fbpx

Начелство среза новосадског и избегличка криза 1938. године

14/10/2018
Аутор :
Анализе/Историја

Начелство среза новосадског и избегличка криза 1938. године


Припајање Аустрије немачком Рајху и постављањем правних основа за прогоне Јевреја у Румунији означили су почетак периода незамисливих људских страдања и трагедија који су широј јавности у данашњој Србији углавном познати преко романа Ериха Ремарка. Због поменутих спољно-политичких околности, југословенске власти су током 1938. године биле суочене са сложеном дипломатском кризом као и са повећаним уласком на њену територију држављана Румуније и Аустрије  који су били јеврејске вероисповести.

Влада Краљевине Југославије на чијем челу је био Милана Стојадиновића, се према овој кризи водила више прагматичним а мање етичким нормама рачунајући на постепено промену Версајског система. „Стојадиновић је био веома свестан рањивости државе којом је владао, тешкоћа да се бране њене границе и непоузданости војне силе коју је за то имао…..Користио је класичне елементе реалистичке спољне политке: мултилатералне савезе, билатералне уговоре, регионално балансирање, блефирање и, пре свега, оно што су све земље у Европи покушавале – пребацивање одговорности“.  

Како је Град Нови Сад реагова на новонасталу кризу, које су наредбе добијали од виших власти и којим токовима су се кретале имигрантске струје делом можемо дознати из предмета који се налазе у оквиру фонда Среско начелство Новог Сад у Историјском архива Града Новог Сада.

Према члану 82. Устава Краљевине Југославије из 1931. године  управа се вршила преко бановина, срезова, општина и слободних градова. Самоуправни град Нови Сад, који је уједно био и центар Дунавске бановине, имао је уређен сенат, градског капетана и среског начелника. Срез новосадски обухватао је општине: Бачки Јарак, Бегеч, Деспот Свети Иван(данашње Деспотово), Гложан, Нове Шове(данашње Равно Село), Нови Футог, Каћ,  Кисач, Кулпин, Пашићево(данашње Змајево), Бачки Петровац, Руменку, Старе Шове(данашње Равно Село), Стари Футог, Степановићево и Темерин. По Закону о општинама из 1933. године државна управа је вршила надзор над самоуправним пословима општинских органа и над пословима опште управе преко среског начелника.

Краљевска банска управа Дунавске бановине обавестила је 1. јанура 1938. године Начелство среза Новог Сада да ће се у Румунији примењивати „према Јеврејима репресивне мере тако да ће сигурно велики број јевреја напустити земљу. Врло је вероватно да ће велики број ових доћи односно настојати да се пребаци у нашу државу. Како се сазнаје бугарска влада већ је издала наређење подручним властима да та лица не пуштају у Бугарску, па ће следствено томе бити још већи прилив јевреја у нашу државу. С тога изволите наредити најхитније свима властима којима је поверен непосредни надзор над границом да појачају надзор на целој граничној линији како би се спречило не само легално већ и нелегално прелажење јевреја из Румуније у нашу државу. Али ако би ипак некоме успело да се и поред свих мера предострожности пребаци у нашу државу изволите издати код подручних властима наређење да се безусловно врате у државу из које би дошли“.

Ова упозорења су била сасвим основана јер доласком на власт владе Октавијана Гоге и Александра Кузе крајем децембра 1937. године званични Букурешт ће започети активну дискриминаторску политику према својим држављанима јеврејске вероисповести. Краљ Карло II је 21. јануара 1938. године потписао декрет који прописује ревизију румунског држављанства за грађане јеврејске вероисповети. Министар правде Радулеску-Mехдинти навео је да је влада морала да реагује због јеврејске инвазије која се збила после уједињења румунских кнежевина 1859. године. Какве су намере ове владе биле најбоље илуструје тврдња Октавијана Гоге да 250000 или чак 500000 јевреја су илегаци у Румунију.  

Падом ове владе 10. фебруара 1938. године и увођењем личног режима краља Карла II отворени прогони Јевреја ће бити на кратко заустављени али кокетирање краља Карла II са анти-јеврејском политиком је настављено. Иако је Карло II на свечаној седници поводом обнародовања новог устава 27. фебруара 1939.  рекао „да ће нови устав омогућити плодан рад за отаџбину и пружиће сваком грађанину да искористи све своје снаге за опште добро“. Овим правним актом стицање румунско држављанство је дефинисано „на оне које су га стицали на основу расе и на оне који су га стекли на основу места живљења“. Јасно је било да су правно утемељене полазне основе које ће од Јевреја направити грађане другог реда.

Да би се спремиле за ову кризу југословенске власти су предузеле следеће мере: „пооштравање контроле на границама и увођење посебних услова за добијање боравишних дозвола и пролазних виза за јеврејске избеглице били су уобичајени почетни кораци које су предузимале многе европске државе. За таквим мерама посегнула је и влада др Милана Стојадиновића, који је настојао да успостави и одржава добре односе са опасним суседима, фашистичком Италијом и од 1938. године Трећим рајхом који је пошле аншлуса избио на северозападне југословенске границе“.

Убрзо је стигло и обавештење од Банске управе према Граду Новом Саду да се „не може пуштати вест о наводним подузетим мерама против Јевреја о Румунији“. Три месеца касније Банска управа је поновила наредбу о забрани писања о закону против Јевреја у Румунији. Међутим, без обзира што је држава решила да медијски игнорише кризу, јасно је била намера да се подузму одређени конкретни кораци ради спречавања уласка румунских држављана јеврејске вероисповести у Краљевину Југославију.

Тако је „на интерминистеријелној конференцији, одржаној у Министарству иностраних послова донет закључак да се израде нарочити листићи, које ће наше пограничне власти лепити у пасоше Румунских држављана и, лица, која дођу из Румуније на истој страни,на којој ударају печат ушао. Поред усмене опомене од стране органа пограничне власти, да у року од 24 часова имају бити јављени месној полицијској власти, исти орган залепиће и листиће у пасоше ових лица, на којима ће бити ова опомена оштампана на четири језика. Пошто се листић залепи, удариће погранични орган печат „ушао“ и то тако, да половина печата захвати листић,а друга половина пасошки лист. По себи се разуме да ће наше пограничне власти у духу ранијег наређења Јевреје ма чијег држављанства, који имају домицил у Румунији, враћати одмах са границе у земљу, одакле су и дошли, без обзира да ли имају нашу улазну визу или немају, а листиће лепиће у пасоше само оних путника, које пусте да уђу у нашу Краљевину јер нису Јевреји или не могу да оцене да ли су јеврејске вере. У вези предњег наређења, пограничним властима, наше месне власти биће дужне да сваког путника, који стигне из Румуније да приликом пријаве, односно „тражења дозволе боравка“, саслушају о циљу доласка, занимању, где му је домицил, колико се мисли овде бавити и том приликом, да утврде које је вере, па у случају да је лице Јеврејин ; саопште му, да је дужно да напусти одмах нашу Краљевину, о чему ће се власти старати да се то саопштење и изврши осим особитих случајева кад буду власти извештене, да је дозволило Министарство унутрашњих послова изнимно долазак“.

Да су се власти прилагођавале променама ситуације сведочи и ова наредба : „У последње време, услед нових догађаја у Румунији, многи су Јевреји избегли у друге државе и покушавају, иначе са исправним пасошима да уђу у нашу земљу. Међутим како наша претставништва одбијају да визирају пасоше Јеврејима са домицилом у Румунији, многи а нарочито румунски и пољски Јевреји, покушају да се из разних северних држава  Шведска, Финска, Литва и др. где ће да организују групна туристичка путовања за разне државе, па и за нашу Краљевину колективним пасошим – увуку у нашу земљу и овде да остану. Достављајући предње, моли се Банска Управа – Управа града Београда – за наређење подручним надлежним властима да најстрожије обрате пажњу на лица о којима је реч, како неби као туристе,који дођу колективним пасошима, било жељезницом или паробродом, остали у нашој земљи и на тај начин изиграли до сада постојеће наређења у погледу поступка са Јеврејима из Румуније.“

Колико су рестриктивне биле власти у смислу одобравања уласка у Јевреја из Румуније и Југославију дознајемо и поверљивог дописа Банке управе према среском начелнику Новог Сада у којем га обавештавају да је до 2. априла 1938. године издано румунским  Јеврејима 24 одобрења за долазак на краће време у Југославију.

Док се ситуација у Румунији одвијала својим током, након аншлуса Аустрије било је јасно да ће настати нова имигрантска криза. Као и на примеру Румуније, срески начелник је добио поверљиву наредбу од Банске управе да „не пусти у штампу ништа о аустријским јеврејима са нашом земљом и Италијом. Исто не пусти ништа о путовањима аустријских јевреја“.

„Улазак Аустрије у састав Трећег рајха и почетак отвореног, бруталног прогона аустријских и немачких Јевреја после „Reichskristalnacht-a“ (9/10. новембар 1938. године), од почетка комбинованог са притиском за „исељавање“ (праћено изнуђеним  „јеврејским новцем“, обухвативши првенствено оне слојеве јеврејског становништва који су били способни да „искупе“ своју слободу и како ће се показати животе изнуђеним одрицањем од целокупне имовине), покренули су на пут у неизвесност стотине хиљада људи. Егзодус аустријских Јевреја започео је пуном снагом још током лета 1938, тако да је у кратком времену између аншлуса и почетка рата из земље отишло 80.000 лица“.

Да су југословенске власти спремно дочекале овај заплет сведочи и чињеница да су већ 15. марта, то јест само 48 часова по уласку вермахта у Аустрију, стигла и прва упуства за поступке према имигрантима из Аустрије:

„Поводом примљених вести о догађајима у Аустрији на основу чл. 1 Закона о унутрашњој управи, наређујем :

1/ Да се двовласницима на Југословенско-Аустријској граници не чине никакве сметње нити ограничења приликом пролаза;

2/ У случају да из Аустрије пређу на нашу територију војна лица,разоражати их и упутити их у Вараждин Комаданту места;

3/ Замолити Господина Министра Иностраних послова,да изда упутства Краљевском Посланству у Бечу и конзулатима у Грацу и Целовцу да издавање виза за нашу Краљевину ограниче на најхитније и најважније случајеве,а крајњим левичарима,комунистима и Јеврејима ни у ком случају,да не дају визе;

4/ органи наше граничне службе, да саветују лепим начином цивилна лица која дођу на нашу границу, да се враћају натраг ако то не помогне онда крајње, левичаре, комунисте и јевреје да не пусте ни у ком случају у нашу земљу, већ да их врате натраг, а остале да упућују у Вараждин, где имају да буду под паском органа унутрашње Управе; свим цивилним лицима која имају родбине у другим местима наше Краљевине може се одобрити боравак код родбине ако исти не би имао никакав политички смисао.Трговцима који по Конвенцији имају права путовања у нашу земљу не правити никакве сметње за слободан улазак и кретање ако нису крајњи левичари,комунисти или јевреји;

5/ нашим држављанима, који желе да иду у Аустрију не чинити никакве сметње;

6/ замолити Господина Министра војске и Морнарице да нареди појачање људства граничне трупе и појачану службу, кординирану са органима жандармерије, као и поступак у смислу предњег;

7/ Команданту жандармерије наредити, појачање људства на граници и појачање службе у вези са органима граничне трупе  а исто тако и поступак органа жандармерије у смислу ове наредбе.

По налогу Господина Министра, Министарству је част предње доставити ради знања с молбом, да изволите одмах наредити подручним Вам граничним властима поступак у смислу тач. З, 4 и 5 предње наредбе за случај, да који Аустријски држављанин покуша ући у нашу земљу преко границе Ваше бановине. О сваком уласку у нашу земљу или покушају прелаза, одмах треба телефоном известити Министарство унутрашњих послова“.  

Ово наређење је 28. марта добило допуну да „аустријске Јевреје, без обзира чији су држављани, не пуштају у нашу земљу, већ да их безусловно врате натраг“.

Да и поред рестриктивних акција југословенских власти оваква политика није давала резултата сведочи и овај допис Банске управе: „Министарство унутрашњих Послова примило је од поуздане стране обавештење да се велики број имућних Јевреја из Аустрије делимично потајно делимично уз велико мито прешао у Мађарску те да се тамо крију код мађарских јеврејских породица. Много таквих Јевреја, крије се у Мађарској у непосредној близини наше државне границе. Вероватно је да многим Јеврејима успело да се на исти начин преко Мађарске или непосредно из Аустрије пребаце у нашу државу и да се крију код, жидовских породица у нашој земљи без дозволе боравка наших власти. Министарство препоручује подручним властима да обрате строгу пажњу на странце на њиховом подручју, да по потреби изврше ревизију одобрења за боравак а нарочито пажњу, да посвета јеврејским породицама, како ове неби прикривале странце у својим кућама.“

Банска управа је 30. јуна 1938. године послала извештај о безбедносној ситуацији на граници као и немачко образложење за расељавање Јевреја који су живели у близини државне границе: „Немачке власти уклањају све Јевреје са аустромађарске границе у дубини од 15 км. Управо они су већ сви уклоњени, најчешће насилно одведени,тако да их у граничном појасу више и нема. Као разлог овом поступању наводи се готовост Јевреја, да буду у свачијој служби, по свом интернационалном настројењу и лакомости за новац, нарочито сад кад се тако лоше са њима у Аустрији поступа,а државне границе-ма и према пријатељима треба да су безбедне.“

Временом простор за маневар прогоњеним Јеврејима се смањивао: „Комесар пограничне и железнич. полиције у Ђевђелији извештава да је Грчки погранични комесар известио да је добио наређење од свог Министарства по коме је дозвољен улазак и транзит у Грчку свима Јеврејима страним држављанима изузев само Јеврејима из Немачке. Поводом ове мере грчких власти наређује се да се до даљег наређења забрањује издавање транзитних виза Немачким држављанима Јеврејима који имају транзитне визе Грчких конзуларних власти за путовање у Грчку преко наше државе недозвољава се транзит преко наше Краљевине већ их са границе треба вратити у ону земљу из које су допутовали. Пограничне власти сходно горњем имају ове Јевреје са границе одмах вратити натраг а остале власти у колико би који од њих успео протурити се у унутрашњост имају га отстранити из земљу“.

Слична ситуација се одвијала и на југословенско-италијанској граници : „Поводом обавештења Комесаријата жељезничке и пограничне полиције на Сушаку да Италијанске власти враћају у главном Јевреје без обзира на држављанство као и сва она лица-без обзира на држављансто и веру који немају довољно средстава за живот. Министарство наређује да се до даљњег наређења не пропуштају у нашу државу нити да се издају транзитне визе. Пољским држављанима Јеврејима као ни у опште свима онима лицима који нису у стању да докажу да при себи имају толико – новчаних средстава помоћу којих ће се издржавати за време пропутовања кроз нашу Краљевину као и за евентуални повратак из наше државе да оне земље из које су пошли у случају да их држава у коју се транзитирају неби хтела да прими-како би се на тај начин избегло да ова лица падну на терет наше Државе“.

Банска управа је послала 5. августа допис среском начелству у којем је тражена пооштрена политика контролисања уласка странаца у Југославију : „Моли се уједно Управа да на своме подручју одмах изврши рацију и уколико затече неко лице Јевреја којио илегално борави у нашој земљи да га одмах протера преко границе и извести. Јеврејима који транзитују без права задржавања у нашој земљи чим уђу у државу сходно наређењу пограничне власти преко које буду ушли има одузети путне исправе и исте им имају бити на излазној станици преко које буду напуштали државу, уредно и на време уручене, те да се ни у коме случају не десе, да ови Јевреји на излазним станицама морају,ма и најмање чекати уручење одузетих исправа. Ову контролну службу вршити на најподеснији и најсигурнији начин како се путне исправе неби затуриле већ на времена на излазним станицама како је горе изложено уручене. Уједно се наређује да на свом подручју одмах извршите свестрану рацију, те у колико би затекли неко лице-Јевреја-који илегално борави у нашој држави истог одмах протерате из земље“.

Да је у Новом Саду постојала жива активност на прихвату јеврејских прогнаника из околних земаља сведочи и овај извештај: „Господин Министар правде доставио је Господину министру унутрашњих послова писмо следеће садржине: У последње време од када је Аустрија уједињена са Немачком и од када су немачки расни закони проширени такође на територију бивше Аустрије и одкада су наступила у Аустрији прогањања јеврејског становништва-опажа подређено ми Министарство правде да се број бракова наших држављана са подручја Апелационог суда у Новом Саду, где је на снази грађански брак, са иностранкињама јеврејске вероисповести несразмерно повећао. Као мушке брачне стране не испуњавају наши држављани само Јеврејске вероисповести него и других хришћанских конфесија. Код тога пада у очи да наступају иностранкиње-јеврејке-као брачне стране различитих занимања, бољих друштвених положаја које нису у никаквом сразмеру са занимањем и друштвеним положајем њихових брачних другова. Осим тога је разлика у старости много пута директно упадљива, пошто је много пута мушка брачна страна која је наш држављанин,за десет или још више година млађи од друге брачне стране-јеврејке. Подређено ми Министарство правде је дошло до уверења да са има предње повећање бракова наших држављана са иностранкињама-јеврејкама-објаснити тиме да хоће иностранкиње-јеврејке стећи наше држављанство удадбом за наше држављане, што им је на законити начин омогућено с обзиром на одредбу § 5 и 10 нашег закона о држављанству. Као што сам већ горе изнео је разлика у погледу старости, друштвеног положаја и имовног стања међу брачницима тако велика, да се не може очекивати да би било овако закључени бракови трајни, што је баш сврха брака, него су закључени једино у циљу да се стекне наше поданство.Чим је питање држављанства пред нашим властима дефинитивно решено, да се брачници разведу што им је лако могуће с обзиром на одредбе постојећег закона о брачном праву на подручју Апелационог суда у Новом Саду али и са последицом да иностранке задрже наше поданство премда је био брак разведен“.

Кратким прегледом развоја ситуације у првих шест месеци 1938. године јасно је да су све ове наредбе имале реперкусије и на свакодневни живот. Начелство среза новосадског је 30. јула 1938. године упутило оштро упозорење свим општинама и жандармеријским станицама: „Напомињем општинским управама да будно пазе нас стране држављане Јевреје које долазе бесправно на нашу територију и станују кришом по Јеврејским кућама наших Јевреја. Ако се на Вашој територији појави који Јеврејин без права на боравак то изволите га сместа протерати у државу из ко је је дошао; У случају појаве каквих случајева одговорни службеници и претседник општине и бележник ће одговорати по Закону“.

Након побрајања наредби,  позивања на законе, дефинисања одређених мера и  поступака, документа откривају и судбине људи који су се нашли на удару ветрова судбине који су хујали Европом. На овом месту, мора се напоменути да  су југословенске организације, поред великог притиска моћне Немачке, између 1938. и 1940. успеле да збрину 3210 јеврејских лица. Један од документа која сведочи о том времену је и овај:

„Част ми је известити да је приликом ревизије странаца у Петровграду, код овд. становника Берковић Јенеа пронађено 3 Јевреја страна држављана из Немачке односно Аустрије, који бесправно бораве у нашој земљи и то : Наклер Регхард, по занимању трговац са пасошем бр.22/Р/268/35 издатим у Берлину 21 маја 1935 год. жена му Хедвиг рођ.Кнопф, домаћица са пасошем бр.130/Р/301/35 издатим у Шарлотенбургу 13 јуна 1935 год. и Сигфрид Гросман по занимању трг.путник са пасошем А.БР. 49071 издатим у Бечу 4 јануара 1934 год. Из пасоша се види да су Наклер Регхард и, жена му Хедвиг одјављени за Немачку 29 јуна 1938 год. под Дос.бр. 460/1 од стране Управе полиције у Н.Саду, а Сигфрид Гросман има визу нашег Генералног Конзулата под бр…15227 од 8 новембра 1937 год, на 6 шест месеци, која му је истекла 8 јуна т.г. Ни једно лице. нема дозволу боравка, нити су пријављени овом Претстојништву, већ су се илегално настанили у Петровграду после лутања по појединим местима наше државе. Сва три лица спроводе се данас Комесаријату пограничне полиције у Суботицу ради пребациваља преко границе с молбом, да ако их мађарске власти натраг у нашу државу буду спроводили Управи полиције у Новом Саду, ради пребациваља у Немачку. О предњем ми је част обавестити Краљевску Банску. Управу ради знања, а Комесаријату се спроводе означена лица ради пребацивања преко границе и извештаја о учињеном.-  – Кр.Банска Управа се моли да о предњем обавести расписом све власти у земљи ради протеривања именованих ако се врате“

Да се статус Јевреја и у Мађарској полако погоршавао сведочи и следећи документ „На територији града Петровграда пронађен је мађарски држављанин по народности јеврејин Рајнер Габор Иштван, по занимању трговачки помоћник рођен у Пригревици Св. Иван, апатинског сpеза, 1911 г. ,ожењен са Еритом р.Лсевски, немицом, рођена у Берлину 1909 г., са којом се је венчао у Будимпешти 1933 г.Рајнер Габор Иштван, као и жена му Ерита немају никаквих исправа, већ су илегално ноћу 22 јула т. г. прешли границу код Бездана, одакле су отишли у Сомбор, затим у Осијек, где је Рајнер Габор Иштван преко једног свог познаника извадио извод из матице рођених, са којим би хтео доказати да је Југословенски држављанин. Из Осијека је отишao за Нови Сад где га је наводно јеврејска општина требала упутити шта треба да ради, која му је пак рекла да дође у Петровград пошто је наводно његов отац и деда био надлежан овде З. августа о. г. поподне стигао је Рајнер са женом у Петровград обраћајући се овд. јеврејима за помоћ, коју је и добио од овд. становника Штајнер Дежеа, прив.чиновника у суми од 200 дин. На саслушању Рајнер је изјавио да је још као дете од 6-7 год. отишао са родитељима у Будимпешту, где је све досада боравио, али га је будимпештанска полиција пре 45 дана позвала и усмено му је саопштила да мора напустити Мађарску и отићи у Југославију, пошто га мађари не сматрају за свог држављанина. Спроведен је наводно до границе и возом пребачен у Југославију, али су га Југословенске власти одмах вратиле натраг.После 15 дана боравка у Будимпешти поново га је позвала полиција и саопштила му је, да има поново напустити Мађарску,што је он и учинио дошавши возом до Баје, где му је погранична полиција дала упутства како да се илегално ноћу пребаци у Југославију. Како именовани није југословенски држављанин, јер му се отац и сада налази у Будимпешти, то је исти од стране Претстојника гр.полиције у Петровграду спроведен са женом Еритом комесару жељез.и погр. полиције у Суботици ради пребацивања преко границе“.

Да су се доследно спровидиле наредбе о контроли кретања старних држављана доказује и обавештење Краљевске банска управа Дунавске бановине о транзитним путницима који нису напустили нашу земљу: „Част ми је поднети извештај, да према провери преко излазних Комесаријата, следећи транзитни путници, за које постоји сумња да су Јевреји,нису напустили нашу земљу:

  1. ХЕХТ ЕМЕРИК са енглеским пасошем бр.97860,рођен 1909.год. по занимању трговац, поседује транзитну визу нашег Претставништва у Јерусалиму бр. 97860 од 20.1.1938 год. важећу 6 месеци.
  2. Др.РЕИСЗ ЈОСИФ, са румунским пасошем бр.265747 из Темишвара, рођен 1895 год.по занимању лекар.
  3. ТАМАС-ТАСМАН ДИМИТРИЈЕ са румун. пасошем бр.241473 из Турн-Северина, издат 7.VII.1938 год.по занимањи адвокат,стар 29 г.
  4. Др. РАСВАН  НИКОЛАЕ са румун. пасошем бр.265252 издат 11.V.1938 год. у Букурешту, стар 55 год.
  5. ПЕШЕЛ ЕРИКА рођ. ВАИС са немачким пасошем бр.137/38 издатим 5.7.1938 год.од немачког конзула у Темишвару.
  6. ВЕРТЕШ ВИЛХЕМ са румун.пасошем бр.255610 из Арада.
  7.   БЕРТА АБРАХАМ супр.АБРАХАМА ХЕРЦ ЕУГЕНА са румун. пас. број 178771 из Лвова.
  8.  CИМГРУНД АДОЛФ ОТО са немачким пасошем бр.145 из Оберусела у Немачкој монтер,рођен 1912 год.
  9.   МЕРКЛЕР- ДЕЗИДЕРИу са румун. пасошем бр. 252963 издат 30.IV.1938 год. у Темишвару,чиновник, рођ.1899 год.
  10. Др.ВИЛКОВИТС АДАЛБЕРТ са румун. пасошем бр. 270104 издат 8.7.VII. 1938 год.у Сату Маре, по занимању лекар,40 година стар.
  11. ЛИБЕРМАН ВИКТОР са румун.пасошем бр. 226981 издат 4.VIII.1937 Темишвару,чиновник, рођ.1895 год.
  12. КНЕЗЛЕР АУРЕЛИЈА са швајцарским пасошем бр.956413 издатим у Коломеји и нашом Транзитном визом бр.3568 од 19.VII.1938. издатим од нашег Претставништва у Варшави.

Свима је у пасоше ударен печат : ”ТРАНЗИТ БЕЗ ПРАВА НА ЗАДРЖАВАЊЕ непосредно испод улазног печата Комесаријата.“ Нажалост, у овом истраживању нисам успео да откријем даљу субдбину ових људи.

Након Кристалне ноћи  југословенске власти су поново модификовале прописе о избеглицама. Већ 14. новембра Министарство унутрашњих послова доставило је Министарству спољних послова ставове о новој ситуацији и поступцима према јеврејским принудним путницима, засноване на намери да се поново избегне замерање моћном суседу, али и да се покуша скретање избегличке плиме на другу страну. Влада је 1. децембра 1938. године донела одлука да Јеврејима из Немачке, Пољске, Румуниј, Италије, Аустрије, Чехословачке и као и њиховим сродницима из Палестине се не може издати ни улазна ни транзитна виза без посебног одобрења Министарства унутрашњих дела.

Ова документима су посведочила о невољама и мукама из 1938. година а већ следеће године избиће Други светски рат који ће произвести незамислива људска страдања и материјална уништавања.

Сажетак: Припајање Аустрије немачком Рајху и постављањем правних основа за прогоне Јевреја у Румунији означили су почетак периода незамисливих људских страдања и трагедија. Због поменутих спољно-политичких околности, југословенске власти су током 1938. године биле суочене са сложеном дипломатском кризом као и са повећаним уласком на њену територију држављана Аустрије и Мађарске који су били јеврејске вероисповести. Како је Град Нови Сад реагова на новонасталу кризу, које су наредбе добијали од виших власти и којим токовима су се кретале имигрантске струје делом можемо дознати из предмета која се налазе у фонда број 174, Среско начелство Новог Сад, који се налази у Историјском архиву Града Новог Сада.

  • Милан Стојадиновић: политика у време глобалних ломова : приредио Миша Ђурковић, Београд 2011, стр.59
  • Проф. др Александар Б. Ђурђев, Локална Самоуправа, Нови Сад 2003. стр.67
  • види, др Јован Јагедић, Административни преглед за сва правна подручја Краљевине Југославије, 1930
  • ИАГНС, Ф.174, 1/38
  • Radu Ioanid, The Holocaust in Rumania-The destruction of Jews and Gypsies Under the Antonescu regime, 1940-1944, Chicago 2000, 18
  • Правда од 28.02. 1938. године,8
  • Radu Ioanid, The Holocaust in Rumania,19
  • Milan Ristović Jugoslavija i jevrejske izbeglice 1938-1941 , Istorija 20. veka, 1, 1996, str. 27
  • ИАГНС, Ф.174, 28/38
  • ИАГНС, Ф.174, 485/38
  • ИАГНС, Ф.174, 4/38
  • ИАГНС, Ф.174  8/38
  • ИАГНС, Ф.174 431/38
  • ИАГНС, Ф.174 341/38
  • Milan Ristović Jugoslavija i jevrejske izbeglice 1938-1941 , Istorija 20. veka, 1, 1996, str. 27
  • ИАГНС, Ф.174 11/38
  • ИАГНС, Ф.174 390/38
  • ИАГНС, Ф.174 497/38
  • ИАГНС, Ф.174 1017/38
  • ИАГНС, Ф.174 1184/38
  • ИАГНС, Ф.174 1241/38
  • ИАГНС, Ф.174 1272/38
  • ИАГНС, Ф.174 1314/38
  • ИАГНС, Ф.174 1195/38
  • Milan Ristović Jugoslavija i jevrejske izbeglice 1938-1941 , Istorija 20. veka, 1, 1996, str. 25
  • ИАГНС, Ф.174 1195/38
  • ИАГНС, Ф.174 1304/38
  • Milan Ristović Jugoslavija i jevrejske izbeglice 1938-1941 , Istorija 20. veka, 1, 1996, str. 25

 

Autor analize : Petar Đurđev