ЈАСЕНОВАЦ
злочин без казне
Историја људског рода познаје бројне злочине али у модернијој историји једино геноцид над Јерменима по својој монструозности може да се упореди за злочинима усташа над српским народом пре свега али и Јеврејима, Ромима па на послетку и самим Хрватима.
За само четири године усташе ће у Независној Држави Хрватској ( НДХ) на најмонструозније начине убити стотине хиљада људи, у бројним логорима али и другим стратиштима. У име страдалих, зарад њиховог помена решио сам да у три ауторска текста Јасеновац- злочин без казне, Дечији и женски логори у НДХ и Јаме и стратишта у НДХ-Пребиловци село кога више нема, подсетим на страдање нашег народа у Независној Држави Хрватској.
У анализи ћу се трудити да не лицитирам укупним бројкама страдалих, из страха и пијетета према свим невиним жртвама.
Повод за ову анализу је реакција на играни филм Дара из Јасеновца, где коначно после 80 година из мрака, бездана, јама и гробова проговарају невине жртве, чија је судбина је била обавијена велом тајне и заборава зарад болести „југословенства и комунизма“ које су најтеже заразиле српски дух и душу. Зарад братства и јединства Срби ће се одрећи својих жртава, своје браће и сестара невино страдалих, а они који би се тих жртава сетили, који би их спомињали бивали би стигматизовани али и неретко осуђивани на затворске казне. Чувено братство и јединство, зеница Југословенског ока, градило се на темељима српских жртава које су потискиване у заборав, бетонирањем јама и бездана у којима су почивала тела невино страдалих. У том забораву полако ће се потискивати и сећање на логор смрти Јасеновац, највећи град мртвих на територији некадашње земље.
Матија Бећковић, Пророчанство језика „ Моја је најдубља вера да највеће духовно благо једног народа чине његове невине жртве. Нико се није показао јачи и моћнији од невиних жртава. И међу невиним жртвама највеће су оне због свог имена и рођења. Ту су се Јеврејима, страдалницима без премца и поређења, својом невином крвљу придружили и Срби. Тим жртвама смо највише дужни. Срби имају неизбројене жртве које нису именовали. Невине жртве могу сачекати свој народ. Можда оне и одлучују кад ћемо их се сетити. Што их се пре сетимо, пре ћемо постојати“ [1]
Да ли је 80 година било потребно да се српски народ сети својих жртава, да се сети мученика Јасеновачких, Светих Мученика Пребиловачких, Светог новомученика Вукашина Јасеновачког, и многих других знаних и незнаних жртава?
Његова Светост Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Порфирије рекао је следеће:
„Наравно, када је реч о Јасеновцу у принципу али и о филму који се појавио „Дара из Јасеновца“, не улазећи у артистичке аргументе и критеријуме, мислим да је важно и да је велика ствар да је по први пут српска кинематографија проговорила филмским шапатом о нечему што је било прекривено маглом заборава, или се и тенденциозно и деценијама скривало“. „Изнад сваке политике и хладне фактографије, ја сам бар тако осећао, имао сам сузну молитву, осећање молитве и поглед у небо пред свакако највећим српским стратиштем, а има и других. И ако ништа друго, веома је важно да некако изађе из заборава. У исто време да не буде повод за злопамћење, него да свако завири у своје срце и колико год је могуће завапи ка Господу да нигде и на на ком месту ништа слично се не догоди“
У спомен свих невиних жртва, у следећим текстовима, желим да пренесем сву тугу и бол коју осећам због страдања, да гласно, а не шапатом укажем на патњу и муке коју су ти невини људи преживели, само зато што су били припадници друге нације и друге вере. Да њихову жртву отргнем од заборава, да их се сетимо и да их помињемо у својим молитвама, да памтимо имена њихова, да се свако од нас сети својих предака невино пострадалих у Независној Држави Хрватској.
А почећу са навећим од свих рана, најболнијим и навећим српским стратиштем, небеским храмом и гробницом мученика Јасеновачких, логором Јасеновцем.
- ЗЛОЧИНАЧКИ УМ И ИДЕОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА
Систематски злочини над српским народом представљаће темеље идеологије на којим је грађена Независна Држава Хрватска. Идеолгија под којом ће у најгорим мукама због свога имена и вере на територије НДХ бити убијена 1/3 српског народа. О свој монструозности усташке идеологије сведоче најбоље изјаве и дела њених најватренијих заговорника.
Миле Будак један од водећих усташких идеолога, доглавник Анте Павелића, и један од оснивача усташког покрета, био је аутор је усташког плана за решавање српског питања у НДХ који се заснивао на плану да се једна трећина Срба убије, друга протера, а трећа похрватити (покатоличити), сматра се творцем усташке крилатице „Србе на врбе“. У овом плану види се целокупна монструозност усташког покрета и руководства НДХ.
Политика Независне Државе Хрватске према националним мањинама и противницима режима је била одређена у мање од првих месец дана њеног постојања доношењем два закона. Први закон донет је 17. априла 1941. године којим се прописује да су особе које увреде хрватску нацију криве за велеиздају, а једина казна за то је била смртна. Други важан датум је 30. април када је донет расни закон по којем сви Јевреји морају да око руке носе жуту траку. Један од водећих идеолога усташког покрета и министар у влади НДХ Миле Будак, у говору 27. јуна 1941. сажео је та два закона у две монструозне реченице:
“Хрватски се народ мора очистити од свих елемената који су за тај народ несрећа, који су тому народу туђи и страни, који су тај народ тијеком стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и Жидови.” [2]
Еуген Дидо Кватерник шеф Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ и државни секретар у Министарству унутрашњих послова. Налазио се на челу Усташке надзорне службе од њеног оснивања 16. августа 1941., а био је и члан Поглавникове телесне бојне. У његовој је надлежности био рад свих усташких логора у НДХ и провођење репресивних и геноцидних мера усташке власти. Током Другог светског рата је спроводио режим терора над Србима, Јеврејима, Ромима и другим „непријатељима државе“.
Милован Жанић, усташки министар правосуђа и богоштовља, је указао на немогућност неког компромиса између католика и православних у истој држави и рекао: „Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да је начинимо збиља Хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотинама година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима“(„Нови лист“ од 3. јуна 1941. године).[3]
Фратар др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна, чија је рођена сестра била удата за Србина, у пролеће 1941. године из олтара је позвао на покољ Срба и рекао: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам сви греси бити опроштени“
Андрија Артуковић министар полиције у усташкој Независној Држави Хрватској, судски процес Артуковићу био је најважнији судски процес у бившој држави, која је за њим трагала тачно 40 година. Артуковић је у мају 1941. године наредио својим потчињеним да лише слободе и побију на хиљаде грађана српске националности, од свештеника па до деце, жена и стараца, те да пале и руше читава насеља. Од априла 1941. године до почетка октобра 1942. наредио је да се у концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштици и друге присилно одведу и убију Срби, Јевреји, антифашисти. На такав начин убијено је више од 200.000 људи. Од тога, убијено око 2.000 деце отровним гасом у концентрационом логору у Старој Градишки, а хиљаде малишана убијено је у логорима изгладњавањем, стављањем у храну каустичне соде /натријум-хидроксид/ и на друге окрутне начине. Од маја 1942. године почело је систематско упућивање у концентрационе логоре грађана ромског поријекла и то са територија Хрватске, БиХ – тако је у логор Јасеновац Артуковић упутио више од 30.000 особа са подручја Осијека, Даља, Жупање и других места. Артуковић је као усташки министар полиције наредио да се ради одмазде убија цивилно становништво, посебно српске националности, и то читава насеља, а његова „специјалност“ у уништавању људских живота било је гажење људи тенковима. [4][5]
На челу ове монструозне злочиначке државе, засноване на идеологији геноцида и злочина налазио се Анте Павелић, оснивач и вођа усташког покрета, под чијим руководством и благословом ће бити извршени најмонструознији злочини и масовни прогони Срба, Јевреја, Рома и политички неподобних Хрвата на територији НДХ. [6]
Под идеологијом затирања и уништења српског народа у НДХ усташе ће основати бројне логоре у којима су на најмонструозније начине убијани превасходно Срби , Јевреји и Роми али и Хрвати који нису подржавали усташку идеологију. Највећи од тих логора био је логорски комплекс Јасеновац, фабрика смрти и злочина непојмљивих за људски ум. Поред логора Јасеновац усташе ће убијати своје жртве и у другим логорима, у логору Јадовно код Госпића, логору Слане на острву Пагу али и многим другим логорима. Усташки режим у НДХ 14. августа 1941. године основаће логор Метајна, као први логор за жене и децу у тадашњој Европи. Нису само логори били стратишта и вечна почивалишта Српског народа у НДХ, поред логора велики број жртава примиће у своје дубине бројне Велебитске и Херцеговачке јаме.
Матија Бећковић, Пророчанство језика : „Недавно је пронађен усташки документ из којег се види да су усташе још пре рата, дакле пре оснивања НДХ – направиле попис јама у Херцеговини са прорачуна колико која може да прими људских тела. Тај план су касније и испунили, а запремину погодили. Тако су јаме постале етнички чисте, а јамографија незаобилазна за изучавање судбине српског народа.
Невине жртве су једини мотив уметности, једина брига језика, тема сваког озбиљног разговора. Никад нико није страдао на правди Бога, а да неко није видио. И да после није живео једино зато да би о томе сведочио. Многи су се само зато и родили.
Залуду је јаме бетонирати и прећуткивати. Земља се не може смирити све док жртве које су у њој не изађу на видело.
Битку са невиним жртвама нико није добио. Она се може окончати само признањем и покајањем. Докле се може искривити душа и поклекнути ум – најбоље показују они који у наше дане лицитирају бројке невиних жртава.
У том посртању дошли су до броја 40000 жртава и тај број им се чини мали. Готово као доказ да су невини, да нису убили никога. А замислите како бисте се осећали да сте убили 40000 птица или мрава….“ [7]
„Гледаху с небеса српски светитељи,
И сретаху душе нових мученика,
Својих потомака и својих сродника,
Што им зверски људи кожу одераше,
Ил’ на живом огњу живе испекоше.
Гледаху, сретаху, и ‘вако збораху:
– О мили страдалници, више не тугујте,
У небеском царству са нама ликујте.“ [8]
2. ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ
Логор Јасеновац поред истоименог насељеног места Јасеновца био је највећи концетрациони логор у Независној Држави Хрватској. Формиран у августу месецу 1941. године постојаће све до априла 1945. године. Ова фабрика смрти састојала се од осам засебних логора.
Логор Брочице звани и „Версајев“ логор, формиран већ у лето 1941. године од неколико барака ограђених бодљикавом жицом, на ледини (ливадама) јужно од реке Велики Струг, између шуме Крнадија и пута Јасеновац- Новска, на терену села Брочице, северно од Јасеновца. Радио је само неколико месеци, до краја септембра 1941. када је укинут због поплава. Прогутао је десетину хиљада невиних жртава, масовно убијаних у ливадама и у шуми Крнадија, где су и закопавани.
Логор Крапје, отворен ускоро после првог логора, неколико километара узводно Савом од Јасеновца, покрај села Крапје, код шуме Горња Крнадија, и трајао је од лета до половине новембра 1941. када је укинут због поплава. И у њему је затрвено преко десет хиљада жртава, чега су сведоци и пет великих масовних гробница у оближњој шуми Горња Крнадија.
Логор Циглана, у ствари главни логор Јасеновац, који се налази испод самог села Јасеновац, а на његовом терену, на левој обали Саве па до реке Велики Струг (на северу) и до стално дограђиваног насипа у мочварном Лоњском пољу, тачније Мокром пољу (на истоку). Када се говори о логору Јасеновац онда се мисли првенствено на овај средишни логор звани Циглана, назван тако зато што је ту већ била циглана, парна пилана, централа и друга творничка постројења и радионице фирме „Бачић и друг“. Протезао се овај најстрашнији логор смрти на око сто хектара мочварне равнице, тамо где је данас јасеновачки Камени Цвет, окружен вештачким језерима, остацима некадашњих рупа од циглане, и бројним хумкама које означавају бивше логорске објекте и масовне гробнице. Логор Циглана је имао своје подразделе – мушки, женски и дечји логор. Овај средишњи и највећи логор у Јасеновцу имао је своје одсеке или „радне групе“: ланчара, пилана, циглана, кожара, грађевина, централа и још неке друге. Тај главни део концентрационог логора био је у почетку ограђен редовима бодљикаве жице, а касније је опасан са три стране високим зидом, док је са четврте стране била река Сава. На зидовима је било изграђено десетак високих кула стражарница и поврх зидова постављена бодљикава жица и уведена струја. Основна намена овога Логора, као и осталих делова „Сабирног и радног логора Јасеновац“, како га је иронично звала усташка власт, била је: сабирање и уништавање пре свега Срба, дакле организовани геноцид над Српским народом у тзв. Ендехазији, а затим и других „непоћудних елемената“. Главна места мучења и убијања недужних људи у овом „Збирном логору“ била су: циглана, где је био и крематоријум за спаљивање људи (познат ко „Пичилијев крематориј“), затим познати насип смрти („армиран“ људским телима и костима), па кула „звонара“, „тунел“, „ланчара“, „граник“ на самој обали реке Саве, скела (сплав) на Сави, и најзад шума Градина, преко Саве на босанској страни,. Унутар Логора био је једно време формиран посебни „Логор, где су били затварани и уништавани углавном Роми у њему је свакодневно било до неколико хиљада логораша, који су скоро свакодневно затирани.
Доведене жртве су усташе убијали на разне начине: оружјем, ножем, маљем, секиром, гвозденом шипком, или су их бацали у Саву, или у јаме, у ископане масовне гробнице, нарочито у Градини, а немали број су и спаљивали, а од неких лешева чак су кували сапун. Многи од логораша просто су умирали од разних мучења, од глади, исцрпљености и заразних болести. Небројени су примери и зверског, садистичког иживљавања појединих усташких крвника над беспомоћним логорашима, посебно над женама и децом. На ширем терену Јасеновца и околине близу три стотине масовних гробница, које сведоче о великом броју жртава ове адске „воденице смрти“, која је стравичном брзином „млела“ невина људска бића на историјској тромеђи Славоније, Босне и Баније.
Логор Кожара био је у самом селу Јасеновцу, у тамошњим индустријским зградама (од којих је једна и до данас сачувана), ограђеним бодљикавом жицом, у троуглу између реке Саве, железничке пруге и цесте за Дренов Бок. Спадао је и овај логор у комплекс Јасеновачких логора, и у њему су осуђени логораши прерађивали коже у неиздрживим условима.
Иначе, само насеље Јасеновац, то јест многобројне Србе у њему, усташе су, почетком 1942. године, такође улогорисали у логор Циглану или протерали у друге логоре. Српску Цркву у Јасеновцу усташе су у почетку користиле за затвор и за стају, а октобра 1941. су је порушиле.
Логор у селу Млака, на реци Сави низводно од Јасеновца (око 10 км), према Старој Градишки, где је био тзв. женски радни логор на њивама села Млаке и Јабланца. Млака и Јабланац била су чисто српска села, па су убрзо од усташа испражњена од Срба и реквирирана, а на српским имањима основана је логорска економија. То је био само изговор за одвођење логораша тамо „на рад“, јер су их усташе најчешће водиле право у смрт. Нарочито су у Млаку одводили жене и децу. О масовним убијањима у овом логору, такође одељку Јасеновачког комплекса, сведоче масовне гробнице по њивама и у оближњој шуми, тако да се број пострадалих у Млаки и Јабланцу процењује од 45.000 жртава. Из саме Млаке страдало је око 90% становништва: 583 жртве, од тога 200 деце од 1 – 15 година, а из Јабланца је убијено 112 жртава.
Логор у Старој Градишки, такође је потпадао под комплекс Јасеновачких логора за уништавање људи. Налазио се у самој Градишки, на обали Саве, у старој аустроугарској тврђави претвореној у казнионицу. Имао је 3 дела – логор за мушкарце, за жене и „оборе“ за децу. Као и систем јасеновачких концлогора, и логор у Старој Градишки трајао је током читаве окупације (започео је још у мају 1941) и уз логор у Циглани био је други по величини логор у НДХ по страхотама мучења, злостављања и убијања на десетине и десетине хиљада људи, жена и деце. Кроз овај логор су пролазили многи затвореници на путу за логор смрти у Јасеновцу, или пак за друге логоре у НДХ, али их је такође врло много мучено и убијано у самој Градишки и око ње. За време од нешто више од 3 године трајања овог логора у њему је ликвидирано преко 75.000 људи, жена и деце. Нарочито су усташе у Градишки мучили и затирали жене и децу. Близу Старе Градишке је велико логорско гробље, у којем се налази преко 6.000 гробова. Многе жртве бацане су и у реку Саву.
Логор у Доњој Градини на босанској обали реке Саве, преко пута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву. Када се данас пређе из Јасеновца преко моста на Сави и Уни, одмах лево на југоисток започиње атар Босанске Градине, који захвата око 125 хектара површине, тј. цео простор велике окуке Саве (наспрам села Кошутарице, испод Јасеновца). Градина у ствари и није била никакав „логор“, него само масовно јасеновачко стратиште, тј. „прихватни логор“ док усташе не побију.[9]
Гидеон Грајф у својој књизи „Јасеновац – Аушвиц Балкана“ презентовао до сада доступне процене о броју жртава. Након темељног истраживања у архивама немачких војних дневника у Регенсбургу, италијанских фашиста у Риму, путева транспорта од Јасеновца до Бергена у Националном архиву у Ослу, архиве „Јад Вашема“, затим Архива Југославије, Србије, Српске и Хрватске, Југословенске кинотеке и последњих доказа из Архива у Единбургу, наводећи да цифра од 700.000 може бити само већа него што смо мислили, и то нема апсолутно никакве везе с ревизионизмом већ је засновано на истрајном и темељном научном истраживању.[10]
У мемоарима Хермана Нојбахера се наводи „Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: ‘Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Поседња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000“.[11]
Целокупна монструозност у изопаченост „људског“ ума , која осликава лице и наличје усташких злочинаца јесте начин на који су усташе убијали своје жртве. Гидеон Грајф ће у својој књизи „Јасеновац -Аушвиц Балкана“ побројати 57 начина којима су усташе убијале своје жртве. [12]
Омиљено оружје и специјалитет усташа био је нож. Убиство из пушке и револвера сматрали су кукавичким убиством издалека, а убиство ножем јуначким начином… Уморство детета ножем била је највећа храброст. Усташе су се највише служиле ножем. Кад би им ножеви од пустог клања направили жуљеве на рукама, тек би тада мењали средства.[13]
Нико није тако стручно и аутентично описао Јасеновачки логор као др Никола Николић у својој обимној књизи „Јасеновачки логор смрти“. Он у Уводу те књиге каже: „Стварни ужас тога логора није нитко у стању да опише, него само да прикаже блиједу слику тих догађаја. Али те чудовишне злочине не смије да прогута тама људског заборава првенствено из социјално-моралних разлога, из политичких, националних, интернационалних, научно-историјских, социолошких и коначно, човјечанских разлога. Тај амбис у који су трпане стотине хиљада људи, то лудило кољачких банди, тај морални и друштвени крах фашизма не смије остати необјављен као документ од нас очевидаца, свједока, заточеника, који су чудом и срећом остали живи. Та је обавеза пала на нас, гушила нас као тешка мора, опомињала нас да не останемо пасивни, да испунимо свој дуг, који нијемо од нас траже све оне безбројне, звјерски мучене жртве“[14]
3. ЈАСЕНОВАЧКА СВЕДОЧЕЊА
Чувени психијатар и јасеновачки логораш, др Недо Зец, у књизи „Отпор у жицама“ говори о усташким масакрима и разговорима са неким од кољача. Управо у том делу остала је записана прича о старцу Вукашину према речима самог убице Жила Фригановића:
„Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.
И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.
А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.
Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне — „живио поглавник Павелић!“, или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.
Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче — „живио Павелић“, или ћу му откинути и друго уво. Он је и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: „Живио Павелић!“, или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповиједио да узвикне „живио Павелић“ и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетпо ми је добацио:
— Ради ти, дијете, свој посао!…
Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, преклао сам грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.“
Исказ Перић Олге од 7. марта 1942. год. састављен у Комесаријату за избеглице у Београду Непозвана приступила је Прпић Олга, домаћица из Јасеновца, среза Новска, стара 38 године, кћи Матеја и Катарине, сада настањена у Београду, који преносим у једном делу:
„Одмах након успоставе Независне Државе Хрватске формирана је у Јасеновцу од неких домаћих Хрвата група усташа, која се је наоружала војничким оружјем. Ову групу формирао је и наоружао Видаковић Никола, поседник из села Уштице, крај Јасеновца. Он обнаша част усташког логорника. Усташки команданти јесу: Бркљачић, бивши римокатолички жупник, који је родом из Лике, и неки Лубурић, који је однекуд дошао. Усташе су одмах почели купити и убијати Србе. Одмах након успоставе државе Хрватске покупили су усташе следеће Србе из Јасеновца: Грујичића, поседника, Ћурицу, лугара, Пекић Милана, лугара, Рашинца, лугара, те још многе друге Србе из околице, чијих имена се не могу сетити. Све ове Србе усташе су одвели на обалу ријеке Саве крај Јасеновца, тамо их убили и њихове лешеве бацили у воду……….
Одмах после католичког Божића дотерали су усташе однекуд са Кордуна у Јасеновац преко 200 жена и деце. У овој групи било је неколико старијих жена, а остало су биле младе жене и мала деца. Ову групу жена и деце усташе су протерали кроз Јасеновац, те их затворили све у једну шталу, а потом ову шталу запалили и тако су сви ови јадници у тој штали изгорели. Врисак ових несретних жена и деце чуо се је тада преко Саве у селу Уштици. После православног Божића (почетком 1942) навалили су усташе на српска села, која се налазе преко Саве, и то на Градину, Чукљинац, Драксенић, Демеровац и Међеђа. У овим селима усташе су одреда убијали кога су год у селу нашли, куће су пљачкали, а након тога палили….“[15]
Курцио Малапарте, италијански новинар и дипломата, говорећи о свом сусрету са Павелићем 1941, написао је у својој књизи „Капутт” (1944):
„Док смо разговарали посматрао сам једну корпу од врбовог прућа која се налазила на столу лево од поглавника. Поклопац је био подигнут, видело се да је корпа пуна плодова мора, тако ми се чинило, рекао бих остриге али ослобођене љуске… Анте Павелић је подигао поклопац и, показујући ми ту лепљиву и желатинасту масу острига, уз онај добродушан и уморан осмех, рекао: „То је поклон мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију”.[16]
Цадик И. Данон Брацо записаће своје сведочење из Јасеновца, чији одломак гласи : „Питали смо га како је у логору, а он нам је рекао да је сад режим мало ублажен, јер је пре неколико дана била нека међународна комисија у којој су били и Швајцарци. Да би комисија стекла повољан утисак о логору претходно су побили све болесне, изнемогле и изнурене, а у логору направили велико спремање. Требало је створити утисак да то није логор уништења, већ радни логор у коме владају ред, рад и дисциплина. Док је он то причао, одједном је настала нека велика трка око нас. Изненађен, погледао сам шта се то дешава и видео младиће логораше како трче према стварима истрешеним на ћебад, хватају у трку комаде хлеба и настављају да беже. Гледао сам лица тридесетак очајника, изгладнелих младића који јуришају на хлеб. Као да им једино он може пружити спас и помоћи да преживе. Усташе су повадиле пиштоље из футрола и почеле брзом паљбом да пуцају у ове од глади избезумљене младе људе. Неки су падали смртно погођени, неки рањени, а било их је који су са ухваћеним комадима хлеба успели да умакну. Усташама се то чинило забавним – била је то прилика да покажу какви су стрелци. Кад је утихнуо јуриш изгладнелих, прилазили су рањенима који су лежали на земљи и метком у главу окончавали њихове мученичке животе.“[17]
Сведок Милан Флумиани на суђењу Љуби Милошу је изјавио: „ Тек што смо стигли, нас седамнаесторица, у Јасеновац у логор, усташе су нас млатили кундацима и довели до „Циглане“, гдје је Милош Љубо имао постројене већ двије групе, док смо ми приступили као посебна трећа група. Маричић је питао Љубу Милоша: „У кога да најприје нишаним?“, а Милош је одговорио: „Гдје их има више“, и уперили су оба стројне пушке на ону четрдесеторицу из прве двије групе и све их постријељали. По том је питао првог из наше групе, зашто је дошао овамо, а кад је овај одговорио, да је крив зато што се родио као Србин, убио га је на мјесту. Онда је издвојио адвоката Лауфера из Загреба те га упитао шта је он, а кад му је овај одговорио шта је, позвао га је овако: „Ја адвокате јако волим, дођи ближе“ – и одмах га је убио. Код трећега је установио, да је лекар из Загреба, те му наложио да прегледа ону двојицу и установи јесу ли већ мртви. Кад је овај лекар потврдио да јесу, обратио се на четвртога и сазнавши да је и ово један лекар „опростио“ је цијелој групи. Кад је Љубу Милоша захватио луђачки нападај, зајашио је коња и тјерао га касом по цијелом логору, пуцајући на групе заточеника, којима није успјело да се праводобно негдје сакрију……“[18]
О злочинима у логору Јасеновац исписана су многобројна сведочења, велики број сведочења забележиће владика Атанасије Јевтић у својој књизи у „Великомученички Јасеновац после Јасеновца“.
4. ЈАСЕНОВАЧКИ ЏЕЛАТИ
Вјекослав Макс Лубурић, један од највећих злочинаца из усташке НДХ, био је десна рука поглавника Анте Павелића за ликвидације и командант концентрационог логора Јасеновац у коме су убијани цивили, укључујући и дјецу. Пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац, сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у септембру 1941. Био је његов први командант. Нада Танић Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића. Због те улоге Лубурић је стекао репутацију најкрволочнијег и најбруталнијег од свих усташких заповедника.
Врховни надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је поверио Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо ценио његове усташке способности, да га је именовао усташким генералом. Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на месечно и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко време починио је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад би чули да је „навратио” у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтео да сазна зашто поједини заточеници долазе у Јасеновац.
Страшни су били његови први „рапорти”, кад је преузимао затворенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине”, не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.
Вијекослав Макс Лубурић убијен је 20 априла 1969. године у Мадриду од стране УДБЕ.
Љубомир „Љубо“ Милош, био је усташки и домобрански официр, познат као трећи по командном рангу у логору Јасеновац. Лубурићева десна рука, а овај је искористио свој утицај да Милошу осигура положај у Уреду III Усташке надзорне службе, који је управљао логором Јасеновац. У октобру је Милош постављен за заповедника радне службе у логору III Циглана и унапређен у чин натпоручника. Милош је почетком 1942. премештен у логор Ђаково, али се вратио у Јасеновац и преузео дужност заповедника логора у пролеће. Чинило се да се такмичи са осталим официрима ко може да мучи и убије више талаца. Често се облачио у белу одећу и претварао се да је лекар пред болесним таоцима. Понекад би таоце који су молили да буду лечени постројио уз зид и пререзао им врат ножем.
После рата успео је да побегне у Аустрију где се укључио у рад екстремне усташке емиграције. У склопу диверзантске акције операција Гвардијан, убацио се са групом усташа у ФНРЈ 1947. године, али их је УДБА открила и ухапсила. Милош је касније сарађивао са Удбом шаљући шифроване поруке о за усташе повољној ситуацији у Југославији, што је резултовало хапшењима нових група убачених усташа. После краћег суђења у Загребу, осуђен је на смрт и погубљен на вешалима исте године [19]
Мирослав Филиповић је био фрањевац, усташа, једно време командант логора Јасеновац и логора Стара Градишка, пре рата капелан и жупник у разним местима Босне и Херцеговине. Након успоставе НДХ придружио се Усташкој војсци. Одговоран је за масовне злочине над српским становништвом у селима око Бања Луке, због чега је прозван “фра Сотона” и службено искључен из фрањевачког реда. После је вршио дужност заповедника у логорима Јасеновац и Стара Градишка. У време његовог командовања од само четири месеца у Јасеновцу побијено је 20.000–30.000 затвореника. На челу усташке групе, 7. фебруара 1942. у селу Раковица учествовао је у убиству крамповима 52 радника Србина, а затим у селу Дракулић заједно са братством самостана Петрићевац је побио око 1.500 Срба. У селу је преживела само једна жена, Ленка, са своје петоро деце, те још једно дете, чије су родитеље убили. Ленка је касније полудела. Србе су ловили и убијали по околним засеоцима. Укупно је тог дана убијено око 2.300 Срба. Врхунац дивљаштва је био покољ шездесеторо деце, које су затекли у школи. Фра Филиповић је одвојио католичку и муслиманску децу, а српској деци су секли главе. Учитељица, која је све то морала да гледа, полудела је.
Логораш Звонко Ткалец је изјавио: „Пред католички Божић 1942. ради бекства четири логораша из Јасеновца, лично је устрелио два, а затим још педесет шест Јевреја (Жидова) на раду у селу Бистрици. Сутрадан је убио још деветоро. На само Бадње вече са својим усташама побио је око шесто српских жена и деце затворених у Кули, а доведених негде са Козаре.“
Након рата ухватили су га Британци и изручили југословенским властима. Осуђен је на смрт вешањем.[20]
Посебно свиреп био је Јеролим Маричић Јоцо: командант “дубине пакла”. Он је руководио одељењем III це /простор ограђен жицом у који су смештани заточеници одмах по довођењу у логор, одатле су одлазили на рад и ту су се одвијала најсвирепија и најстрашнија мучења, убијања, клања. [21]
Петар Брзица је био студент права и загрижени члан предводничке (foremast) католичке организације зване „Крижари“. Био је усташки стражар у концентрационом логору Јасеновац који је на такмичењу пререзао грло 1.360 заточеника специјално конструисаним кољачким ножем званим „Србосјек“. Како је победио на такмичењу, проглашен је за „Краља Србоклања“. Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боца вина. После Другог светског рата побегао је у Сједињене Америчке Државе. Југословенске власти нису биле у могућности да га ухвате
Динко Шакић је био командант концентрационог логора Јасеновац и усташки ратни злочинац. Фебруара 1942. постао је усташки заставник одбрамбеном здругу у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека – шеф канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. напредовао је у усташког поручника и постао „часник“ (официр) у команди логора Јасеновац. У овој групи „часника“ били су извршиоци свих злочина у логору: Мима Павићевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица. Предњачећи у својим злочинима, за то је награђен и унапређен у усташког натпоручника, априла 1944. постављен је за команданта – управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је све до 1. децембра 1944. године. Био је зет усташког злочинца Макса Лубурића, а та чињеница омогућила му је да „напредује“ у хијерархији логора. После рата побегао је у Аргентину.
Године 1998 истраживачима центра Симон Визентал запао је за око Шакићев интервју аргентинском Каналу 13. Недуго потом Динка Шакића аргентинска полиција лишила је слободе. Редовним летом њемачке авио-компаније Луфтханса 18. јуна 1998. године Шакић је из Буенос Ајреса у пратњи радника Интерпола допутовао у Франкфурт. Потом је авионом Кроација ерлајнса пребачен у Загреб. Смештен је у загребачком затвору Реметинец. Већ сутрадан у Истражном центру загребачког Жупанијског суда одржано је прво рочиште, на коме се Динко Шакић бранио ћутањем.
Челник Хрватске странке права Мирослав Рожић прије изручења Шакића је изјавио: „Хрватска би требало да затражи изручење Динка Шакића, али само да би се на њега применио закон о опросту (амнестији).“
Због одговорности за геноцид над Србима, Динко Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва.[22] Казну је почео да служи у највећем хрватском затвору – у Лепоглави. Дана 1. марта 2001. године превезен је у Болницу за особе лишене слободе у Загребу. Међутим у дневним новинама појавиле су се шпекулације како је лекарски налаз само покриће јер није у питању болест. Наиме, у лепоглавском затвору Шакић је почео да пише књигу мемоара (с радним насловом С Поглавником у Алпама 1946.), па је од управе затвора затражио да му се доделе рачунар и телевизор. У затвору нису били у могућности да му изађу у сусрет, те је стога наводно премештен у Болницу за особе лишене слободе у Загребу.
Умро је у затворској болници Реметинац у 86. години 21. јула 2008. године у Загребу.
Сахрањен је на загребачком крематоријуму 25. јула 2008. Његовој сахрани су присуствовали хрватски десничарски политичари, укључујући и Анту Ковачевића. Директор центара Симон Визентал, Ефраим Зуроф се жалио хрватском председнику Стјепану Месићу због Шакићеве сахране. Динко је сахрањен у пуној усташкој униформи из Другог светског рата. На тој сахрани, хрватски Доминикански свештеник Отац Вјекослав Ласић одржао говор у коме је он рекао да „суд који оптужио Динка Шакића оптужио Хрватску и Хрвате“ и да „сваки Хрват треба да буде поносан на име Шакића“. Он је такође тврдио да је Независна Држава Хрватска (НДХ) формирала темељ за успостављање модерне државе Хрватске.[23]
Поред побројаних главни помагачи злочинаца и крвника били су: Драго Гашпаровић, водник звани „Бонзо“ страх и трепет свих затвореника, извршилац најстрашнијих мучења у логорском затвору и месецима кољач у Градини, Маринко Полић, кољач у Градини. Алага Зулкић водник заповедник пилане, убица, те страшни мучитељ тољагом и жељезном биковачом. Анте Зринушић, водник, заповедник грађевинске групе. Извршилац посебних убистава, скопчани с потешкоћама. Славко Лисац, заставник, прикрити мучитељ. Никола Хирсцхбергер (Хиршбергер ), шофер., тежи мучитељ батинама.
Осим споменутих, још су постојали многи помагачи, међу којима усташки агенти-затвореници, и још обични војници, пратиоци, чувари и надзиратељи рада насипа. Под њиховим кундацима и батинама пало је на хиљаде затвореника при самом раду, и на истом месту затрпани у најкрвавијем насипу свету. [24]
5. РЕЧ АУТОРА
„А Бог рече: шта учини! глас крви брата твојега виче са земље к мени.
И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје.“
Овим би се речима из Старог завета могла описати сва патња и бол, сво страдање једног народа. А пострадаше само што беху друге вере и нације. Пострадаше од руке својих дојучерашњих комшија, браће по племену, по језику.
Трудише се дојучерашње комшије да избришу сваку сличност, сваку нит која их је до тада спајала. Оденути у усташке одоре, као највеће звери, жељене само људске патње и крви, у најстрашнијим мукама побише стотине хиљада људи.
Владика Николај Велимировић оставио је Србима духовни тестамент у којем за сва времена и сву вечност, стоји записана ова порука:
„Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи, ми нећемо, као они, под фирмом Христа и хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим, јер бисмо били као и они.
Ми ћемо им се осветити, али овако:
Подигнућемо један храм широк у ширину и висок до неба, озидаћемо га тамо, далеко од Дрине, тамо где су највише злодела чинили, оградићемо га огромним зидом, па ћемо онда са све четири стране великим словима, ћирилицом, исписати овако:
“Овај храм подижу Срби у спомен најновијих српских мученика, нејаке деце, невиних девица, незаштићених мајки и сестара и оронулих стараца, које на нечувен начин, у мукама, уморише католици Хрвати, само зато што беху Срби и православни” .
Тај храм, како га ја замишљам, биће највећа освета Хрватима, јер ће њих и њихове наследнике вечито опомињати и гристи им савест за нечувене злочине које починише над незаштићеним робљем српским. “
Сведоци смо данас негирања Јасеновца, манипулација бројевима. Ми својим ћутањем омогућисмо да се истина сакрије да се закопа.
Ми се стидимо да причамо о нашим жртвама, заменисмо улоге са џелатима. Окривише нас да смо ми криви што смо били жртве злочина.
Али ни једна тајна, ни један злочин не може да се вечно крије. Не постоји стратиште на коме неко није преживео, нити јама из које се неко није успузао, нити река из које неко није испливао, да би касније пренео живе речи о злочинима.
Јасеновац као највеће српско стратиште не сме да се препусти забораву, жртве од нас траже да их спомињемо, да их не заборављамо, да их се сећамо у својим молитвама и у својим поменима када призивамо име Божје. Ради тога о овоме злу не треба престати писати и причати, стога овај рад посвећујем свим Јасеновачким жртвама, да Бог подари вечни спокој душама њиховим мученичким.
