НАТО САМИТ 2018. ГОДИНЕ ГРОМКА СТРАХОВАЊА АТЛАНТИСТА И ОЧЕКИВАН ИСХОД

НАТО САМИТ 2018. ГОДИНЕ

ГРОМКА СТРАХОВАЊА АТЛАНТИСТА И ОЧЕКИВАН ИСХОД

11. и 12. јул 2018. године, били су резервисани за НАТО самит. НАТО самит представља скуп лидера држава чланица НАТО алијансе, као и појединих партнерских земаља и од 2010. одржава се сваке друге године. Ове године, домаћин је била Краљевина Белгија, у чијој се престоници Бриселу и налази седиште НАТО алијансе.

Кључна питања која су била разматрана и на овом самиту јесу: безбедносна ситуација у Украјини, питање проширења са посебним акцентом на Грузију и Македонију, будућност војне мисије у Авганистану, односи са Руском Федерацијом и оно што је вероватно представљало и највећу тачку спорења – испуњавање обавеза држава чланица у погледу финансијског доприноса НАТО пакту у износу од најмање 2% од укупног, годишњег бруто друштвеног производа. Ово је питање које председник САД Доналд Трамп константно истиче као conditio sine qua non и кључно за будућност Алијансе.

ТРАМП И НАТО

Доналда Трампа политички можемо окарактерисати као политичког суверенисту, у извесном смислу економског протекционисту и латентног изолационисту. Трамп не верује у политички глобализам, константно оптужује како политичко-војне савезнике, тако и ривале за непоштен однос према САД када је реч о трговини, као и „искоришћавање“ америчке економије, стварање нефер услова у којима САД губе радна места и бивају постављене у позицију у којој се тако нешто од њих очекује, док истовремено носе обавезу војне подршке и заштите својих савезника, како оних, укључених у НАТО, тако и оних на Далеком истоку.

Ипак, упркос громким медијским најавама и наводно тешким преговорима, а узевши у обзир и раније изјаве Трампа о НАТО као о превазиђеној и застарелој организацији, до крупних промена у раду Алијансе није дошло. Упркос захтевима Трампа да се минимална граница средстава која морају бити издвојена за потребе одбране од стране сваке чланице дуплирају са 2% на 4% бруто домаћег производа, ипак је као званична обавеза остала раније договорена она од 2 процента, док је сам Трамп увећање границе доцније окарактерисао као циљ који треба достићи у будућности.

Претходне године, свега је пет држава чланица НАТО испунило ову обавезу и то: САД, УК, Пољска, Естонија, Грчка, док им се ове године придружила Румунија.

Графички приказ потрошње НАТО чланица на одбрану, у односу на бруто домаћи производ, за 2017. годину. У међувремену, конкретне кораке за испуњавање својих обавеза предузела је још Румунија, док друге државе попут Немачке истичу да ће своје обавезе моћи да испуне и то делимично, тек након 2024. године, која је означена на претходном самиту као година у којој све државе чланице морају да досегну обавезујући ниво.

Овакво стање ствари свакако не погодује Доналду Трампу из најмање два разлога.

Идеолошки. Трамп се током кампање и непосредно по уласку у Белу кућу према НАТО савезу односио као према реликту прошлости. Трамп, за разлику од својих претходника, не доживљава НАТО као један од најважнијих спољнополитичких успеха, чувара мира превасходно међу самим чланицама алијансе, како би то рекли неоконзервативни идеолози, али ни као субјект који треба да штити чланице од евентуалне претње са истока, као што је то био случај у ери Хладног рата. Трамп је ипак, у највећој мери ублажио своје ставове спрам НАТО. Реченица изговорена у Бриселу: „Могао бих да повучем САД из НАТО, али не мислим да ће то бити потребно“, говоре у прилог тврдњи да је амерички лидер заиста разматрао и ову опцију, али да је уз помоћ и вероватно под притиском сарадника са вашингтонског Капитола, одустао од оштријег курса спрам Северноатлантског пакта. Но, будући суверениста, Трамп није могао ретерирати у потпуности и стога константно инсистирање на испуњавању обавеза од стране свих 29 чланица, које САД већ испуњавају, њихово громко истицање, заправо представљају поруку домаћој јавности. Тиме Трамп чува свој имиџ бескомпромисног борца за амерички интерес, доказује како ће САД бити цењене далеко више него раније и од стране савезника, али и да принцип страха није и не може бити искључен чак ни када је у питању директан однос са државама које су вишедеценијски саборци Вашингтона.
Лукративни. Од доласка у Белу кућу, Трамп се поставља као најбољи промотер америчке наменске индустрије. САД је светски лидер када је о производњи оружја и његовом пласману на светско тржиште реч. Међутим, Трампа не задовољава стагнација. Прва престоница коју је званично посетио од свог ступања на дужност председника САД била је Ел Ријад. Краљевина Саудијска Арабија је највећи увозник америчког оружја. Приликом поменуте посете 2017. године, Трамп је потписао кровни споразум о продаји наоружања Арабији у вредности од 110 милијарди долара, уз перспективу за продају још оружја у вредности од 350 милијарди долара. Истина, темпо реализације овог споразума се не одвија оном динамиком коју је Трамп прижељкивао, али је чињеница да администрација америчког председника, конкретно његов зет Џаред Кушнер, неретко наступају као продајни агенти америчке наменске индустрије широм света. Стиче се утисак да уколико неки државник жели да га у Вашингтону данас озбиљно саслушају, мора прво одвојити одређена средства за куповину америчког наоружања.

меркел

У случају увећавања војних буџета и уопште трошкова за одбрану, САД ће бити у прилици да НАТО савезницима продају додатне војне ефективе и тако увећају своју зараду. Сам Доналд Трамп је на конференцији за медије по окончању НАТО самита, више пута јасно напоменуо како „Американци производе најквалитетније оружје“ и да „боље нигде другде нећете пронаћи“.

Друго питање које је Трамп поставио савезницима, у првом реду Немачкој, тицало се пројекта „Северни ток 2“. Трамп је врло јасно изложио свој угао виђења. Сходно њему, Американцима није јасно, због чега су дужни да штите Европу и конкретно Немачку са преко 30 војних инсталација на њеној територији и са онако високим новчаним износима које плаћају амерички порески обвезници, због наводне војне претње која стиже са истока, из Москве. Трамп очито не сматра да је Русија директна претња по безбедност САД, са друге стране Берлин не крије свој страх од „руског експанзионизма“ и нема превише поверења у Трампа који се није либио да похвали свог руског колегу или да прекрши нешто што је до тада био својеврсни политички табу, попут позива да се Русија поново укључи у Г-8. Берлин је скептичан и спрам Трамповог самита са Путином у Хелсинкију, те упозорава Вашингтон да не прави никакве дилове „штетне по савезнике“.

Оно на шта у Берлину немају адекватан одговор јесте Трампово питање. Како је могуће да Русију перципирате као највећу претњу, тражите од нас да вас штитимо од те претње, а потом без икаквих проблема склапате са том истом државом вредне енергетске споразуме и правите „Северни ток 2“? Очито, из Трампове перспективе делује као да амерички порески обвезници плаћају за безбедност Немачке, која се сматра угрожена од стране Русије, а онда тој истој Русији и њеној економији помаже, пунећи њен буџет и купујући њене енергенте. Свакако, овде се крије и Трампово незадовољство чињеницом да се Немачка није преорјентисала на америчке изворе енергената, тзв. течни гас и није подржала сличне напоре какве већ подносе државе нове Европе и државе новог „Међуморја“, у првом реду Пољска и балтичке земље, а у одређеној мери и Хрватска.

Ипак, Доналд Трамп је напослетку НАТО оценио себи својственим придевима улепшавања и закључио како је Савез јединственији него икад. Очито, питање буџетског издвајања за одбрану, било је довољно америчком лидеру да покаже наставак свог оштрог курса ка европским савезницима, али је зато енергетска политика Немачке таргетирана као најочитији проблем и с тим у вези је поново запрећено немачким компанијама које могу потпасти под америчке санкције, уколико се упусте у реализацију пројекта „Северни ток 2“. Ово питање тек може ескалирати у проблем, тако да трговински конфликт на релацији Брисел-Вашингтон може пасти у сенку енергетске одмазде Вашингтона над Берлином.

Током конференције за медије, Доналд Трамп је одговарао на разна мање или више неугодна питања. Служећи се тактиком игнорисања у моментима када му је то одговарало, делује да је ипак успео да спусти тензије и развеје сумње спрам евентуалних радикалних потеза Вашингтона ка НАТО савезу.

https://www.cnbc.com/2017/05/20/us-saudi-arabia-seal-weapons-deal-worth-nearly-110-billion-as-trump-begins-visit.html

Ипак, из дате конференције могу се извући поједини закључци далеко од оних којима су преплављени светски медији, а који се тичу источне Европе, јужног Кавказа и Балкана.

Украјина. Доналд Трамп је поново доказао амбивалентност свог става спрам Крима. Наиме, још током предизборне кампање 2016. године, Трамп је напоменуо могућност признавања АР Крима као дела Русије. Његови противници су овај став доводили у везу са чињеницом да је једна од кључних личности у његовој кампањи био Пол Манафорт, иначе бивши саветник четвртог председника Украјине Виктора Јануковича, збаченог са власти након револуције на Мајдану 2014. године. Манафорт је тренутно у притвору у САД и под кривичном истрагом, оптужен да је учествовао у завери против САД, учествовао у прању новца, да се није држао лобистичких правила, као и да је давао лажне изјаве под заклетвом.

Манафорт се терети и да је учествовао и омогућавао руско мешање у америчке изборе, што је предмет државне истраге коју предводи Роберт Малер и његов специјални, истражни тим. Мора се напоменути и чињеница да је Трамп, бранивши се од оптужби да се Русија мешала у америчке изборе, наводио како је заправо украјинска Влада након Мајдана пружала подршку његовом противкандидату Хилари Клинтон. Истина, овај став је остао прилично незапажен у америчкој јавности. На самој конференцији за медије, Трамп је избегао директан одговор на питање, да ли је могуће да САД признају анексију Крима. Уместо јасног одговора он је говорио о „мосту који су Руси изградили“ (мисливши на мост који спаја кримски Керч са руским копном), затим „великим улагањима Русије у Крим“, а потом оптужио свог претходника Бараку Обаму за недејствовање, нагласивши како се „Крим догодио током његове страже“.

Трамп је још једном нагласио како он не би дозволио анексију Крима, да је у том моменту био на месту председника САД. Током разговора са руским лидером Владимиром Путином, Трамп је наводно изнео „чврст став о непризнавању анексије Крима и изјаснио се како тај догађај оцењује као нелегалан“. Интересантно је да овај став на конференцији за медије након самита у Хелсинкију није изнео Трамп, него управо Путин, који је додао и да „Москва на то питање гледа потпуно другачије и да је за Русију Крим затворена тема“.

Ипак, Трамп је напоменуо и корисност разговора са украјинским представницима на НАТО самиту (делегацију је предводио председник Петро Порошенко), нагласивши како му је било веома занимљиво чути „шта ти људи имају да кажу“. Украјински лидер Порошенко је такође напоменуо како се сусрео са америчким лидером те да је поред самита у Хелсинкију, тема била и „Северни ток 2“. Петро Порошенко је нагласио како је Трампа добро припремио у погледу ове теме. У оквиру НАТО самита, били су одржани и мини самити НАТО-Украјина и НАТО-Грузија.

Грузија. За разлику од Украјине, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је напоменуо како ће Грузија сигурно постати чланица НАТО, али није прецизирао када би се то могло десити. Такође, Грузији и даље није представљен МАП – Акциони план за чланство, што се у Тбилисију годинама ишчекује. Тек на друго, конкретно постављено питање о евентуалном грузијском чланству у НАТО, Трамп је одговорио умерено афирмативно рекавши – „Грузија може постати члан НАТО, али не сад“. Грузијско чланство у НАТО питање је о ком се расправља још од самита у Букурешту 2008. године, када су јасно потврђене НАТО перспективе Грузије и Украјине.

Ипак, како ни претходна власт Барака Обаме није благонаклоно гледала на ову идеју, а уз пословичну уздржаност Берлина и Париза, тешко је било очекивати коренит заокрет Доналда Трампа у правцу подршке ширењу НАТО алијансе и на басен Црног мора, након што је укључивањем Црне Горе комплетна северна обала Средоземља стављена под директну НАТО контролу, са изузетком неколико километара обале око Неума у Босни и Херцеговини.

Доналд Трамп има и личне конекције и одређени увид у позицију Грузије.

Пре уласка у „високу политику“, Трамп је имао прилику да се више пута сусретне са тадашњим грузијским лидером Михаелом Сакашвилијем и чак је 2011. године одлучио да уложи средства у изградњу луксузних некретнина у Грузији, у првом реду у Батумију, где је била планирана изградња 47-спратне „Трамп куле“, која никада није завршена, иако су споразуми о њеној изградњи потписани 2012. године. Трамп се потом више пута позитивно изјашњавао о Сакашвилију откривајући своје лично пријатељство са трећим грузијским председником, оценивши га 2012. године као „једног од највећих лидера света данас“. Занимљиво, на самиту су поред лидера Грузије, присуствовали и председник Јерменије и председник Азербејџана, иако је реч о државама које нису аспиранти ка чланству у НАТО.

Македонија. На врло конкретно новинарско питање – да ли очекује руско мешање у референдумски процес у Републици Македонији, као и да ли се на самиту разговарало о супротстављању од стране НАТО руском утицају на Западном Балкану, Трамп је одговорио лаконски: „Никада не говоримо о нашим будућим плановима“.

Јасно је да се о плановима разговарало. И јасно је да проатлантисти упућени позив Македонији доживљавају као сопствени тријумф из разлога што је потврђена политика „отворених врата“ и што се ширење НАТО доживљава као најбољи одговор на питања о дотрајалости ове организације.

Столтенберг и Заев

Кроз ширење, НАТО доказује своју атрактивност и потребу, такође потврђује своју виталност и приказује перспективу држава које му се прикључују а у којима се НАТО доживљава као много важнији субјект него што је то понекад случај када се ова организација посматра изнутра.

Наравно, све је ствар перцепције, много више него потребе. Трамп је подигнутом руком за позивницу упућену Македонији освојио још један аргумент у борби са политичким противницима који га означавају као „сувише слабог у односу према Кремљу“.

Читајући различите анализе које су претходиле самиту, може се закључити како је питање „руског утицаја“ на Западном Балкану, дефинитивно било присутно на агенди у Бриселу. Заоштравање односа са Русијом, како од стране Атине, тако и од стране Скопља последњих дана је врло индикативно. У Атини је донета одлука о протеривању двојице високорангираних дипломата због наводног антивладиног деловања.

Наиме, Ципрасова влада је на почетку свог рада као један од кључних циљева наводила отопљавање односа са Москвом, након „дугог времена хладних односа“ и након симболичних гестова попут посете Владимиру Путину у време врхунца дипломатског конфликта на релацији Брисел – Кремљ, али и првог разговора са страним дипломатом након победе на парламентарним изборима и то баш са руским представником, данас овакав потез делује као дубински заокрет.

Од Грчке се након победе Сиризе очекивало чак и да можда доведе у питање санкције према Русији због украјинске кризе. Ипак, то се никад није десило. Сада, са заоштравањем односа на линији Путин – Ципрас, што може да ескалира у наредном периоду, али и уз јачање највеће опозиционе и идеолошки, годинама, изразито прозападне и проамерички етаблиране партије Нова Демократија, јасно је да нам следе врло туробна времена када су у питању односи Атине и Москве.

У исто време, Скопље оптужује Москву за припрему мешања у референдумски процес ком та држава приступа, а чија последица треба да буде промена назива државе и приступање НАТО пакту што у овом моменту делује далеко извесније него ли европска перспектива ове балканске државе.

Све ово указује да иза Трамповог лаконског одговора „никада не говоримо о нашим будућим плановима“, стоји детаљно разрађена агенда.

ЗАКЉУЧЦИ САМИТА

За Србију свакако најзначајнији су чланови 60. и 61. заједничког закључка НАТО чланица.

У члану 60. говори се о Косову и Метохији. Поред већ уобичајених фраза о подршци реформама, залагањима „Косова да обезбеди мир свом становништву“, заједничком раду са „косовским властима“ и ЕУ у циљу обезбеђивања сигурног окружења а кроз НАТО вођену мисију КФОР, стоји и једна занимљива дефиниција.

„Свака промена положаја НАТО снага биће заснована на условима, а не на основу календарски зацртаним датумима“. Очито, о промени улоге НАТО снага на Космету или њиховом повлачењу, за сада нема планова.

Лидери НАТО

У наредном, 61. члану, каже се дословно следеће:

„Јачање односа између НАТО и Србије је од користи за Алијансу, Србију и читав регион. Поздрављамо стални напредак у изградњи партнерства НАТО – Србија и подржавајући даљи политички дијалог и практичну сарадњу у ту сврху. Понављамо потребу за сталним напретком у дијалогу између Београда и Приштине, који треба да води ЕУ, што треба да води ка свеобухватној нормализацији односа, у облику правно обавезујућег споразума. Подстичемо обе стране да убрзају напоре за нормализацију односа и потпуну имплементацију претходних споразума.“

Очито, питање свих питања у вези Републике Србије је Косово и Метохија. Свакако, ово није новост, али немогуће је непоменути и овај моменат. Конкретни нивои сарадње Србије и НАТО у закључцима нису разрађени, нити је за очекивати да буду. Али је више него јасно да је сваки даљи корак при евентуалном подизању квалитета сарадње Београда и Брисела и даље питање „нормализације односа са Приштином“.

Оно што јесте повољан моменат је чињеница да се у контексту „руске опасности“ и „борбе против руског утицаја“, војна неутралност Србије не доводи у питање, нити се макар и у блажој форми, Србији постављају услови у том правцу.

https://www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_156624.htm?selectedLocale=en

ЗАКЉУЧАК

Самит који је дочекан дубинским страховима и помало емотивним приступом појединих лидера НАТО чланица, али и светских медија, заправо је био још један у низу самита без историјских одлука и промена.

Рекло би се, да обе стране и Доналд Трамп и атлантски интегралисти имају разлога за умерено задовољство.

Доналд Трамп је постигао два кључна циља:

Отворено је кандидовао тему Северног тока 2, по први пут врло озбиљно ставивши до знања Немачкој да неће толерисати понашање парцијалног савезништва, односно да уколико је већ у Берлину Москва третирана као претња, а он лично оптужен за попустљивост према тамошњем вођству, онда није могуће креирати пројекте који ће бити и више него исплативи држави која се перципира као опасност. Истовремено, такав пројекат би довео у егзистенцијалну опасност Украјину, која је од НАТО формално перципирана као савезник. Нема сумње да ће на овом питању Трамп инсистирати и даље, пре свега вођен лукративним интересом и могућношћу подизања на виши ниво експлоататорских капацитета сопственог енергетског сектора.
Гласним наметањем теме о 2% доприноса БДП сваке државе чланице за потребе одбране, Трамп је задовољио и наменску индустрију своје државе чије интересе немилице заступа, али је такође пред сопственим бирачким телом показао да „чврсторукашки“ приступ када је он у питању није само декларативног карактера. Свакако, ово може помоћи мобилизацији републиканских бирача пред изборе у новембру за трећину сенатора и све чланове Представничког дома.

Са друге стране интегрални атлантисти, па тако и неоконзервативци унутар Трампове Републиканске партије, сасвим сигурно могу бити задовољни чињеницом да је већ други пут у року од три године једној земљи упућен позив за пуноправно чланство у НАТО. Након што се Црна Гора прикључила клубу, Македонија је након вишедеценијског застоја започела са дуго ишчекиваним процесом. Овај процес свакако неће бити нимало лак. Уколико већина грађана Македоније на референдуму прихвати промену назива своје државе, а потом и у Атини већина вероватно формирана од дела власти и дела опозиције (Сириза, ПАСОК, ДИМАР, Потами) изгласа овај споразум, велико је питање да ли ће се Ципрас усудити и да ратификује споразум о приступању Македоније НАТО те преда одговарајуће ратификационе инструменте Вашингтону, чиме би процес био окончан.

Уколико се то не деси, комплетан процес може бити закочен, уколико се на редовним парламентарним изборима у Грчкој у другој половини идуће године обистине предвиђања и победу однесе Нова демократија.

Свакако, Нова демократија која се тренутно резолутно противи договору са Скопљем може променити свој став након доласка на власт, по сличном обрасцу по ком је Сириза одустала од напуштања еврозоне и НАТО алијансе, односно ускраћивања гостопримства америчкој војсци на Криту.

Још један НАТО самит у низу ништа суштински није променио када је у питању постсовјетски простор, нити је донео битне измене у погледу односа држава чланица Алијансе међусобно. Донео је наставак више економског, него политичког конфликта Берлина и Вашингтона и још једну могућност проширења.

Медијски наступи лидера најмоћније чланице и упућена позивница, биће вероватно једино по чему ћемо овај самит памтити.

Аутор анализе : Предраг Рајић