JASENOVAC
zločin bez kazne
Istorija ljudskog roda poznaje brojne zločine ali u modernijoj istoriji jedino genocid nad Jermenima po svojoj monstruoznosti može da se uporedi za zločinima ustaša nad srpskim narodom pre svega ali i Jevrejima, Romima pa na posletku i samim Hrvatima.
Za samo četiri godine ustaše će u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ( NDH) na najmonstruoznije načine ubiti stotine hiljada ljudi, u brojnim logorima ali i drugim stratištima. U ime stradalih, zarad njihovog pomena rešio sam da u tri autorska teksta Jasenovac- zločin bez kazne, Dečiji i ženski logori u NDH i Jame i stratišta u NDH-Prebilovci selo koga više nema, podsetim na stradanje našeg naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
U analizi ću se truditi da ne licitiram ukupnim brojkama stradalih, iz straha i pijeteta prema svim nevinim žrtvama.
Povod za ovu analizu je reakcija na igrani film Dara iz Jasenovca, gde konačno posle 80 godina iz mraka, bezdana, jama i grobova progovaraju nevine žrtve, čija je sudbina je bila obavijena velom tajne i zaborava zarad bolesti „jugoslovenstva i komunizma“ koje su najteže zarazile srpski duh i dušu. Zarad bratstva i jedinstva Srbi će se odreći svojih žrtava, svoje braće i sestara nevino stradalih, a oni koji bi se tih žrtava setili, koji bi ih spominjali bivali bi stigmatizovani ali i neretko osuđivani na zatvorske kazne. Čuveno bratstvo i jedinstvo, zenica Jugoslovenskog oka, gradilo se na temeljima srpskih žrtava koje su potiskivane u zaborav, betoniranjem jama i bezdana u kojima su počivala tela nevino stradalih. U tom zaboravu polako će se potiskivati i sećanje na logor smrti Jasenovac, najveći grad mrtvih na teritoriji nekadašnje zemlje.
Matija Bećković, Proročanstvo jezika „ Moja je najdublja vera da najveće duhovno blago jednog naroda čine njegove nevine žrtve. Niko se nije pokazao jači i moćniji od nevinih žrtava. I među nevinim žrtvama najveće su one zbog svog imena i rođenja. Tu su se Jevrejima, stradalnicima bez premca i poređenja, svojom nevinom krvlju pridružili i Srbi. Tim žrtvama smo najviše dužni. Srbi imaju neizbrojene žrtve koje nisu imenovali. Nevine žrtve mogu sačekati svoj narod. Možda one i odlučuju kad ćemo ih se setiti. Što ih se pre setimo, pre ćemo postojati“ [1]
Da li je 80 godina bilo potrebno da se srpski narod seti svojih žrtava, da se seti mučenika Jasenovačkih, Svetih Mučenika Prebilovačkih, Svetog novomučenika Vukašina Jasenovačkog, i mnogih drugih znanih i neznanih žrtava?
Njegova Svetost Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Porfirije rekao je sledeće:
„Naravno, kada je reč o Jasenovcu u principu ali i o filmu koji se pojavio „Dara iz Jasenovca“, ne ulazeći u artističke argumente i kriterijume, mislim da je važno i da je velika stvar da je po prvi put srpska kinematografija progovorila filmskim šapatom o nečemu što je bilo prekriveno maglom zaborava, ili se i tendenciozno i decenijama skrivalo“. „Iznad svake politike i hladne faktografije, ja sam bar tako osećao, imao sam suznu molitvu, osećanje molitve i pogled u nebo pred svakako najvećim srpskim stratištem, a ima i drugih. I ako ništa drugo, veoma je važno da nekako izađe iz zaborava. U isto vreme da ne bude povod za zlopamćenje, nego da svako zaviri u svoje srce i koliko god je moguće zavapi ka Gospodu da nigde i na na kom mestu ništa slično se ne dogodi“
U spomen svih nevinih žrtva, u sledećim tekstovima, želim da prenesem svu tugu i bol koju osećam zbog stradanja, da glasno, a ne šapatom ukažem na patnju i muke koju su ti nevini ljudi preživeli, samo zato što su bili pripadnici druge nacije i druge vere. Da njihovu žrtvu otrgnem od zaborava, da ih se setimo i da ih pominjemo u svojim molitvama, da pamtimo imena njihova, da se svako od nas seti svojih predaka nevino postradalih u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
A počeću sa navećim od svih rana, najbolnijim i navećim srpskim stratištem, nebeskim hramom i grobnicom mučenika Jasenovačkih, logorom Jasenovcem.
- ZLOČINAČKI UM I IDEOLOGIJA ZLOČINA
Sistematski zločini nad srpskim narodom predstavljaće temelje ideologije na kojim je građena Nezavisna Država Hrvatska. Ideolgija pod kojom će u najgorim mukama zbog svoga imena i vere na teritorije NDH biti ubijena 1/3 srpskog naroda. O svoj monstruoznosti ustaške ideologije svedoče najbolje izjave i dela njenih najvatrenijih zagovornika.
Mile Budak jedan od vodećih ustaških ideologa, doglavnik Ante Pavelića, i jedan od osnivača ustaškog pokreta, bio je autor je ustaškog plana za rešavanje srpskog pitanja u NDH koji se zasnivao na planu da se jedna trećina Srba ubije, druga protera, a treća pohrvatiti (pokatoličiti), smatra se tvorcem ustaške krilatice „Srbe na vrbe“. U ovom planu vidi se celokupna monstruoznost ustaškog pokreta i rukovodstva NDH.
Politika Nezavisne Države Hrvatske prema nacionalnim manjinama i protivnicima režima je bila određena u manje od prvih mesec dana njenog postojanja donošenjem dva zakona. Prvi zakon donet je 17. aprila 1941. godine kojim se propisuje da su osobe koje uvrede hrvatsku naciju krive za veleizdaju, a jedina kazna za to je bila smrtna. Drugi važan datum je 30. april kada je donet rasni zakon po kojem svi Jevreji moraju da oko ruke nose žutu traku. Jedan od vodećih ideologa ustaškog pokreta i ministar u vladi NDH Mile Budak, u govoru 27. juna 1941. sažeo je ta dva zakona u dve monstruozne rečenice:
“Hrvatski se narod mora očistiti od svih elemenata koji su za taj narod nesreća, koji su tomu narodu tuđi i strani, koji su taj narod tijekom stoljeća gurali iz jednog zla u drugo. To su naši Srbi i Židovi.” [2]
Eugen Dido Kvaternik šef Ravnateljstva za javni red i sigurnost NDH i državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Nalazio se na čelu Ustaške nadzorne službe od njenog osnivanja 16. avgusta 1941., a bio je i član Poglavnikove telesne bojne. U njegovoj je nadležnosti bio rad svih ustaških logora u NDH i provođenje represivnih i genocidnih mera ustaške vlasti. Tokom Drugog svetskog rata je sprovodio režim terora nad Srbima, Jevrejima, Romima i drugim „neprijateljima države“.
Milovan Žanić, ustaški ministar pravosuđa i bogoštovlja, je ukazao na nemogućnost nekog kompromisa između katolika i pravoslavnih u istoj državi i rekao: „Ustaše! Da znate: Ja govorim otvoreno: Ova država, ova naša domovina mora biti Hrvatska i ničija više. I zato oni koji su došli ovamo, ti treba i da odu. Događaji kroz stoleća, a osobito ovih dvadeset godina pokazuju, da je tu svaki kompromis isključen. Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikoga drugoga i nema te metode, koju mi nećemo kao ustaše upotrebiti, da je načinimo zbilja Hrvatskom i da je očistimo od Srba, koji su nas stotinama godina ugrožavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom. Mi to ne tajimo, to je politika ove države i kad to izvršimo, izvršićemo samo ono što piše u ustaškim načelima“(„Novi list“ od 3. juna 1941. godine).[3]
Fratar dr Srećko Perić iz samostana Gorica kod Livna, čija je rođena sestra bila udata za Srbina, u proleće 1941. godine iz oltara je pozvao na pokolj Srba i rekao: „Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe, a najpre zakoljite moju sestru koja je udata za Srbina, a onda sve Srbe od reda. Kada ovaj posao završite, dođite k meni u crkvu, gdje ću vas ispovjediti, pa će vam svi gresi biti oprošteni“
Andrija Artuković ministar policije u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, sudski proces Artukoviću bio je najvažniji sudski proces u bivšoj državi, koja je za njim tragala tačno 40 godina. Artuković je u maju 1941. godine naredio svojim potčinjenim da liše slobode i pobiju na hiljade građana srpske nacionalnosti, od sveštenika pa do dece, žena i staraca, te da pale i ruše čitava naselja. Od aprila 1941. godine do početka oktobra 1942. naredio je da se u koncentracione logore Jasenovac, Stara Gradiška, Đakovo, Lobor, Jastrebarsko, Uštici i druge prisilno odvedu i ubiju Srbi, Jevreji, antifašisti. Na takav način ubijeno je više od 200.000 ljudi. Od toga, ubijeno oko 2.000 dece otrovnim gasom u koncentracionom logoru u Staroj Gradiški, a hiljade mališana ubijeno je u logorima izgladnjavanjem, stavljanjem u hranu kaustične sode /natrijum-hidroksid/ i na druge okrutne načine. Od maja 1942. godine počelo je sistematsko upućivanje u koncentracione logore građana romskog porijekla i to sa teritorija Hrvatske, BiH – tako je u logor Jasenovac Artuković uputio više od 30.000 osoba sa područja Osijeka, Dalja, Županje i drugih mesta. Artuković je kao ustaški ministar policije naredio da se radi odmazde ubija civilno stanovništvo, posebno srpske nacionalnosti, i to čitava naselja, a njegova „specijalnost“ u uništavanju ljudskih života bilo je gaženje ljudi tenkovima. [4][5]
Na čelu ove monstruozne zločinačke države, zasnovane na ideologiji genocida i zločina nalazio se Ante Pavelić, osnivač i vođa ustaškog pokreta, pod čijim rukovodstvom i blagoslovom će biti izvršeni najmonstruozniji zločini i masovni progoni Srba, Jevreja, Roma i politički nepodobnih Hrvata na teritoriji NDH. [6]
Pod ideologijom zatiranja i uništenja srpskog naroda u NDH ustaše će osnovati brojne logore u kojima su na najmonstruoznije načine ubijani prevashodno Srbi , Jevreji i Romi ali i Hrvati koji nisu podržavali ustašku ideologiju. Najveći od tih logora bio je logorski kompleks Jasenovac, fabrika smrti i zločina nepojmljivih za ljudski um. Pored logora Jasenovac ustaše će ubijati svoje žrtve i u drugim logorima, u logoru Jadovno kod Gospića, logoru Slane na ostrvu Pagu ali i mnogim drugim logorima. Ustaški režim u NDH 14. avgusta 1941. godine osnovaće logor Metajna, kao prvi logor za žene i decu u tadašnjoj Evropi. Nisu samo logori bili stratišta i večna počivališta Srpskog naroda u NDH, pored logora veliki broj žrtava primiće u svoje dubine brojne Velebitske i Hercegovačke jame.
Matija Bećković, Proročanstvo jezika : „Nedavno je pronađen ustaški dokument iz kojeg se vidi da su ustaše još pre rata, dakle pre osnivanja NDH – napravile popis jama u Hercegovini sa proračuna koliko koja može da primi ljudskih tela. Taj plan su kasnije i ispunili, a zapreminu pogodili. Tako su jame postale etnički čiste, a jamografija nezaobilazna za izučavanje sudbine srpskog naroda.
Nevine žrtve su jedini motiv umetnosti, jedina briga jezika, tema svakog ozbiljnog razgovora. Nikad niko nije stradao na pravdi Boga, a da neko nije vidio. I da posle nije živeo jedino zato da bi o tome svedočio. Mnogi su se samo zato i rodili.
Zaludu je jame betonirati i prećutkivati. Zemlja se ne može smiriti sve dok žrtve koje su u njoj ne izađu na videlo.
Bitku sa nevinim žrtvama niko nije dobio. Ona se može okončati samo priznanjem i pokajanjem. Dokle se može iskriviti duša i pokleknuti um – najbolje pokazuju oni koji u naše dane licitiraju brojke nevinih žrtava.
U tom posrtanju došli su do broja 40000 žrtava i taj broj im se čini mali. Gotovo kao dokaz da su nevini, da nisu ubili nikoga. A zamislite kako biste se osećali da ste ubili 40000 ptica ili mrava….“ [7]
„Gledahu s nebesa srpski svetitelji,
I sretahu duše novih mučenika,
Svojih potomaka i svojih srodnika,
Što im zverski ljudi kožu oderaše,
Il’ na živom ognju žive ispekoše.
Gledahu, sretahu, i ‘vako zborahu:
– O mili stradalnici, više ne tugujte,
U nebeskom carstvu sa nama likujte.“ [8]
2. LOGOR JASENOVAC
Logor Jasenovac pored istoimenog naseljenog mesta Jasenovca bio je najveći koncetracioni logor u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Formiran u avgustu mesecu 1941. godine postojaće sve do aprila 1945. godine. Ova fabrika smrti sastojala se od osam zasebnih logora.
Logor Bročice zvani i „Versajev“ logor, formiran već u leto 1941. godine od nekoliko baraka ograđenih bodljikavom žicom, na ledini (livadama) južno od reke Veliki Strug, između šume Krnadija i puta Jasenovac- Novska, na terenu sela Bročice, severno od Jasenovca. Radio je samo nekoliko meseci, do kraja septembra 1941. kada je ukinut zbog poplava. Progutao je desetinu hiljada nevinih žrtava, masovno ubijanih u livadama i u šumi Krnadija, gde su i zakopavani.
Logor Krapje, otvoren uskoro posle prvog logora, nekoliko kilometara uzvodno Savom od Jasenovca, pokraj sela Krapje, kod šume Gornja Krnadija, i trajao je od leta do polovine novembra 1941. kada je ukinut zbog poplava. I u njemu je zatrveno preko deset hiljada žrtava, čega su svedoci i pet velikih masovnih grobnica u obližnjoj šumi Gornja Krnadija.
Logor Ciglana, u stvari glavni logor Jasenovac, koji se nalazi ispod samog sela Jasenovac, a na njegovom terenu, na levoj obali Save pa do reke Veliki Strug (na severu) i do stalno dograđivanog nasipa u močvarnom Lonjskom polju, tačnije Mokrom polju (na istoku). Kada se govori o logoru Jasenovac onda se misli prvenstveno na ovaj središni logor zvani Ciglana, nazvan tako zato što je tu već bila ciglana, parna pilana, centrala i druga tvornička postrojenja i radionice firme „Bačić i drug“. Protezao se ovaj najstrašniji logor smrti na oko sto hektara močvarne ravnice, tamo gde je danas jasenovački Kameni Cvet, okružen veštačkim jezerima, ostacima nekadašnjih rupa od ciglane, i brojnim humkama koje označavaju bivše logorske objekte i masovne grobnice. Logor Ciglana je imao svoje podrazdele – muški, ženski i dečji logor. Ovaj središnji i najveći logor u Jasenovcu imao je svoje odseke ili „radne grupe“: lančara, pilana, ciglana, kožara, građevina, centrala i još neke druge. Taj glavni deo koncentracionog logora bio je u početku ograđen redovima bodljikave žice, a kasnije je opasan sa tri strane visokim zidom, dok je sa četvrte strane bila reka Sava. Na zidovima je bilo izgrađeno desetak visokih kula stražarnica i povrh zidova postavljena bodljikava žica i uvedena struja. Osnovna namena ovoga Logora, kao i ostalih delova „Sabirnog i radnog logora Jasenovac“, kako ga je ironično zvala ustaška vlast, bila je: sabiranje i uništavanje pre svega Srba, dakle organizovani genocid nad Srpskim narodom u tzv. Endehaziji, a zatim i drugih „nepoćudnih elemenata“. Glavna mesta mučenja i ubijanja nedužnih ljudi u ovom „Zbirnom logoru“ bila su: ciglana, gde je bio i krematorijum za spaljivanje ljudi (poznat ko „Pičilijev krematorij“), zatim poznati nasip smrti („armiran“ ljudskim telima i kostima), pa kula „zvonara“, „tunel“, „lančara“, „granik“ na samoj obali reke Save, skela (splav) na Savi, i najzad šuma Gradina, preko Save na bosanskoj strani,. Unutar Logora bio je jedno vreme formiran posebni „Logor, gde su bili zatvarani i uništavani uglavnom Romi u njemu je svakodnevno bilo do nekoliko hiljada logoraša, koji su skoro svakodnevno zatirani.
Dovedene žrtve su ustaše ubijali na razne načine: oružjem, nožem, maljem, sekirom, gvozdenom šipkom, ili su ih bacali u Savu, ili u jame, u iskopane masovne grobnice, naročito u Gradini, a nemali broj su i spaljivali, a od nekih leševa čak su kuvali sapun. Mnogi od logoraša prosto su umirali od raznih mučenja, od gladi, iscrpljenosti i zaraznih bolesti. Nebrojeni su primeri i zverskog, sadističkog iživljavanja pojedinih ustaških krvnika nad bespomoćnim logorašima, posebno nad ženama i decom. Na širem terenu Jasenovca i okoline blizu tri stotine masovnih grobnica, koje svedoče o velikom broju žrtava ove adske „vodenice smrti“, koja je stravičnom brzinom „mlela“ nevina ljudska bića na istorijskoj tromeđi Slavonije, Bosne i Banije.
Logor Kožara bio je u samom selu Jasenovcu, u tamošnjim industrijskim zgradama (od kojih je jedna i do danas sačuvana), ograđenim bodljikavom žicom, u trouglu između reke Save, železničke pruge i ceste za Drenov Bok. Spadao je i ovaj logor u kompleks Jasenovačkih logora, i u njemu su osuđeni logoraši prerađivali kože u neizdrživim uslovima.
Inače, samo naselje Jasenovac, to jest mnogobrojne Srbe u njemu, ustaše su, početkom 1942. godine, takođe ulogorisali u logor Ciglanu ili proterali u druge logore. Srpsku Crkvu u Jasenovcu ustaše su u početku koristile za zatvor i za staju, a oktobra 1941. su je porušile.
Logor u selu Mlaka, na reci Savi nizvodno od Jasenovca (oko 10 km), prema Staroj Gradiški, gde je bio tzv. ženski radni logor na njivama sela Mlake i Jablanca. Mlaka i Jablanac bila su čisto srpska sela, pa su ubrzo od ustaša ispražnjena od Srba i rekvirirana, a na srpskim imanjima osnovana je logorska ekonomija. To je bio samo izgovor za odvođenje logoraša tamo „na rad“, jer su ih ustaše najčešće vodile pravo u smrt. Naročito su u Mlaku odvodili žene i decu. O masovnim ubijanjima u ovom logoru, takođe odeljku Jasenovačkog kompleksa, svedoče masovne grobnice po njivama i u obližnjoj šumi, tako da se broj postradalih u Mlaki i Jablancu procenjuje od 45.000 žrtava. Iz same Mlake stradalo je oko 90% stanovništva: 583 žrtve, od toga 200 dece od 1 – 15 godina, a iz Jablanca je ubijeno 112 žrtava.
Logor u Staroj Gradiški, takođe je potpadao pod kompleks Jasenovačkih logora za uništavanje ljudi. Nalazio se u samoj Gradiški, na obali Save, u staroj austrougarskoj tvrđavi pretvorenoj u kaznionicu. Imao je 3 dela – logor za muškarce, za žene i „obore“ za decu. Kao i sistem jasenovačkih konclogora, i logor u Staroj Gradiški trajao je tokom čitave okupacije (započeo je još u maju 1941) i uz logor u Ciglani bio je drugi po veličini logor u NDH po strahotama mučenja, zlostavljanja i ubijanja na desetine i desetine hiljada ljudi, žena i dece. Kroz ovaj logor su prolazili mnogi zatvorenici na putu za logor smrti u Jasenovcu, ili pak za druge logore u NDH, ali ih je takođe vrlo mnogo mučeno i ubijano u samoj Gradiški i oko nje. Za vreme od nešto više od 3 godine trajanja ovog logora u njemu je likvidirano preko 75.000 ljudi, žena i dece. Naročito su ustaše u Gradiški mučili i zatirali žene i decu. Blizu Stare Gradiške je veliko logorsko groblje, u kojem se nalazi preko 6.000 grobova. Mnoge žrtve bacane su i u reku Savu.
Logor u Donjoj Gradini na bosanskoj obali reke Save, preko puta Jasenovca, odmah iza ušća reke Une u Savu. Kada se danas pređe iz Jasenovca preko mosta na Savi i Uni, odmah levo na jugoistok započinje atar Bosanske Gradine, koji zahvata oko 125 hektara površine, tj. ceo prostor velike okuke Save (naspram sela Košutarice, ispod Jasenovca). Gradina u stvari i nije bila nikakav „logor“, nego samo masovno jasenovačko stratište, tj. „prihvatni logor“ dok ustaše ne pobiju.[9]
Gideon Grajf u svojoj knjizi „Jasenovac – Aušvic Balkana“ prezentovao do sada dostupne procene o broju žrtava. Nakon temeljnog istraživanja u arhivama nemačkih vojnih dnevnika u Regensburgu, italijanskih fašista u Rimu, puteva transporta od Jasenovca do Bergena u Nacionalnom arhivu u Oslu, arhive „Jad Vašema“, zatim Arhiva Jugoslavije, Srbije, Srpske i Hrvatske, Jugoslovenske kinoteke i poslednjih dokaza iz Arhiva u Edinburgu, navodeći da cifra od 700.000 može biti samo veća nego što smo mislili, i to nema apsolutno nikakve veze s revizionizmom već je zasnovano na istrajnom i temeljnom naučnom istraživanju.[10]
U memoarima Hermana Nojbahera se navodi „Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: ‘Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre. Posednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000“.[11]
Celokupna monstruoznost u izopačenost „ljudskog“ uma , koja oslikava lice i naličje ustaških zločinaca jeste način na koji su ustaše ubijali svoje žrtve. Gideon Grajf će u svojoj knjizi „Jasenovac -Aušvic Balkana“ pobrojati 57 načina kojima su ustaše ubijale svoje žrtve. [12]
Omiljeno oružje i specijalitet ustaša bio je nož. Ubistvo iz puške i revolvera smatrali su kukavičkim ubistvom izdaleka, a ubistvo nožem junačkim načinom… Umorstvo deteta nožem bila je najveća hrabrost. Ustaše su se najviše služile nožem. Kad bi im noževi od pustog klanja napravili žuljeve na rukama, tek bi tada menjali sredstva.[13]
Niko nije tako stručno i autentično opisao Jasenovački logor kao dr Nikola Nikolić u svojoj obimnoj knjizi „Jasenovački logor smrti“. On u Uvodu te knjige kaže: „Stvarni užas toga logora nije nitko u stanju da opiše, nego samo da prikaže blijedu sliku tih događaja. Ali te čudovišne zločine ne smije da proguta tama ljudskog zaborava prvenstveno iz socijalno-moralnih razloga, iz političkih, nacionalnih, internacionalnih, naučno-istorijskih, socioloških i konačno, čovječanskih razloga. Taj ambis u koji su trpane stotine hiljada ljudi, to ludilo koljačkih bandi, taj moralni i društveni krah fašizma ne smije ostati neobjavljen kao dokument od nas očevidaca, svjedoka, zatočenika, koji su čudom i srećom ostali živi. Ta je obaveza pala na nas, gušila nas kao teška mora, opominjala nas da ne ostanemo pasivni, da ispunimo svoj dug, koji nijemo od nas traže sve one bezbrojne, zvjerski mučene žrtve“[14]
3. JASENOVAČKA SVEDOČENJA
Čuveni psihijatar i jasenovački logoraš, dr Nedo Zec, u knjizi „Otpor u žicama“ govori o ustaškim masakrima i razgovorima sa nekim od koljača. Upravo u tom delu ostala je zapisana priča o starcu Vukašinu prema rečima samog ubice Žila Friganovića:
„Ti se sjećaš kad je u kolovozu (avgustu) bio veliki nastup u logoru i kad je Jere Maričić poslao oko 3000 u Gradinu na klanje. Tada smo Pero Brica, Zrinušić, Šipka i ja opkladili se ko će te noći zaklati najviše logoraša. Otpočelo je klanje, i ja sam već poslije jednog sata po broju zaklanih daleko odmakao od ostalih. Obuzeo me te večeri neki neobični zanos, činilo mi se kao da sam na devetom nebu, nikad u životu nisam osjetio takvo blaženstvo, i već poslije nekoliko sati bio sam zaklao 1.100 ljudi, dok su ostali jedva stigli da zakolju 300 do 400.
I tada, dok sam bio u najvećem zanosu, slučajno sam bacio pogled u stranu, i tu sam ugledao jednog postarijeg seljaka, koji sa nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno gleda kako ja koljem žrtve i kako se one u najvećim mukama preturaju. Taj me njegov pogled nekako presjekao, učinilo mi se kao da sam se iz onog najvišeg zanosa najednom skamenio i jedno vrijeme nisam mogao da se maknem.
A zatim sam otišao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali a njega sa nekih šumskih radova poslali u Jasenovac. On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom koji je mene teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ovog starca, u meni se najednom razbuktala želja da mu razbijem spokojstvo najsvirepijim mučenjem i da u njegovim mukama i stravičnim koprcanjima povratim svoj zanos i blaženstvo uživanja u bolu.
Izdvojio sam ga i posadio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne — „živio poglavnik Pavelić!“, ili, ako to ne kaže, da ću mu odsjeći uvo. Vukašin je ćutao.
Otkinuo sam mu uvo. On nije rekao ni riječ. Ponovo sam mu rekao da viče — „živio Pavelić“, ili ću mu otkinuti i drugo uvo. On je i dalje ćutao. Otkinuo sam mu i drugo uvo. Viči: „Živio Pavelić!“, ili ću ti otkinuti nos! On je ćutao kao zaliven. Tada sam mu otkinuo nos. A, kad sam mu po četvrti put zapovijedio da uzvikne „živio Pavelić“ i zaprijetio mu da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao i, uperivši pogled, nekako kroz mene i preko mene u neizmjernost, polako i razgovjetpo mi je dobacio:
— Radi ti, dijete, svoj posao!…
Poslije svega, ova njegova poslednja riječ potpuno me izbezumila, preklao sam grlo od uva do uva i nogama ga sjurio u jamu. Ali je tada u meni nešto prepuklo, i te noći više nisam mogao da koljem. Pero Brzica je pobijedio jer je zaklao 1350 logoraša i ja sam mu bez riječi platio opkladu.“
Iskaz Perić Olge od 7. marta 1942. god. sastavljen u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu Nepozvana pristupila je Prpić Olga, domaćica iz Jasenovca, sreza Novska, stara 38 godine, kći Mateja i Katarine, sada nastanjena u Beogradu, koji prenosim u jednom delu:
„Odmah nakon uspostave Nezavisne Države Hrvatske formirana je u Jasenovcu od nekih domaćih Hrvata grupa ustaša, koja se je naoružala vojničkim oružjem. Ovu grupu formirao je i naoružao Vidaković Nikola, posednik iz sela Uštice, kraj Jasenovca. On obnaša čast ustaškog logornika. Ustaški komandanti jesu: Brkljačić, bivši rimokatolički župnik, koji je rodom iz Like, i neki Luburić, koji je odnekud došao. Ustaše su odmah počeli kupiti i ubijati Srbe. Odmah nakon uspostave države Hrvatske pokupili su ustaše sledeće Srbe iz Jasenovca: Grujičića, posednika, Ćuricu, lugara, Pekić Milana, lugara, Rašinca, lugara, te još mnoge druge Srbe iz okolice, čijih imena se ne mogu setiti. Sve ove Srbe ustaše su odveli na obalu rijeke Save kraj Jasenovca, tamo ih ubili i njihove leševe bacili u vodu……….
Odmah posle katoličkog Božića doterali su ustaše odnekud sa Korduna u Jasenovac preko 200 žena i dece. U ovoj grupi bilo je nekoliko starijih žena, a ostalo su bile mlade žene i mala deca. Ovu grupu žena i dece ustaše su proterali kroz Jasenovac, te ih zatvorili sve u jednu štalu, a potom ovu štalu zapalili i tako su svi ovi jadnici u toj štali izgoreli. Vrisak ovih nesretnih žena i dece čuo se je tada preko Save u selu Uštici. Posle pravoslavnog Božića (početkom 1942) navalili su ustaše na srpska sela, koja se nalaze preko Save, i to na Gradinu, Čukljinac, Draksenić, Demerovac i Međeđa. U ovim selima ustaše su odreda ubijali koga su god u selu našli, kuće su pljačkali, a nakon toga palili….“[15]
Kurcio Malaparte, italijanski novinar i diplomata, govoreći o svom susretu sa Pavelićem 1941, napisao je u svojoj knjizi „Kaputt” (1944):
„Dok smo razgovarali posmatrao sam jednu korpu od vrbovog pruća koja se nalazila na stolu levo od poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa puna plodova mora, tako mi se činilo, rekao bih ostrige ali oslobođene ljuske… Ante Pavelić je podigao poklopac i, pokazujući mi tu lepljivu i želatinastu masu ostriga, uz onaj dobrodušan i umoran osmeh, rekao: „To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju”.[16]
Cadik I. Danon Braco zapisaće svoje svedočenje iz Jasenovca, čiji odlomak glasi : „Pitali smo ga kako je u logoru, a on nam je rekao da je sad režim malo ublažen, jer je pre nekoliko dana bila neka međunarodna komisija u kojoj su bili i Švajcarci. Da bi komisija stekla povoljan utisak o logoru prethodno su pobili sve bolesne, iznemogle i iznurene, a u logoru napravili veliko spremanje. Trebalo je stvoriti utisak da to nije logor uništenja, već radni logor u kome vladaju red, rad i disciplina. Dok je on to pričao, odjednom je nastala neka velika trka oko nas. Iznenađen, pogledao sam šta se to dešava i video mladiće logoraše kako trče prema stvarima istrešenim na ćebad, hvataju u trku komade hleba i nastavljaju da beže. Gledao sam lica tridesetak očajnika, izgladnelih mladića koji jurišaju na hleb. Kao da im jedino on može pružiti spas i pomoći da prežive. Ustaše su povadile pištolje iz futrola i počele brzom paljbom da pucaju u ove od gladi izbezumljene mlade ljude. Neki su padali smrtno pogođeni, neki ranjeni, a bilo ih je koji su sa uhvaćenim komadima hleba uspeli da umaknu. Ustašama se to činilo zabavnim – bila je to prilika da pokažu kakvi su strelci. Kad je utihnuo juriš izgladnelih, prilazili su ranjenima koji su ležali na zemlji i metkom u glavu okončavali njihove mučeničke živote.“[17]
Svedok Milan Flumiani na suđenju Ljubi Milošu je izjavio: „ Tek što smo stigli, nas sedamnaestorica, u Jasenovac u logor, ustaše su nas mlatili kundacima i doveli do „Ciglane“, gdje je Miloš Ljubo imao postrojene već dvije grupe, dok smo mi pristupili kao posebna treća grupa. Maričić je pitao Ljubu Miloša: „U koga da najprije nišanim?“, a Miloš je odgovorio: „Gdje ih ima više“, i uperili su oba strojne puške na onu četrdesetoricu iz prve dvije grupe i sve ih postrijeljali. Po tom je pitao prvog iz naše grupe, zašto je došao ovamo, a kad je ovaj odgovorio, da je kriv zato što se rodio kao Srbin, ubio ga je na mjestu. Onda je izdvojio advokata Laufera iz Zagreba te ga upitao šta je on, a kad mu je ovaj odgovorio šta je, pozvao ga je ovako: „Ja advokate jako volim, dođi bliže“ – i odmah ga je ubio. Kod trećega je ustanovio, da je lekar iz Zagreba, te mu naložio da pregleda onu dvojicu i ustanovi jesu li već mrtvi. Kad je ovaj lekar potvrdio da jesu, obratio se na četvrtoga i saznavši da je i ovo jedan lekar „oprostio“ je cijeloj grupi. Kad je Ljubu Miloša zahvatio luđački napadaj, zajašio je konja i tjerao ga kasom po cijelom logoru, pucajući na grupe zatočenika, kojima nije uspjelo da se pravodobno negdje sakriju……“[18]
O zločinima u logoru Jasenovac ispisana su mnogobrojna svedočenja, veliki broj svedočenja zabeležiće vladika Atanasije Jevtić u svojoj knjizi u „Velikomučenički Jasenovac posle Jasenovca“.
4. JASENOVAČKI DŽELATI
Vjekoslav Maks Luburić, jedan od najvećih zločinaca iz ustaške NDH, bio je desna ruka poglavnika Ante Pavelića za likvidacije i komandant koncentracionog logora Jasenovac u kome su ubijani civili, uključujući i djecu. Projektovao je sistem koncentracionih logora Jasenovac, sopstvenom inicijativom dok je bio u egzilu, onda je objavio svoj plan u septembru 1941. Bio je njegov prvi komandant. Nada Tanić Luburić, njegova polusestra, je bila zadužena za ženski logor Nova Gradiška. Kasnije se udala za Luburićevog štićenika Dinka Šakića. Zbog te uloge Luburić je stekao reputaciju najkrvoločnijeg i najbrutalnijeg od svih ustaških zapovednika.
Vrhovni nadzor nad svim logorima Jasenovca Ante Pavelić je poverio Vjekoslavu Luburiću. Za sav svoj rad Luburić je bio samo njemu odgovoran. Pavelić je visoko cenio njegove ustaške sposobnosti, da ga je imenovao ustaškim generalom. Luburić je dolazio u Jasenovac 2-3 puta na mesečno i zadržao se tamo samo nekoliko dana, no i u to kratko vreme počinio je toliko zločina, da su zatočenici strepili, kad bi čuli da je „navratio” u Jasenovac. On je znao kada će stići novi transporti zatočenika, pa je hteo da sazna zašto pojedini zatočenici dolaze u Jasenovac.
Strašni su bili njegovi prvi „raporti”, kad je preuzimao zatvorenike u logor, njegovo urlikanje i kletve, koje je popraćivao šamarima, kundačenjem, mecima iz revolvera ili rezanjem grkljana. Obilazeći logorom vrebao je, ne bi li otkrio kakav prekršaj „logorske discipline”, ne bi li opazio da koji zatočenik kunja od slabosti, starosti ili bolesti, te radi toga na čas zastaje na radu; ne bi li opazio da koji gladan zatočenik traži kakav otpadak hrane ili ne vrši prema njemu propisani ustaški pozdrav. Odmah bi se na tom licu zacaklile razbojničke oči, a revolver ili nož stupili u akciju.
Vijekoslav Maks Luburić ubijen je 20 aprila 1969. godine u Madridu od strane UDBE.
Ljubomir „Ljubo“ Miloš, bio je ustaški i domobranski oficir, poznat kao treći po komandnom rangu u logoru Jasenovac. Luburićeva desna ruka, a ovaj je iskoristio svoj uticaj da Milošu osigura položaj u Uredu III Ustaške nadzorne službe, koji je upravljao logorom Jasenovac. U oktobru je Miloš postavljen za zapovednika radne službe u logoru III Ciglana i unapređen u čin natporučnika. Miloš je početkom 1942. premešten u logor Đakovo, ali se vratio u Jasenovac i preuzeo dužnost zapovednika logora u proleće. Činilo se da se takmiči sa ostalim oficirima ko može da muči i ubije više talaca. Često se oblačio u belu odeću i pretvarao se da je lekar pred bolesnim taocima. Ponekad bi taoce koji su molili da budu lečeni postrojio uz zid i prerezao im vrat nožem.
Posle rata uspeo je da pobegne u Austriju gde se uključio u rad ekstremne ustaške emigracije. U sklopu diverzantske akcije operacija Gvardijan, ubacio se sa grupom ustaša u FNRJ 1947. godine, ali ih je UDBA otkrila i uhapsila. Miloš je kasnije sarađivao sa Udbom šaljući šifrovane poruke o za ustaše povoljnoj situaciji u Jugoslaviji, što je rezultovalo hapšenjima novih grupa ubačenih ustaša. Posle kraćeg suđenja u Zagrebu, osuđen je na smrt i pogubljen na vešalima iste godine [19]
Miroslav Filipović je bio franjevac, ustaša, jedno vreme komandant logora Jasenovac i logora Stara Gradiška, pre rata kapelan i župnik u raznim mestima Bosne i Hercegovine. Nakon uspostave NDH pridružio se Ustaškoj vojsci. Odgovoran je za masovne zločine nad srpskim stanovništvom u selima oko Banja Luke, zbog čega je prozvan “fra Sotona” i službeno isključen iz franjevačkog reda. Posle je vršio dužnost zapovednika u logorima Jasenovac i Stara Gradiška. U vreme njegovog komandovanja od samo četiri meseca u Jasenovcu pobijeno je 20.000–30.000 zatvorenika. Na čelu ustaške grupe, 7. februara 1942. u selu Rakovica učestvovao je u ubistvu krampovima 52 radnika Srbina, a zatim u selu Drakulić zajedno sa bratstvom samostana Petrićevac je pobio oko 1.500 Srba. U selu je preživela samo jedna žena, Lenka, sa svoje petoro dece, te još jedno dete, čije su roditelje ubili. Lenka je kasnije poludela. Srbe su lovili i ubijali po okolnim zaseocima. Ukupno je tog dana ubijeno oko 2.300 Srba. Vrhunac divljaštva je bio pokolj šezdesetoro dece, koje su zatekli u školi. Fra Filipović je odvojio katoličku i muslimansku decu, a srpskoj deci su sekli glave. Učiteljica, koja je sve to morala da gleda, poludela je.
Logoraš Zvonko Tkalec je izjavio: „Pred katolički Božić 1942. radi bekstva četiri logoraša iz Jasenovca, lično je ustrelio dva, a zatim još pedeset šest Jevreja (Židova) na radu u selu Bistrici. Sutradan je ubio još devetoro. Na samo Badnje veče sa svojim ustašama pobio je oko šesto srpskih žena i dece zatvorenih u Kuli, a dovedenih negde sa Kozare.“
Nakon rata uhvatili su ga Britanci i izručili jugoslovenskim vlastima. Osuđen je na smrt vešanjem.[20]
Posebno svirep bio je Jerolim Maričić Joco: komandant “dubine pakla”. On je rukovodio odeljenjem III ce /prostor ograđen žicom u koji su smeštani zatočenici odmah po dovođenju u logor, odatle su odlazili na rad i tu su se odvijala najsvirepija i najstrašnija mučenja, ubijanja, klanja. [21]
Petar Brzica je bio student prava i zagriženi član predvodničke (foremast) katoličke organizacije zvane „Križari“. Bio je ustaški stražar u koncentracionom logoru Jasenovac koji je na takmičenju prerezao grlo 1.360 zatočenika specijalno konstruisanim koljačkim nožem zvanim „Srbosjek“. Kako je pobedio na takmičenju, proglašen je za „Kralja Srboklanja“. Njegove nagrade su bile zlatni sat, srebrni servis, pečeno prase i boca vina. Posle Drugog svetskog rata pobegao je u Sjedinjene Američke Države. Jugoslovenske vlasti nisu bile u mogućnosti da ga uhvate
Dinko Šakić je bio komandant koncentracionog logora Jasenovac i ustaški ratni zločinac. Februara 1942. postao je ustaški zastavnik odbrambenom zdrugu u Jasenovcu. Krajem 1942. postavljen je za šefa opšteg odseka – šef kancelarije koncentracionog logora Jasenovac. Polovinom 1943. napredovao je u ustaškog poručnika i postao „časnik“ (oficir) u komandi logora Jasenovac. U ovoj grupi „časnika“ bili su izvršioci svih zločina u logoru: Mima Pavićević, Modrić, Matković, Naletić, Šarić, Đerek, Sablić, Mihaljević, Josip Matija i Petar Brzica. Prednjačeći u svojim zločinima, za to je nagrađen i unapređen u ustaškog natporučnika, aprila 1944. postavljen je za komandanta – upravnika ili zapovednika koncentracionog logora Jasenovac. Na toj dužnosti ostao je sve do 1. decembra 1944. godine. Bio je zet ustaškog zločinca Maksa Luburića, a ta činjenica omogućila mu je da „napreduje“ u hijerarhiji logora. Posle rata pobegao je u Argentinu.
Godine 1998 istraživačima centra Simon Vizental zapao je za oko Šakićev intervju argentinskom Kanalu 13. Nedugo potom Dinka Šakića argentinska policija lišila je slobode. Redovnim letom njemačke avio-kompanije Lufthansa 18. juna 1998. godine Šakić je iz Buenos Ajresa u pratnji radnika Interpola doputovao u Frankfurt. Potom je avionom Kroacija erlajnsa prebačen u Zagreb. Smešten je u zagrebačkom zatvoru Remetinec. Već sutradan u Istražnom centru zagrebačkog Županijskog suda održano je prvo ročište, na kome se Dinko Šakić branio ćutanjem.
Čelnik Hrvatske stranke prava Miroslav Rožić prije izručenja Šakića je izjavio: „Hrvatska bi trebalo da zatraži izručenje Dinka Šakića, ali samo da bi se na njega primenio zakon o oprostu (amnestiji).“
Zbog odgovornosti za genocid nad Srbima, Dinko Šakić je osuđen na zatvorsku kaznu od 20 godina zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva.[22] Kaznu je počeo da služi u najvećem hrvatskom zatvoru – u Lepoglavi. Dana 1. marta 2001. godine prevezen je u Bolnicu za osobe lišene slobode u Zagrebu. Međutim u dnevnim novinama pojavile su se špekulacije kako je lekarski nalaz samo pokriće jer nije u pitanju bolest. Naime, u lepoglavskom zatvoru Šakić je počeo da piše knjigu memoara (s radnim naslovom S Poglavnikom u Alpama 1946.), pa je od uprave zatvora zatražio da mu se dodele računar i televizor. U zatvoru nisu bili u mogućnosti da mu izađu u susret, te je stoga navodno premešten u Bolnicu za osobe lišene slobode u Zagrebu.
Umro je u zatvorskoj bolnici Remetinac u 86. godini 21. jula 2008. godine u Zagrebu.
Sahranjen je na zagrebačkom krematorijumu 25. jula 2008. Njegovoj sahrani su prisustvovali hrvatski desničarski političari, uključujući i Antu Kovačevića. Direktor centara Simon Vizental, Efraim Zurof se žalio hrvatskom predsedniku Stjepanu Mesiću zbog Šakićeve sahrane. Dinko je sahranjen u punoj ustaškoj uniformi iz Drugog svetskog rata. Na toj sahrani, hrvatski Dominikanski sveštenik Otac Vjekoslav Lasić održao govor u kome je on rekao da „sud koji optužio Dinka Šakića optužio Hrvatsku i Hrvate“ i da „svaki Hrvat treba da bude ponosan na ime Šakića“. On je takođe tvrdio da je Nezavisna Država Hrvatska (NDH) formirala temelj za uspostavljanje moderne države Hrvatske.[23]
Pored pobrojanih glavni pomagači zločinaca i krvnika bili su: Drago Gašparović, vodnik zvani „Bonzo“ strah i trepet svih zatvorenika, izvršilac najstrašnijih mučenja u logorskom zatvoru i mesecima koljač u Gradini, Marinko Polić, koljač u Gradini. Alaga Zulkić vodnik zapovednik pilane, ubica, te strašni mučitelj toljagom i željeznom bikovačom. Ante Zrinušić, vodnik, zapovednik građevinske grupe. Izvršilac posebnih ubistava, skopčani s poteškoćama. Slavko Lisac, zastavnik, prikriti mučitelj. Nikola Hirschberger (Hiršberger ), šofer., teži mučitelj batinama.
Osim spomenutih, još su postojali mnogi pomagači, među kojima ustaški agenti-zatvorenici, i još obični vojnici, pratioci, čuvari i nadziratelji rada nasipa. Pod njihovim kundacima i batinama palo je na hiljade zatvorenika pri samom radu, i na istom mestu zatrpani u najkrvavijem nasipu svetu. [24]
5. REČ AUTORA
„A Bog reče: šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni.
I sada, da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvojega iz ruke tvoje.“
Ovim bi se rečima iz Starog zaveta mogla opisati sva patnja i bol, svo stradanje jednog naroda. A postradaše samo što behu druge vere i nacije. Postradaše od ruke svojih dojučerašnjih komšija, braće po plemenu, po jeziku.
Trudiše se dojučerašnje komšije da izbrišu svaku sličnost, svaku nit koja ih je do tada spajala. Odenuti u ustaške odore, kao najveće zveri, željene samo ljudske patnje i krvi, u najstrašnijim mukama pobiše stotine hiljada ljudi.
Vladika Nikolaj Velimirović ostavio je Srbima duhovni testament u kojem za sva vremena i svu večnost, stoji zapisana ova poruka:
„Nećemo mi praviti zločinačke i kukavičke osvete nad ničijom nejači, mi nećemo, kao oni, pod firmom Hrista i hrišćanstva da prljamo naše čiste i nevine ruke u krvi njihove dece, devojaka, žena i staraca. Mi nećemo da se služimo sredstvima njihovim, jer bismo bili kao i oni.
Mi ćemo im se osvetiti, ali ovako:
Podignućemo jedan hram širok u širinu i visok do neba, ozidaćemo ga tamo, daleko od Drine, tamo gde su najviše zlodela činili, ogradićemo ga ogromnim zidom, pa ćemo onda sa sve četiri strane velikim slovima, ćirilicom, ispisati ovako:
“Ovaj hram podižu Srbi u spomen najnovijih srpskih mučenika, nejake dece, nevinih devica, nezaštićenih majki i sestara i oronulih staraca, koje na nečuven način, u mukama, umoriše katolici Hrvati, samo zato što behu Srbi i pravoslavni” .
Taj hram, kako ga ja zamišljam, biće najveća osveta Hrvatima, jer će njih i njihove naslednike večito opominjati i gristi im savest za nečuvene zločine koje počiniše nad nezaštićenim robljem srpskim. “
Svedoci smo danas negiranja Jasenovca, manipulacija brojevima. Mi svojim ćutanjem omogućismo da se istina sakrije da se zakopa.
Mi se stidimo da pričamo o našim žrtvama, zamenismo uloge sa dželatima. Okriviše nas da smo mi krivi što smo bili žrtve zločina.
Ali ni jedna tajna, ni jedan zločin ne može da se večno krije. Ne postoji stratište na kome neko nije preživeo, niti jama iz koje se neko nije uspuzao, niti reka iz koje neko nije isplivao, da bi kasnije preneo žive reči o zločinima.
Jasenovac kao najveće srpsko stratište ne sme da se prepusti zaboravu, žrtve od nas traže da ih spominjemo, da ih ne zaboravljamo, da ih se sećamo u svojim molitvama i u svojim pomenima kada prizivamo ime Božje. Radi toga o ovome zlu ne treba prestati pisati i pričati, stoga ovaj rad posvećujem svim Jasenovačkim žrtvama, da Bog podari večni spokoj dušama njihovim mučeničkim.
