У оквиру редовних програмских активности Центар за друштвену стабилност реализовао је изузетно посећену трибину под називом „Тајна друштва између мита и стварности“, на којој су говорници били Миломир Марић, доајен српског новинарства, публициста, књижевник, главни уредник телевизије „Хепи“, проф. др Небојша Пајкић, редовни професор Београдског универзитета на Факултету драмских уметности, филмски режисер, филмски критичар, сценариста, књижевник и др Миша Ђурковић, научни сарадник на Институту за Европске студије у Београду, философ, писац, геополитички аналитичар, стручњак за политичку философију, питања идеологије либерализма и концепта државе. Модератор трибине био је Предраг Рајић, правник, геополитички аналитичар, портпарол Центра за друштвену стабилност и председник Српско-америчког форума „ПолитикУС“.
Центар за друштвену стабилност кроз организовање трибина жели да оснажи културу дијалога и обогати дискусиони садржај интелектуалне сцене Новог Сада, а теме које су обрађиване на последњој трибини под називом „Тајна друштва – између мита и стварности“ су била: Колики је обим деловања тајних друштава? Утичу ли она на друштвену стварност помоћу фама која влада о њима или пак у својим рукама држе реалне инструменте? Ко су чланови тајних друштава? Колико својим деловањем утичу на наше свакодневне животе? Како је уређена њихова интерна хијерархија? Ко је на врху, а ко при дну лествице моћи?
У препуној Сали Културног центра „Нови Сад“ еминентни саговорници изнели су своја запажања у вези са тајним друштвима у Србији, њихов историјски развој, али и деловање у садашњости. Сала Културног центра била је премала да прими велики број заинтересованих, а неки су и по сопственом признању, путовали 50 километара само да би имали прилику да поставе питања учесницима трибине.
После инспиративног увода модератора Предрага Рајића, учесници трибине изнели су своја запажања у вези са темом трибине. Др Ђурковић се осврнуо на књигу чији је аутор „Тајни коридори моћи“ и поставио питање зашто земље које се највише диче демократским тековинама и транспарентности у раду не желе да причају о тајним друштвима, која владају у њиховим системима. Као илустрацију ове тврдње, др Ђурковић се присетио председничке кампање из 2004. године у Сједињеним Америчким Државама када је кандидата за председника Џима Керија новинар питао о чланству у тајном друштву Универзитета „Јеил“ – „Лобања и кости“ (skull and bones), а кандидат Кери је одбио да одговори на питање. Такође др Ђурковић се запитао зашто се у процесу формалног образовања студената мало пажње придаје раду тајни друштава, ако се зна да они чине један велики део моћи у друштву. Интересантном излагању придружио се и новинар Миломир Марић који је изнео своје размишљање о томе како су се „деца комунизма“ снашла у данашњем друштву. Марић је рекао да је све ствар перцепције и да тајна друштва шаљу слике да су они ти који вуку конце, а да су политичари само лутке на концима која се повлаче. Такође, г. Марић је причао и о томе да је вероватно једини новинар са ових простора који је интервјуисао 5 директора ЦИА, што, како сам каже, није чудно, јер је у Сједињеним Америчким Државама нормално да функционери, нарочити бивши, у пензији, разговарају са новинарима. Миломир Марић је рекао да је грешком тајних служби, које су саме себе убедиле да Берлински зид није пао и да комунизам није поражен, Србија, од миљенице историје, током два века и увек на страни победника „дошла у ситуацију да тако мала (Србија) у параноји великих сила увек буде проглашена за велику“. Професор Пајкић је дао своје виђење масонских ложа у Србији, али и других тајних друштава, тврдећи да је комунистичка партија Југославије била једна од највећих тајних друштава двадесетог века, са коренима у организацијама као што су Млада Босна и Црна Рука које су гравитирале тајним анти-царским друштвима у Русији, са циљем да се преузме територија Балкана за комунистичку Русију. Професор Пајкић је такође рекао да је од 1972 године Савез комуниста одлучио да формира „унутрашњу комунистичку партију“ чије фракције касније преузимају све полуге моћи у СФРЈ и новонасталим државама.
Стиче се утисак да два сата, колико је трајала дебата, уз велики број питања из публике, није било довољно за овако исцрпну тему, што су и еминентни говорници у једном моменту приметили и сугерисали да се оваква тема може поделити на неколико трибина.
