Milo Đukanović je kontroverzna politička ličnost i lider koga mnogi, uključujući i autora ove analize, ocenjuju krajnje negativno. Njegov politički sumrak ga je, uz zaoštravanje političkih stavova, učinio ponovo aktuelnim u našoj i regionalnoj javnosti. Pravo je vreme da pokuša da se učini jedan korak objektivnog otklona od dnevne politike i da se sa upriliči sveobuhvatna analiza njegovog političkog delovanja, koja će dati jedan od mogućih odgovora na pitanje zašto Milo Đukanović danas zauzima najekstremniji deo političkog spektra. Napisati bilo kakvu, makar i najsažetiju i subjektivnu, analizu dosadašnjeg života i rada Mila Đukanovića, istinski je impozantan zadatak. Takva politička ličnost retka je pojava, barem u savremenoj Evropi. Popularna je misao da je Crna Gora, od 1860. godine do danas, imala samo četiri istinska vladara, knjaza i kralja Nikolu Petrovića, kralja Aleksandra Karađorđevića, samozvanog maršala Tita i Mila Đukanovića. Tvrdnja da je jedna zemlja, za 161 godinu, promenila tako mali broj vodećih političkih ličnosti, uglavnom je tačna i ona upravo daje vrlo specifičan kontekst priče o Milu Đukanoviću.
Poreklo, detinjstvo i mladost (1962 – 1979)
Porodica Đukanović ima ozbiljnu tradiciju učešća u državnim poslovima i bliskosti sa centrima moći. Milo Đukanović rođen je od majke Stane i oca Radovana. Porodica je iz Nikšića, ali je izvorno sa, može se reći legendarnog, Čeva, cetinjskog naselja opevanog u „Gorskom vijencu“. Đukanovići su deo plemena Ozrinići, čija većina pripadnika danas baštini i silovito zastupa, strogo omeđen, crnogorski identitet. Posle Bitke kod Vučjeg dola iz 1876. godine, knjaz Nikola je preselio istaknutu vojničku porodicu u okolinu oslobođenog Nikšića, zbog zasluga i čuvanja nove granice. Vodeća ličnost među Đukanovićima, početkom HH veka, postaje francuski đak, građevinski inženjer Marko. On će se uspeti u najviši vrh crnogorske države i obavljati dužnosti poput ministra unutrašnjih poslova, predsednika Državnog saveta i Narodne skupštine. Imao je reputaciju sposobnog građevinca i značajno je doprineo razvoju infrastrukture u Crnoj Gori, do Prvog svetskog rata. Zanimljiv je podatak da se za njegov mandat ministra unutrašnjih poslova vezuju onovremene optužbe za korupciju i navodi kako je materijalno obezbedio celu svoju porodicu.
Činjenica jeste da je Markov brat, Blažo, bio takođe u građevini i da je obavljao dužnost nadzornika puteva, dok se drugi brat zvao Milo i bio je ugledni general Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji je poginuo na samom početku Drugog svetskog rata. Godinama se nagađa da je deda Mila Đukanovića bio predratni general i četnički komandant tokom italijanske okupacije Blažo Đukanović. Ovi navodi nisu snažno demantovani jer je sigurno, u određenim krugovima, takva informacija nosila veliku političku težinu i mogla je biti korisna pri poigravanju sa emocijama biračkog tela. Prema dostupnim podacima nije moguće da je ta osoba bila predak Mila Đukanovića, budući da je, iako takođe iz Nikšića, „sporni“ Đukanović iz porodice koja je od bratstva Zvicera, iz plemena Cuca. Takođe je vrlo malo verovatno da bi otac Mila Đukanovića mogao da postane član izuzetno rigidne komunističke partije u Crnoj Gori i da u istoj napreduje, da mu je otac bio baš taj Blažo Đukanović. Tako da nema sumnje da je deda Mila Đukanovića bio činovnik, a deda stric jedini general o kojem bi se moglo govoriti i po kojem je on mogao dobiti ime.
Njegov otac Radovan bio je sudija, koji je vremenom dosegao najviše domete te profesije, postavši sudija Vrhovnog i Ustavnog suda Crne Gore. Izvršio je snažan uticaj na svoje troje dece, jer su ćerka Ana i sin Aleksandar takođe završili pravni fakultet, dok je Milo diplomirao ekonomiju ali je tokom godina pokazao veliki dar za govorništvo svojstveno pravnicima. Radovan i supruga Stana, po struci medicinska sestra, živeli su u Nikšiću od 1960. godine, gde se Milo Đukanović rodio 1962. i gde je završio osnovnu školu. Usled očevog napredovanja, porodica se preselila u Podgoricu, gde su živeli u stambenoj zgradi, u blizini autobuske stanice. Po svedočenju njegovih tadašnjih komšija u titogradskom urbanom naselju, Đukanović i njegov mlađi brat Aleksandar, nisu bili omiljeni u društvu „iz kraja“. Mlađi Đukanović je često bio meta ismevanja, dok je stariji, već tada, bio vidno ozbiljan i uključen u neko drugo društvo „iz grada“. Društvo sa kojim je, kako kažu, ostao u bliskim odnosima do današnjeg dana i koje je postalo deo njegovog kruga političke i ekonomske moći. Ovde se može zapaziti jedna karakterna crta Mila Đukanovića, koja će postati njegovo obeležje u životu i politici. Odanost, najpre porodici, a potom i, samo njemu potpuno poznatom, krugu bliskih prijatelja i saradnika, koji su znali da mu uzvrate jednakom lojalnošću.
Posebna opsežna analiza mogla bi da se napravi o načinu na koji su Đukanovićev mlađi brat Aleksandar i starija sestra Ana uključeni u spojene sudove njegove moći i uticaja u Crnoj Gori, tokom protekle tri decenije. Na ličnost samog Đukanovića je, bez sumnje, mnogo uticala sestra, koja je najdalje ispratila svog oca u građenju uspešne pravne karijere. Ona je, zasigurno, u njihovom porodičnom domu, bila veliki uzor svom dve godine mlađem bratu, kao primer ozbiljnosti i sticanja očeve naklonosti. Đukanovićeva supruga Lidija, iz znamenitog plemena Kuči, ušla je u njegov život 1980. godine. Sa njom je delio ljubav prema košarci i ona je takođe stekla kasnije pravno obrazovanje. Po svemu sudeći, Đukanovićev odnos sa suprugom, koju je venčao 1988. godine, može se oceniti kao zdrav i stabilan, što nije bez značaja za političku karijeru, kako nam svedoče i neki drugi primeri bračnih i generalno muško-ženskih odnosa na našoj političkoj sceni.
Rana politička karijera (1979 – 1989)
Ozbiljan podgorički učenik srednje ekonomske škole, bavio se veoma uspešno i košarkom ali su ga uticaj oca, porodično nasleđe, a verovatno i lične želje i ambicije, usmeravale ka politici. Član Saveza komunista Jugoslavije postaje 1979, kao momak od sedamnaest godina. Uz nesumnjivu podršku oca, kao istaknutog člana SKJ, Đukanović počinje svoj politički put, kroz aktive u srednjoj školi i na fakultetu. Nakon što je diplomirao ekonomiju na Univerzitetu „Veljko Vlahović“ 1984. godine, on već 1986. postaje član Predsedništva Saveza socijalističke omladine Crne Gore. Iste godine ulazi i u Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije. Iz Predsedništva SSO CG prelazi u savezno predsedništvo ove komunističke omladinske organizacije 1988. godine. Sve ove aktivnosti i funkcije učinile su ga vidljivim za političke činioce koji će, krajem osamdesetih godina prošlog veka, krenuti u dramatične promene crnogorske političke scene. Mnogi su medijski navodi da Đukanović „nema dan radnog staža“ van politike i to je, po svemu sudeći, tačno. Međutim, takođe je činjenica da je i politika posao, za čije uspešno obavljanje nije moglo biti boljeg iskustva, nego što ga je on sticao u veoma ozbiljno ustrojenim telima Saveza komunista. Iako je ova organizacija bila na zalasku, još je bila sposobna da obezbedi pojedincu jedinstvenu priliku, da se potpuno posveti političkoj teoriji i praksi. Ovo je Đukanoviću zasigurno mnogo pomoglo da usavrši sve veštine koje će mu biti potrebne, za buduću političku dominaciju Crnom Gorom.
Nagli politički uspon (1989 – 1991)
Crnom Gorom je, od 1945. godine, tradicionalno vladao veoma tvrd komunistički kadar. Ljudi izuzetno posvećeni kultu ličnosti Josipa Broza Tita, ideji o Crnoj Gori kao samosvojnoj državnoj tvorevini i crnogorstvu kao zasebnom nacionalnom identitetu. Kosovska kriza osamdesetih godina ticala se i SR Crne Gore, jer je istorijski, veliki deo Metohije bio deo nekadašnje crnogorske kraljevine i tamo je živeo značajan broj ljudi crnogorskog porekla. Mediji su redovno izveštavali o patnjama „Srba i Crnogoraca“ u južnoj srpskoj pokrajini, uvek poštujući razlike u poreklu nezadovoljnog naroda na tom prostoru. Kada je Slobodan Milošević iskoristio ovu krizu da postane neprikosnoveni lider u SR Srbiji, stari crnogorski komunisti su bili u velikom problemu. Značajan deo kadra iz Crne Gore bio je u bliskim, ličnim i profesionalnim, vezama sa Beogradom. Milošević, poreklom iz Lijeve Reke, sela u podgoričkoj opštini, sticao je sve veću popularnost u zavičaju svog oca.
Komunistički prvaci stare škole, koji su bili delovi struktura koje su ustrojile ili podržale ustav iz 1974. godin,e nisu bili skloni da podrže centralizovanje Srbije na račun, tim ustavom uspostavljenih, pokrajina. Crnogorci nisu bili zadovoljni odnosom svog republičkog rukovodstva prema kosovskom problemu i njihovim oklevanjem da snažnije podrže Miloševića i njegove napore da slomi albanski šovinizam i separatizam. Mnogi Crnogorci u Beogradu i na Kosovu i Metohiji, videli su upravo u njemu jedinog zaštitnika. Ti krugovi našli su voljne saradnike u perspektivnim mladim partijskim funkcionerima, od kojih je najugledniji bio asistent na Ekonomskom fakultetu Momir Bulatović, a čiji je najbliži saradnik bio, šest godina mlađi, Đukanović, bivši student ove visoke škole. Njih dvojica su, uz pravnika Svetozara Marovića, koji je bio najstariji, činili trojac „mladih, lepih i pametnih“ čiji je vrtoglavi uspon na najviše funkcije vlasti u Crnoj Gori bio posledica protesta koji su počeli u avgustu 1988. godine, a kulminirali 10. januara 1989. Tada se deset hiljada ljudi slilo na ulice Titograda. Pošto je, osim univerzitetske omladine, u masovnom skupu učestvovalo i mnogo radnika i „običnih ljudi“, shvativši razmere nezadovoljstva, staro rukovodstvo je podnelo ostavke već 11. januara te godine.
Dok se u Srbiji moglo reći da je vladajuća garnitura, koju je Milošević uklonio, bila mnogo manje harizmatična od njega, u Crnoj Gori je, nasuprot tek svršenim studentima, stajao jedan prvoborac i čovek nespornog znanja i međunarodnog ugleda, poput Vidoja Žarkovića. Međutim, ni biografija poput njegove nije mogla da zauzda nezaustavljivi talas narodnog zasićenja sa kadrom koji je politički profilisan u toku i nakon Drugog svetskog rata. Nisu partizanske spomenice ili političko iskustvo bile merilo za podršku javnosti, već aktuelnost, uključenost u život urbanih centara i prisustvo u sve atraktivnijim štampanim i elektronskim medijima. Trojac čiji je Đukanović bio deo, znao je da igra novu političku igru i u njoj je pobedio. Zanimljivo je da se drugi član starog rukovodstva, Marko Orlandić, takođe čovek bogate partijske biografije, kasnije dosledno zalagao za nezavisnost Crne Gore, u čemu ga dugo nije pratio Đukanović. Crnogorci su, u januaru 1989. godine, na ulici smenili vladajuću elitu, koja je bila na sličnim pozicijama na kojima je Milo Đukanović poslednjih dvadeset godina. Tada su, međutim, uličnim protestima oterani dosledni baštinici crnogorskog identiteta i državnosti, dok je Đukanović bio deo naleta snaga koje su, u ostatku SFRJ, posmatrane kao delovi nekakvih grupacija koje nastupaju sa pozicija srpskog nacionalizma i na koje presudan uticaj ima Slobodan Milošević. Okoštala, višedecenijska struktura vlasti. Novi i mladi ljudi kao alternativa i masovni narodni protesti. Nije bez utemeljenja tvrdnja mnogih, da će Đukanović sa vlasti otići samo ponavljanjem scenarija koji ga je na istu i doveo.
Nakon ostavki starog rukovostva, na Desetom kongresu Saveza komunista Crne Gore, Momir Bulatović je, u aprilu 1989. godine, izabran za predsednika Predsedništva CK SKCG, dok je Đukanović postao sekretar, odnosno prvi operativac ovog najvišeg partijskog tela. On će, sa te pozicije, pokrenuti temeljnu čistku partijskog kadra koji nije bio na liniji novih snaga i time steći nadimak „Britva“. Već u ovom periodu uočavamo jednu pravilnost na političkoj sceni bivše SFRJ, da oni koji se prihvate organizacionog, operativnog posla u nekoj političkoj organizaciji stiču veliku prednost za bilo kakav budući sukob sa njenim rukovodstvom. Bulatović je, od početka, više ispoljavao jedan smiren, odmeren, takoreći „profesorski“ stil u politici, te je rado prepuštao mnoge operativne poslove Đukanoviću, o čijem pristupu najbolje govori pomenuti nadimak.
Pažljivo napredovanje u senci Miloševića (1991 – 1996)
Podmlađen i temeljno pročešljan Savez komunista CG izašao je na prve parlamentarne i predsedničke izbore u Crnoj Gori, decembra 1990. godine, i odneo ubedljivu pobedu. Momir Bulatović je izabran za predsednika Predsedništva SR Crne Gore, dok je Đukanović dobio poslanički mandat.
Bulatović je ponovo želeo da vidi svog najsposobnijeg saradnika na najvažnijem operativnom mestu, pa su preslikali podelu dužnosti sa partijskog vrha na državni. Tako je Đukanović, u februaru 1991. godine, postao predsednik Vlade SR Crne Gore. Ne samo da je on, sa svojih 29 godina bio najmlađi premijer, možda u istoriji cele Jugoslavije, nego je tog trenutka bio zaista najmlađi u Evropi na tako odgovornoj funkciji. Ubrzo su on i Bulatović, u junu 1991. godine, preuredili i preimenovali crnogorski Savez komunista u Demokratsku partiju socijalista, nakon čega se tragalo za optimalnom politikom u uslovima raspada SFRJ.
Ovde treba napomenuti da je Crna Gora zaista dobila najmlađe naslednike komunista od svih jugoslovenskih republika. Primera radi, Milošević je bio čak 21 godinu stariji od Mila Đukanovića. Ova generacijska razlika igraće zasigurno značajnu ulogu u kasnijem udaljavanju dve političke elite, dok je, te 1991. godine, moglo da se govori o političkom mentorstvu Slobodana Miloševića u odnosu na Đukanovića.
Međutim, navodno od Beograda instalirano, mlado crnogorsko rukovodstvo, pokušalo je da vodi svoju politiku. Bulatović i Đukanović prihvatali su određena rešenja stranih predstavnika, koja su predviđala nezavisnost svih republika bivše SFRJ. Od takve se politike ipak brzo odustalo. Zbog raspoloženja u stranci i narodu, nešto sa imenom „Jugoslavija“ moralo se sačuvati. Udar i kritike je na sebe preuzeo Bulatović, dok se Đukanović okrenuo ratnoj politici prema susednoj hrvatskoj državi u nastajanju, sa kojom je Crna Gora imala sporna granična pitanja. Đukanović je otvoreno podržavao sukob sa Hrvatima, bodreći borce crnogorske Teritorijalne odbrane i Jugoslovenske narodne armije zapaljivim govorima, verovatno povremeno i verujući da je moguće nekakvo teritorijalno proširenje Crne Gore na račun avnojevskih granica Hrvatske. Operacije prema Dubrovniku, koje je Crna Gora vodila, zajedno sa borcima iz Istočne Hercegovine, trajale su do maja 1992. godine, bez trajnog uspeha. Đukanović je trpeo kritike zbog ovakve politike, upravo od onih snaga unutar Crne Gore, čije će političke ciljeve on preuzeti i ostvariti godinama kasnije. Međutim, tih ranih devedesetih se sa njima obračunavao u maniru svog ranije pomenutog nadimka. Demonstracije na Cetinju, gde je 1991. godine bio, njegov današnji bliski prijatelj i glasnogovornik u Srbiji, Nenad Čanak, razbila je policija.
Lutanja i avanturizam oko raspada SFRJ, za Crnu Goru se završavaju 27. aprila 1992. godine, kada je stvorena Savezna republika Jugoslavija, kao federacija Srbije i Crne Gore. Bulatović i Đukanović su, prilikom stvaranja ove države, uspeli da u njenom okviru garantuju Crnoj Gori solidan stepen samostalnosti, a da pri tome zadovolje potrebu građana za nečim što bi se bar zvalo „Jugoslavijom“. Crna Gora je dobila novi ustav 12. oktobra iste godine i pravno–politički okvir državnog sistema je postavljen. Država je definisana kao republika i njen najviši pravni akt je usklađen sa federalnim ustavom.
Bulatović je na izborima, početkom 1993. godine, ponovo izabran za predsednika, ovog puta Republike Crne Gore, dok je Đukanović potvrdio svoj premijerski mandat i pred novom skupštinom, 5. marta 1993. godine. Ogroman problem ovog političkog dvojca je bio što su vladali u državi koja je, faktički odmah po stupanju u federaciju sa Srbijom, došla pod udar sankcija Ujedinjenih nacija, od 30. maja 1992. godine. Đukanović se tu pokazao kao veoma snalažljiv. On je lično, po mnogim navodima, preuzeo na sebe organizaciju šverca preko Jadranskog mora, koji je doprineo opstanku državnog budžeta. Bulatović se u tim kriznim vremenima sve više oslanjao na Đukanovića, kako u državnim, tako i u stranačkim pitanjima. Pozicija premijera je i obično, a naročito u federalnim jedinicima, snažnija od pozicije predsednika. Đukanović je uspešno ograničavao opoziciju i držao pod kontrolom bilo kakve ekstremne opcije. Prepoznavši njegovu moć i sposobnost približavala mu se i Mitropolija crnogorsko–primorska Srpske Pravoslvne Crkve, zabrinuta zbog reafirmacije tzv. „Crnogorske pravoslavne crkve“ koja je osnovana 1993. godine, na Cetinju i registrovana kao nevladina organizacija.
Taj krizni period je bio ključan za Đukanovića. Zbog pasivnosti Bulatovića tiho je jačao svoju poziciju u stranci. Zbog vođenja izvršne vlasti bio je gospodar „nekonvencionalnih“ metoda trgovine i prevazilaženja sankcija, kao i prvih privatizacija i drugih unosnih poslova. Podržavao je Republiku Srpsku i vodio računa da se ne sukobi po nekom pitanju sa Slobodanom Miloševićem. Njegov faktički uticaj u DPS-u je i formalno potvrđen kada je, u martu 1994. godine, izabran za njenog potpredsednika.
Sukob sa Miloševićem (1996 – 1997)
Nakon što je, krajem 1995. godine, potpisan Dejtonski mirovni sporazum, zapadni narativ o Miloševiću kao „faktoru mira i stabilnosti“ počeo je polako da se menja. Arhitekte novog poretka na Balkanu težile su da ratne lidere, naročito među Srbima, isključe iz daljeg političkog života i predsednik Srbije nije mogao dugo da računa na veliku korist od svog mirotvorstva. Iako su, u novembru 1996. godine, konačno ukinute sankcije i otvorene neke perspektive razvoja SRJ, Đukanović je osetio međunarodno raspoloženje prema Miloševiću. Postoje mišljenja i da mu je negativan stav o srpskom lideru jasno saopšten, uz ponudu da sarađuje maksimalno u njegovom slabljenju, o čemu je kasnije govorio i Momir Bulatović. Pogoršanju odnosa na relaciji Beograd – Podgorica svakako da je doprinelo i potpuno suludo insistiranje Slobodana Miloševića da partija njegove supruge Mirjane Marković – „Jugoslovenska levica“, bez učešća na izborima, dobije ministarska mesta u srpskim zemljama.
Taj, za njega veoma štetan poduhvat, pokazao je ko, u okviru sfere uticaja Srbije, ima dovoljnu političku snagu, da se odupre jednom skandaloznom političkom diktatu. JUL nije dobio značajne funkcije u vlasti Republike Srpske i Crne Gore. Postoje i sasvim logična sagledavanja međusobnog odnosa Miloševića i Đukanovića, koja uzimaju u obzir i činjenicu da je u Srbiji, po svemu sudeći, najveći deo šverca kontrolisao sin predsednika Srbije, Marko i da je njegovu porodicu verovatno frustriralo što tim poslovima, u delu zemlje sa izlazom na more, suvereno gospodari Đukanović.
Crnogorski premijer je svakako uočio i razvoj situacije u Srbiji, gde je opozicija osvojila vlast u svim važnijim gradovima. Sve ovo je zasigurno uticalo na Đukanovićevu odluku da se otvoreno suprotstavi Miloševiću. Računajući kako na sistem vlasti koji je izgradio u Crnoj Gori, tako i na podršku međunarodne zajednice. Prelomni trenutak bio je intervju, koji je dao nedeljniku „Vreme“, u proleće 1997, u kojem su se hvalospevi, od pet godina ranije, pretvorili u jednu prilično realnu analizu i negativnu ocenu Miloševićeve politike. Lično je ocenjujem kao i danas tačnu i preciznu. „Milošević je prevaziđen političar“ glasio je naslov razgovora, u kojem je Đukanović takođe rekao: „Nemam dileme da politika koju oličava Milošević nije politika za budućnost srpskog naroda, Srbije i Jugoslavije. On je lišen sposobnosti strateškog gledanja na izazove koji stoje pred našom državom“. Đukanović je izrekao zaista jednu veliku istinu i pobrao simpatije svih onih u SRJ, koji su slično razmišljali. Ovde je uputno zapaziti da je autor te izjave imao sposobnost strateškog gledanja na izazove ali, kako je danas prilično jasno, više u vezi svojih ličnih i partijskih interesa, nego interesa Crne Gore.
Ideološki preokret i početak potpune političke dominacije (1997-1998)
Momir Bulatović, kao lider DPS-a i predsednik Crne Gore, bio je ličnost od koje je Milošević očekivao satisfakciju povodom istupa Mila Đukanovića. On, i neki drugi visoki funkcioneri vladajuće stranke, uputili su kritike svom stranačkom potpredsedniku i najsposobnijem operativcu, nakon čega je usledila njegova ostavka na tu funkciju, 25. marta 1997. godine. Bulatović ostavku nije prihvatio i mesec dana kasnije pokušao je Đukanovića da vrati na mesto potpredsednika DPS-a ali bez uspeha. Dugo su se gomilale razlike između dva najbliža saradnika i dugo je Đukanović gradio svoju moć i ambiciju. Sazreo je taj neizbežni trenutak da, uz zamajac sukoba sa Miloševićem, konačno posegne za simbolički najvišom vlašću u Crnoj Gori.
Videvši da nema mogućnosti da pacifikuje Đukanovića, Momir Bulatović je pokušao da povrati stranku čiji je predsednik ali je brzo uvideo, da je prepuštanje operativnih poslova svom najbližem saradniku bila velika greška. Đukanović je kontrolisao stranačke finansije, prostorije, a uživao je i podršku većeg dela rukovodilaca. Stranka se podelila u dve frakcije, a redovni izbori za predsednika republike, u oktobru 1997. godine, bili su ključni događaj, ne samo za DPS, nego i za sledeću četvrtinu veka u Crnoj Gori.
Đukanović je u kampanji uposlio sve svoje formalne i neformalne adute. Nastupao je sa ćiriličnim promotivnim materijalom, usmeravajući kritike na Miloševića, a ne Srbiju. Pažljivo birajući reči kada je govorio o budućnosti zajedničke države. Slogan „Da živimo bolje“ i teze o potrebi da se napusti politika koja Crnu Goru u tome sprečava, takođe su bile prijemčive i u skladu sa onim što je opozicija govorila u Srbiji.
Đukanović je predstavljao sebe kao nekog ko je zaslužan za ekonomski opstanak Crne Gore, kao nekog ko je radio, dok su drugi pričali. Kao čoveka koji misli na vasceli srpski narod ali i čuva dostojanstvo i samosvojnost Crne Gore, naspram ponižavajućih gestova Beograda. Ovakvim pristupom Đukanović je uspeo da zadrži mnogo pristalica iz svojih ratobornih, izrazito prosrpskih dana, ali i da privuče nove. Mlade, orijentisane ka napretku u ekonomiji i zazorne od nekih novih sankcija, koje bi prouzrokovao Milošević. Međutim, to sve nije bilo dovoljno za dominantnu pobedu u prvom krugu. Momir Bulatović je bio ugledan i poštovan čovek, koji je uživao podršku i dalje veoma brojnih Miloševićevih simpatizera u Crnoj Gori, a imao je i reputaciju poštenog intelektualca, dok je Đukanović, već u ovom periodu, bio javno prozivan zbog, najblaže rečeno kontroverznih, metoda u ekonomiji i unutrašnjim poslovima.
Ključni činilac pobede Mila Đukanovića u drugom krugu izbora, 19. oktobra 1997, bilo je njegovo povezivanje sa crnogorskom opozicijom, koju je tako uspešno i nemilosrdno marginalizovao tokom ranijih godina. Manjine je takođe uspeo da pridobije, uprkos ranijoj zapaljivoj retorici. Đukanović i ovi politički činioci pokazali su u tom trenutku, da imaju kvalitetan strateški pogled na situaciju u kojoj se nalaze. Neke partije su pružile podršku neisticanjem svojih kandidata, dok su druge, poput Narodne stranke Novaka Kilibarde, a naročito Liberalnog savez Slavka Perovića, podršku izražavale izrazito proaktivno. Posebno je bila važna podrška LS-a, čije pristalice su, i u najgorim okolnostima po njih lično, bile posvećene do fanatizma ideji nezavisne Crne Gore i crnogorske nacije. Tome je doprinelo i posvećeno vođstvo njihovog harizmatičnog lidera Perovića. To svakako nije bio neki veliki broj ljudi, ali imajući u vidu da je Bulatović, u prvom krugu, odneo pobedu za samo dve hiljade glasova, to jeste bilo dovoljno za konačnu razliku, od oko pet hiljada glasova, u korist Đukanovića, u drugom krugu.
Mora se pomenuti i uloga Mitropolije crnogorsko–primorske, odnosno njenog arhijereja, blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija. On je, baš kao i Đukanović, dugo bio pobornik Miloševića, dok je njegovu politiku razumeo kao korisnu za srpski narod, Srpsku Pravoslavnu Crkvu i Crnu Goru. Međutim, odnos prema Krajini, Republici Srpskoj, Dejton, pa i odnos Miloševića prema samoj SPC, učinio je da intelektualci među vladikama, 1996. godine, budu u većini jasno na strani opozicije u Srbiji. Tako je i mitropolit Amfilohije u Milu Đukanoviću video „srpskijeg“ i „crkvenijeg“ od dva kandidata za predsednika Crne Gore. Sam Đukanović se svakako trudio da se takvim i predstavi mitropolitu i vernicima, što je dalo rezultat. Ne bih ipak precenio uticaj crkvene podrške, jer je Crna Gora, ipak, u tom periodu bila izrazito sekularizovano društvo, u kojem je bliskost sa sveštenstvom ili lična manifestacija religijskog uverenja mogla, vrlo lako, pre da odmogne, nego da donese političku korist. Takođe, podrška Mitropolije je mogla samo biti načelna, izražena više kao naklonost u odnosu i retorici, a ne kao otvorena agitacija.
Nakon okončanja izbora, pritužbe Bulatovića na moguću izbornu krađu verovatno su bile opravdane, imajući u vidu Đukanovićevu političku tehniku i apsolutnu vlast njegovih pristalica, u opštinama gde u strukturi stanovništva dominiraju manjine. Prostora za manipulaciju je sigurno bilo. Bulatović ipak nije imao snage da ozbiljnije ospori rezultate izbora i Milo Đukanović je, posle šest godina na mestu predsednika Vlade, osvojio svoj prvi predsednički mandat u Crnoj Gori. Time je okončan sukob u Demokratskoj partiji socijalista, koju je napustio Momir Bulatović sa svojim pristalicama i 18. februara 1998. godine, osnovao Socijalističku narodnu partiju, na čije čelo je stao.
Usledili su parlamentarni izbori, 31. maja 1998. godine. Bulatović i njegova nova stranka bili su u nezavidnoj poziciji, imajući u vidu da je Milo Đukanović nastupao sada kao predsednik države, sa aurom pobednika. Milošević je pokušao da pojača Bulatovićevu poziciju, koalicijom sa SNP na saveznom nivou. Zahvaljujući tome je, 20. maja 1998. godine, on postao predsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije. Ideja je bila da se biračima u Crnoj Gori jasno poruči koga podržava Beograd i koga smatra istinskim pobornikom zajedničke države. Mala razlika, kojom je Đukanović pobedio krajem 1997, ulivala je nadu da bi takav manevar mogao da donese rezultat. Procena nije bila realna. Đukanović je u „svom“ DPS-u zadržao najbolji kadar nekada jedinstvene partije. Kao njen prvi operativac i ranije se bavio pitanjima kampanje i organizacije. Kao dugogodišnji premijer, imao je podršku državnog aparata, finansije, bezbednosne strukture, pa i one neformalne, ulične. Birači su osećali da Bulatović malo šta može da uradi za njih iz Beograda i da je Đukanović taj koji kontroliše situaciju u Crnoj Gori, od mesne zajednice, do republičke vlade, gde se odvija njihov svakodnevni život. DPS je uspeo i retorički da razbije argumente druge strane. Ističući, recimo, da Srbija ima ustav faktički suverene države, donet 1990. godine, dok je Crna Gora svoj usvojila tek posle stvaranja SRJ, sa čijim ga je poretkom i ustavom u potpunosti uskladila. Ukazujući na Miloševićeve zloupotrebe savezne carine, nedomaćinski odnos, ponižavanje saveznih institucija, Đukanović je uspešno pobudio sumnju birača. Uspeo je da navede mnoge da pomisle, da je upravo Crnoj Gori više stalo do SRJ i da je on taj koji zapravo brani i želi da izgradi demokratsku, dostojanstvenu i funkcionalnu federaciju. Kao završni udarac moralu SNP-a, iznošene su uporno teze o tome kako „Milošević možda vlada Bulatovićem ali ne vlada svojom ženom“. To bi sigurno bilo zanimljivo onima koji se bave rodnim studijama. Koliko je zapravo moć Mirjane Marković, činjenica da je imala sopstvenu partiju i da je zadržala prezime, bila za mnoge u Crnoj Gori i na širem srpskom prostoru, odlučujuća u njihovom negativnom stavu prema Slobodanu Miloševiću i njegovim političkim partnerima.
Dakle, imajući sve rečeno u vidu, zajedno sa faktorima koji su bili prisutni i na predsedničkim izborima, rezultat glasanja od 48% naspram 35%, u korist Đukanovića, jeste realna slika političkog raspoloženja građana Crne Gore, te 1998. godine. Sva vlast je sada bila u rukama čoveka koji je, samo godinu dana ranije, bio večiti broj dva. Kada je sve okončano, Đukanović je i zvanično izabran za predsednika Demokratske partije socijalista, 31. oktobra 1998, što je pozicija koju zauzima do današnjeg dana. Ona je suštinski mnogo važnija od svih drugih političkih funkcija koje je menjao pre ili posle. Pobeda DPS-a na parlamentarnim izborima 1998. godine i Đukanovića, na predsedničkim 1997, uz sve promene koje je uveo u svoju politiku tada, jesu ključni istorijski trenuci za stanje koje u Crnoj Gori vlada do danas. Kao što su događanja iz 1988/9 definisala Crnu Goru do 1997. godine, tako su ovi izbori odredili njenu političku klimu za naredne dve decenije i još je određuju. Zasigurno, to su bili izbori sa najdalekosežnijim posledicama u političkoj istoriji ovih prostora, a i šire.
Kosovska kriza i pad Miloševića (1998 – 2000)
Iako je Đukanović činio sve da ubedi birače, da glas za njega i DPS ne znači podršku razlazu sa Srbijom, dramatični događaji iz 1999. godine usmeriće njegovu politiku upravo na put zalaganja za potpunu nezavisnost Crne Gore. On je govorio o tome na proslavi decenije od osamostaljenja, 2016. godine.
Federalna država bila je slaba. Sedam godina nisu činjeni neki iskreni napori političkih elita da ona postane jedinstvenija, da se formira nekakav održiv zajednički identitet. Sve je funkcionisalo na inerciji i nostalgiji, sa imenom kobne „Jugoslavije“ kao centralnim motivom, koji je svako tumačio na neki svoj lični, emotivni način. Realnost na terenu bilo je stalno udaljavanje konstituenata federacije, ignorisanje političkih procesa koji su uzimali maha, nespremnost da se sistemski i strateški bavi otvorenim pitanjima, zaokupljenost ratovima i stalnim krizama. Na koncu svega, dolazi ratni sukob sa najvećom vojnom silom u istoriji sveta, u koji SRJ ulazi potpuno nejedinstvena i bez ikakve nade da će u njemu pobediti. Sve je to, za racionalnog i pragmatičnog političara poput Mila Đukanovića, bilo suludo. Da se mala Crna Gora, koju problemi Srbije sa njenom južnom pokrajinom ne ugrožavaju direktno, uvlači u konflikt sa NATO paktom, samo zato što je deo SRJ, bio je dokaz da se iz takve zajednice mora povući i faktički i formalno, što je moguće pre.
Đukanović je želeo da vlada još dugo, da razvija svoje poslovne interese i da kreira politički život Crne Gore, a ne da, u prvim godinama konačno stečene potpune vlasti, strada boreći se za ideale. Ako je slobodarske vrednosti i razumeo, smatrao je da Milošević njima manipuliše i da se iza njih krije, kada nema bolji izgovor za katastrofalno lošu politiku. Zaključak da je situacija u Srbiji bila opasno nestabilna i nepredvidiva, bio je razuman. Đukanović je smatrao da nejasna politička sudbina Slobodana Miloševića potencijalno ugrožava Crnu Goru na duži rok i da se ta pretnja može ukloniti samo potpunim odvajanjem od Srbije.
Ne treba imati iluzije da strani faktor nije igrao veliku ulogu u odlukama Mila Đukanovića. Sukob sa Miloševićem, i smelost da se krene u neke procese i odluke, sigurno ne bi bila pristuna, da nije postojala značajna međunarodna podrška. Momir Bulatović će kasnije dosta govoriti i pisati o ulozi stranaca u formiranju Đukanovićeve politike. Opozicija u Srbiji je takođe imala podršku sa strane. Koliko je tek onda bilo uputno podržavati čoveka koji je imao na raspolaganju čitav jedan državni aparat, a koji je, istovremeno, bio deo sistema u okviru kojeg je delovao Milošević, čija smena je, do 1999. godine, postala primarni cilj zapadnih centara moći.
Zahvaljujući Đukanovićevoj kooperativnosti sa pomenutim faktorima, Crna Gora je pošteđena onog nivoa uništavanja infrastrukture i javnih dobara, koji je doživela Srbija. Nije vođen rat na moru, niti je bilo pokušaja eskalacije i destabilizacije u albanskim sredinama i na granici sa Albanijom. Međutim, žrtava je bilo. Podgorica i pojedine druge sredine bile su meta bombardovanja. Mnogi građani Crne Gore odazivali su se Vojsci Jugoslavije i učestvovali u odbrani zajedničke države na Kosovu i Metohiji.
Kada je Milošević proglasio „pobedu“ nad NATO paktom i kada je postalo jasno da kraj rata neće biti i kraj njegove vladavine, Crna Gora je još intenzivnije uspostavljala distancu prema saveznoj državi, čija jedina realna poluga vlasti ostaje, ratom iscrpljena, Vojska Jugoslavije. Milošević se okreće „obnovi zemlje“ i velikim ulaganjima u popravku uništene infrastrukture. Inflacija raste i ekonomski problemi se usložnjavaju, a da Crna Gora nema način da utiče na odluke Narodne banke Jugoslavije u Beogradu, koje se tiču njenih građana i njene ekonomije.
Takvo stanje nije bilo prihvatljivo za Đukanovića. Crna Gora, u novembru 1999. godine, uvodi nemačku marku kao platežno sredstvo ravnopravno sa dinarom. Oprobanim „neformalnim“ metodama, a uz podršku nemačke centralne banke, Đukanovićeva vlast unosi u zemlju prve potrebne količine strane valute, iako su se tome protivili nadležni savezni organi, Narodna banka, pa i Sjedinjene Američke Države. Projekat je ipak bio uspešan, jer je nemačka marka bila faktičko platežno sredstvo, kako u Crnoj Gori, tako i u Srbiji. Ovim potezom takvo stanje samo je ozvaničeno, što je olakšalo život i domaćem stanovništvu i turistima iz susedne republike. Još jedna pobeda pragmatične politike Mila Đukanovića i veoma važan korak u rastakanju ono malo faktičkih i simboličkih veza između Srbije i Crne Gore. Dodatno, to je bio još jedan znak slabosti savezne vlasti, njene nesposobnosti ili nedostatka volje da spreči nešto tako skandalozno, kao što je jednostrano ukidanje zajedničke valute na prostoru jedne federalne jedinice. Platežno sredstvo jedne države, njegovo kovanje i štampanje, njegova simbolika, važan su faktor njenog suvereniteta i identiteta. Dinar se nikada nije oporavio od njegovog obesmišljavanja suludom inflacijom, koja je kulminirala 1993. godine i to je svakako doprinelo da se tako lako izvrši tranzicija na marku, koja je bila simbol nemačke pouzdanosti, uspeha i bogatstva.
Iako je Đukanović suštinski imao koristi od Miloševića, još od svog uspona, pa zatim i od sukoba, bio je svestan da njegova vlast sprečava potpuni izlazak Crne Gore iz izolacije i njen državni razvoj, bilo u savezu sa Srbijom ili kao nezavisne države. Postojala je uvek i mogućnost da će se Milošević, nakon gubitka faktičke vlasti na Kosovu i Metohiji, detaljnije posvetiti stanju u Crnoj Gori. Da će pokušati da iskoristi jedine poluge koje je tamo imao, aparat sile, kako bi se obračunao sa Đukanovićem, koji mu se, od 1996. godine, suprotstavljao na načine koji su sigurno pobuđivali želju za osvetom. Zbog svega toga, a i zbog međunarodnog faktora, Đukanović je u ovom periodu još intenzivnije pomagao opoziciju iz Srbije, štiteći njene lidere kako tokom, tako i nakon NATO agresije. Crna Gora je postala logistička baza za opoziciju Miloševiću, mesto za poverljive sastanke i međunarodne kontakte.
DPS je bojkotovao izbore za saveznu skupštinu 2000. godine, jasno stavljajući do znanja, da ne prihvata postojeći format federacije i da ne želi da učestvuje u njenim institucijama. To je izlaznost u Crnoj Gori svelo na oko 29% od broja upisanih birača. Nakon pobede Demokratske opozicije Srbije na ovim izborima, kao i pobede njihovog kandidata, Vojislava Koštunice, na izborima za predsednika SRJ, Vlada se na saveznom nivou formira sa Socijalističkom narodnom partijom. Bulatović ostaje na njenom čelu ali ne uzima aktivnog učešća u vlasti koju predvodi DOS, time slabeći svoj uticaj, što je na koncu vodilo podnošenju ostavke na mesto predsednika i konačno napuštanje stranke, krajem januara 2001. godine. Time je faktički okončana ozbiljnija politička karijera Momira Bulatovića.
Dvehiljadite godine desila se jedna zanimljiva, i vrlo indikativna, epizoda u političkom delovanju Mila Đukanovića. On je posetio Republiku Hrvatsku i tamo „izrazio žaljenje“ za sve patnje, koje je bilo koji Crnogorac naneo građanima te zemlje kao pripadnik JNA ili TO, tokom rata 1991. godine. Njegov pokajnički stav dobro je prihvaćen u Zagrebu i to je bio „početak jednog divnog prijateljstva“, filmski rečeno. Tada su zapravo obnovljeni odnosi Crne Gore i Hrvatske, mimo Srbije. Ti odnosi će kasnije, zahvaljujući Đukanoviću, postati veoma bliski. Politička i šira hrvatska javnost nije sigurno poverovala u taj ponižavajući igrokaz ali je svakako bila satisfakcija da se „ljuti“ neprijatelj, nekad pun velikih i borbenih reči, tako duboko ponizi i samoponišti u Zagrebu. Suštinski motiv za prihvatanje izvinjenja, osim iritiranja Srbije naravno, bili su upravo oni interesi Hrvatske u Boki Kotorskoj, za koje je Đukanović tako vatreno tvrdio da ih ona nikada neće ostvariti.
Doba veštih kompromisa (2000 – 2003)
Odlaskom Slobodana Miloševića sa vlasti, Đukanović je izgubio jedan veoma jak argument u korist nezavisnosti Crne Gore. Razumna je bila odluka SNP-a da sarađuje sa DOS-om i da se distancira od Miloševića. Koalicija pod nazivom „Zajedno za Jugoslaviju“, koju je predvodila reformisana SNP, osvojila je na crnogorskim parlamentarnim izborima, u aprilu 2001. godine, oko 40% glasova, neznatno manje od DPS-a. Nestala je Đukanovićeva samostalna apsolutna većina iz 1998. godine. Nažalost, Momir Bulatović je nastavio da se bavi politikom, i sa svojom Narodnom socijalističkom strankom Crne Gore osvojio je oko deset hiljada glasova, koji su faktički samo umanjili rezultat SNP-a i pomogli Đukanoviću, pošto Bulatović nije dosegao cenzus za ulazak u parlament. Separatistički Liberalni savez međutim jeste uspeo da se domogne skupštine, sa skoro 8% osvojenih glasova. Izvorna „velikocrnogorska“ partija, čijem su se lideru, početkom devedesetih, u parlamentu smejali Duško Marković i drugi kasniji „veliki Crnogorci“ iz DPS-a, držala je sada sve adute u svojim fanatičnim ali principijelnim rukama. SNP je pokazala veliku odgovornost, pregovarajući sa liberalima o nekakvoj oročenoj vlasti, koja bi isključila Đukanovića i omogućila izjašnjavanje na referendumu o nezavisnosti. Ovi „neprirodni“ kontakti i razgovori, naišli su na osudu separatističkih krugova, koji su većinom smatrali Đukanovića za korumpiranog i nečasnog političara, ali nisu mogli da negiraju da je za projekat nezavisne Crne Gore ključno njegovo okretanje ka toj ideji 1997. godine. Pronicljivo su zaključili da je upravo on najbolja šansa za ostvarenje njihovih stremljenja. Socijalistička narodna partija ih je plašila, čak i bez Momira Bulatovića, a možda naročito bez njega.
Može se razumno pretpostaviti, da Đukanoviću nije bilo stalo do crnogorske nezavisnosti, kao što nije branio ni socijalizam, Miloševića ili srpstvo. Na veliku štetu ideje o zajedničkoj državi, on je shvatio, a događaji iz 2001. najbolje su posvedočili, da mu igranje na tu kartu obezbeđuje ključnu prednost nad njegovim nekadašnjim saborcima iz jedinstvenog DPS-a. Liberali mu ipak nisu omogućili potpunu vlast ali jesu manjinsku, pod uslovom, da se u roku od godinu dana raspiše referendum o nezavisnosti.
Odsustvo Miloševića zaista je bilo problem za bezuslovnu podršku, koju je Đukanović očekivao od Zapada. Strukture SAD i EU sada su razmišljale i o političkim interesima demokratskih vlasti u Srbiji i Đukanović je bio primoran da redefiniše svoju strategiju crnogorske nezavisnosti. Pristao je, u martu 2002. godine, na stvaranje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, što je uspešno pravdao na domaćem terenu, kao oročeno rešenje, što je ono zaista i bilo. Mogao je i da se pohvali da zajednička država više ne nosi fantazijsko ime „Jugoslavija“ (čime je nanet udarac bloku koji je u Crnoj Gori bio „za Jugoslaviju“) i da su u toj tvorevini konačno uvaženi i realni većinski politički činioci iz Crne Gore. Otvorila se realna mogućnost da pobornici crnogorske nezavisnosti rade na rastakanju državne zajednice i „iznutra“, poput Stjepana Mesića, koji je SFRJ razbijao sa mesta predsednika njenog Predsedništva.
Za Đukanovićeve, separatistički orijentisane, saveznike u Crnoj Gori, ovaj njegov najnoviji potez tumačen je kao opasan zaokret i on je odmah izgubio podršku, koju je Liberalni savez pružao manjinskoj vladi. Izbori, u oktobru 2002. godine, doneli su bolji rezultat koaliciji oko DPS-a, koji je sada imao skoro 10% veću podršku od SNP-a, dok su liberali pali na 5,7%. Đukanović je ponovo mogao samostalno da formira vlast, te je, 8. januara 2003. godine, ponovo postao premijer Crne Gore, dok je Filip Vujanović, kasnije te godine, izabran za predsednika države. Kao jedan tužan kuriozitet, ovde vredi napomenuti, da je Momir Bulatović, nekada politička ličnost najvišeg formata, na ovim izborima nastupio u koaliciji sa crnogorskim ogrankom Srpske radikalne stranke i Jugoslovenske levice, ponovo osvajajući tek 2,81% glasova i nanoseći štetu svojim bivšim saborcima iz SNP-a. Uz svo uvažavanje plemenite ličnosti pokojnog Momira Bulatovića, razumno je zapaziti, da Đukanovićeva pojava nikada ne bi postala toliko dominantna u crnogorskoj politici i istoriji, da razočarenje u Bulatovića nije bilo toliko duboko u mnogim delovima društva u Crnoj Gori.
Nezavisnost Crne Gore kao kruna političke karijere (2003 – 2006)
„Beogradski sporazum“ objektivno je dao šansu zajedničkoj državi. Đukanović je uvideo da mu nije nužna tvrda separatistička linija da bi zadržao vlast u Crnoj Gori. Makar na trenutak ga je morala zaokupiti misao, da možda ne bi bilo loše, videti kakve političke i lične benefite može doneti nesrazmerno velika uloga male Crne Gore u toj, skoro pa konfederalnoj, zajednici. Bitan činilac opstanka takve države mogla je biti i jaka politička ličnost u Srbiji, kakav je bio Milošević, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, ili kralj Aleksandar 1918. godine. Istorija je pokazala da se uticaj dominantnih političkih ličnosti u Srbiji preliva gotovo zakonomerno na Crnu Goru. Đukanovićev uspeh krio se i u tome što je uspeo, u očima Crnogoraca, da unizi Miloševića, zbog nekih njegovih ličnih osobina i porodičnih odnosa. Zoran Đinđić bio je lider koji je imao velike potencijale i pored koga Đukanović nije delovao previše superiorno. Da je takva ličnost ostala dominantna u Srbiji narednih godina, Đukanović bi možda i bio sreman da je prati. Imao bi i tu satisfakciju da se oseti obezbeđenim, jer su mnogi srpski političari, pa i Đinđić, upravo njemu dugovali, možda i svoje same živote, zbog utočišta i zaštite koju im je pružio u patološkoj fazi Miloševićevog režima. Đinđić je prepoznao kosovsko pitanje kao ključno za sudbinu Srbije i snažno lobirao za njegovo rešavanje, tek četiri godine nakon rata, kada albanski kapaciteti nisu bili ni približno razvijeni kao danas. Da je Srbija to pitanje bar minimalno pozitivno razrešila i da je bilo uspeha u ekonomiji i približavanju EU, zamajac bi bio previše snažan i Đukanović bi verovatno bio odnet centrifugalnom silom tog procesa.
Međutim, 12. marta 2003. godine, desila se potpuna katastrofa za Srbiju. Ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića, do temelja je potreslo političku i društvenu scenu i stvorilo nestabilnost koja je dala ponovo snažne argumente Đukanoviću za nastavak procesa odvajanja od Srbije. „Toksične“, „skandalozne“, „nasilne“ Srbije, koja je „ubila svog premijera“. Taj zločin mogao je biti uvek argument da Miloševićeve strukture nisu rasformirane i da je pitanje da li će ikada biti. Narativ o Crnoj Gori kao stalnom taocu problematičnog starijeg brata, mogao je biti ponovo prijemčiv. Kako će i kada takva država ući u EU? Ko će u nju investirati? Da li će i kada biti rešeno kosovsko pitanje koje se ne tiče Crne Gore? Šta ako pobede radikali? Koliko će zajednica sa toliko otvorenih pitanja kočiti razvoj Crne Gore?
Srbija se, nakon što su se prilike malo stabilizovale, našla u stanju stalnog trvenja između premijera Koštunice i predsednika Tadića, koji nisu vodili jedinstvenu politiku odnosa prema Crnoj Gori, a oba lidera bila su pod uticajem različitih „eksperata“ za Crnu Goru, sa oprečnim mišljenjima i savetima. Same strukture vlasti Državne zajednice, uključujući predsednika Svetozara Marovića, nisu ulivale poverenje, niti činile mnogo na afirmaciji zajedničkih institucija. Vojska nije iskorištena kao kohezivni faktor, već se za nju tih godina vezivalo mnogo skandala, sraman odnos prema braniocima otadžbine iz 1999. godine i sumnjivo umanjenje njenih borbenih efektiva, pod izgovorom racionalizacije i modernizacije. Državna zajednica nije usvojila neke nove, inspirativne simbole, kvalitetnu himnu ili bilo koji detalj, koji bi jačao ono što je zajedničko u identitetu Srba i Crnogoraca.
Đukanović je bio fokusiran na stvaranje uslova za održavanje referenduma, koji će sigurno dati željeni rezultat. Evropska unija prihvaćena je kao zvanični posrednik za organizovanje celog procesa i sa njene strane su ključnu ulogu odigrali Havijer Solana i Miroslav Lajčak. Veštim mahinacijama, koje zvanični Beograd nije znao ili hteo da prozre, unionističkim strankama u Crnoj Gori, na čelu sa SNP-om, lična preporuka Lajčaka, da referendum bude validan, ako za neku od ponuđenih opcija glasa 55% od broja važećih listića, predstavljena je kao jedinstven stav EU. Na osnovu te tvrdnje su, 1. marta 2006. godine, ove stranke podržale novi Zakon o referendumu. Taj važan pravni akt nisu podržali liberali, jer je njihov stav bio, da je dovoljna i prosta većina izašlih birača.
Tako, paradoksalno, separatisti nisu podržali rešenje, koje će dovesti do nezavisnosti Crne Gore, dok su oni, koji su se borili za očuvanje zajedništva, dali legitimitet obračunu rezultata, koji potire princip, da tako značajne odluke moraju dobiti podršku većine, od ukupnog broja birača u zemlji. Evropska unija je očigledno zauzela stav, da je ipak najbolje malu Crnu Goru odvojiti od komplikovane, pitanjem Kosova i Metohije opterećene Srbije. Đukanoviću je bilo važno da se postavi ostvariv cilj, što 55% važećih glasova jeste bio, i da se onda ka tom cilju juriša svim legitimnim ali i onim problematičnim i nedozvoljenim sredstvima.
Drugi važan uslov bio je, da se nipošto ne dozvoli ljudima crnogorskog porekla u Srbiji, kojih je bilo skoro tri stotine hiljada, da glasaju na referendumu. Da su unionističke stranke i Srbija insistirali na što strožim uslovima za rezultate i što širem zahvatu glasača, legitiman referendum sigurno ne bi bilo moguće održati tako brzo. Koliko je okretanje crnogorske SNP zapadnim činiocima bilo pohvalno posle 5. oktobra 2000. godine, toliko je sada preterano poverenje u EU delovalo skoro kao odnos Bulatovića prema Miloševiću i imaće jednako dramatične posledice. Srbija je takođe, sa svoje strane, mogla da učini mnogo više na afirmaciji prava, barem ljudi rođenih u Crnoj Gori, da glasaju na referendumu. Pošto je sve to izostalo, Đukanović je znao da je sazrelo vreme, za razliku od trenutka 2001. godine, kada su liberali zahtevali od njega referendum najkasnije za godinu dana, koji sigurno ne bi uspeo. Pet godina kasnije, on je bio siguran da može 96% glasova za zajedničku državu iz 1992. godine, da pretvori u bar 55% protiv.
U tome će mu pomoći sistem, koji je gradio i kojim je dominirao skoro dvadeset godina, gde nije bilo zaseoka u Crnoj Gori, u kojem nije imao svog aktivistu ili nekog ko mu duguje uslugu. Posebna pažnja posvećena je bošnjačkoj, hrvatskoj i albanskoj manjini, znajući da će njihovi predstavnici sigurno biti visoko motivisani da se raskine veza sa Srbijom. Podrška tih krugova biće kasnije skupo plaćena i nastavlja da komplikuje političku situaciju u Crnoj Gori do danas.
Postavlja se pitanje uloge Srpske Pravoslavne Crkve, odnosno Mitropolije crnogorsko–primorske tokom referenduma, samih priprema za njega i nakon utvrđivanja rezultata istog. Nije moguće danas naći mnogo medijskog materijala na kojem bismo videli blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, kako izražava neki stav povodom referenduma. Načelna podrška unionističkim snagama je sigurno postojala ali ništa slično litijskim protestima i dramatičnim medijskim nastupima poslednjih godina. Milo Đukanović je više puta izjavio, da je pokojni mitropolit uradio veliku stvar za Crnu Goru time što je imao konstruktivan odnos 2006. Godine. Bio mu je zahvalan što nije davao ekstremne izjave i što je prihvatio rezultate referenduma, uprkos protivljenju bloka za zajedničku državu. Te činjenice tvore sliku još jednog pragmatičnog crnogorskog lidera, samo ovog puta verskog. Mitropolija i njena Episkopija budimljansko–nikšićka, mogle su, tokom jednog perioda, da se oslone na pomoć crnogorske države, nakon 2006. godine. Crna Gora, kao nezavisna država, za prvo vreme, nije posebno ometala crkveni život ili kočila obnovu i razvoj Mitropolije. Zbog novih okolnosti će, posle referenduma, biti uveden i „Episkopski savet“ svih eparhija Srpske Pravoslavne Crkve na teritoriji Crne Gore. Takođe je uočljivo da je mitropolit Amfilohije počeo, u jednom trenutku, da se tituliše i kao „arhiepiskop cetinjski“, da uprkos objektivnih kanonskih prepreka i bez saglasnosti Sabora uvodi kult Svetog Petra II (Njegoša), te da u izdavačkoj delatnosti „Svetigore“ stalno afirmiše period vladavine Petrovića i vlasti Crne Gore nad Metohijom. Sve upućuje na to da su nadanja, samosvojnih i ponositih crkvenih krugova u Crnoj Gori bila, da će ta država, po obnovi nezavisnosti, biti utemeljena na nasleđu kralja Nikole. Tradicija dinastije Petrović–Njegoš je državna, a ne etnička, odnosno nije vezana za nekakav novi nacionalni identitet, različit od srpskog. Postoje mišljenja da je blaženopočivši mitropolit Amfilohije težio nekoj vrsti crkvene autonomije ili barem većem značaju i uticaju Mitropolije u okviru SPC, ali su zasigurno očekivanja crkvenih krugova bili najbolji odnos sa Srbijom ako i dođe do nezavisnosti. Gorko su se prevarili svi koji su se takvom daljem državnom razvoju nadali. Rezultat referenduma od 21. maja bio je 55.5% važećih glasova u korist nezavisnosti. Za dlaku, i uz svedočanstvo o dubokoj podeli crnogorskog društva, državnost je zaista obnovljena, formalno u Skupštini Crne Gore, 3. juna 2006. godine. Srbija je ovu realnost ubrzo priznala. Đukanović je ostvario najveći uspeh u svojoj političkoj karijeri i ušao u istoriju.
Povlačenje iz aktivne politike, uređivanje nove države i povratak (2006 – 2010)
Na talasu referendumskog uspeha, DPS na izborima u septembru 2006. godine, osvaja polovinu mandata u Skupštini. Đukanović se, verovatno smatrajući da zaslužuje predah, posle takvog uspeha kakav je obnova crnogorske državnosti, povlači iz vidljive političke sfere i ne poseže za funkcijama. On, sasvim sigurno, zadržava ključnu poziciju u crnogorskoj politici i diktira usmerenje svoje partije i državnog aparata.
Najvažniji posao bio je donošenje novog ustava, što je učinjeno 22. oktobra 2007. godine. Usvojen je tekst, koji nije deklarisao konstitutivnost srpskog naroda, a takođe je izmenio zvaničan jezik u „crnogorski“ i odbacio crveno–plavo–belu trobojku, kao zastavu države. To je bio drastičan raskid sa čitavim prošlim vekom, budući da je trobojka korištena u periodu kraljevine ali i u najtvrđa komunistička vremena. Pri izradi grba, nije poštovana izvorna srpska heraldika ranijih crnogorskih državnih tvorevina. Država koja je, od 1945. godine, u svom grbu imala Njegoševu kapelu na Lovećenu i srpsku trobojku, u savremeno, demokratsko vreme, ide dalje u odricanju od takvih simbola, nego što su se komunisti ikada usudili. Đukanović je uspeo da manipuliše nejedinstvom opozicije i da navede Nebojšu Medojevića, istaknutog opozicionog lidera, da sa svojih jedanaest poslanika ipak podrži tako sporan tekst najvišeg pravnog akta Crne Gore.
Tako drastičan raskid sa onim što je nekada bila samostalna crnogorska država, uz potpuno izbacivanje srpskog identiteta, Đukanović je verovatno učinio da, ni u simboličkoj ravni, niko i nikada ne uoči zajednički koren srpskog i crnogorskog naroda. Dugoročni cilj je verovatno bio, da takva rešenja vremenom smanje broj izjašnjenih Srba, odnosno glasača bilo kakvog opozicionog bloka, za koji je smatrao da može da dođe samo sa srpske strane. Ono što je sreća u nesreći, jeste činjenica da je tako očigledno diskriminatorski najviši pravni akt države, probudio svakog ko je imao i malo srpskog identiteta u sebi. Takvi ljudi su podstaknuti da se bore, da se bolje politički organizuju i da se ujedinjuju oko odbrane svojih, očigledno ugroženih, prava. Zbog čvrste reakcije posle referenduma i hrabrog istupanja srpskih stranaka, danas je i došlo do konačnog potiskivanja Đukanovića, za koje je trebalo da prođe trinaest narednih godina.
Mnogi su tek usvajanjem tog Ustava, koji je donet bez ikakve strože procedure i uobičajenog širokog legitimiteta svojstvenog takvom aktu, shvatili da je Đukanović zamislio nekakvu „hibridnu“, surogat Crnu Goru, koju ne razumeju ni tvrdi glasači DPS-a. Zemlju u kojoj je 2006. – „godina nulta“. Od sticanja nezavisnosti trajao je i obračun sa „nelojalnim“ kadrom, od najmanje lokalne samouprave, preko sudova, do ministarstava. Ljudi su uklanjani sa pozicija, otpuštani i primoravani da se opredele između crnogorskog i srpskog državljanstva.
Đukanović, međutim, nije lično i zvanično učestvovao u svemu tome, već je, od novembra 2006. godine do februara 2008, bio samo poslanik svoje stranke. Međutim, on je ostao na čelu Saveta za privatizaciju i kapitalne projekte, gde će ukupno provesti jedanaest godina. Čini se da je želeo da se posveti više poslovnim izazovima i ličnim interesima. Međutim, upravo su ga ti „mali“ lični „projekti“ mogli skupo koštati, jer je italijanska policija radila ozbiljno da ga poveže sa švercom duvana i ostalim nelegalnim radnjama. Uvreženo je mišljenje da je Đukanović konačno nastavio lično učešće u vlasti, zbog straha od neke sveobuhvatnije istrage međunarodnih policijskih i pravosudnih organa. On se vratio na funkciju predsednika Vlade 29. februara 2008. godine.
Vratio se taman da prizna jednostrano proglašenu „nezavisnost“ Kosova od Srbije, 9. oktobra 2008. što je, posle donošenja onakvog ustava, druga ključna odrednica njegove vizije za Crnu Goru. On je težio zemlji bez ikakvog obzira za interese i stavove suseda, sa kojim je toliko dugo bila u zajedničkoj državi. To je pravdano „realnošću“ i „stabilnošću“ a zapravo je predstavljalo podilaženje sponzorima kosovske nezavisnosti, odbacivanje važnih crnogorskih državnih tradicija vezanih za Metohiju i identitetskih vezanih za Kosovski boj, vređanje osećanja veterana sa prostora Crne Gore i ignorisanje ubijenih i prognanih crnogorskih civila. Radilo se o odluci sa dalekosežnim negativnim posledicama po odnose sa Srbijom i srpskim narodom u Crnoj Gori, od koje je jedina „korist“ bila uniformna podrška albanske manjine, rešavanje pitanja granice i nada da neće biti teritorijalnih pretenzija „Kosova“ prema Crnoj Gori. Suštinski, priznanje tzv. države Kosovo, od strane srpskih suseda BJR Makedonije i Crne Gore, bio je nizak udarac zadat Srbiji, osmišljen verovatno u SAD, da se prikaže kako države u okruženju i to bliske sa Srbijom, misle da je nezavisnost „Kosova“ jedno sjajno rešenje i ne razumeju zašto Srbija negoduje. Snaga onog koji je osmislio takvu koordiniranu akciju, ključni je razlog što je Đukanović uzeo učešća u istoj.
Đukanović je bio učesnik NATO samita u Lisabonu 2010. godine, a proces približavanja ovom vojnom savezu sa ambicijom za članstvo, počeo je nešto ranije, dok je proces pristupanja EU primetno usporio.
Ozbiljan zamor materijala, agresivnost i skupo plaćena gordost (2012 – 2021)
Izlišno je detaljno govoriti o daljim izbornim pobedama Mila Đukanovića tokom poslednje decenije, jer se suštinski ništa nije menjalo. Za sve te izborne procese bilo je karakteristično nedovoljno jedinstvo opozicije, njena velika frustracija i emotivni naboj, kao i sve veća samouverenost i nekorektnost Đukanovića u odnosima sa drugim političkim faktorima u zemlji.
Ono što je pozitivan razvoj situacije u ovom periodu jeste pojava „Demokratskog fronta“ 2012. godine, kao platforme za jedinstveni nastup nacionalno i ideološki raznolike opozicije. Međutim, puno jedinstvo opozicije nije postignuto, ni na izborima za Skupštinu 2012. i 2016, ni na predsedničkim 2013. i 2018. godine. Primat u ovom periodu preuzimaju stranke sa srpskim predznakom, dok SNP, zbog ranijih grešaka i lutanja gubi na značaju, kao što se to ranije desilo i Momiru Bulatoviću. Novo lice otpora Đukanoviću postaje Andrija Mandić, koji se „izmerio“ na predsedničkim izborima 2008. godine, kada je osvojio skoro 70.000 glasova i ipak izgubio od nadmoćnog DPS kandidata Filipa Vujanovića. Međutim, seme nade je posejano. Mandić je 2009. godine osnovao Novu srpsku demokratiju, ujedinivši svoju Srpsku narodnu stranku sa Narodnom socijalističkom strankom, koja je okupljala uglavnom bivše SNP-ovce, odane Bulatoviću. Ova politička organizacija ostaje do danas najsnažnija i najbolje organizovana politička snaga srpskog naroda u Crnoj Gori. Jasno profilisana, energično vođena, ona će u okviru DF-a, sa drugim manjim ali jednako posvećenim partnerima, poput Demokratske narodne partije Milana Kneževića, dati ključan doprinos slamanju, naizgled potpuno nesalomive, dominacije Demokratske partije socijalista u Crnoj Gori.
Napokon i Đukanovićeva pobednička aura bledi. Nakon više puta recikliranih slogana o boljem životu i Evropi, realizacija takvih obećanja bila je vrlo skromna. Realnost nezavisne, „evropske i stabilne“ Crne Gore bila je odsustvo proizvodne privrede, sumnjive privatizacije, partijska država, enormno lično bogaćenje Đukanovića i njegovog užeg kruga i duboko ukorenjena korupcija. Šverc koji je kupovao socijalni mir i obezbeđivao određeni standard u maloj Crnoj Gori devedesetih, zamenile su privatizacije i ulaganja inostranih moćnika, kao nekakav izvor ozbiljnijih prihoda za mladu državu. Ranije pomenuta Đukanovićeva sestra Ana, osetila je bratovljevu privrženost, kada je stekla reputaciju advokata koji može stranim investitorima da otvori sva vrata u Crnoj Gori, pa je tako postala akter afere oko privatizacije telekoma. Ljudi iz porodice Đukanović ili krug prijatelja još sa naselja kod autobuske stanice, preuzimali su bankarske, turističke i privredne kapacitete, a da ništa od toga nije bilo formalno–pravno vidljivo u zvaničnoj imovini rotirajućeg premijera/predsednika. Osim, kada nesmotreno ponese ručni sad vredan stotinu hiljada evra. Sve to bez konkretnog i brzog napretka u obećanim evropskim integracijama. Ove realnosti će započeti proces razočarenja Đukanovićevih glasača, bez čijeg preumljenja se nije moglo nadati njegovom eventualnom padu sa vlasti. Usporavanje napretka ka EU pratilo je i sve veće interesovanje evropskih i svetskih medija za razne optužbe na račun Đukanovića, pa su se sve češće pojavljivali tekstovi o njegovoj „mafijaškoj državi“ i sve je intenzivnije bio pod lupom raznih međunarodnih nevladinih i ekspertskih organizacija.
Sve ga je to usmerilo na ono što najbolje zna, da podstiče podele, kreira „neprijatelje crnogorske državnosti“ i predstavlja sebe kao jedinog sposobnog da im se odupre. Tako je vek od početka Prvog svetskog rata iskoristio da izjavi kako je Gavrilo Princip bio terorista i kako je Srbija 1918. okupirala Crnu Goru. Što su aktuelna pitanja postajala nezgodnija, on je više pričao o Podgoričkoj skupštini od pre stotinu godina. Približavanje Albaniji, Hrvatskoj i strukturama separatista na Kosovu i Metohiji se nastavilo. Đukanović je, tek 2013. godine, bio ponovo u poseti Srbiji, posle jedne decenije. To je bila mera bliskih odnosa sa Srbijom, o kojima se govorilo posle referenduma. Srpska napredna stranka, koja je preuzela vlast u Srbiji 2012. godine, imala je pomirljiv i korektan stav prema Crnoj Gori, uz pokušaje poboljšanja odnosa, koji nisu ozbiljno prihvaćeni od strane Đukanovića. On se ponovo plašio nove dominantne političke ličnosti u Srbiji i činjenice da bi popularnost Aleksandra Vučića lako mogla da se prelije u Crnu Goru.
Jedina agenda koju je dosledno sprovodio bila je članstvo u NATO paktu, govoreći da će to dugoročno omogućiti bezbednost Crne Gore i učiniti da se oseća sigurno i uz svoju jako skromnu vojnu silu. Zapravo, tu se radilo o pronalaženju kakve–takve zamene za evropske integracije kod domaće javnosti i pokušaju da se ojača njegova lična sigurnost, od bilo kakve intervencije sve snažnije Srbije protiv njega. Intenzivno približavanje NATO alijansi antagonizovalo je Rusku Federaciju, čiji su moćni poslovni ljudi i država mnogo ulagali u Crnu Goru od proglašenja nezavisnosti, uz veliko povećanje broja turista iz Rusije. Đukanović je i ovakav razvoj situacije okrenuo u svoju korist, pa se predstavio SAD kao brana ruskom uticaju na Balkanu i ubacio Ruse u narativ o navodnom državnom udaru koji je planiran pred izbore 2016. godine.
Dobro je procenio kada da odigra uzbudljivi politički triler za crnogorsku javnost. Na sam dan izbora pohapšeno je dvadeset državljana Srbije. Deset godina nakon proglašenja nezavisnosti stvaran je utisak njene neposredne ugroženosti. Znalo se ko jedini može da je odbrani. Manevar je uspeo. Vlast je odbranjena ali se pokazalo da postoji sve više političkih organizacija koje mogu da dobiju podršku građana, da se javljaju neki novi mladi lideri i da mitropolit Amfilohije nije više spreman da pruža podršku Đukanoviću. Forsiranje NATO članstva i ranije ekspresno priznanje tzv. Kosova bile su glavne zamerke Mitropolije crnogorsko – primorske, koja se sve više uključivala u organizovanje opozicije. Zbog brojnih afera bilo je i uličnih protesta, mitropolit je davao otvorene izjave da Đukanović treba da se povuče, opozicija je postajala sve smelija i sigurnija u svojim nastupima.
Nagrada Đukanoviću za „hrabro“ suprotstavljanje Rusima usledila je 5. juna 2017. godine, kada je Crna Gora postala članica Severnoatlantskog saveza. Taj uspeh je medijski eksploatisan neko vreme ali njegovi konkretni benefiti za crnogorski narod nisu bili sasvim jasni i vidljivi. Činjenica da se pristupanje EU neće završiti do kraja mandata vlade iz 2016. godine, bila je pak vrlo upadljiva. Ako se posmatraju Đukanovićevi javni nastupi od 1997. do 2020. primetno je da se najveći deo retorike vrti oko pitanja boljeg života i ekonomskog razvoja, koji će biti obezbeđen kroz evropske integracije, koje jedino DPS zastupa, dok naspram njih stoji robovanje srpskim interesima i nesigurna budućnost oslanjanja na nestabilnu Srbiju.
Tokom poslednje decenije dešavalo se upravo suprotno. Republika Srpska recimo, koja ima posebne partnerske odnose sa Srbijom, ostvaruje samo korist i veliki zamajac razvoja. Državni antagonizam prema svemu srpskom učinio je da Crna Gora izgubi veliki deo redovnih godišnjih prihoda u turizmu, jer su Srbi odlučili da letuju u zemljama gde vlada veća naklonost prema Srbiji, poput Grčke, pa čak i Bugarske. Srpska država postala je, pod vođstvom Aleksandra Vučića, šampion u stabilnosti i svakoj vrsti razvoja. Crna Gora, koja joj je nekad bila najbliža, zbog politike Mila Đukanovića, doživela je da njen narod posmatra srdačnije odnose Srbije i Severne Makedonije ili Albanije. To se zaista nije sviđalo mnogima u Crnoj Gori.
Đukanović je nekada bio usamljeni glas razuma i realizma u srpskom svetu punom sumanutih političkih ideja, a 2019. godine, on kreće u nepojmljiv sunovrat, deklarišući stvaranje nacionalne, odnosno suštinski državne crkve kao politički projekat DPS-a. Prvi korak tog suludog poduhvata bilo je nacionalizovanje najvrednije kulturne i istorijske baštine u vlasništvu Srpske Pravoslavne Crkve, a sve kroz zakon koji u naslovu kaže da se bavi „slobodom veroispovesti“. Zašto se Đukanović odlučio za ovaj orvelovski scenario?
Čini se kao da je to bilo sudbinsko pitanje. Onaj trenutak u politici kada nekog lidera ponese zaumna ideja, fatalistički talas. Adolf Hitler se jednom prilikom, nakon napada na Sovjetski savez i raskidanja pakta Ribentrop–Molotov, poverio svojim saradnicima da se, svo vreme trajanja saradnje sa Rusijom, osećao teskobno (iako je odigrao racionalan i veoma koristan politički potez) i da sada konačno oseća satisfakciju, zato što ispunjava svoju istorijsku misiju i prizvanje. Znamo kako se to završilo za njega i nemački narod. Kod Đukanovića kao da se desio sličan fenomen. Iako je dugo negovao civilizovane, na trenutke i partnerske odnose sa Mitropolijom crnogorsko–primorskom, iako je mogao suptilno i dugoročno da kruni njenu moć i vodi stvari u željenom pravcu, on je ušao u otvoren sukob. Kao da nije mogao da izdrži da u državi koju je kreirao „prema svom obličju“ egzistira paralelno neko moćan i uticajan, ko baštini potpuno drugačije vrednosti i ko ima slobodu i mogućnost da nastupa na način kako političar nikada ne bi mogao. Đukanović je imao ambiciju da skrši dualizam između teokratske i sekularne moći, tako karakterističan za Crnu Goru vekovima. Verovatno je smatrao da su članstvo u NATO i činjenica da živimo u 21. veku dovoljne da otpor crkvenih krugova ne bude nešto što neće moći da savlada.
Katastrofalno loša procena, koja nije uzimala u obzir uticaj Srpske Pravoslavne Crkve, koji je eksponencijalno rastao tokom proteklih trideset godina. Ona je, koristeći se i Đukanovićevom jednovremenom podrškom ili makar odsustvom progona, ušla u sve pore društva. Ostvarila je kontakte sa najširim slojem moćnih ljudi, pomogla, obrazovala i zaposlila mnoge vredne i poštene pojedince. Mitropolija je ogromna sredstva iz manastira Ostrog usmerila u izgradnju velelepnog hrama u Podgorici, obnovu stotina crkava i manastira, izgradnju hrama u Baru itd. Činjenica da je u pitanju organizacija verujućih ljudi, posvećenih, spremnih na žrtvu, učinila je da SPC u tom okršaju sa Đukanovićem može da računa na nešto na šta DPS nikada neće moći – do krajnosti posvećene i nepotkupljive ljude, koji će istrajati kroz mnoge nelagode i napade. Koji neće pobeći sa mesta koje im je određeno da brane. Takva nadahnutost i čvrstina volje nije viđena u Crnoj Gori od ranih komunističkih lidera i njihovih sledbenika.
Takva crkvena organizacija imala je autoritet da obezbedi jedinstvo opozicije, a mogla je da računa i na podršku Srbije, iako je odnos blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija prema srpskom državnom vrhu bio često daleko od srdačnog i partnerskog. Vlast u Srbiji, međutim, više nije bila ona Miloševićeva, koja se vodi ličnim sukobima i sujetama kada su državne stvari u pitanju. Srpska država pružila je do sada neviđenu podršku svim strukturama srpskog naroda u Crnoj Gori, stvarajući mu infrastrukturu za kulturni i društveni život, koja je istovremeno podržavala i njegovo političko organizovanje. Računajući na srpske sujete i podele Đukanović je napravio najveću grešku svoje karijere. Reagujući na srpsku čvrstinu agresivno i frustrirano, samo je dodatno podsticao učesnike litija i jačao pokret „Ne damo svetinje“ koji je neprestano nalazio nove načine da napadne sve ideološke konstrukte za koje je Đukanović mislio da su bezbedni i postojani u njegovoj Crnoj Gori, poput recimo državne zastave. Dočekao je da on postane okoštala struktura prevaziđene politike, koju neki novi „mladi, lijepi i pametni“ pakuju na smetlište istorije.
Zaključak
Priča o Milu Đukanoviću i njegova uloga u crnogorskoj politici daleko je od završene. Događaji, izjave i politički potezi smenjuju se na dnevnom nivou i ne mogu biti predmet ozbiljne analize u ovom formatu. Poslednjih godinu dana njegovog političkog delovanja, u uslovima gubitka uticaja na Vladu Crne Gore, moglo bi se analizirati na jednakom broju stranica kao Đukanovićeva prethodna, tri decenija duga, politička karijera.
Dok njegova politička trka ne bude potpuno okončana, o njemu se osećam sigurno da kažem sledeće: iako se vodio prvenstveno ličnim interesom i njegov moralni lik ne može nikome biti uzor, njegova politika je bila korisna za Crnu Goru do trenutka potpunog raskidanja veze sa Srbijom i obračuna sa srpskim karakterom crnogorske države. Onog trenutka kada je usvojio tvrđu identitetsku politiku od komunista i svoje talente stavio u službu ideologije Sekule Drljevića, postao je najopasniji neprijatelj srpskih interesa još od Broza. Jedno je sigurno, njegova ličnost i politika, slično kao istorijska pojava knjaza Danila Petrovića, čine da ništa više ne bude kao pre njegovog stupanja na političku scenu. Kao što je pomenuti knjaz bio prvi sekularni vladar posle vekova teokratije, koji je surovim metodama uterivao modernost i kult države u crnogorsko plemensko društvo, tako i Đukanović pokušava da ostvari viziju neke svoje „nove“ Crne Gore, raskidajući radikalno sa njenim tradicijama, obračunavajući se sa njenim vekovnim etosom. Do sada je uspeo da izbegne stepen bahatosti i prateće omraze knjaza Danila, u narodu prozvanog „Zeko maniti“, zbog malog rasta i surove ličnosti. Međutim, dešavanja oko ustoličenja mitropolita Joanikija svedoče da će Đukanović, na samom kraju svoje maratonske političke drame, ipak postati najomrženiji vlastodržac u istoriji Crne Gore.