упућује замерке бриселским политичким елитама у погледу институционалног концепта законодавног и извршнополитичког процеса одлучивања у органима Европске уније. Према Орбановим замислима, Европа би требало да функционише на принципу „један народ, један глас“, где би и право вета за сваку чланицу понаособ представљао својеврсну сигурност да би све или већина одлука које би се доносиле у интересу целокупне ЕУ, биле усвајане на платформи консензуса. Према датим пројекцијама, била би одстрањена могућност наметања интересне воље и закономерности сегмената система вредности „западних демократија“, које су у демографском и привредно-политичком погледу далеко супериорније у односу на Мађарску и друге земље централне Европе, чиме би било спречено да одлуке поменутог карактера, неприхватљивог за историјско и културно наслеђе мађарског друштво, на исто буду и примењене у свакодневном животу. Због чега је Орбану важно да за Мађарску очува аутономност у погледу процеса одлучивања унутар ЕУ?
Европска унија показала је велико нерасположење према кинеском економском утицају у Европи, оличеном у пројекту тзв. „пута свиле“. Свакако, дати пројекат налази се у колизији са привредним интересима развијенијих земаља западне Европе, али као и пројекат руског „Јужног тока“, исти може да представља суштински подстрек за економско-привредну експанзију земаља средишње и југоисточне Европе, а можда у првом реду Мађарске. Бирократија бриселске администрације и правне норме прописане од стране исте, као и у случају „Јужног тока“, у стању су да осујете ову велику шансу за незадрживи развој мађарске и централноевропске привреде, што Орбан не жели да допусти. За Орбана, неометана изградња „Северног тока 2“, уз истовремену суспензију „Јужног тока“ и непрестаног угрожавања „пута свиле“, представља недопустив однос заштите интереса „старе Европе“, према идеји о оквиру заштите економских, па и политичких интереса „нове Европе“. Уз поменуто, Орбан има на уму и реалну пројекцију према којој ће Кина до 2027. године достићи највиши степен БДП у свету, чиме ће постати прва и водећа економска сила на планети. Из тог разлога, али уз важне ограде, Орбан пружа начелну подршку Макроновој иницијативи о темељној реформи Европске уније која би у наредних деценију и по била преуређена у тзв. „три круга“. Према Орбановом мишљењу, досадашњи концепт устројства Европске уније не може да опстане, што у великој мери показује и Макронова иницијатива, пре свега, из разлога што исти нарушава, већ помињане конзервативне, али у основи традиционално-културолошке хришћанско-цивилизацијске европске вредности, које баштине римокатоличке земље Централне и делом Источне европе, а где је либерална демократија условила стварање страховитих дивергентних процеса унутар ових друштава, па и саме унутарнационалне поделе и фрустрације. Са друге стране, земље „Макроновог европског реактора“, свесне су да је досадашњи концепт устројства Европске уније неодржив, те да је неопходно чвршће повезивање њених чланинца, како би иста постала функционалнија.
„Осим тога, Орбан је рекао да се либерална демократија „окренула наглавачке“ и постала „либерална недемократија“, те додао да у Западној Европи постоји тенденција „ограничавања слободе изражавања и увођења цензуре“.„
Међутим, дата политика не наилази на велику подршку међу националним елитама централних европских држава, тако да снажније повезивање „западне Европе“ може да постане изводљиво, уз услов да из тог „пројекта“ буду изузете земље „нове Европе“. У описаним пермисама требало бисмо да посматрамо Макронов план о „три круга Европе“У Макроновом концепту будућности европске интеграције, Орбан не може да уочи ништа спорно, уколико исти не подразумева даљу политичку мајоризацију „новоевропских друштава“. Мисао о новом концепту уређења Европе, садржаној у платформи „од пет тачака“, можда је објављена у говору Виктора Орбана на Балвањоши летњем отвореном универзитету, који се 29. пут одржао у румунском граду Бајиле Тушанду, крајем јула ове године. Мађарски премијер изнео је платформу која садржи следеће постулате: заштита хришћанске културе и одбацивање „идеологије мултикултурализма“; заштита традиционалног модела породице и принципа да „свако дете има право на мајку и оца“; право на заштиту националног тржишта и стратешких сектора државне економије; одбрана граница и одбацивање имиграције као основно право сваке државе; и инсистирање на принципу „једна нација, један глас“ у процесима колективног одлучивања у оквиру ЕУ. Осим тога, Орбан је рекао да се либерална демократија „окренула наглавачке“ и постала „либерална недемократија“, те додао да у Западној Европи постоји тенденција „ограничавања слободе изражавања и увођења цензуре“. Додавши да је његова партија Фидес на изборима добила „ауторизацију да почне изградњу нове ере“, излагање је заокружио прокламацијом: „Ми Централни Европљани сматрамо да постоји живот изван глобализације и да Централна Европа следи пут савезништва слободних нација“.
Да ли се ова потенцијална „Орбанова доктрина“, макар и мисаоно ослања на одрђене концепте преуређења „европског басена“, који су јавно саопштавани у протеклим годинама? Сетимо се тзв. „Иницијативе три мора“, неке врсте концепта политичког савеза који био објединио бивше комунистичке земље, лојалне Вашингтону, на пространствима „нове Европе“, а који би на тај начин, Балтичко море повезао са Јадранским и Егејским морем, путем конкретног геополитичког пројекта. Да ли је поменута визија, уствари геополитичка и геостратешка платформа „нове европске иницијативе“ Виктора Орбана? Куриозитет представља чињеница да је поменута иницијатива подразумевала постојање блиских политичких односа земаља „Три мора“ са САД и то са једним значајним фондом новчаних средстава, али без успостављања администрације која би координисала програмом рада поменутог савеза?! Тада је објављено да је формирање овог политичког савеза потребно како би се умањила европска енергетска зависност од Русије, а повећала енергетска сарадња са САД. Иницијатива Три мора обухватала је 22% површине ЕУ, али истовремено и свега 10% БДП земаља које би биле чланице ове „иницијативе“.
„Једино у чему се његова иницијатива разликује у односу на концепт ЕУ „западноевропских демократија“, састоји се у потреби заштите принципа „једна нација, један глас“„
Међутим, морамо да поставимо питање, који је био смисао покретања иницијативе „удруживања 10 % БДП“ ЕУ, који би, како је било саопштено, суштински помогао да се реализује други основни смисао стварања датог савеза, а који се састојао у замисли о осетном повећању сарадње Источне и Централне Европе, ради смањења економске зависности ових простора од Немачке. Додуше, Централна Европа могла би да представља политичку „тампон зону“ између Западне Европе и Русије. Историјски посматрано, Аустругарска, а онда и пројекат „Интермаријум“, затим савез Мале Антанте, те Балкански пакт, после пропасти Хабзбуршке монархије у Првом светском рату, заиста су и служили идеји политичког обједињавања централноевропског простора, као и европског Југоистока, ради одржавања политике „равнотеже“ великих сила у Европи. Важно је да напоменемо да „политика равнотеже сила“ представља фундамент националних интереса и спољнополитичке оријентације Енглеске, а потом и Велике Британије, још од XVII столећа. Међутим, Орбан не жели политичку ревитализацију неке нове Аустроугарске. Такође, његова потенцијална стратегија, и те како подразумева опстанак ЕУ, само у „новом руху“. Истовремено, мађарски премијер снажно заговара наставак политике проширења европске интеграције на простор западног Балкана. Једино у чему се његова иницијатива разликује у односу на концепт ЕУ „западноевропских демократија“, састоји се у потреби заштите принципа „једна нација, један глас“ и то у сврхе одбране права централноевропских земаља од могућности политичке и привредне мајоризације датог простора од стране „старе Европе“. У овој тези, можда се и крију разлози Орбанове подршке политичкој платформи „подједнаке блискости и подједнаке дистанцираности“ Централне Европе у њеним односима према Бриселу и Москви.
Мађарска и Србија у тзв. „Орбановој доктрини“
У одговорима на питања новинара у току конференције за медије након излагања Виктора Орбана у Баиле Тушанду, мађарски премијер још једном је исказао пуну подршку „европском путу Србије“, напоменувши, чак и то, да он „… Србију и Црну Гору види као делове централне Европе, а не Балкана…“, што је изазвало велику пажњу европске политичке јавности, посебно у јавномедијском простору Србије. Захваљујући преданом раду администрације председника Републике Србије Александра Вучића у протеклих шест година, као и личном пријатељству са мађарским премијером, Србија и Мађарска достигле су до сада у историји незабележено висок степен пријатељства и сарадње у односима две државе и у релацијама српског и мађарског народа у целини. Међусобно поверење, заједнички инвестицијски пројекти, систем европских вредности који деле, а који се огледа у изградњи стабилних демократија у ове две земље, допринело је чињеници да су два државника постали симболи и узори суверенитета и независности Србије и Мађарске. Поменути фактицитет пружа одговоре на питање у чему се састоје заједнички национални интереси две државе.
„Вучић и Орбан покушавају да предоче Европи једну стратегију перспективног развоја, која је Европи уосталом добро позната, а темељи се на вредностима које европски народи вековима баштине, јер су на том наслеђу изградили сопствену културу и начин живота…„
Пре свега, пројекат помињаног „пута свиле“, који иде преко Србије и то путем извесне брзе железничке пруге и саобраћајне инфраструктуре на потесу Атина-Солун-Београд-Будимпешта, повезује се даље на путеве и железнице, изграђене од Будимпеште, преко Беча до свих европских центара културолошке, економске и политичке моћи и то на широким пространствима Старог континента. То представља „жилу куцавицу“ општег напретка и централне и југоисточне Европе, а без излаза на топла мора, преко црногорског приморја, целокупан развој региона могао би да буде ослабљен. У том смислу, Мађарска и Србије не би могле да рачунају на хрватско приморје, због континуитета компликованих односа ове две државе и Хрватске, а које непрестано продукује званични Загреб (однос према инвестицијама МОЛ у хрватску ИНА, однос према српској националној мањини у Хрватској, итд.). Вучић и Орбан покушавају да предоче Европи једну стратегију перспективног развоја, која је Европи уосталом добро позната, а темељи се на вредностима које европски народи вековима баштине, јер су на том наслеђу изградили сопствену културу и начин живота.