ОД ЦАРИНСКОГ РАТА ДО СЛОБОДНЕ ТРГОВИНЕ МОЖЕ ЛИ ТРГОВИНСКА ПОЛИТИКА ВАШИНГТОНА РЕЗУЛТИРАТИ ТРАНСАТЛАНТСКОМ СЛОБОДНОМ ТРГОВИНСКОМ ЗОНОМ?

ОД ЦАРИНСКОГ РАТА ДО СЛОБОДНЕ ТРГОВИНЕ

МОЖЕ ЛИ ТРГОВИНСКА ПОЛИТИКА ВАШИНГТОНА РЕЗУЛТИРАТИ ТРАНСАТЛАНТСКОМ СЛОБОДНОМ ТРГОВИНСКОМ ЗОНОМ?

Прва половина 2018. године у односу трансатлантских савезника обележена је новом царинском политиком Вашингтона, која је резултирала узвраћањем од стране Брисела и наизглед довела у питање вишедеценијско партнерство. Свакако, овај период био је обележен и ставовима Вашингтона у вези издвајања за одбрану међу европским савезницима, односно незадовољством Доналда Трампа због неиспуњавања обавеза НАТО савезника са Старог континента. EУ, ЕУ, ЕУ, ЕУ, ЕУ, ЕУ, ЕУ, ЕУ, ЕУ, ЕУ.

Трампов латентно изолационистички приступ, неслагања по питању спољне политике са европским партнерима нарочито када је у питању однос са Москвом, као и скептичан став спрам НАТО савеза, створили су атмосферу у којој је нова царинска политика САД према готово свим партнерима (и стратешким савезницима и стратешким противницима) у ЕУ перципирана као озбиљан изазов опстанку комплетне архитектуре западног света, успостављене након Другог светског рата.

Па ипак, крије ли се иза Трампове политике подизања царинских стопа, далеко важнији циљ са дубљим темељима, који би за последицу имао заправо далеко већи амерички утицај и присуство у Европи? Досадашњи развој ситуације нам не дозвољава да искључимо и ову могућност.

Једна од најважнијих потенцијалних прекретница у царинском конфликту САД и ЕУ, била је посета председника Европске комисије Жана Клода Јункера америчком лидеру Доналду Трампу с краја јула ове године. Разлог за посету било је увођење тарифа на увоз челика (25%) и алуминијума (10%) из ЕУ у САД од 01. јуна 2018. године. ЕУ је узвратила увозним тарифама на одређено воће, алкохолна пића, дуван и моторе марке „Харли Дејвидсон“ у износу од 25%, као и одређену одећу и обућу, белу технику у износу од 50%.

Оно што је занимљиво јесте да се међу производима који су додатно оцарињени нашао и бурбон, традиционално америчко алкохолно пиће, које се производи у Кентакију, савезној држави из које долази лидер републиканске сенатске већине Мич МекКонел, али и воће попут наранџи и производи од истог, који су важни за економију Флориде, највеће „колебљиве државе“ у САД, односно савезне државе која не гласа традиционално нити за једну етаблирану америчку партију, већ од избора до избора мења став.

Овим су Европљани доказали како поседују развијен аналитички приступ геополитичким изазовима, којим су покушали превасходно да мотивишу естаблишмент Републиканске партије, оличен у неоконзервативцима, да утичу на Доналда Трампа, како би одустао од увођења нових мера којима би била погођена европска привреда. Прошлогодишња тровинска размена између САД и ЕУ износила је нешто више од 1.2 билиона долара.

Стога, поредећи нарочито са тарифама које су уведене Кини, досадашње тарифе на релацији Вашингтон – Брисел нису нарочито високог нивоа, али далеко од тога да разлога за стрепњу нема. Након одлуке ЕУ да одговори на Трампов изазов увођењем тарифа у вредности од око 3.3 милијарде долара, дошла је Трампова претња увођењем нових тарифа на увоз аутомобила у САД из ЕУ, што је од изузетног значаја за европски извоз, пре свега у Немачкој и Француској. На ову изјаву америчког председника реаговала је Сесилија Малмстром, европски комесар за трговину изјавивши како ће ЕУ узвратити таксама на америчку робу вредну преко 20 милијарди долара.

Како тарифни конфликт не би ескалирао у рат, Жан Клод Јункер је одлучио да се упути у Вашингтон и у директном разговору убеди Доналда Трампа, износивши му аргументе о штети коју ће привреде оба субјекта трпети, уколико тињајући сукоб узме маха.

Треба напоменути да су аргументи америчког председника били утемељени на његовој политичкој идеји садржаној у веома простој крилатици: „Прво Америка“. Доналда Трампа можемо окарактерисати као латентног изолационисту у политичком смислу и циљаног протекционисту у економском. Наиме, он неће принципијелно повући САД из светских збивања ни токова, нити ће попут либертаријанаца заговарати геополитички аскетизам.

Али, Трамп ће свакако избегавати отварање нових фронтова, директних војних конфротација, све док не процени да је тако нешто неопходно. Уместо тога, он ће савезништва и партнерства градити на основама трговачке логике. Што више средстава нека земља уложи у куповину америчких производа, то ће њен глас имати снажнији одјек у Белој кући.

Трамп као кључног, глобалног ривала перципира Кину и то не из идеолошких разлога, већ због озбиљног дефицита који САД трпе у трговини са овом државом на годишњем нивоу (само прошле године преко 375 милијарди долара). По питању ЕУ он заузима сличан став као и према Јапану, Мексику, Канади.

„Не можемо дозвољавати нашим пријатељима да нас искоришћавају. Желимо фер однос. Амерички радници на првом месту!“.

Укратко, Трамп на америчку спољнотрговинску политику примењује модел који је одвећ присутан у привреди – где год постоји минус, жели се створити плус. А САД због специфичности своје привреде, постојања великог броја мултинационалних компанија, високолиберализованог тржишта као и свесног, систематског попуштања тј. затварања очију пред одређеним потезима стратешких партнера, заиста трпе дефицит и у трговини са савезницима попут ЕУ.

Тај дисбаланс није мали и тешко га је игнорисати.

Укупна робна размена САД и ЕУ 2017. године

(службени подаци Бироа за статистику САД)

Није Трамп први савремени амерички председник који бележи овај трговински дисбаланс, али је први који не жели да га правда чињеницом да САД треба да попуштају европским савезницима, како би и даље били најдоминантнија војна сила у ЕУ, док истовремено мање извозе, него што увозе на тржиште које је чак номинално и веће од америчког.

У жељи да амортизује настали конфликт и након оштрих претњи са обе стране креира атмосферу међусобног разумевања, председник Европске комисије Жан Клод Јункер истакао је у посети Вашингтону како су „Европљани и Американци и даље савезници“ и парафразирао став француског председника Макрона да „савезници једни другима не уводе санкције“. Трамп је са друге стране заузео изненађујуће срдачан став, пун хвале на рачун својих прекоатлантских партнера, на начин који је својствен само 45. председнику САД.

Међутим, иза оваквог става, заправо се крије, потенцијално далеко озбиљнији план.

Сједињеним Државама доминира слободно тржиште. Амерички привредни субјекти су углавном навикнути на оштру конкуренцију. Америка је високоиновативна земља и као таква поспешује компетицију, а амерички субјекти су углавном прилагодљиви и склони наглим и коренитим променама у пословању. С обзиром на изнето, Америци у принципу одговара слободна трговина, нарочито са партнерима чија основна карактеристика није јефтина радна снага, која нарочито у Азији ствара компаративну предност америчким конкурентима и у самим САД доводи до увећања категорије „губитника глобализације“, који су својим гласовима у језерским државама североисточне САД (Мичиген, Висконсин, Пенсилванија) донели неопходну превагу Доналду Трампу и обезбедили победу 2016. године.

Стога би Сједињеним Америчким Државама слободна трговина са Европском Унијом, без икаквих административних запрека, са нултом царинском и тарифном стопом и уз пуну слободу инвестирања, била велики изазов и потенцијално важан извор новог профита америчких компанија. Вашингтон рачуна на то да би амерички крупни концерни могли наступити на европском тржишту са озбиљном предношћу, уносећи свеж капитал, задуживши се у већем обиму претходно код америчких комерцијалних банака, што би опет било корисно за укупну ликвидност америчке привреде. Такође, европско тржиште би могло бити интересантно и америчким средњим произвођачима који би удруживањем могли превазићи потенцијалне потешкоће садржане превасходно у повећању цене ради транспорта робе.

САД су познате по развијеном тржишту услуга. Заправо, услуге и данас представљају сектор у ком су САД чак и у благом плусу у односу на ЕУ у међусобној размени.

Доналд Трамп је тога веома свестан, тако да од латентног политичког изолационисте и економског протекционисте, он лако, када увиди да то околности намећу, вођен прагматизмом постаје глобалистички неолиберал, али само под условом да је задовољена основна девиза његове политике, о америчком интересу. Трамп не намеће квоте Европљанима на начин на који то чини у односу са Пекингом. Наиме, Трампу је јасно да је потенцијална слободна трговина на релацији САД – НР Кина немогућа из више разлога, те је стога његова крајња намера да примора Пекинг на увоз веће количине америчке робе, чак и уколико то не диктирају потребе тржишта, како би остварио јасну корист за своју страну, док Кини заузврат нуди обуставу, сада већ отвореног трговинског рата или макар његово успоравање и зауздавање.

Са друге стране, велико тржиште попут европског, за Трампа представља и велики изазов. Довољно је компатибилно са америчким у смислу економских законитости али и платежно способно да задовољи потребе америчких произвођача. Такође, европски радници нису потцењени попут далекоисточних, те ни у том погледу не постоји бојазан озбиљнијег одлива америчког капитала у Европу, на штету домаће привреде.

Оваква идеја већ је била преточена у конкретно дело у време администрације бившег председника САД Барака Обаме. Наиме, тада је започет рад на „Трансатлантском трговинском и инвестиционом споразуму“ – ТТИП.

ТТИП је замишљен као споразум који би створио (финансијски) највећу и најзначајнију трговинску зону на свету – између САД и ЕУ. ТТИП је подразумевао стварање регулације која би омогућила олакшано међусобно улагање на територијама два партнера, али и укидање највећег процента царина и тарифа у међусобној трговини.

Незваничним каналима објављени документи из 2015. године су показали како Брисел предлаже укидање и до 97% међусобних тарифа, штитећи превасходно пољопривредне производе. Додатни проблем представља и чињеница да европски и амерички прописи нису до краја усклађени. Они се поготово разликују када је у питању заштита животне средине, процеси производње и припреме хране.

Ово питање свакако не може бити заобиђено нити у једном процесу преговора две стране и представља највећи изазов, јер са једне стране САД имају снажан интерес за пласманом својих прехрамбених производа на европско тржиште у већем обиму, док ЕУ не жели да одустане од својих, веома строгих прописа којима штити здравље својих конзумената као и човекову околину.

Свакако, ЕУ је и врло осетљива на питање пољопривреде из других разлога. Стратешки је циљ ЕУ да не буде зависна од увоза хране, стога субвенционише пољопривредну производњу у далеко већем обиму него ли што би то сушта економска логика налагала.

Ипак, преговори у вези реализације који су и иначе били комплексни и праћени бројним недоумицама и протестима су заустављени 2016. године на америчку иницијативу. Превасходно је замерано то што преговори нису „довољно транспарентни“ и што јавност у њих није укључена на прави начин. Сличан споразум, истина мање амбициозно замишљен је већ креиран између ЕУ и Канаде и условно је заживео 2017. године. Оптимистичне процене кажу да би ТТИП допринео расту трговинског обрта између САД и ЕУ и до 50%.

Тако, управо би Доналд Трамп, заговорник економског протекционизма, лидер који је повукао САД из Транспацифичког споразума и зауставио преговоре о ТТИП, могао створити услове за креирање највеће зоне слободне трговине на свету. Како би тако нешто било остварено, неопходно је креирање погодних околности.

Кључне препреке реализацији оваквог споразума јесу: неусклађеност регулатива САД и ЕУ, компликован процес ратификације споразума (у свакој држави чланици ЕУ засебно, по неретко веома комплексним процедурама), партикуларан приступ обе стране при закључењу споразума (фаворизовање само оних области у којима је један субјект доминантан).

Како би ове препреке биле уклоњене, било је неопходно поступити тако да алтернатива буде далеко неповољнија, чиме и првобитне позиције бивају далеко мање амбициозне.

Започињањем трговинског конфликта и стварањем реалног страха од трговинског рата, Трамп је постигао следеће:

Унутар вођства ЕУ створено је стање политичке анксиозности да би поред мигрантске кризе, изласка Уједињеног Краљевства из чланства и уз константан проблем високе незапослености и високих дуговања медитеранских држава, могло доћи до отварања новог фронта за који Брисел није спреман и на који није озбиљно рачунао. Ово ствара повољну могућност за креирање флексибилнијег и либералнијег става уз одустајање од појединих, помало догматских ставова при креирању и реализацији евентуалног споразума о слободној трговини и инвестирању између ЕУ и САД.

Доналд Трамп је на констатацију Жана Јункера како „савезници једни другима не уводе санцкије“ одговорио како се он у принципу слаже с овим ставом и залаже за укидање свих тарифа и свих царинских плаћања у трговини на релацији САД – ЕУ. Овим и сам Трамп заправо открива свој потенцијални крајњи циљ. Баш као и при преговорима које је водио у бизнису, Трамп примењује формулу по којој је неопходно подићи иницијални улог, како би био остварен повољан резултат. Стављањем перспективе привредног рата у изглед, он је перспективу слободне трговине на релацији два субјекта, уз све своје мањкавости, учинио далеко атрактивнијом алтернативом.

Парадоксално, управо председник који је сматрао НАТО превазиђеном организацијом (истина у међувремену је ревидирао став), отворио је могућност далеко дубљем и темељнијем упливу САД у ЕУ, чиме ће прва економија света добити могућност да оствари и политичку добит, ништа мање вредну него ли ону остварену након реализације „Маршаловог плана“.

САД и ЕУ су се споразумеле да започну рад на смањивању тарифа у међусобној трговини, као и на уклањању бирократских баријера. Делује као да Трамп не жели превише времена поклањати дугим преговорима и свеобухватним, дубоко утемељеним и тешко променљивим споразумима. Циљ је да се највећи проценат тарифа два субјекта укине што је пре могуће, те стога треба обратити пажњу на правне форме које су флексибилнијег карактера, што је више могуће заобилазећи троме процедуре, чак и уколико би то значило приговор због мањкавости у смислу недовољне демократичности процеса.

Овде долазимо и до још једног успутног ефекта који Доналду Трампу у овом моменту вероватно није битан, али сасвим сигурно јесте на идеолошкој равни републиканског естаблишмента. У сусрет изборима за Европски парламент маја месеца 2018. године, овакав расплет доноси неколико аргумената у прилог еврофедералистичкој струји, која покушава да превазиђе поделу на традиционалну десницу и левицу, те да се понуди као алтернатива нарастајућим суверенистичким али и националистичким снагама у ЕУ.

Алијанса либерала и демократа (АЛДЕ) јесте политичка организација која све гласније заговара управо овај концепт и која нарочито може ојачати уколико јој се придружи политичка партија француског председника Емануела Макрона – „У покрету“. Не само да аргумент може бити превазилажење бирократских препрека при стварању овако значајних пројеката, већ далеко снажнији аргумент може бити како само уједињена Европа може штити своје интересе, поготово када у међународној арени на супротној страни има функционалну државу. Управо тај недостатак данашње Европске Уније која је застала на пола пута од интересног савеза ка савезној држави, може бити представљен као есенцијално важан у светлу актуелног односа са Вашингтоном.

Стварање јединственог трговинског простора са обе стране Атлантика обиман је и захтеван процес. Ипак, савремено доба, условљено дигиталном револуцијом превасходно, одликује убрзана смена историјских догађаја. Не треба сумњати да ће обе стране предано радити на креирању што је могуће квалитетнијег споразума у кратком временском раздобљу. У супротном, Вашингтон поново може посегнути за мерама принуде и тако додатно подићи улог и убрзати интегративне процесе. Или у случају неодмереног потеза – распламсати конфликт.

Аутор анализе: Предраг Рајић