ОД ВИШЕГРАДСКЕ ЧЕТВОРКЕ ДО ЕВРОПСКЕ ШЕСТОРКЕ

ДА ЛИ ЈЕ ПРОЈЕКТУ МЕЂУМОРЈА СКРОЈЕНО НОВО РУХО?

Ехо скоре изјаве Виктора Орбана о креирању новог шесточланог савеза у Европи, не јењава Старим континентом, поготово не у аналитичким круговима његовог централног дела. Овај савез би поред Вишеградске четворке (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), чиниле и Румунија и Србија. Орбан, Орбан, Орбан, Орбан.

На скупу у Бајиле Тушнаду у Румунији, мађарски премијер је подвукао циљеве његове државе у ближем временском периоду, који се нарочито тичу и Србије.
„Србија не припада Балкану, већ централној Европи. Историјски интерес Мађарске је да са Србијом буде у истој политичкој заједници. Са стогодишњом усамљеношћу Мађарске је завршено“ речи су Виктора Орбана које не опредељују само мађарску спољну политику, већ кандидују и могућност другачије реализације давнашњег геополитичког пројекта „Међуморје“, али и отварају за Србију есенцијално важна врата централне и западне Европе.

МЕЂУМОРЈЕ – СКУПА ПОЉСКА РЕЧ

Пројекат „Међуморје“ или „Интермариум“ је давнашња идеја представника пољске елите. Њу је на политичкој сцени, на најотворенији начин заступао Јозеф Пилсудски, најзначајнији државник и политичар Пољске између два светска рата. Идеја „Међуморја“ је укратко подразумевала креирање зоне у Европи, која би се простирала од севера ка југу и чији би политички, културни, економски центар била Пољска, а земље у ову зону укључене уживале бенефите бивствовања у пољској интересној зони, превасходно у безбедносном смислу, али и кроз гаранцију вишег степена суверености, него ли што би то био случај у конкурентским интересним зонама, што је у времену обликовања ове идеје (двадесете и тридесете године двадесетог века), било прилично атрактивно за све народе који насељавају дату трансферзалу.

Међуморје је имало превасходно два појавна облика у пољској политичкој теорији.

Велико Међуморје би значило креирање јединствене пансловенске зоне, од Балтика на северу, па до Црног мора на југоистоку и Јадранског мора на југозападу. У ову пансловенску зону, улазили би и несловенски народи, од којих са појединима Пољаке вежу дубоке везе. Тако су Пољска и Литванија дуже од четири века чиниле јединствен и политички моћан комонвелт, док су пољске легије једине у великом броју помагале Мађаре током националне револуције 1848. године. Такође, Аустријанци имају захвалити Пољацима за помоћ при разбијању велике турске опсаде Беча 1683. године.

Само ова три податка говоре о комплексној увезаности словенских Пољака са балтичким Литванцима, угро-финским Мађарима и германским Аустријанцима. Уз то, Пољаци су током своје историје, будући да су у извесним периодима словили за једну од најмоћнијих сила Европе, успевали да овладају и просторима данашње Украјине и Белорусије. Пољаци се дуго постављају као логичан словенски Пијемонт за Чехе, Словаке, Украјинце и Белорусе, којима нуде склапање јединственог савеза заснованог на демократским традицијама и безбедности, превасходно од империјалних завојевача са запада и истока.

Демократска традиција пре свега оличена је у чињеници да су Словени овог простора често своје племенске вође бирали „жребом“, односно гласањем путем урезивања рецке на штап кандидата ког преферирају. Пољска се поноси чињеницом да је још у 12. веку имала активан парламент Сејм, који и данас носи овај назив (старословенска реч за окупљање), као и тиме што су Пољаци још у 16. веку исказали спремност на креирање федерализма, кроз креирање Пољско-литванског комонвелта, односно одсуство отворено империјалних тежњи и владању над малобројним народима, како то данас тумаче пољски историчари.

Ограничавања краљевске власти започета су у Пољској у 14. веку, док је почетком 16. века, парламент заузео кључну улогу у управљању државом. Даљи развој пољске државности у 16. веку донео је парламенту искључиву надлежност над пореском и спољном политиком, па чак и право на избор краљева, чиме је де факто основана Прва Пољска Република (Друга Пољска Република је настала 1918. године након стицања независности од Царске Русије, док је Трећа Пољска Република проглашена након пада комунистичког режима 1989. године и постоји и данас).

Кодификација пољског права процес је који се одвијао током наредна два века, кроз више докумената, да би 1791. године, у време развијања Прве Француске Републике, Пољска донела и свој први кодификовани, писани устав, који поједини историчари (и то не само пољски) оцењују и као први такве врсте у Европи.

Комплетан, готово хиљадугодишњи развој пољске државности и демократије, републиканизма, смењивости власти и правне државе, битан је елемент како би се схватиле пољске тежње и мотивација која постоји унутар елита и грађанства централноевропских држава да се ближе повежу са Пољском, те да у њој пронађу доминантног партнера, а не завојевача.

Нарочито треба обратити пажњу на чињеницу да је развој демократског система у Пољској, далеко старији и са дубљим историјским кореном, него ли што је то случај са немачким и руским државама. Управо ова чињеница била је мотив више околним, малобројнијим словенским и несловенским народима да се, колико су то историјске околности дозвољавале, чвршће повезују са Пољацима.

Свакако, ни овакав став није једнозначан и поједини народи, нарочито они бројнији попут украјинског, често на пољско јачање гледају са зебњом, тумаче потезе Варшаве кроз империјалне намере и доживљавају њено деловање у најмању руку патерналистички. Једино што је могло кроз историју, али и у актуелном политичком моменту, да удружи Кијев и Варшаву јесте заједничко противљење Москви.

Став Пољака при креирању „Великог Међуморја“ у првој половини 20. века није био монолитан и не може се посматрати у форми јасно утврђених праваца, већ више као инспирација за наднационални подухват народа који има све предиспозиције да креира империјалну силу од сопствене државе, изузев географског положаја, пошто се налази уклињен између две још моћније империјалне и кроз векове потврђене силе – немачке и руске. Стога, предлози о креирању Међуморја варирају од мегаломанских којима би био обухваћен простор од Финске и Скандинавије па све до Италије и Грчке а преко Балтика, Украјине, Балкана, до оних „скромнијих“, који говоре о обједињавању простора бивше Аустроугарске (њеног највећег дела из 20. века), бивше Југославије, делова или целе Украјине, Белорусије, три балтичке, а некада совјетске државе и наравно – Пољске.

Различити концепти „Међуморја“

орбан

Реалнији план „Малог Међуморја“, заправо није реализован не само због сумњи у могућност остваривања ове замисли, већ у највећој мери као последица противљења присталица националистичког концепта унутар саме Пољске. Наиме, пољски националисти су сматрали да би реализацијом „Великог Међуморја“, па чак и Међуморја уопште, био уништен сан о пољској националној држави. Управо је националистички приступ кључна брана раду на реализацији овог пројекта, како пре више деценија, тако и данас.

Националисти сматрају како Пољска треба да у свом саставу има све просторе које насељавају етнички Пољаци, с тим што постоје одређене екстремније варијације које заправо и не признају постојање одређених, превасходно словенских мањина на овим територијама, али и постојање данас етаблираних нација попут украјинске и белоруске.

Двадесетих и тридесетих година ни велико ни мало пољско решење није могло бити реализовано из више разлога.

Први је експанзионизам немачког фактора тих година и немогућност Пољске да му се самостално супротстави.

Други је експанзионизам руског фактора тих година и немогућност Пољске да му се самостално супротстави.

Трећи је супротстављање или неимање слуха за идеје Пилсудског у Лондону, на који се Варшава најчешће ослањала, имајући у виду константан страх од немачког и руског фактора. Шта више, једини европски политички центар у ком су исказивали макар и делимичне симпатије за план Пилсудског био је Париз, што ипак није било довољно како би се ова идеја реализовала, барем у свом ограниченом виду.

Наредне деценије Пољска је провела турбулентно, под окупацијама, тоталитарним режимима, мењајући границе. Након пада Варшавског пакта Пољска се бавила превасходно сопственим устројством, изградњом демократских институција, развојем тржишно усмерене економије. И успела је. Пољска је држава која је успела да коренито реформише своју администрацију, може се похвалити фрапантно високим процентом повлачења средстава из претприступних фондова Европске Уније (у износу од преко 90%), али и побољшаном путном инфраструктуром, великим обимом страних инвестиција, као и армијом која се финансира годишњим буџетом у износу од преко 12 милијарди евра. Пољска је једина држава на Старом континенту која није запала у рецесију током „Светске економске кризе“ 2008 – 2009. године.

Пољском данас владају конзервативци из партије „Право и правда“. Праваши представљају опцију која би се на политичком спектру могла окарактерисати као деснија од класичног европског десног центра, али недовољно десно да би јој се објективно могао наденути придев „сушта“ или „екстремна“. Праваши су изразито традиционалне, прокатоличке и у великој мери националистичке оријентације.

Управо потоња оријентација представља кључно питање даље стратешке оријентације Варшаве. Може ли Трећа Пољска Република заиста изнети до краја идеју Међуморја у конкретном виду, има ли актуелна пољска елита довољно флексибилности за то?

Међуморје сасвим сигурно носи са собом потребу да се Пољска на известан начин окрене наднационалном приступу у својој спољној политици, лишена националистичких партикуларитета. Управо пољски национализам, може бити кључна кочница ширењу и јачању пољског утицаја на простор централне, источне и јужне Европе и у случају његове преваге може лишити Варшаву предводништва при реализацији креирања чвршћег савеза, што би неминовно довело до стагнирања међуморске интеграције и у средњој перспективи усмерило потенцијалне чланице датог савеза да своју будућност потраже у интересној сфери неке друге регионалне силе или да сами покушају поставити се као засебни политички фактори, са више него сумњивим изгледима на успех.

Треба нагласити да је идеју Међуморја са прашњавих полица лублинских и вроцлавских библиотека скинуо актуелни председник Пољске Андзеј Дуда и укључио је у реалну политику. Још током свог инаугурационог говора 2015. године Дуда је указивао на потребу Варшаве да поведе самосталну спољну политику и буде проактивна у решавању отворених питања региона ком припада, идући у сусрет изазовима.

Још конкретнији, Дуда је био приликом посете Букурешту исте године, када је у разговору са румунским колегом Јоханесом Клаусом истакао потребу ближег и чвршћег повезивања држава „нове Европе“, која мора говорити једним гласом и створити јединствен одбрамбени бедем унутар НАТО савеза, односно на његовом источном крилу.

Идеја оживљавања идеје Међуморја није нова унутар политичке партије Право и правда и годинама уназад она је наилазила на подршку председника ове странке Јарослава Качињског, односно његовог брата близанца Леха Качињског који је у другој половини прошле деценије служио и као председник Републике Пољске, до трагичне смрти након пада авиона са пољским државним врхом у Руској Федерацији 2010. године.

Оно што јесте кључно питање које се поставља када је у питању и ова организација, али и спољна политика Пољске коју она креира, односи се пре свега на уздржавање од ревизионистичких и иредентистичких момената, нарочито када је у питању однос са, за Пољску, есенцијално важним суседом на истоку – Украјином.

ВАРШАВА И КИЈЕВ КАО ИСТОЧНИ ПАРИЗ И БЕРЛИН?

Пољско-украјински односи су веома комплексни. Пољаци су врло осетљиви на питања везана за Други светски рат, етничко чишћење и протеривање Пољака са територије данашње Украјине и тзв. „Волинску трагедију“ како је називају украјински историчари, односно „Волински масакр/покољ“ или чак „Волински геноцид“ како овај догађај називају пољски историчари. Наиме, на историјском подручју Волина, које се данас налази подељено између Пољске, Украјине и Белорусије, као и источне Галиције у Украјини у периоду од 1943. до 1945. године извршен је покољ пољских цивила од стране Организације украјинских националиста – Украјинске устаничке армије (орг. ОУН-УПА).

Током „Волинског масакра“ убијено је између 70.000 и 100.000 етничких Пољака. Етнички измешана област била је погодно тло за развој шовинистичких ставова, поготово због чињенице да су Пољаци у дужим временским периодима владали овим просторима као и да су од претежно пољопривредно оријентисаних Украјинаца, бивали доживљавани као завојевачи, негатори украјинске самобитности и брана креирању украјинске државе. Идеологија ОУН-УПА која није трпела постојање националних мањина на ономе што је означено као украјински етнички простор, као и опште страхоте Другог светског рата, само су допринеле реализацији серије погрома на овом простору.

Сећање на ове догађаје је поново оживљено доласком на власт партије Право и правда, што је резултирало доношењем резолуције 2016. године у Сејму којом су догађаји из Волина и формално окарактерисани као геноцид. За разлику од претходних година, пољско и украјинско руководство данас нису кадри пронаћи заједнички језик и покушати приближити ставове, превасходно из разлога потпуно другачијег идеолошко-историјског приступа датом питању.

Након револуције на Мајдану 2013-2014. године, Украјина се окренула јачању сопственог националног идентитета, „дерусификацији“ јавног простора, десовјетизацији и декомунизацији сопственог идентитета, политике, културе, али и конкретизовању процеса који се притајено одвија од стицања независности 1991. године. Савремени, доминантни украјински поглед на ОУН-УПА је претежно позитиван.

Украјински историчари истичу чињеницу да се ОУН-УПА током највећег дела Другог светског рата борила како против комуниста и Совјета тј. у то време руског или проруског фактора, тако и против нациста, односно у то време немачког фактора. Чињеница јесте да су припадници ОУН-УПА нарочито на почетку рата, на совјетском простору 1941. године тесно сарађивали са немачким окупационим властима, као и да су се доцније сукобили са њима, након што су увидели да Хитлеров план није стварање украјинске државолике творевине под протекторатом Трећег рајха (по угледу на Словачку тог доба), те да за њихове тежње у Берлину немају слуха. Нарочито током 1943. године долазило је до оштрих офанзива широких размера немачких окупационих снага на ОУН-УПА формације.

Данас се о злочинима у Украјини углавном нерадо говори и обавезно се повезују са злочинима почињеним над етничким Украјинцима током Другог светског рата, од стране пољске „Армије Крајове“. На Степана Бандеру, вођу УПА се данас у Украјини гледа са симпатијама, по њему се називају улице и мостови, карактерише се као национални херој, борац за независност и слободу. Овај став је доминантан међу свим политичким партијама које су подржале револуцију на Мајдану или из ње изникле.

За разлику од претходних власти, Варшава инсистира на решавању овог питања, пре него ли се приступи дубљим интегративним процесима са Кијевом.

Заправо, Варшава и поред чињенице што, баш као и званични Кијев, у Москви види највећу стратешку опасност, одбија да се из прагматичних разлога уздржи од отварања болних тема из прошлости. Тако у овом моменту, важан стуб Међуморја оличен у Украјини, делује далеко нестабилнији у пољским плановима.

Опстанак Украјине је есенцијално важан за Пољску и не треба очекивати нагле заокрете Варшаве у том правцу, али сасвим сигурно, све док је став партије Право и правда вођен идеологијом, а не прагматизмом, осим сарадње у сфери безбедности, не треба очекивати друге, дубље интегративне процесе у односима две државе.

Због тога идеја бившег украјинског премијера Арсенија Јацењука о креирању источног ослонца уједињене Европе у виду два стуба оличена у Варшави и Кијеву, делује нереално у ближој перспективи.

ЗАКЉУЧАК

Међуморје данас можемо окарактерисати као израз тежње ка оваплоћењу (макар делимичном) идеје о ширем географском простору, који би се простирао не само од Балтичког ка Црном мору, него би пустио свој крак и ка Јадрану, односно покушао да интегрише постјугословенски простор.

С тим у вези, Република Пољска је започела са иницијативом „Три мора“, уз подршку Републике Хрватске. Ова иницијатива окупља Летонију, Литванију, Естонију, Чешку, Словачку, Мађарску, Аустрију, Словенију, Хрватску, Румунију, Бугарску. Ипак, изјава Виктора Орбана обухвата ужи интегративни круг и врло прецизно таргетира државе које види као део „Е 6“. Зашто?

орбан Иницијатива „Три мора“

Циљ како Варшаве, тако и Будимпеште јесу дубљи интегративни процеси у централној Европи. Јасно је да план Међуморја у свом оригиналном виду не може успети без подршке САД, које морају бити кључни покровитељ овог савеза. Међуморје није алтернатива Европској Унији, нити је тако виде било у Пољској, било у Мађарској. Оно је у овом моменту више превентивни потез при креирању нове ЕУ са „више брзина“.

Француски председник Емануел Макрон је недавно истакао своју визију ЕУ, чак и самог европског континента, описујући Европу кроз три круга интеграције.

У трећем, најудаљенијем, биле би државе попут Турске и Русије, које су важни трговински партнери, незаобилазни фактори при креирању јединствене безбедносне инфраструктуре континента и регионалне силе које могу у даљој перспективи бити укључене и у дубље интегративне процесе, уколико уподобе своје политичке и друштвене системе западној демократији.
У другом кругу би се нашле државе које теже очувању кључних интегративних слобода: слободног протока људи, роба, капитала и услуга на простору ЕУ, али одбијају дубље интеграције попут стварања јединствене пореске политике, оружаних снага и истичу концепт националне државе и уопште очувања националног идентитета у односу на концепт грађанских држава и стварање и јачање заједничког европског идентитета. Управо у ову групацију можемо убројати готово све државе потенцијалног новог Међуморја.
У првом кругу биле би државе које теже стварању федерације европских држава и јачању ЕУ као наднационалне творевине која би могла парирати другим субјектима у међународној арени. Наравно, ни Макрон није још увек спреман да дубинске интегративне процесе у ЕУ за које се залаже назове правим именом, али испитивање реакција и политичког терена, јасан је увод и покушај стварања осовине Париз-Берлин која би након неколико деценија отворила врата концепту нове, на вишем нивоу уједињене Европе.

Ни у Будимпешти, ни у Варшави не желе да чекају изазове, већ сами креирају сопствену ситуацију и осећајући се довољно моћним, покушавају да наметну сопствени одговор на питање – куда даље треба да се креће ЕУ?

Вишеградска четворка данас има већу робну размену са Немачком, него ли што то има Француска. Свој консултативни карактер и значај на културном повезивању, савез настао 1991. године је већ доказао. Креирање чак и заједничких, истина скромних фондова, говори и о спремности у улагање на пољу идентификације интегративне идеје како у међународној јавности, тако и међу сопственим грађанством.

Ипак и поред свих бенефита, актуелни ниво сарадње међу државама Вишеградске групе није довољан да би се пружили одговори надолазећим изазовима. Иницијативу у овом моменту преузимају две владе и покушавају да, свака у свом интересу, кандидују циљеве и правце даљег развоја интегративних процеса нове Европе.

У Пољској су амбиције на вишем нивоу. Пољска жели да у савез који ће потенцијално водити, укључи све државе чија се политика данас суштински заснива на суверенистичком концепту. На овај начин, ствара се алтернатива либералној Европи и штити се национални дискурс, као и етничка особеност источноевропских народа.

Такође, ствара се ситуација у којој Пољска стиче могућност да додатно економски ојача и будући државом чланицом Г-20, квалитетније се позиционира на светској позорници. Са друге стране, државе чланице овог савеза имаће виши степен слободе деловања и уређивања сопствених друштава без мешања од стране кључног субјекта новог савеза.

Ипак, овај концепт не може опстати без подршке светске супер-силе. Међуморје би у случају реализације чак и у суженом виду и без Аустрије, Словеније или Бугарске као чланица актуелне „Иницијативе три мора“, било директно супротстављено како немачком, тако и руском интересу. Упркос економском оснаживању држава Вишеградске групе и Румуније, као и великом потенцијалу који „Нова Европа“ може да пружи, политичка и војна подршка САД је апсолутно неопходна. Џорџ Фридман, први човек „Стратфора“, дуги низ година напомиње како би стварање источне трансферзале у Европи од Пољске до Бугарске било најбоље решење по америчке интересе из више разлога.

Осигурало би дуготрајно америчко присуство у Европи, јер би управо државе чланице новог савеза инсистирале на њиховом присуству у страху од Москве.
Био би створен бедем евентуалном ширењу утицаја Москве на простор који је контролисала и током царског и током совјетског периода.
Била би отклоњена опасност од евентуалног увезивања Москве и Берлина у даљој перспективи, што Фридман означава као највећи амерички страх.

Пољска и Румунија су и више него спремне да прошире америчко војно присуство у овим државама, док је званичан став Варшаве да ће радо саградити највећу војну базу за америчку војску у Европи на својој територији и у потпуности финансирати њене трошкове.

Са друге стране, став који је изнео Виктор Орбан има нешто другачији темељ него ли тежње Варшаве. Свесно искључивање Хрватске из Орбановог предлога „Е6“ говори нам следеће:

Орбан поставља мађарски национални интерес испред сваке интеграције, па тако и „новоевропске“. Нерешена имовинско-правна питања нарочито из сфере енергетике која оптерећују односе Будимпеште и Загреба, стварају ситуацију у којој Мађарска није рада укључивати Хрватску у интегративне процесе и тако јој отварајући алтернативу пружати прилику да створи шири маневарски простор.
Орбан је врло добро свестан чињенице да унутар владајуће ХДЗ постоји дуализам по питању интегративних процеса Нове Европе. Док је председница Колинда Грабар-Китаровић на позицијама чвршћег повезивања са САД и укључивања Хрватске у бедем истока, премијер Андреј Пленковић је и даље чврсто оријентисан ка Берлину као традиционалном хрватском савезнику и радије би Хрватску видео у првом интегративном кругу Европе, који је описао Макрон.

Са друге стране, укључивање Србије у интегративни процес говори нам о следећем:

Орбан се поново води националним партикуларитетом. Чињенице да су српско-мађарски односи на историјском максимуму, као и да Србе и Мађаре везују дубље историјске везе него ли Србе и друге народе Вишеградске групе, као и непостојање замерки на положај мађарске мањине у Србији, али и коректан однос званичне Будимпеште према злочинима чињеним над Србима од мађарских окупационих власти у Бачкој током Другог светског рата, довољни су разлози да се Орбан определи за Србију као кључног постјугословенског савезника. Свакако, Орбан у Србији види и потенцијално веома важног економског партнера за Мађарску, док сматра да би Србија могла Будимпешту перципирати као кључну копчу са Западом, поготово због комплексних односа на релацији Београд – Загреб.
Иако не доводи у питање останак Мађарске у трансатлантским безбедносним структурама, Орбан не гледа на Москву истим очима како то чине готово комплетне политичке елите и Варшаве и Букурешта и о чему у Пољској и Румунији постоји висок степен сагласности. Укључивањем војно неутралне Србије у овај савез, а поготово након уласка Србије у чланство ЕУ, Орбан очито сматра да би и глас Будимпеште у смислу прагматичнијег односа према Москви, потпомогнут Београдом био громкији.

За Србију коначно изношење алтернативног вида европских интеграција од стране Будимпеште има велику важност.

„Е6“ није алтернатива чланству у Европској Унији. Напротив, оба концепта Међуморја и пољски и мађарски, говоре о тежњи Нове Европе да се Србија што пре придружи европској породици народа.
Постојање самог концепта Међуморја и перцепција Србије као дела овог простора говори о могућности ширења маневарског простора Београда и у перспективи, а поготово након укључења у ЕУ, могућности избора и подизања геополитичке важности и у очима Берлина. У случају реализације пољског концепта и преваге струје која би била отвореније пропољски/проамерички оријентисана у Хрватској, за Србију би се чак отворила и могућност заузимања позиције кључног немачког партнера на Балкану, а уколико се процени да излазак из балканског и прелазак у централноевропски оквир није сасвим у српском интересу.
Србија би добила историјску прилику да направи политички отклон од југословенског концепта и преоријентише се у будућности на простор централне Европе, удаљавајући се од малигног утицаја суседних национализама, увек праћених могућношћу конфликта и стварањем илузије о могућности ревитализације југословенске идеје, што је погубно по оснаживање српске државотворне свести.

Који год концепт превладао и како год се односи Нове и Старе Европе буду кретали, мора се извући јасан закључак. Историјски процеси су се у 21. веку нарочито убрзали. Изазови се смењују један за другим и свака држава се мора потрудити да их правилно сагледа и дочека спремна, како би и сама била у могућности да убрзо иницира нове промене које би биле одраз проактивности и резултирале позитивним променама у њену корист. Орбан, Орбан, Орбан, Орбан, Орбан, Орбан, Орбан, Орбан.

Аутор анализе : Предраг Рајић