ОБРИСИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ ПОТЕНЦИЈАЛНЕ ИТАЛИЈАНСКЕ ВЛАДЕ

ОБРИСИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

ПОТЕНЦИЈАЛНЕ ИТАЛИЈАНСКЕ ВЛАДЕ

Након парламентарних избора у Италији, одржаних 04. марта, отворен је читав низ питања, овечаних политичком неизвесношћу не само на Апенинском полуострву, већ и у Бриселу. Убедљива победа популистичких снага у Италији говори о наставку тренда који је узео маха у државама западне демократије. Иако је Светска економска криза годинама за нама и иако еврозона већ извесно време бележи јасне знаке опоравка, шта више 2017. година је била најуспешнија у последњих десет година, опције које обећавају обрачун са политичким и финансијским естаблишментом, често не нудећи реална и конкретна решења на фону негативне критике освајају значајан број гласова, а у неким државама попут Италије, успевају и да дођу на власт. Мигранти Мигранти Мигранти мигранти мигранти мигранти.

Иако овакав развој ситуације ставља у неповољну позицију политички естаблишмент у Бриселу и изазива отворену нелагоду у Берлину и Паризу, коју тамошњи званичници не крију, приметно је ипак, да фреквенција реаговања, пре свега етаблираних медија у ЕУ, није ни близу оној која је била приметна након победе тада радикално леве коалиције СИРИЗА у Грчкој. Узрок томе вероватно треба тражити у чињеници да је политички Рубикон пређен управо у Грчкој, те да се показало да популистички ставови који за циљ имају само оштру критику, пласирану кроз вешт јавни наступ и путем харизматичних лидера, а без нуђења конкретног решења, политички није одржив.

Након дубоке политичке кризе у коју је Грчка запала након доласка коалиције СИРИЗА на власт и неколико месеци оштрих интерних и екстерних политичких дебата и сукоба, званична Атина је у суштини заузела исти фискални курс као и претходне владе, јер реалну политичку алтернативу са економском рачуницом, није било могуће наћи. Грчка такође, није довела у питање своје чланство у НАТО пакту, није ускратила гостопримство војсци САД на Криту, нити је напустила еврозону, иако је управо на таквим порукама актуелна власт градила своју политичку позицију.

У међувремену, СИРИЗА је постала део онога што можемо окарактерисати као политички естаблишмент ЕУ, а који одликује пре свега опредељеност за пројекат јединствене Европе, са свакако сијасет међусобних разлика у погледу политичког, друштвеног и економског уређења исте, па чак и различитим културолошким обрасцима, од којих се полази или којима се стреми.

https://www.reuters.com/article/us-eurozone-economy/euro-zone-growth-at-10-year-high-in-2017-january-sentiment-dips-idUSKBN1FJ1A6

Оно што је захватило једну радикално леву опцију, изменило је и поједине радикално десне опције. ЈОБИК је политичка партије из Мађарске, која годинама заговара идеологију која се може окарактерисати као профашистичка, а у великој мери и неонацистичка, антисемтистка и расношовинистичка. Па ипак, ЈОБИК је последњих година драстично променио своју политику, одступио од бројних идеолошких начела и од политичке опције која се отворено залагала за напуштање ЕУ, постала странка која жели останак Мађарске у уједињеној Европи, уз уношење одређених реформи које се тичу функционисања саме ЕУ.

Слично се десило и у Аустрији, где је Слободарска партија напустила своја антиЕУ становишта и постала партија која се залаже за останак Аустрије и у Европској Унији и у еврозони, уз спровођење одређених реформи на супранационалном нивоу.

Оно што је заједничко за све три политичке опције, поред популизма и заокрета када је о односу према пројекту уједињене Европе реч, јесте и да њихова политичка подршка након начињених промена није опала. СИРИЗА је победила на ванредним изборима након споразума са кредиторима који је указао на напуштање основних принципа покрета, ЈОБИК је након овогодишњих редовних, парламентарних избора у Мађарској постао најснажнија опозициона странка са свега неколико промила подршке мање, док је Слободарска партија у Аустрији ушла у Владу и постала млађи коалициони партнер.

У глобализованом свету се ниједна политичка појава и тренд не могу посматрати изоловано, стога и резултате италијанских избора, као и даљи развој политичких односа морамо посматрати и у општијем контексту.

ПОБЕДНИЦИ ИЗБОРА

Највише гласова на италијанским парламентарним изборима освојила је Коалиција десног центра.

Ову коалицију чинили су:

Лига севера, на чијем челу је Матео Салвини.
Напред Италија, на чијем челу је бивши премијер Силвио Берлускони.
Италијанска браћа, на чијем челу је Ђорђија Мелони.
Ми са Италијом, на чијем челу је Рафаеле Фито.
Унија Центра, на чијем челу је Лоренцо Ћеза.

Коалиција десног центра је уз излазност од готово 73% освојила 37% на изборима за чланове Представничког дома и 37.5% на изборима за чланове Сената.

https://elezionistorico.interno.gov.it/

Друга листа, али појединачно најснажнија политичка партија, је Покрет пет звезда. Покрет је освојио 32.7%, односно 32.2% гласова за чланове Представничког дома и чланове Сената.

Лига Севера је настала 1989. године као латентно, а у појединим периодима и отворено сепаратистички покрет. Идеологија ове партије би се у најкраћем могла описати као борба за отклањање незадовољства богатог севера озбиљним дотацијама сиромашном југу.

Партија се залаже за федерализацију Италије и не проналази политички мотив у борби за јединствену државу, сводећи своје мотиве превасходно на економски и лукративни моменат, а искључујући националну идеју и остварење државног разлога као превасходни циљ.

мигранти

Ипак, оно што је за ову анализу важније, јесте спољнополитичка оријентација Лиге. Ова политичка опција се може оценити као једна од најизразитијих промосковских партија у Европској Унији. Лига годинама истиче своју подршку председнику Руске Федерације Владимиру Путину, залаже се не само за укидање санкција које је ЕУ увела РФ на фону украјинске кризе, већ предлаже и признавање Крима као дела територије РФ од стране званичног Рима и Брисела.

Лига је 2017. године потписала и споразум о сарадњи са политичком партијом Јединствена Русија, док је лидер Лиге Матео Салвини више пута посећивао Москву и састајао се са руским званичницима последњих година. Делегације Лиге, више пута је посетила и Крим, након догађаја из фебруара и марта 2014. године.

Проруски ставови нису непознаница на италијанској политичкој сцени. Коалициони партнер Лиге – Напред Италија и њен лидер Силвио Берлускони, годинама одржавају тесне везе са Москвом.

Док Лига избегава позиве на напуштање ЕУ, валутно питање је једно од оних на којима партија гради своје кључне политичке поруке. Лига сматра да је Италија претрпела велику штету напуштањем лире и залаже се за напуштање еврозоне.

Покрет пет звезда је са друге стране много теже дефинисати.
Осим чињенице да се и сами радо декларишу као популисти, готово је немогуће пронаћи утабане идеолошке правце ове партије. Област у којој је Покрет најчешће мењао своје ставове и то вршећи радикалне заокрете јесте управо спољна политика.

Оснивач и доскорашњи лидер овог покрета, вишедеценијско телевизијско лице и уметник који се бавио превасходно комедијом Бепе Грило, годинама је оштро критиковао Европску Унију и чланство Италије у еврозони.
Покрет је након последњих избора за Европски парламент приступио фракцији „Европа за слободу и директну демократију – ЕФД“, у чији састав улазе и британски УКИП и немачки АФД.

мигранти

Па ипак, почетком 2017. године, Покрет је начинио нови заокрет и затражио чланство у фракцији „Алијанса либерала и демократа – АЛДЕ“. Идеолошки, ове две фракције су на два крајња пола, док ЕФД окупља политичке опције које се залажу за укидање еврозоне, а поједине и за укидање саме Европске Уније, АЛДЕ се бори за федерализацију ЕУ. Иако је Бепе Грило уложио политички напор у превођење Покрета у АЛДЕ, овај процес ипак није окончан, превасходно због противљења Гаја Ферхофштадта лидера АЛДЕ-а, који је изразио сумњу у постојаност идеолошких капацитета Покрета и истинску вољу његових челника да прихвате принципе на којима почива АЛДЕ.

Нови лидер Покрета, тридесетједногодишњи Луиђи ди Мајо је у децембру 2017. године дао изјаву како треба одржати референдум о чланству Италије у еврозони, те да би на том референдуму он гласао за излазак, да би већ у јануару одустао од ове идеје. Такође, Ди Мајо је током изборне кампање означио ЕУ као дом Покрета.

Након доласка на чело партије, своју прву инострану посету, Ди Мајо је начинио у САД, где је истакао како су Италијани западњаци, те да су САД велики савезник Италије. Ипак, ни Ди Мајо не доводи у питање став Покрета да санкције Русији треба укинути. Овај став Ди Мајо правда економским интересима Италије.

ПРЕДЛОГ КОАЛИЦИОНОГ СПОРАЗУМА И МОГУЋИ ПРАВЦИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

У држави којом је владало 70 влада у последњих 75 година, врло је тешко предвидети да ли ће одређена опција смогнути снаге да формира већину и колико дуго ће та већина потрајати. У актуелној ситуацији ово питање је још комплексније с обзиром на то да председник Републике Серђо Матарела није наклоњен популистичкој коалицији, да су две опције међусобно идеолошки веома удаљене, као и да имају дугу историју међусобних сукоба.

Па ипак, чак и у случају ванредних избора на ове две политичке опције се мора рачунати, с обзиром на јасну и високу подршку међу грађанством.

Након вишенедељних преговора и међусобног условљавања, две политичке опције су сачиниле предлог коалиционог договора. Предлог је подложан доради и изменама.

Претходно, Напред Италија Силвија Берлусконија је објавила да ће бити у опозицији у наредном периоду, чиме је уклоњена крупна политичка препрека. Наиме, Покрет пет звезда је инсистирао на неучешћу Берлусконијеве партије у Влади и то поставио као sine qua non.

Лига је одбијала да испуни овај услов, све док сам Берлускони није донео одлуку о одласку у опозицију.

Предлог коалиционог договора Покрета пет звезда и Лиге севера је исписан на 56 страна и плод је заједничког рада представника две политичке опције.

Питању одбране и војске посвећена су свега два пасуса на 17. и на 18. страни.

Социјална нота бриге за појединца, која провејава кроз читав предлог, присутна је и у овом сегменту. Изражава се тежња ка обезбеђивању права војника као појединаца и поправљање њиховог социјалног статуса. Нарочито се истиче жеља ка решавању питања сједињавања породица, односно избегавања одвојеног живота припадника оружаних снага и чланова њихових породица.

Социјална политика две политичке партије се осетно разликује. Док се Лига залаже за смањење пореза и на тај начин поспешивање привреде, Покрет тражи већа социјална давања и универзални основни доходак.

Смањивањем пореза, држава губи на приходној страни буџета, док су за већа социјална давања управо потребна већа издвајања из буџета, тако да се навођење оба циља у истом документу не чини као одрживо решење, већ нагло склопљени компромис. Уколико две партије формирају Владу и приступе креирању буџета, те разлике би сасвим сигурно испливале на површину и довеле или до дубоког политичког сукоба или до драстичног попуштања једне од две политичке опције.

Даље, у споразуму се наводи као приоритет повећање нивоа ефективности оружаних снага у циљу заштите територије и националног суверенитета. Овде је свакако реч о класичној политичкој поруци коју би могла да потпише дословно свака политичка опција, али без детаљније разраде и плана на који начин би се повисио ниво ефикасности и шта је то што је у актуелном систему лоше и што кочи оружане снаге у квалитетнијем испуњавању својих дужности.

Занимљив је моменат који се тиче наменске индустрије. Покрет и Лига заузимају заштитнички став спрам ове привредне гране, наглашавајући потребу јачања истраживачких капацитета и примене „know how“ модела.

Конкретно, Покрет и Лига наглашавају потребу за коришћењем наменске индустрије и кроз двоструку намену, односно у мирнодопске сврхе, нарочито у погледу дизајнирања и конструкције бродова, летелица и високотехнолошких система.

Очито, Покрет и Лига желе да искористе и увећају потенцијале наменске индустрије Италије, који свакако постоје, кроз њихову диверсификацију. Наиме, Италија улази у првих десет извозника оружја на свету а кроз јачање војно-научних капацитета, потенцијални учесници нове Владе, очито желе да поспеше даљи раст наменске индустрије и допринесу развоју других привредних грана, пре свега информационих и комуникационих технологија.

Покрет и Лига се залажу и за квалитетније опремање полицијских јединица, као и другачији приступ коришћењу постојећих војних ресурса, превасходно по питању управљања непокретностима.

Но, посебно занимљивом реченицом чини се обавезивање на поновно оцењивање италијанског присуства у међународним безбедносним мисијама, те уподобљавање њиховог коришћења са националним интересом.
Италија иначе улази у сам врх држава по броју лица војно ангажованих у међународним мисијама. Ове године тај број је прелази 7.200 ангажованих припадника италијанских оружаних снага у иностранству. Италијани су ангажовани у 15 међународних мисија, између осталог и на Косову и Метохији, где је тренутно ангажовано преко 500 припадника оружаних снага.

Ове мисије су креиране како од стране УН, тако и ЕУ и НАТО. Повлачење Италије из појединих мисија може изазвати озбиљне политичке последице, поготово уколико је реч о НАТО мисијама, те је стога и мало вероватно.

Управо чланство у НАТО се наглашено не доводи у питање и представља једну од првих ставки којима се бави одељак спољне политике потенцијалне Владе у предлогу коалиционог програма.

Наиме, Покрет и Лига наглашавају неопходност повратка националног интереса у први план. Баш као и на војним питањима и у дипломатији, у случају формирања нове Владе, треба очекивати јачање партикуларног сентимента у међународним односима, када је став Рима у питању.

Па ипак, вероватно због различитих сигнала који су стизали из редова две партије истакнута је и приврженост САД као привилегованом партнеру. Лидер Покрета пет звезда Ди Мајо је одабрао САД за своју прву званичну посету након ступања на чело партије, док и сама Лига овим вероватно жели да умањи могућу политичку нелагоду у Вашингтону, поготово у светлу њене изразито промосковске политике.

САД и Италија имају чврсто војно партнерство. У овом моменту, америчке трупе, укључујући и 173. ваздушну бригаду, су распоређене у осам војних база широм Италије.

Такође, према истраживањима јавног мњења, Италија годинама спада међу нације које најпозитивније гледају на САД. Pew Research Center тако процењује да се у последњих пет година број Италијана који позитивно гледају на САД креће од 61% до 83%.

Међутим, док се у предлогу споразума САД помињу једном, Руска Федерација се наводи три пута. Покрет и Лига посматрају Русију као економског партнера а не претњу.

Стога, Покрет и Лига се залажу за укидање санкција уведених Русији, те за прихватање Русије као стратешког партнера при решавању регионалних криза у Сирији, Либији и Јемену. Приметна је доза правдања Покрета и Лиге, који свој став спрам Русије превасходно везују за лукративни моменат, сматрајући како италијанска привреда трпи због уведених санкција. Ово свакако јесте чињеница.

Пре рата санкцијама Италија је представљала једног од најзначајнијих спољнотрговинских партнера Русије.

мигранти Извор: Форбс.ру

Италија је од државе са којом је Русија трговала готово за петину више, него ли што је њен просечни ниво спољнотрговинског обрта, пала на ниво који је за око четвртину нижи од руског спољнотрговинског просека. До пада је дошло у време увођења санкција Русији због украјинске кризе.

Занимљиво је да у споразуму испред позива за укидање санкција стоји термин – „opportuno“ (одговарајуће, прикладно), чиме се овом позиву не додаје елемент ултимативности, већ корисности, коју је потенцијална Влада спремна да брани аргументима.

Треба напоменути да је и одлазећа Влада левог центра више пута позивала на укидање санкција Русији, али да никада није уложила вето на њихов продужетак.

Даље, Покрет и Лига на 18. страни предложеног споразума позивају на преусмеравање фокуса ка југу. Поново се наводи како Русију не треба посматрати као претњу, већ као партнера при решавању проблема неконтролисане имиграције, исламског екстремизма и снижавању тензија међу регионалним силама (претпоставка је да се мисли на регион Блиског истока и сунитско-шиитски сукоб).

Комплетан тон дела споразума који се односи на спољну политику, а који се односи на Русију, има убеђивачки карактер. Покрет и Лига као да су спремни на дуготрајну политичку борбу која за циљ има аргументовано превођење европских партнера на своју страну и на сопствена становишта, пре него ли ултимативни карактер који би говорио о неопходности укидања санкција и у том циљу чак и улагање вета на њихов евентуални продужетак (прва прилика за тако нешто ће бити јун месец ове године).

Борба против тероризма једно је од питања које такође доминира овим одељком споразума. Покрет и Лига у том смислу позивају на кооперацију и са регионалним субјектима у циљу сузбијања терористичке претње. Ово питање свакако није довољно јасно разрађено, нити је за очекивати да се у оваквом документу залази у детаље, али остаје питање на које се регионалне факторе мисли? Уколико то нису само НАТО савезници већ и шиитске силе попут Ирана, то би био озбиљан заокрет у спољној политици.

Па ипак, с обзиром на опрез којим се приступа евентуалном укидању санкција Русији, где је став оба фактора подударан, а Лиге утемељен и политичким а не само лукративним разлозима, није за очекивати овако радикалне потезе када је Блиски исток у питању, мада свакако треба очекивати подршку опстанка споразума о нуклеарном наоружању са Ираном и следствено јачању привредне сарадње две државе.

ЗАКЉУЧАК

Питње формирања нове италијанске Владе је далеко од решеног. Иако се нови избори намећу као реална опција, потенцијална сарадња Покрета пет звезда и Лиге севера било након мартовских или поновљених избора, не сме се искључити, па самим тим ни припрема на одређене промене у италијанској спољној политици.

Док Лига гаји прилично јасне спољнополитичке ставове, нарочито у погледу односа са Москвом и изразитог фискалног евроскептицизма, Покрет ни по овом питању нема јасно утемељење. Драстични заокрети током кампање по питању останка Италије у еврозони о томе најбоље сведоче.

Оно што је евидентно, јесте да у случају формирања Владе од стране Покрета и Лиге, радикалних резова не би било. Италија би остала чланица ЕУ и НАТО, као и чланица еврозоне. Питање евра је једино на ком би челници нових власти били спремни да заиграју на карту потенцијалног застрашивања Брисела и Берлина, претећи евентуалним референдумом, а у случају неповољног тока преговора по питању италијанског спољног дуга и другачије фискалне политике ЕУ, који и Покрет и Лига заговарају.

У спољној политици не треба очекивати потезе Рима у правцу заоштравања односа са Вашингтоном. Напротив, у случају оштријег одговора Берлина на захтеве нове Владе, а какав је већ био виђен у сличној ситуацији са Атином, нове власти би свакако све учиниле да се што је могуће више учврсти трансатлантско партнерство у билатералном смислу, вероватно спремни да изврше и одређена уступања у спољној политици.

Стога, испуњавање преузетих НАТО обавеза у погледу сарадње са Украјином, Грузијом, Молдавијом, баш као и учешће у ваздушном патролирању и распоређивању додатних војних ефектива на Балтику, не треба доводити у питање. Није реално очекивати ни повлачење, иначе позамашног броја трупа из иностраних операција, поготово не са оних подручја, која су за САД од стратешког интереса.

Италија се сигурно неће противити ни евентуалном ширењу НАТО на Балкану, поготово по питању Македоније, што ће се представљати као још један вид кооперативности са Вашингтоном.

Но, сваки од наведених уступака, односно елемената континуитета спољне политике Рима, не би био довољан у случају употребе «нуклеарне опције» како је једном приликом бивши словачки премијер Роберт Фицо окарактерисао евентуално улагање вета на продужетак санкција Русији.
Да ли би Влада предвођена Покретом и Лигом била спремна на тако нешто?

За очекивати је да ово питање Рим користи као елемент притиска током преговора о новом финансијском приступу на нивоу еврозоне. Чак и уколико добију прилику да је употребе у јуну при одлуци о продужетку санкција Русији, тешко је веровати да би крајњу опцију притиска искористили одмах и тако чак можда изазвали и отпор међу оним чланицама које имају разумевања за одређене економске ставове Рима, али се са оваквим потезом не би политички сагласиле.

Нови период од шест месеци био би сасвим довољан за интензивне преговоре са Бриселом по питању будућности еврозоне, а да се истовремено пре свега симболичним актима попут учесталих састанака са руским званичницима покуша подгревати страх од улагања вета при наредној одлуци о продужетку санкција Русији.

Ипак, на примеру Грчке смо видели да Немачка као кључна економија и поверилац унутар ЕУ, није нарочито осетљива на упозорења ове врсте. СИРИЗА је такође била снага која се током кампање снажно залагала за укидање санкција Русији, први дипломата са којим је Алексис Ципрас разговарао након победе био је из Русије, док је високи званичник ове партије својевремено јавно износио подршку проруским снагама у Донбасу.

Страх од евентуалног вета Атине није заплашио Берлин, што се показало добром проценом пошто није дошло ни до промене кредитне политике према Грчкој, ни до улагања вета у Бриселу од стране Атине.

Оно што сасвим сигурно доноси евентуална промена власти у Риму јесте јачање антифедералистичког покрета унутар ЕУ. Брисел се данас суочава са два предложена правца стратешког развоја. Први говори о неопходности даљег јачања наднационалних институција и стварања неке врсте сједињених држава, кроз коначни процес федерализације ЕУ. Овакво решење отворено подржава политичка опција АЛДЕ, док се симпатије за њу могу пронаћи и у две најзначајније престонице ЕУ – Паризу и Берлину, уз истина одређене задршке по питању, како би такав концепт заиста у пракси изгледао.

Друга група држава, предвођена Пољском, залаже се за Европу нација.
ЕУ сходно ставу Варшаве, Братиславе, Будимпеште треба да задржи своје основне постулате: слободан проток људи, роба, услуга и капитала. Док би свако даље преношење националних надлежности на наднационални ниво, било погубно. Овом ставу прикључује се након последњих избора, у великој мери и Аустрија.

Италија спада међу осниваче ЕУ, односно њене претече. Држава која је годинама баштинила управо политику што чвршћег зближавања унутар ЕЗ, а касније ЕУ. И држава која је погођена финансијским кризама и следствено популистичким таласима, постала прилично евроскептична. То расположење међу грађанством, почело је да се прелива и на политичку сцену, тако да не треба чудити што опције које почивају на критици а не на нуђењу конкретних решења, остварују најбоље резултате.

Италијански прелазак из табора који се залаже за чвршћу заједницу у табор који се бори за израженији партикуларитет, може имати озбиљне последице по ЕУ, која се чинила политички отворенијом за процес федерализације након што је Уједињено Краљевство напустило европски блок.
Евентуално формирање популистичке Владе као последицу може донети управо успоравање одређених процеса започетих на релацији Париз – Берлин, а без нуђења конкретних решења, поготово због различитих приступа овом проблему два коалициона партнер: флуидног Покрета и Лиге која одступа од концепта националних држава и заговара Европу регија, што је образац који још увек није довољно развијен и који ужива само ограничену подршку одређених субјеката и отворено противљење у готово свакој, на националном концепту, изграђеној држави.

Политички притисак превасходно на Берлин, по питању будућности еврозоне ће свакако расти, политички позиви за укидање санкција Русији ће постати снажнији, док ће америчко војно присуство у Европи након Грчке, преживети још један крупан политички потрес.

Конкретније последице зависиће од истрајности, политичке храбрости и међусобне компатибилности политичких фактора евентуалне нове Владе у Риму. Али и од раније доказане непопустљивости већ устаљене Владе у Берлину.

Аутор анализе : Предраг Рајић