NATO SAMIT 2018. GODINE GROMKA STRAHOVANJA ATLANTISTA I OČEKIVAN ISHOD

NATO SAMIT 2018. GODINE

GROMKA STRAHOVANJA ATLANTISTA I OČEKIVAN ISHOD

11. i 12. jul 2018. godine, bili su rezervisani za NATO samit. NATO samit predstavlja skup lidera država članica NATO alijanse, kao i pojedinih partnerskih zemalja i od 2010. održava se svake druge godine. Ove godine, domaćin je bila Kraljevina Belgija, u čijoj se prestonici Briselu i nalazi sedište NATO alijanse.

Ključna pitanja koja su bila razmatrana i na ovom samitu jesu: bezbednosna situacija u Ukrajini, pitanje proširenja sa posebnim akcentom na Gruziju i Makedoniju, budućnost vojne misije u Avganistanu, odnosi sa Ruskom Federacijom i ono što je verovatno predstavljalo i najveću tačku sporenja – ispunjavanje obaveza država članica u pogledu finansijskog doprinosa NATO paktu u iznosu od najmanje 2% od ukupnog, godišnjeg bruto društvenog proizvoda. Ovo je pitanje koje predsednik SAD Donald Tramp konstantno ističe kao conditio sine qua non i ključno za budućnost Alijanse.

TRAMP I NATO

Donalda Trampa politički možemo okarakterisati kao političkog suverenistu, u izvesnom smislu ekonomskog protekcionistu i latentnog izolacionistu. Tramp ne veruje u politički globalizam, konstantno optužuje kako političko-vojne saveznike, tako i rivale za nepošten odnos prema SAD kada je reč o trgovini, kao i „iskorišćavanje“ američke ekonomije, stvaranje nefer uslova u kojima SAD gube radna mesta i bivaju postavljene u poziciju u kojoj se tako nešto od njih očekuje, dok istovremeno nose obavezu vojne podrške i zaštite svojih saveznika, kako onih, uključenih u NATO, tako i onih na Dalekom istoku.

Ipak, uprkos gromkim medijskim najavama i navodno teškim pregovorima, a uzevši u obzir i ranije izjave Trampa o NATO kao o prevaziđenoj i zastareloj organizaciji, do krupnih promena u radu Alijanse nije došlo. Uprkos zahtevima Trampa da se minimalna granica sredstava koja moraju biti izdvojena za potrebe odbrane od strane svake članice dupliraju sa 2% na 4% bruto domaćeg proizvoda, ipak je kao zvanična obaveza ostala ranije dogovorena ona od 2 procenta, dok je sam Tramp uvećanje granice docnije okarakterisao kao cilj koji treba dostići u budućnosti.

Prethodne godine, svega je pet država članica NATO ispunilo ovu obavezu i to: SAD, UK, Poljska, Estonija, Grčka, dok im se ove godine pridružila Rumunija.

Grafički prikaz potrošnje NATO članica na odbranu, u odnosu na bruto domaći proizvod, za 2017. godinu. U međuvremenu, konkretne korake za ispunjavanje svojih obaveza preduzela je još Rumunija, dok druge države poput Nemačke ističu da će svoje obaveze moći da ispune i to delimično, tek nakon 2024. godine, koja je označena na prethodnom samitu kao godina u kojoj sve države članice moraju da dosegnu obavezujući nivo.

Ovakvo stanje stvari svakako ne pogoduje Donaldu Trampu iz najmanje dva razloga.

Ideološki. Tramp se tokom kampanje i neposredno po ulasku u Belu kuću prema NATO savezu odnosio kao prema reliktu prošlosti. Tramp, za razliku od svojih prethodnika, ne doživljava NATO kao jedan od najvažnijih spoljnopolitičkih uspeha, čuvara mira prevashodno među samim članicama alijanse, kako bi to rekli neokonzervativni ideolozi, ali ni kao subjekt koji treba da štiti članice od eventualne pretnje sa istoka, kao što je to bio slučaj u eri Hladnog rata. Tramp je ipak, u najvećoj meri ublažio svoje stavove spram NATO. Rečenica izgovorena u Briselu: „Mogao bih da povučem SAD iz NATO, ali ne mislim da će to biti potrebno“, govore u prilog tvrdnji da je američki lider zaista razmatrao i ovu opciju, ali da je uz pomoć i verovatno pod pritiskom saradnika sa vašingtonskog Kapitola, odustao od oštrijeg kursa spram Severnoatlantskog pakta. No, budući suverenista, Tramp nije mogao reterirati u potpunosti i stoga konstantno insistiranje na ispunjavanju obaveza od strane svih 29 članica, koje SAD već ispunjavaju, njihovo gromko isticanje, zapravo predstavljaju poruku domaćoj javnosti. Time Tramp čuva svoj imidž beskompromisnog borca za američki interes, dokazuje kako će SAD biti cenjene daleko više nego ranije i od strane saveznika, ali i da princip straha nije i ne može biti isključen čak ni kada je u pitanju direktan odnos sa državama koje su višedecenijski saborci Vašingtona.
Lukrativni. Od dolaska u Belu kuću, Tramp se postavlja kao najbolji promoter američke namenske industrije. SAD je svetski lider kada je o proizvodnji oružja i njegovom plasmanu na svetsko tržište reč. Međutim, Trampa ne zadovoljava stagnacija. Prva prestonica koju je zvanično posetio od svog stupanja na dužnost predsednika SAD bila je El Rijad. Kraljevina Saudijska Arabija je najveći uvoznik američkog oružja. Prilikom pomenute posete 2017. godine, Tramp je potpisao krovni sporazum o prodaji naoružanja Arabiji u vrednosti od 110 milijardi dolara, uz perspektivu za prodaju još oružja u vrednosti od 350 milijardi dolara. Istina, tempo realizacije ovog sporazuma se ne odvija onom dinamikom koju je Tramp priželjkivao, ali je činjenica da administracija američkog predsednika, konkretno njegov zet Džared Kušner, neretko nastupaju kao prodajni agenti američke namenske industrije širom sveta. Stiče se utisak da ukoliko neki državnik želi da ga u Vašingtonu danas ozbiljno saslušaju, mora prvo odvojiti određena sredstva za kupovinu američkog naoružanja.

merkel

U slučaju uvećavanja vojnih budžeta i uopšte troškova za odbranu, SAD će biti u prilici da NATO saveznicima prodaju dodatne vojne efektive i tako uvećaju svoju zaradu. Sam Donald Tramp je na konferenciji za medije po okončanju NATO samita, više puta jasno napomenuo kako „Amerikanci proizvode najkvalitetnije oružje“ i da „bolje nigde drugde nećete pronaći“.

Drugo pitanje koje je Tramp postavio saveznicima, u prvom redu Nemačkoj, ticalo se projekta „Severni tok 2“. Tramp je vrlo jasno izložio svoj ugao viđenja. Shodno njemu, Amerikancima nije jasno, zbog čega su dužni da štite Evropu i konkretno Nemačku sa preko 30 vojnih instalacija na njenoj teritoriji i sa onako visokim novčanim iznosima koje plaćaju američki poreski obveznici, zbog navodne vojne pretnje koja stiže sa istoka, iz Moskve. Tramp očito ne smatra da je Rusija direktna pretnja po bezbednost SAD, sa druge strane Berlin ne krije svoj strah od „ruskog ekspanzionizma“ i nema previše poverenja u Trampa koji se nije libio da pohvali svog ruskog kolegu ili da prekrši nešto što je do tada bio svojevrsni politički tabu, poput poziva da se Rusija ponovo uključi u G-8. Berlin je skeptičan i spram Trampovog samita sa Putinom u Helsinkiju, te upozorava Vašington da ne pravi nikakve dilove „štetne po saveznike“.

Ono na šta u Berlinu nemaju adekvatan odgovor jeste Trampovo pitanje. Kako je moguće da Rusiju percipirate kao najveću pretnju, tražite od nas da vas štitimo od te pretnje, a potom bez ikakvih problema sklapate sa tom istom državom vredne energetske sporazume i pravite „Severni tok 2“? Očito, iz Trampove perspektive deluje kao da američki poreski obveznici plaćaju za bezbednost Nemačke, koja se smatra ugrožena od strane Rusije, a onda toj istoj Rusiji i njenoj ekonomiji pomaže, puneći njen budžet i kupujući njene energente. Svakako, ovde se krije i Trampovo nezadovoljstvo činjenicom da se Nemačka nije preorjentisala na američke izvore energenata, tzv. tečni gas i nije podržala slične napore kakve već podnose države nove Evrope i države novog „Međumorja“, u prvom redu Poljska i baltičke zemlje, a u određenoj meri i Hrvatska.

Ipak, Donald Tramp je naposletku NATO ocenio sebi svojstvenim pridevima ulepšavanja i zaključio kako je Savez jedinstveniji nego ikad. Očito, pitanje budžetskog izdvajanja za odbranu, bilo je dovoljno američkom lideru da pokaže nastavak svog oštrog kursa ka evropskim saveznicima, ali je zato energetska politika Nemačke targetirana kao najočitiji problem i s tim u vezi je ponovo zaprećeno nemačkim kompanijama koje mogu potpasti pod američke sankcije, ukoliko se upuste u realizaciju projekta „Severni tok 2“. Ovo pitanje tek može eskalirati u problem, tako da trgovinski konflikt na relaciji Brisel-Vašington može pasti u senku energetske odmazde Vašingtona nad Berlinom.

Tokom konferencije za medije, Donald Tramp je odgovarao na razna manje ili više neugodna pitanja. Služeći se taktikom ignorisanja u momentima kada mu je to odgovaralo, deluje da je ipak uspeo da spusti tenzije i razveje sumnje spram eventualnih radikalnih poteza Vašingtona ka NATO savezu.

https://www.cnbc.com/2017/05/20/us-saudi-arabia-seal-weapons-deal-worth-nearly-110-billion-as-trump-begins-visit.html

Ipak, iz date konferencije mogu se izvući pojedini zaključci daleko od onih kojima su preplavljeni svetski mediji, a koji se tiču istočne Evrope, južnog Kavkaza i Balkana.

Ukrajina. Donald Tramp je ponovo dokazao ambivalentnost svog stava spram Krima. Naime, još tokom predizborne kampanje 2016. godine, Tramp je napomenuo mogućnost priznavanja AR Krima kao dela Rusije. Njegovi protivnici su ovaj stav dovodili u vezu sa činjenicom da je jedna od ključnih ličnosti u njegovoj kampanji bio Pol Manafort, inače bivši savetnik četvrtog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča, zbačenog sa vlasti nakon revolucije na Majdanu 2014. godine. Manafort je trenutno u pritvoru u SAD i pod krivičnom istragom, optužen da je učestvovao u zaveri protiv SAD, učestvovao u pranju novca, da se nije držao lobističkih pravila, kao i da je davao lažne izjave pod zakletvom.

Manafort se tereti i da je učestvovao i omogućavao rusko mešanje u američke izbore, što je predmet državne istrage koju predvodi Robert Maler i njegov specijalni, istražni tim. Mora se napomenuti i činjenica da je Tramp, branivši se od optužbi da se Rusija mešala u američke izbore, navodio kako je zapravo ukrajinska Vlada nakon Majdana pružala podršku njegovom protivkandidatu Hilari Klinton. Istina, ovaj stav je ostao prilično nezapažen u američkoj javnosti. Na samoj konferenciji za medije, Tramp je izbegao direktan odgovor na pitanje, da li je moguće da SAD priznaju aneksiju Krima. Umesto jasnog odgovora on je govorio o „mostu koji su Rusi izgradili“ (mislivši na most koji spaja krimski Kerč sa ruskim kopnom), zatim „velikim ulaganjima Rusije u Krim“, a potom optužio svog prethodnika Baraku Obamu za nedejstvovanje, naglasivši kako se „Krim dogodio tokom njegove straže“.

Tramp je još jednom naglasio kako on ne bi dozvolio aneksiju Krima, da je u tom momentu bio na mestu predsednika SAD. Tokom razgovora sa ruskim liderom Vladimirom Putinom, Tramp je navodno izneo „čvrst stav o nepriznavanju aneksije Krima i izjasnio se kako taj događaj ocenjuje kao nelegalan“. Interesantno je da ovaj stav na konferenciji za medije nakon samita u Helsinkiju nije izneo Tramp, nego upravo Putin, koji je dodao i da „Moskva na to pitanje gleda potpuno drugačije i da je za Rusiju Krim zatvorena tema“.

Ipak, Tramp je napomenuo i korisnost razgovora sa ukrajinskim predstavnicima na NATO samitu (delegaciju je predvodio predsednik Petro Porošenko), naglasivši kako mu je bilo veoma zanimljivo čuti „šta ti ljudi imaju da kažu“. Ukrajinski lider Porošenko je takođe napomenuo kako se susreo sa američkim liderom te da je pored samita u Helsinkiju, tema bila i „Severni tok 2“. Petro Porošenko je naglasio kako je Trampa dobro pripremio u pogledu ove teme. U okviru NATO samita, bili su održani i mini samiti NATO-Ukrajina i NATO-Gruzija.

Gruzija. Za razliku od Ukrajine, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je napomenuo kako će Gruzija sigurno postati članica NATO, ali nije precizirao kada bi se to moglo desiti. Takođe, Gruziji i dalje nije predstavljen MAP – Akcioni plan za članstvo, što se u Tbilisiju godinama iščekuje. Tek na drugo, konkretno postavljeno pitanje o eventualnom gruzijskom članstvu u NATO, Tramp je odgovorio umereno afirmativno rekavši – „Gruzija može postati član NATO, ali ne sad“. Gruzijsko članstvo u NATO pitanje je o kom se raspravlja još od samita u Bukureštu 2008. godine, kada su jasno potvrđene NATO perspektive Gruzije i Ukrajine.

Ipak, kako ni prethodna vlast Baraka Obame nije blagonaklono gledala na ovu ideju, a uz poslovičnu uzdržanost Berlina i Pariza, teško je bilo očekivati korenit zaokret Donalda Trampa u pravcu podrške širenju NATO alijanse i na basen Crnog mora, nakon što je uključivanjem Crne Gore kompletna severna obala Sredozemlja stavljena pod direktnu NATO kontrolu, sa izuzetkom nekoliko kilometara obale oko Neuma u Bosni i Hercegovini.

Donald Tramp ima i lične konekcije i određeni uvid u poziciju Gruzije.

Pre ulaska u „visoku politiku“, Tramp je imao priliku da se više puta susretne sa tadašnjim gruzijskim liderom Mihaelom Sakašvilijem i čak je 2011. godine odlučio da uloži sredstva u izgradnju luksuznih nekretnina u Gruziji, u prvom redu u Batumiju, gde je bila planirana izgradnja 47-spratne „Tramp kule“, koja nikada nije završena, iako su sporazumi o njenoj izgradnji potpisani 2012. godine. Tramp se potom više puta pozitivno izjašnjavao o Sakašviliju otkrivajući svoje lično prijateljstvo sa trećim gruzijskim predsednikom, ocenivši ga 2012. godine kao „jednog od najvećih lidera sveta danas“. Zanimljivo, na samitu su pored lidera Gruzije, prisustvovali i predsednik Jermenije i predsednik Azerbejdžana, iako je reč o državama koje nisu aspiranti ka članstvu u NATO.

Makedonija. Na vrlo konkretno novinarsko pitanje – da li očekuje rusko mešanje u referendumski proces u Republici Makedoniji, kao i da li se na samitu razgovaralo o suprotstavljanju od strane NATO ruskom uticaju na Zapadnom Balkanu, Tramp je odgovorio lakonski: „Nikada ne govorimo o našim budućim planovima“.

Jasno je da se o planovima razgovaralo. I jasno je da proatlantisti upućeni poziv Makedoniji doživljavaju kao sopstveni trijumf iz razloga što je potvrđena politika „otvorenih vrata“ i što se širenje NATO doživljava kao najbolji odgovor na pitanja o dotrajalosti ove organizacije.

Stoltenberg i Zaev

Kroz širenje, NATO dokazuje svoju atraktivnost i potrebu, takođe potvrđuje svoju vitalnost i prikazuje perspektivu država koje mu se priključuju a u kojima se NATO doživljava kao mnogo važniji subjekt nego što je to ponekad slučaj kada se ova organizacija posmatra iznutra.

Naravno, sve je stvar percepcije, mnogo više nego potrebe. Tramp je podignutom rukom za pozivnicu upućenu Makedoniji osvojio još jedan argument u borbi sa političkim protivnicima koji ga označavaju kao „suviše slabog u odnosu prema Kremlju“.

Čitajući različite analize koje su prethodile samitu, može se zaključiti kako je pitanje „ruskog uticaja“ na Zapadnom Balkanu, definitivno bilo prisutno na agendi u Briselu. Zaoštravanje odnosa sa Rusijom, kako od strane Atine, tako i od strane Skoplja poslednjih dana je vrlo indikativno. U Atini je doneta odluka o proterivanju dvojice visokorangiranih diplomata zbog navodnog antivladinog delovanja.

Naime, Ciprasova vlada je na početku svog rada kao jedan od ključnih ciljeva navodila otopljavanje odnosa sa Moskvom, nakon „dugog vremena hladnih odnosa“ i nakon simboličnih gestova poput posete Vladimiru Putinu u vreme vrhunca diplomatskog konflikta na relaciji Brisel – Kremlj, ali i prvog razgovora sa stranim diplomatom nakon pobede na parlamentarnim izborima i to baš sa ruskim predstavnikom, danas ovakav potez deluje kao dubinski zaokret.

Od Grčke se nakon pobede Sirize očekivalo čak i da možda dovede u pitanje sankcije prema Rusiji zbog ukrajinske krize. Ipak, to se nikad nije desilo. Sada, sa zaoštravanjem odnosa na liniji Putin – Cipras, što može da eskalira u narednom periodu, ali i uz jačanje najveće opozicione i ideološki, godinama, izrazito prozapadne i proamerički etablirane partije Nova Demokratija, jasno je da nam slede vrlo turobna vremena kada su u pitanju odnosi Atine i Moskve.

U isto vreme, Skoplje optužuje Moskvu za pripremu mešanja u referendumski proces kom ta država pristupa, a čija posledica treba da bude promena naziva države i pristupanje NATO paktu što u ovom momentu deluje daleko izvesnije nego li evropska perspektiva ove balkanske države.

Sve ovo ukazuje da iza Trampovog lakonskog odgovora „nikada ne govorimo o našim budućim planovima“, stoji detaljno razrađena agenda.

ZAKLJUČCI SAMITA

Za Srbiju svakako najznačajniji su članovi 60. i 61. zajedničkog zaključka NATO članica.

U članu 60. govori se o Kosovu i Metohiji. Pored već uobičajenih fraza o podršci reformama, zalaganjima „Kosova da obezbedi mir svom stanovništvu“, zajedničkom radu sa „kosovskim vlastima“ i EU u cilju obezbeđivanja sigurnog okruženja a kroz NATO vođenu misiju KFOR, stoji i jedna zanimljiva definicija.

„Svaka promena položaja NATO snaga biće zasnovana na uslovima, a ne na osnovu kalendarski zacrtanim datumima“. Očito, o promeni uloge NATO snaga na Kosmetu ili njihovom povlačenju, za sada nema planova.

Lideri NATO

U narednom, 61. članu, kaže se doslovno sledeće:

„Jačanje odnosa između NATO i Srbije je od koristi za Alijansu, Srbiju i čitav region. Pozdravljamo stalni napredak u izgradnji partnerstva NATO – Srbija i podržavajući dalji politički dijalog i praktičnu saradnju u tu svrhu. Ponavljamo potrebu za stalnim napretkom u dijalogu između Beograda i Prištine, koji treba da vodi EU, što treba da vodi ka sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, u obliku pravno obavezujućeg sporazuma. Podstičemo obe strane da ubrzaju napore za normalizaciju odnosa i potpunu implementaciju prethodnih sporazuma.“

Očito, pitanje svih pitanja u vezi Republike Srbije je Kosovo i Metohija. Svakako, ovo nije novost, ali nemoguće je nepomenuti i ovaj momenat. Konkretni nivoi saradnje Srbije i NATO u zaključcima nisu razrađeni, niti je za očekivati da budu. Ali je više nego jasno da je svaki dalji korak pri eventualnom podizanju kvaliteta saradnje Beograda i Brisela i dalje pitanje „normalizacije odnosa sa Prištinom“.

Ono što jeste povoljan momenat je činjenica da se u kontekstu „ruske opasnosti“ i „borbe protiv ruskog uticaja“, vojna neutralnost Srbije ne dovodi u pitanje, niti se makar i u blažoj formi, Srbiji postavljaju uslovi u tom pravcu.

https://www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_156624.htm?selectedLocale=en

ZAKLJUČAK

Samit koji je dočekan dubinskim strahovima i pomalo emotivnim pristupom pojedinih lidera NATO članica, ali i svetskih medija, zapravo je bio još jedan u nizu samita bez istorijskih odluka i promena.

Reklo bi se, da obe strane i Donald Tramp i atlantski integralisti imaju razloga za umereno zadovoljstvo.

Donald Tramp je postigao dva ključna cilja:

Otvoreno je kandidovao temu Severnog toka 2, po prvi put vrlo ozbiljno stavivši do znanja Nemačkoj da neće tolerisati ponašanje parcijalnog savezništva, odnosno da ukoliko je već u Berlinu Moskva tretirana kao pretnja, a on lično optužen za popustljivost prema tamošnjem vođstvu, onda nije moguće kreirati projekte koji će biti i više nego isplativi državi koja se percipira kao opasnost. Istovremeno, takav projekat bi doveo u egzistencijalnu opasnost Ukrajinu, koja je od NATO formalno percipirana kao saveznik. Nema sumnje da će na ovom pitanju Tramp insistirati i dalje, pre svega vođen lukrativnim interesom i mogućnošću podizanja na viši nivo eksploatatorskih kapaciteta sopstvenog energetskog sektora.
Glasnim nametanjem teme o 2% doprinosa BDP svake države članice za potrebe odbrane, Tramp je zadovoljio i namensku industriju svoje države čije interese nemilice zastupa, ali je takođe pred sopstvenim biračkim telom pokazao da „čvrstorukaški“ pristup kada je on u pitanju nije samo deklarativnog karaktera. Svakako, ovo može pomoći mobilizaciji republikanskih birača pred izbore u novembru za trećinu senatora i sve članove Predstavničkog doma.

Sa druge strane integralni atlantisti, pa tako i neokonzervativci unutar Trampove Republikanske partije, sasvim sigurno mogu biti zadovoljni činjenicom da je već drugi put u roku od tri godine jednoj zemlji upućen poziv za punopravno članstvo u NATO. Nakon što se Crna Gora priključila klubu, Makedonija je nakon višedecenijskog zastoja započela sa dugo iščekivanim procesom. Ovaj proces svakako neće biti nimalo lak. Ukoliko većina građana Makedonije na referendumu prihvati promenu naziva svoje države, a potom i u Atini većina verovatno formirana od dela vlasti i dela opozicije (Siriza, PASOK, DIMAR, Potami) izglasa ovaj sporazum, veliko je pitanje da li će se Cipras usuditi i da ratifikuje sporazum o pristupanju Makedonije NATO te preda odgovarajuće ratifikacione instrumente Vašingtonu, čime bi proces bio okončan.

Ukoliko se to ne desi, kompletan proces može biti zakočen, ukoliko se na redovnim parlamentarnim izborima u Grčkoj u drugoj polovini iduće godine obistine predviđanja i pobedu odnese Nova demokratija.

Svakako, Nova demokratija koja se trenutno rezolutno protivi dogovoru sa Skopljem može promeniti svoj stav nakon dolaska na vlast, po sličnom obrascu po kom je Siriza odustala od napuštanja evrozone i NATO alijanse, odnosno uskraćivanja gostoprimstva američkoj vojsci na Kritu.

Još jedan NATO samit u nizu ništa suštinski nije promenio kada je u pitanju postsovjetski prostor, niti je doneo bitne izmene u pogledu odnosa država članica Alijanse međusobno. Doneo je nastavak više ekonomskog, nego političkog konflikta Berlina i Vašingtona i još jednu mogućnost proširenja.

Medijski nastupi lidera najmoćnije članice i upućena pozivnica, biće verovatno jedino po čemu ćemo ovaj samit pamtiti.

Autor analize : Predrag Rajić