Мило Ђукановић је контроверзна политичка личност и лидер кога многи, укључујући и аутора ове анализе, оцењују крајње негативно. Његов политички сумрак га је, уз заоштравање политичких ставова, учинио поново актуелним у нашој и регионалној јавности. Право је време да покуша да се учини један корак објективног отклона од дневне политике и да се са уприличи свеобухватна анализа његовог политичког деловања, која ће дати један од могућих одговора на питање зашто Мило Ђукановић данас заузима најекстремнији део политичког спектра. Написати било какву, макар и најсажетију и субјективну, анализу досадашњег живота и рада Мила Ђукановића, истински је импозантан задатак. Таква политичка личност ретка је појава, барем у савременој Европи. Популарна је мисао да је Црна Гора, од 1860. године до данас, имала само четири истинска владара, књаза и краља Николу Петровића, краља Александра Карађорђевића, самозваног маршала Тита и Мила Ђукановића. Тврдња да је једна земља, за 161 годину, променила тако мали број водећих политичких личности, углавном је тачна и она управо даје врло специфичан контекст приче о Милу Ђукановићу.
Порекло, детињство и младост (1962 – 1979)
Породица Ђукановић има озбиљну традицију учешћа у државним пословима и блискости са центрима моћи. Мило Ђукановић рођен је од мајке Стане и оца Радована. Породица је из Никшића, али је изворно са, може се рећи легендарног, Чева, цетињског насеља опеваног у „Горском вијенцу“. Ђукановићи су део племена Озринићи, чија већина припадника данас баштини и силовито заступа, строго омеђен, црногорски идентитет. После Битке код Вучјег дола из 1876. године, књаз Никола је преселио истакнуту војничку породицу у околину ослобођеног Никшића, због заслуга и чувања нове границе. Водећа личност међу Ђукановићима, почетком ХХ века, постаје француски ђак, грађевински инжењер Марко. Он ће се успети у највиши врх црногорске државе и обављати дужности попут министра унутрашњих послова, председника Државног савета и Народне скупштине. Имао је репутацију способног грађевинца и значајно је допринео развоју инфраструктуре у Црној Гори, до Првог светског рата. Занимљив је податак да се за његов мандат министра унутрашњих послова везују оновремене оптужбе за корупцију и наводи како је материјално обезбедио целу своју породицу.
Чињеница јесте да је Марков брат, Блажо, био такође у грађевини и да је обављао дужност надзорника путева, док се други брат звао Мило и био је угледни генерал Војске Краљевине Југославије, који је погинуо на самом почетку Другог светског рата. Годинама се нагађа да је деда Мила Ђукановића био предратни генерал и четнички командант током италијанске окупације Блажо Ђукановић. Ови наводи нису снажно демантовани јер је сигурно, у одређеним круговима, таква информација носила велику политичку тежину и могла је бити корисна при поигравању са емоцијама бирачког тела. Према доступним подацима није могуће да је та особа била предак Мила Ђукановића, будући да је, иако такође из Никшића, „спорни“ Ђукановић из породице која је од братства Звицера, из племена Цуца. Такође је врло мало вероватно да би отац Мила Ђукановића могао да постане члан изузетно ригидне комунистичке партије у Црној Гори и да у истој напредује, да му је отац био баш тај Блажо Ђукановић. Тако да нема сумње да је деда Мила Ђукановића био чиновник, а деда стриц једини генерал о којем би се могло говорити и по којем је он могао добити име.
Његов отац Радован био је судија, који је временом досегао највише домете те професије, поставши судија Врховног и Уставног суда Црне Горе. Извршио је снажан утицај на своје троје деце, јер су ћерка Ана и син Александар такође завршили правни факултет, док је Мило дипломирао економију али је током година показао велики дар за говорништво својствено правницима. Радован и супруга Стана, по струци медицинска сестра, живели су у Никшићу од 1960. године, где се Мило Ђукановић родио 1962. и где је завршио основну школу. Услед очевог напредовања, породица се преселила у Подгорицу, где су живели у стамбеној згради, у близини аутобуске станице. По сведочењу његових тадашњих комшија у титоградском урбаном насељу, Ђукановић и његов млађи брат Александар, нису били омиљени у друштву „из краја“. Млађи Ђукановић је често био мета исмевања, док је старији, већ тада, био видно озбиљан и укључен у неко друго друштво „из града“. Друштво са којим је, како кажу, остао у блиским односима до данашњег дана и које је постало део његовог круга политичке и економске моћи. Овде се може запазити једна карактерна црта Мила Ђукановића, која ће постати његово обележје у животу и политици. Оданост, најпре породици, а потом и, само њему потпуно познатом, кругу блиских пријатеља и сарадника, који су знали да му узврате једнаком лојалношћу.
Посебна опсежна анализа могла би да се направи о начину на који су Ђукановићев млађи брат Александар и старија сестра Ана укључени у спојене судове његове моћи и утицаја у Црној Гори, током протекле три деценије. На личност самог Ђукановића је, без сумње, много утицала сестра, која је најдаље испратила свог оца у грађењу успешне правне каријере. Она је, засигурно, у њиховом породичном дому, била велики узор свом две године млађем брату, као пример озбиљности и стицања очеве наклоности. Ђукановићева супруга Лидија, из знаменитог племена Кучи, ушла је у његов живот 1980. године. Са њом је делио љубав према кошарци и она је такође стекла касније правно образовање. По свему судећи, Ђукановићев однос са супругом, коју је венчао 1988. године, може се оценити као здрав и стабилан, што није без значаја за политичку каријеру, како нам сведоче и неки други примери брачних и генерално мушко-женских односа на нашој политичкој сцени.
Рана политичка каријера (1979 – 1989)
Озбиљан подгорички ученик средње економске школе, бавио се веома успешно и кошарком али су га утицај оца, породично наслеђе, а вероватно и личне жеље и амбиције, усмеравале ка политици. Члан Савеза комуниста Југославије постаје 1979, као момак од седамнаест година. Уз несумњиву подршку оца, као истакнутог члана СКЈ, Ђукановић почиње свој политички пут, кроз активе у средњој школи и на факултету. Након што је дипломирао економију на Универзитету „Вељко Влаховић“ 1984. године, он већ 1986. постаје члан Председништва Савеза социјалистичке омладине Црне Горе. Исте године улази и у Централни комитет Савеза комуниста Југославије. Из Председништва ССО ЦГ прелази у савезно председништво ове комунистичке омладинске организације 1988. године. Све ове активности и функције учиниле су га видљивим за политичке чиниоце који ће, крајем осамдесетих година прошлог века, кренути у драматичне промене црногорске политичке сцене. Многи су медијски наводи да Ђукановић „нема дан радног стажа“ ван политике и то је, по свему судећи, тачно. Међутим, такође је чињеница да је и политика посао, за чије успешно обављање није могло бити бољег искуства, него што га је он стицао у веома озбиљно устројеним телима Савеза комуниста. Иако је ова организација била на заласку, још је била способна да обезбеди појединцу јединствену прилику, да се потпуно посвети политичкој теорији и пракси. Ово је Ђукановићу засигурно много помогло да усаврши све вештине које ће му бити потребне, за будућу политичку доминацију Црном Гором.
Нагли политички успон (1989 – 1991)
Црном Гором је, од 1945. године, традиционално владао веома тврд комунистички кадар. Људи изузетно посвећени култу личности Јосипа Броза Тита, идеји о Црној Гори као самосвојној државној творевини и црногорству као засебном националном идентитету. Косовска криза осамдесетих година тицала се и СР Црне Горе, јер је историјски, велики део Метохије био део некадашње црногорске краљевине и тамо је живео значајан број људи црногорског порекла. Медији су редовно извештавали о патњама „Срба и Црногораца“ у јужној српској покрајини, увек поштујући разлике у пореклу незадовољног народа на том простору. Када је Слободан Милошевић искористио ову кризу да постане неприкосновени лидер у СР Србији, стари црногорски комунисти су били у великом проблему. Значајан део кадра из Црне Горе био је у блиским, личним и професионалним, везама са Београдом. Милошевић, пореклом из Лијеве Реке, села у подгоричкој општини, стицао је све већу популарност у завичају свог оца.
Комунистички прваци старе школе, који су били делови структура које су устројиле или подржале устав из 1974. годин,е нису били склони да подрже централизовање Србије на рачун, тим уставом успостављених, покрајина. Црногорци нису били задовољни односом свог републичког руководства према косовском проблему и њиховим оклевањем да снажније подрже Милошевића и његове напоре да сломи албански шовинизам и сепаратизам. Многи Црногорци у Београду и на Косову и Метохији, видели су управо у њему јединог заштитника. Ти кругови нашли су вољне сараднике у перспективним младим партијским функционерима, од којих је најугледнији био асистент на Економском факултету Момир Булатовић, а чији је најближи сарадник био, шест година млађи, Ђукановић, бивши студент ове високе школе. Њих двојица су, уз правника Светозара Маровића, који је био најстарији, чинили тројац „младих, лепих и паметних“ чији је вртоглави успон на највише функције власти у Црној Гори био последица протеста који су почели у августу 1988. године, а кулминирали 10. јануара 1989. Тада се десет хиљада људи слило на улице Титограда. Пошто је, осим универзитетске омладине, у масовном скупу учествовало и много радника и „обичних људи“, схвативши размере незадовољства, старо руководство је поднело оставке већ 11. јануара те године.
Док се у Србији могло рећи да је владајућа гарнитура, коју је Милошевић уклонио, била много мање харизматична од њега, у Црној Гори је, насупрот тек свршеним студентима, стајао један првоборац и човек неспорног знања и међународног угледа, попут Видоја Жарковића. Међутим, ни биографија попут његове није могла да заузда незаустављиви талас народног засићења са кадром који је политички профилисан у току и након Другог светског рата. Нису партизанске споменице или политичко искуство биле мерило за подршку јавности, већ актуелност, укљученост у живот урбаних центара и присуство у све атрактивнијим штампаним и електронским медијима. Тројац чији је Ђукановић био део, знао је да игра нову политичку игру и у њој је победио. Занимљиво је да се други члан старог руководства, Марко Орландић, такође човек богате партијске биографије, касније доследно залагао за независност Црне Горе, у чему га дуго није пратио Ђукановић. Црногорци су, у јануару 1989. године, на улици сменили владајућу елиту, која је била на сличним позицијама на којима је Мило Ђукановић последњих двадесет година. Тада су, међутим, уличним протестима отерани доследни баштиници црногорског идентитета и државности, док је Ђукановић био део налета снага које су, у остатку СФРЈ, посматране као делови некаквих групација које наступају са позиција српског национализма и на које пресудан утицај има Слободан Милошевић. Окоштала, вишедеценијска структура власти. Нови и млади људи као алтернатива и масовни народни протести. Није без утемељења тврдња многих, да ће Ђукановић са власти отићи само понављањем сценарија који га је на исту и довео.
Након оставки старог руковоства, на Десетом конгресу Савеза комуниста Црне Горе, Момир Булатовић је, у априлу 1989. године, изабран за председника Председништва ЦК СКЦГ, док је Ђукановић постао секретар, односно први оперативац овог највишег партијског тела. Он ће, са те позиције, покренути темељну чистку партијског кадра који није био на линији нових снага и тиме стећи надимак „Бритва“. Већ у овом периоду уочавамо једну правилност на политичкој сцени бивше СФРЈ, да они који се прихвате организационог, оперативног посла у некој политичкој организацији стичу велику предност за било какав будући сукоб са њеним руководством. Булатовић је, од почетка, више испољавао један смирен, одмерен, такорећи „професорски“ стил у политици, те је радо препуштао многе оперативне послове Ђукановићу, о чијем приступу најбоље говори поменути надимак.
Пажљиво напредовање у сенци Милошевића (1991 – 1996)
Подмлађен и темељно прочешљан Савез комуниста ЦГ изашао је на прве парламентарне и председничке изборе у Црној Гори, децембра 1990. године, и однео убедљиву победу. Момир Булатовић је изабран за председника Председништва СР Црне Горе, док је Ђукановић добио посланички мандат.
Булатовић је поново желео да види свог најспособнијег сарадника на најважнијем оперативном месту, па су пресликали поделу дужности са партијског врха на државни. Тако је Ђукановић, у фебруару 1991. године, постао председник Владе СР Црне Горе. Не само да је он, са својих 29 година био најмлађи премијер, можда у историји целе Југославије, него је тог тренутка био заиста најмлађи у Европи на тако одговорној функцији. Убрзо су он и Булатовић, у јуну 1991. године, преуредили и преименовали црногорски Савез комуниста у Демократску партију социјалиста, након чега се трагало за оптималном политиком у условима распада СФРЈ.
Овде треба напоменути да је Црна Гора заиста добила најмлађе наследнике комуниста од свих југословенских република. Примера ради, Милошевић је био чак 21 годину старији од Мила Ђукановића. Ова генерацијска разлика играће засигурно значајну улогу у каснијем удаљавању две политичке елите, док је, те 1991. године, могло да се говори о политичком менторству Слободана Милошевића у односу на Ђукановића.
Међутим, наводно од Београда инсталирано, младо црногорско руководство, покушало је да води своју политику. Булатовић и Ђукановић прихватали су одређена решења страних представника, која су предвиђала независност свих република бивше СФРЈ. Од такве се политике ипак брзо одустало. Због расположења у странци и народу, нешто са именом „Југославија“ морало се сачувати. Удар и критике је на себе преузео Булатовић, док се Ђукановић окренуо ратној политици према суседној хрватској држави у настајању, са којом је Црна Гора имала спорна гранична питања. Ђукановић је отворено подржавао сукоб са Хрватима, бодрећи борце црногорске Територијалне одбране и Југословенске народне армије запаљивим говорима, вероватно повремено и верујући да је могуће некакво територијално проширење Црне Горе на рачун авнојевских граница Хрватске. Операције према Дубровнику, које је Црна Гора водила, заједно са борцима из Источне Херцеговине, трајале су до маја 1992. године, без трајног успеха. Ђукановић је трпео критике због овакве политике, управо од оних снага унутар Црне Горе, чије ће политичке циљеве он преузети и остварити годинама касније. Међутим, тих раних деведесетих се са њима обрачунавао у маниру свог раније поменутог надимка. Демонстрације на Цетињу, где је 1991. године био, његов данашњи блиски пријатељ и гласноговорник у Србији, Ненад Чанак, разбила је полиција.
Лутања и авантуризам око распада СФРЈ, за Црну Гору се завршавају 27. априла 1992. године, када је створена Савезна република Југославија, као федерација Србије и Црне Горе. Булатовић и Ђукановић су, приликом стварања ове државе, успели да у њеном оквиру гарантују Црној Гори солидан степен самосталности, а да при томе задовоље потребу грађана за нечим што би се бар звало „Југославијом“. Црна Гора је добила нови устав 12. октобра исте године и правно–политички оквир државног система је постављен. Држава је дефинисана као република и њен највиши правни акт је усклађен са федералним уставом.
Булатовић је на изборима, почетком 1993. године, поново изабран за председника, овог пута Републике Црне Горе, док је Ђукановић потврдио свој премијерски мандат и пред новом скупштином, 5. марта 1993. године. Огроман проблем овог политичког двојца је био што су владали у држави која је, фактички одмах по ступању у федерацију са Србијом, дошла под удар санкција Уједињених нација, од 30. маја 1992. године. Ђукановић се ту показао као веома сналажљив. Он је лично, по многим наводима, преузео на себе организацију шверца преко Јадранског мора, који је допринео опстанку државног буџета. Булатовић се у тим кризним временима све више ослањао на Ђукановића, како у државним, тако и у страначким питањима. Позиција премијера је и обично, а нарочито у федералним јединицима, снажнија од позиције председника. Ђукановић је успешно ограничавао опозицију и држао под контролом било какве екстремне опције. Препознавши његову моћ и способност приближавала му се и Митрополија црногорско–приморска Српске Правослвне Цркве, забринута због реафирмације тзв. „Црногорске православне цркве“ која је основана 1993. године, на Цетињу и регистрована као невладина организација.
Тај кризни период је био кључан за Ђукановића. Због пасивности Булатовића тихо је јачао своју позицију у странци. Због вођења извршне власти био је господар „неконвенционалних“ метода трговине и превазилажења санкција, као и првих приватизација и других уносних послова. Подржавао је Републику Српску и водио рачуна да се не сукоби по неком питању са Слободаном Милошевићем. Његов фактички утицај у ДПС-у је и формално потврђен када је, у марту 1994. године, изабран за њеног потпредседника.
Сукоб са Милошевићем (1996 – 1997)
Након што је, крајем 1995. године, потписан Дејтонски мировни споразум, западни наратив о Милошевићу као „фактору мира и стабилности“ почео је полако да се мења. Архитекте новог поретка на Балкану тежиле су да ратне лидере, нарочито међу Србима, искључе из даљег политичког живота и председник Србије није могао дуго да рачуна на велику корист од свог миротворства. Иако су, у новембру 1996. године, коначно укинуте санкције и отворене неке перспективе развоја СРЈ, Ђукановић је осетио међународно расположење према Милошевићу. Постоје мишљења и да му је негативан став о српском лидеру јасно саопштен, уз понуду да сарађује максимално у његовом слабљењу, о чему је касније говорио и Момир Булатовић. Погоршању односа на релацији Београд – Подгорица свакако да је допринело и потпуно сулудо инсистирање Слободана Милошевића да партија његове супруге Мирјане Марковић – „Југословенска левица“, без учешћа на изборима, добије министарска места у српским земљама.
Тај, за њега веома штетан подухват, показао је ко, у оквиру сфере утицаја Србије, има довољну политичку снагу, да се одупре једном скандалозном политичком диктату. ЈУЛ није добио значајне функције у власти Републике Српске и Црне Горе. Постоје и сасвим логична сагледавања међусобног односа Милошевића и Ђукановића, која узимају у обзир и чињеницу да је у Србији, по свему судећи, највећи део шверца контролисао син председника Србије, Марко и да је његову породицу вероватно фрустрирало што тим пословима, у делу земље са излазом на море, суверено господари Ђукановић.
Црногорски премијер је свакако уочио и развој ситуације у Србији, где је опозиција освојила власт у свим важнијим градовима. Све ово је засигурно утицало на Ђукановићеву одлуку да се отворено супротстави Милошевићу. Рачунајући како на систем власти који је изградио у Црној Гори, тако и на подршку међународне заједнице. Преломни тренутак био је интервју, који је дао недељнику „Време“, у пролеће 1997, у којем су се хвалоспеви, од пет година раније, претворили у једну прилично реалну анализу и негативну оцену Милошевићеве политике. Лично је оцењујем као и данас тачну и прецизну. „Милошевић је превазиђен политичар“ гласио је наслов разговора, у којем је Ђукановић такође рекао: „Немам дилеме да политика коју оличава Милошевић није политика за будућност српског народа, Србије и Југославије. Он је лишен способности стратешког гледања на изазове који стоје пред нашом државом“. Ђукановић је изрекао заиста једну велику истину и побрао симпатије свих оних у СРЈ, који су слично размишљали. Овде је упутно запазити да је аутор те изјаве имао способност стратешког гледања на изазове али, како је данас прилично јасно, више у вези својих личних и партијских интереса, него интереса Црне Горе.
Идеолошки преокрет и почетак потпуне политичке доминације (1997-1998)
Момир Булатовић, као лидер ДПС-а и председник Црне Горе, био је личност од које је Милошевић очекивао сатисфакцију поводом иступа Мила Ђукановића. Он, и неки други високи функционери владајуће странке, упутили су критике свом страначком потпредседнику и најспособнијем оперативцу, након чега је уследила његова оставка на ту функцију, 25. марта 1997. године. Булатовић оставку није прихватио и месец дана касније покушао је Ђукановића да врати на место потпредседника ДПС-а али без успеха. Дуго су се гомилале разлике између два најближа сарадника и дуго је Ђукановић градио своју моћ и амбицију. Сазрео је тај неизбежни тренутак да, уз замајац сукоба са Милошевићем, коначно посегне за симболички највишом влашћу у Црној Гори.
Видевши да нема могућности да пацификује Ђукановића, Момир Булатовић је покушао да поврати странку чији је председник али је брзо увидео, да је препуштање оперативних послова свом најближем сараднику била велика грешка. Ђукановић је контролисао страначке финансије, просторије, а уживао је и подршку већег дела руководилаца. Странка се поделила у две фракције, а редовни избори за председника републике, у октобру 1997. године, били су кључни догађај, не само за ДПС, него и за следећу четвртину века у Црној Гори.
Ђукановић је у кампањи упослио све своје формалне и неформалне адуте. Наступао је са ћириличним промотивним материјалом, усмеравајући критике на Милошевића, а не Србију. Пажљиво бирајући речи када је говорио о будућности заједничке државе. Слоган „Да живимо боље“ и тезе о потреби да се напусти политика која Црну Гору у томе спречава, такође су биле пријемчиве и у складу са оним што је опозиција говорила у Србији.
Ђукановић је представљао себе као неког ко је заслужан за економски опстанак Црне Горе, као неког ко је радио, док су други причали. Као човека који мисли на васцели српски народ али и чува достојанство и самосвојност Црне Горе, наспрам понижавајућих гестова Београда. Оваквим приступом Ђукановић је успео да задржи много присталица из својих ратоборних, изразито просрпских дана, али и да привуче нове. Младе, оријентисане ка напретку у економији и зазорне од неких нових санкција, које би проузроковао Милошевић. Међутим, то све није било довољно за доминантну победу у првом кругу. Момир Булатовић је био угледан и поштован човек, који је уживао подршку и даље веома бројних Милошевићевих симпатизера у Црној Гори, а имао је и репутацију поштеног интелектуалца, док је Ђукановић, већ у овом периоду, био јавно прозиван због, најблаже речено контроверзних, метода у економији и унутрашњим пословима.
Кључни чинилац победе Мила Ђукановића у другом кругу избора, 19. октобра 1997, било је његово повезивање са црногорском опозицијом, коју је тако успешно и немилосрдно маргинализовао током ранијих година. Мањине је такође успео да придобије, упркос ранијој запаљивој реторици. Ђукановић и ови политички чиниоци показали су у том тренутку, да имају квалитетан стратешки поглед на ситуацију у којој се налазе. Неке партије су пружиле подршку неистицањем својих кандидата, док су друге, попут Народне странке Новака Килибарде, а нарочито Либералног савез Славка Перовића, подршку изражавале изразито проактивно. Посебно је била важна подршка ЛС-а, чије присталице су, и у најгорим околностима по њих лично, биле посвећене до фанатизма идеји независне Црне Горе и црногорске нације. Томе је допринело и посвећено вођство њиховог харизматичног лидера Перовића. То свакако није био неки велики број људи, али имајући у виду да је Булатовић, у првом кругу, однео победу за само две хиљаде гласова, то јесте било довољно за коначну разлику, од око пет хиљада гласова, у корист Ђукановића, у другом кругу.
Мора се поменути и улога Митрополије црногорско–приморске, односно њеног архијереја, блаженопочившег митрополита Амфилохија. Он је, баш као и Ђукановић, дуго био поборник Милошевића, док је његову политику разумео као корисну за српски народ, Српску Православну Цркву и Црну Гору. Међутим, однос према Крајини, Републици Српској, Дејтон, па и однос Милошевића према самој СПЦ, учинио је да интелектуалци међу владикама, 1996. године, буду у већини јасно на страни опозиције у Србији. Тако је и митрополит Амфилохије у Милу Ђукановићу видео „српскијег“ и „црквенијег“ од два кандидата за председника Црне Горе. Сам Ђукановић се свакако трудио да се таквим и представи митрополиту и верницима, што је дало резултат. Не бих ипак преценио утицај црквене подршке, јер је Црна Гора, ипак, у том периоду била изразито секуларизовано друштво, у којем је блискост са свештенством или лична манифестација религијског уверења могла, врло лако, пре да одмогне, него да донесе политичку корист. Такође, подршка Митрополије је могла само бити начелна, изражена више као наклоност у односу и реторици, а не као отворена агитација.
Након окончања избора, притужбе Булатовића на могућу изборну крађу вероватно су биле оправдане, имајући у виду Ђукановићеву политичку технику и апсолутну власт његових присталица, у општинама где у структури становништва доминирају мањине. Простора за манипулацију је сигурно било. Булатовић ипак није имао снаге да озбиљније оспори резултате избора и Мило Ђукановић је, после шест година на месту председника Владе, освојио свој први председнички мандат у Црној Гори. Тиме је окончан сукоб у Демократској партији социјалиста, коју је напустио Момир Булатовић са својим присталицама и 18. фебруара 1998. године, основао Социјалистичку народну партију, на чије чело је стао.
Уследили су парламентарни избори, 31. маја 1998. године. Булатовић и његова нова странка били су у незавидној позицији, имајући у виду да је Мило Ђукановић наступао сада као председник државе, са ауром победника. Милошевић је покушао да појача Булатовићеву позицију, коалицијом са СНП на савезном нивоу. Захваљујући томе је, 20. маја 1998. године, он постао председник Владе Савезне Републике Југославије. Идеја је била да се бирачима у Црној Гори јасно поручи кога подржава Београд и кога сматра истинским поборником заједничке државе. Мала разлика, којом је Ђукановић победио крајем 1997, уливала је наду да би такав маневар могао да донесе резултат. Процена није била реална. Ђукановић је у „свом“ ДПС-у задржао најбољи кадар некада јединствене партије. Као њен први оперативац и раније се бавио питањима кампање и организације. Као дугогодишњи премијер, имао је подршку државног апарата, финансије, безбедносне структуре, па и оне неформалне, уличне. Бирачи су осећали да Булатовић мало шта може да уради за њих из Београда и да је Ђукановић тај који контролише ситуацију у Црној Гори, од месне заједнице, до републичке владе, где се одвија њихов свакодневни живот. ДПС је успео и реторички да разбије аргументе друге стране. Истичући, рецимо, да Србија има устав фактички суверене државе, донет 1990. године, док је Црна Гора свој усвојила тек после стварања СРЈ, са чијим га је поретком и уставом у потпуности ускладила. Указујући на Милошевићеве злоупотребе савезне царине, недомаћински однос, понижавање савезних институција, Ђукановић је успешно побудио сумњу бирача. Успео је да наведе многе да помисле, да је управо Црној Гори више стало до СРЈ и да је он тај који заправо брани и жели да изгради демократску, достојанствену и функционалну федерацију. Као завршни ударац моралу СНП-а, изношене су упорно тезе о томе како „Милошевић можда влада Булатовићем али не влада својом женом“. То би сигурно било занимљиво онима који се баве родним студијама. Колико је заправо моћ Мирјане Марковић, чињеница да је имала сопствену партију и да је задржала презиме, била за многе у Црној Гори и на ширем српском простору, одлучујућа у њиховом негативном ставу према Слободану Милошевићу и његовим политичким партнерима.
Дакле, имајући све речено у виду, заједно са факторима који су били присутни и на председничким изборима, резултат гласања од 48% наспрам 35%, у корист Ђукановића, јесте реална слика политичког расположења грађана Црне Горе, те 1998. године. Сва власт је сада била у рукама човека који је, само годину дана раније, био вечити број два. Када је све окончано, Ђукановић је и званично изабран за председника Демократске партије социјалиста, 31. октобра 1998, што је позиција коју заузима до данашњег дана. Она је суштински много важнија од свих других политичких функција које је мењао пре или после. Победа ДПС-а на парламентарним изборима 1998. године и Ђукановића, на председничким 1997, уз све промене које је увео у своју политику тада, јесу кључни историјски тренуци за стање које у Црној Гори влада до данас. Као што су догађања из 1988/9 дефинисала Црну Гору до 1997. године, тако су ови избори одредили њену политичку климу за наредне две деценије и још је одређују. Засигурно, то су били избори са најдалекосежнијим последицама у политичкој историји ових простора, а и шире.
Косовска криза и пад Милошевића (1998 – 2000)
Иако је Ђукановић чинио све да убеди бираче, да глас за њега и ДПС не значи подршку разлазу са Србијом, драматични догађаји из 1999. године усмериће његову политику управо на пут залагања за потпуну независност Црне Горе. Он је говорио о томе на прослави деценије од осамостаљења, 2016. године.
Федерална држава била је слаба. Седам година нису чињени неки искрени напори политичких елита да она постане јединственија, да се формира некакав одржив заједнички идентитет. Све је функционисало на инерцији и носталгији, са именом кобне „Југославије“ као централним мотивом, који је свако тумачио на неки свој лични, емотивни начин. Реалност на терену било је стално удаљавање конституената федерације, игнорисање политичких процеса који су узимали маха, неспремност да се системски и стратешки бави отвореним питањима, заокупљеност ратовима и сталним кризама. На концу свега, долази ратни сукоб са највећом војном силом у историји света, у који СРЈ улази потпуно нејединствена и без икакве наде да ће у њему победити. Све је то, за рационалног и прагматичног политичара попут Мила Ђукановића, било сулудо. Да се мала Црна Гора, коју проблеми Србије са њеном јужном покрајином не угрожавају директно, увлачи у конфликт са НАТО пактом, само зато што је део СРЈ, био је доказ да се из такве заједнице мора повући и фактички и формално, што је могуће пре.
Ђукановић је желео да влада још дуго, да развија своје пословне интересе и да креира политички живот Црне Горе, а не да, у првим годинама коначно стечене потпуне власти, страда борећи се за идеале. Ако је слободарске вредности и разумео, сматрао је да Милошевић њима манипулише и да се иза њих крије, када нема бољи изговор за катастрофално лошу политику. Закључак да је ситуација у Србији била опасно нестабилна и непредвидива, био је разуман. Ђукановић је сматрао да нејасна политичка судбина Слободана Милошевића потенцијално угрожава Црну Гору на дужи рок и да се та претња може уклонити само потпуним одвајањем од Србије.
Не треба имати илузије да страни фактор није играо велику улогу у одлукама Мила Ђукановића. Сукоб са Милошевићем, и смелост да се крене у неке процесе и одлуке, сигурно не би била пристуна, да није постојала значајна међународна подршка. Момир Булатовић ће касније доста говорити и писати о улози странаца у формирању Ђукановићеве политике. Опозиција у Србији је такође имала подршку са стране. Колико је тек онда било упутно подржавати човека који је имао на располагању читав један државни апарат, а који је, истовремено, био део система у оквиру којег је деловао Милошевић, чија смена је, до 1999. године, постала примарни циљ западних центара моћи.
Захваљујући Ђукановићевој кооперативности са поменутим факторима, Црна Гора је поштеђена оног нивоа уништавања инфраструктуре и јавних добара, који је доживела Србија. Није вођен рат на мору, нити је било покушаја ескалације и дестабилизације у албанским срединама и на граници са Албанијом. Међутим, жртава је било. Подгорица и поједине друге средине биле су мета бомбардовања. Многи грађани Црне Горе одазивали су се Војсци Југославије и учествовали у одбрани заједничке државе на Косову и Метохији.
Када је Милошевић прогласио „победу“ над НАТО пактом и када је постало јасно да крај рата неће бити и крај његове владавине, Црна Гора је још интензивније успостављала дистанцу према савезној држави, чија једина реална полуга власти остаје, ратом исцрпљена, Војска Југославије. Милошевић се окреће „обнови земље“ и великим улагањима у поправку уништене инфраструктуре. Инфлација расте и економски проблеми се усложњавају, а да Црна Гора нема начин да утиче на одлуке Народне банке Југославије у Београду, које се тичу њених грађана и њене економије.
Такво стање није било прихватљиво за Ђукановића. Црна Гора, у новембру 1999. године, уводи немачку марку као платежно средство равноправно са динаром. Опробаним „неформалним“ методама, а уз подршку немачке централне банке, Ђукановићева власт уноси у земљу прве потребне количине стране валуте, иако су се томе противили надлежни савезни органи, Народна банка, па и Сједињене Америчке Државе. Пројекат је ипак био успешан, јер је немачка марка била фактичко платежно средство, како у Црној Гори, тако и у Србији. Овим потезом такво стање само је озваничено, што је олакшало живот и домаћем становништву и туристима из суседне републике. Још једна победа прагматичне политике Мила Ђукановића и веома важан корак у растакању оно мало фактичких и симболичких веза између Србије и Црне Горе. Додатно, то је био још један знак слабости савезне власти, њене неспособности или недостатка воље да спречи нешто тако скандалозно, као што је једнострано укидање заједничке валуте на простору једне федералне јединице. Платежно средство једне државе, његово ковање и штампање, његова симболика, важан су фактор њеног суверенитета и идентитета. Динар се никада није опоравио од његовог обесмишљавања сулудом инфлацијом, која је кулминирала 1993. године и то је свакако допринело да се тако лако изврши транзиција на марку, која је била симбол немачке поузданости, успеха и богатства.
Иако је Ђукановић суштински имао користи од Милошевића, још од свог успона, па затим и од сукоба, био је свестан да његова власт спречава потпуни излазак Црне Горе из изолације и њен државни развој, било у савезу са Србијом или као независне државе. Постојала је увек и могућност да ће се Милошевић, након губитка фактичке власти на Косову и Метохији, детаљније посветити стању у Црној Гори. Да ће покушати да искористи једине полуге које је тамо имао, апарат силе, како би се обрачунао са Ђукановићем, који му се, од 1996. године, супротстављао на начине који су сигурно побуђивали жељу за осветом. Због свега тога, а и због међународног фактора, Ђукановић је у овом периоду још интензивније помагао опозицију из Србије, штитећи њене лидере како током, тако и након НАТО агресије. Црна Гора је постала логистичка база за опозицију Милошевићу, место за поверљиве састанке и међународне контакте.
ДПС је бојкотовао изборе за савезну скупштину 2000. године, јасно стављајући до знања, да не прихвата постојећи формат федерације и да не жели да учествује у њеним институцијама. То је излазност у Црној Гори свело на око 29% од броја уписаних бирача. Након победе Демократске опозиције Србије на овим изборима, као и победе њиховог кандидата, Војислава Коштунице, на изборима за председника СРЈ, Влада се на савезном нивоу формира са Социјалистичком народном партијом. Булатовић остаје на њеном челу али не узима активног учешћа у власти коју предводи ДОС, тиме слабећи свој утицај, што је на концу водило подношењу оставке на место председника и коначно напуштање странке, крајем јануара 2001. године. Тиме је фактички окончана озбиљнија политичка каријера Момира Булатовића.
Двехиљадите године десила се једна занимљива, и врло индикативна, епизода у политичком деловању Мила Ђукановића. Он је посетио Републику Хрватску и тамо „изразио жаљење“ за све патње, које је било који Црногорац нанео грађанима те земље као припадник ЈНА или ТО, током рата 1991. године. Његов покајнички став добро је прихваћен у Загребу и то је био „почетак једног дивног пријатељства“, филмски речено. Тада су заправо обновљени односи Црне Горе и Хрватске, мимо Србије. Ти односи ће касније, захваљујући Ђукановићу, постати веома блиски. Политичка и шира хрватска јавност није сигурно поверовала у тај понижавајући игроказ али је свакако била сатисфакција да се „љути“ непријатељ, некад пун великих и борбених речи, тако дубоко понизи и самопоништи у Загребу. Суштински мотив за прихватање извињења, осим иритирања Србије наравно, били су управо они интереси Хрватске у Боки Которској, за које је Ђукановић тако ватрено тврдио да их она никада неће остварити.
Доба вештих компромиса (2000 – 2003)
Одласком Слободана Милошевића са власти, Ђукановић је изгубио један веома јак аргумент у корист независности Црне Горе. Разумна је била одлука СНП-а да сарађује са ДОС-ом и да се дистанцира од Милошевића. Коалиција под називом „Заједно за Југославију“, коју је предводила реформисана СНП, освојила је на црногорским парламентарним изборима, у априлу 2001. године, око 40% гласова, незнатно мање од ДПС-а. Нестала је Ђукановићева самостална апсолутна већина из 1998. године. Нажалост, Момир Булатовић је наставио да се бави политиком, и са својом Народном социјалистичком странком Црне Горе освојио је око десет хиљада гласова, који су фактички само умањили резултат СНП-а и помогли Ђукановићу, пошто Булатовић није досегао цензус за улазак у парламент. Сепаратистички Либерални савез међутим јесте успео да се домогне скупштине, са скоро 8% освојених гласова. Изворна „великоцрногорска“ партија, чијем су се лидеру, почетком деведесетих, у парламенту смејали Душко Марковић и други каснији „велики Црногорци“ из ДПС-а, држала је сада све адуте у својим фанатичним али принципијелним рукама. СНП је показала велику одговорност, преговарајући са либералима о некаквој ороченој власти, која би искључила Ђукановића и омогућила изјашњавање на референдуму о независности. Ови „неприродни“ контакти и разговори, наишли су на осуду сепаратистичких кругова, који су већином сматрали Ђукановића за корумпираног и нечасног политичара, али нису могли да негирају да је за пројекат независне Црне Горе кључно његово окретање ка тој идеји 1997. године. Проницљиво су закључили да је управо он најбоља шанса за остварење њихових стремљења. Социјалистичка народна партија их је плашила, чак и без Момира Булатовића, а можда нарочито без њега.
Може се разумно претпоставити, да Ђукановићу није било стало до црногорске независности, као што није бранио ни социјализам, Милошевића или српство. На велику штету идеје о заједничкој држави, он је схватио, а догађаји из 2001. најбоље су посведочили, да му играње на ту карту обезбеђује кључну предност над његовим некадашњим саборцима из јединственог ДПС-а. Либерали му ипак нису омогућили потпуну власт али јесу мањинску, под условом, да се у року од годину дана распише референдум о независности.
Одсуство Милошевића заиста је било проблем за безусловну подршку, коју је Ђукановић очекивао од Запада. Структуре САД и ЕУ сада су размишљале и о политичким интересима демократских власти у Србији и Ђукановић је био приморан да редефинише своју стратегију црногорске независности. Пристао је, у марту 2002. године, на стварање Државне заједнице Србија и Црна Гора, што је успешно правдао на домаћем терену, као орочено решење, што је оно заиста и било. Могао је и да се похвали да заједничка држава више не носи фантазијско име „Југославија“ (чиме је нанет ударац блоку који је у Црној Гори био „за Југославију“) и да су у тој творевини коначно уважени и реални већински политички чиниоци из Црне Горе. Отворила се реална могућност да поборници црногорске независности раде на растакању државне заједнице и „изнутра“, попут Стјепана Месића, који је СФРЈ разбијао са места председника њеног Председништва.
За Ђукановићеве, сепаратистички оријентисане, савезнике у Црној Гори, овај његов најновији потез тумачен је као опасан заокрет и он је одмах изгубио подршку, коју је Либерални савез пружао мањинској влади. Избори, у октобру 2002. године, донели су бољи резултат коалицији око ДПС-а, који је сада имао скоро 10% већу подршку од СНП-а, док су либерали пали на 5,7%. Ђукановић је поново могао самостално да формира власт, те је, 8. јануара 2003. године, поново постао премијер Црне Горе, док је Филип Вујановић, касније те године, изабран за председника државе. Као један тужан куриозитет, овде вреди напоменути, да је Момир Булатовић, некада политичка личност највишег формата, на овим изборима наступио у коалицији са црногорским огранком Српске радикалне странке и Југословенске левице, поново освајајући тек 2,81% гласова и наносећи штету својим бившим саборцима из СНП-а. Уз сво уважавање племените личности покојног Момира Булатовића, разумно је запазити, да Ђукановићева појава никада не би постала толико доминантна у црногорској политици и историји, да разочарење у Булатовића није било толико дубоко у многим деловима друштва у Црној Гори.
Независност Црне Горе као круна политичке каријере (2003 – 2006)
„Београдски споразум“ објективно је дао шансу заједничкој држави. Ђукановић је увидео да му није нужна тврда сепаратистичка линија да би задржао власт у Црној Гори. Макар на тренутак га је морала заокупити мисао, да можда не би било лоше, видети какве политичке и личне бенефите може донети несразмерно велика улога мале Црне Горе у тој, скоро па конфедералној, заједници. Битан чинилац опстанка такве државе могла је бити и јака политичка личност у Србији, какав је био Милошевић, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, или краљ Александар 1918. године. Историја је показала да се утицај доминантних политичких личности у Србији прелива готово закономерно на Црну Гору. Ђукановићев успех крио се и у томе што је успео, у очима Црногораца, да унизи Милошевића, због неких његових личних особина и породичних односа. Зоран Ђинђић био је лидер који је имао велике потенцијале и поред кога Ђукановић није деловао превише супериорно. Да је таква личност остала доминантна у Србији наредних година, Ђукановић би можда и био среман да је прати. Имао би и ту сатисфакцију да се осети обезбеђеним, јер су многи српски политичари, па и Ђинђић, управо њему дуговали, можда и своје саме животе, због уточишта и заштите коју им је пружио у патолошкој фази Милошевићевог режима. Ђинђић је препознао косовско питање као кључно за судбину Србије и снажно лобирао за његово решавање, тек четири године након рата, када албански капацитети нису били ни приближно развијени као данас. Да је Србија то питање бар минимално позитивно разрешила и да је било успеха у економији и приближавању ЕУ, замајац би био превише снажан и Ђукановић би вероватно био однет центрифугалном силом тог процеса.
Међутим, 12. марта 2003. године, десила се потпуна катастрофа за Србију. Убиство председника Владе Зорана Ђинђића, до темеља је потресло политичку и друштвену сцену и створило нестабилност која је дала поново снажне аргументе Ђукановићу за наставак процеса одвајања од Србије. „Токсичне“, „скандалозне“, „насилне“ Србије, која је „убила свог премијера“. Тај злочин могао је бити увек аргумент да Милошевићеве структуре нису расформиране и да је питање да ли ће икада бити. Наратив о Црној Гори као сталном таоцу проблематичног старијег брата, могао је бити поново пријемчив. Како ће и када таква држава ући у ЕУ? Ко ће у њу инвестирати? Да ли ће и када бити решено косовско питање које се не тиче Црне Горе? Шта ако победе радикали? Колико ће заједница са толико отворених питања кочити развој Црне Горе?
Србија се, након што су се прилике мало стабилизовале, нашла у стању сталног трвења између премијера Коштунице и председника Тадића, који нису водили јединствену политику односа према Црној Гори, а оба лидера била су под утицајем различитих „експерата“ за Црну Гору, са опречним мишљењима и саветима. Саме структуре власти Државне заједнице, укључујући председника Светозара Маровића, нису уливале поверење, нити чиниле много на афирмацији заједничких институција. Војска није искориштена као кохезивни фактор, већ се за њу тих година везивало много скандала, сраман однос према браниоцима отаџбине из 1999. године и сумњиво умањење њених борбених ефектива, под изговором рационализације и модернизације. Државна заједница није усвојила неке нове, инспиративне симболе, квалитетну химну или било који детаљ, који би јачао оно што је заједничко у идентитету Срба и Црногораца.
Ђукановић је био фокусиран на стварање услова за одржавање референдума, који ће сигурно дати жељени резултат. Европска унија прихваћена је као званични посредник за организовање целог процеса и са њене стране су кључну улогу одиграли Хавијер Солана и Мирослав Лајчак. Вештим махинацијама, које званични Београд није знао или хтео да прозре, унионистичким странкама у Црној Гори, на челу са СНП-ом, лична препорука Лајчака, да референдум буде валидан, ако за неку од понуђених опција гласа 55% од броја важећих листића, представљена је као јединствен став ЕУ. На основу те тврдње су, 1. марта 2006. године, ове странке подржале нови Закон о референдуму. Тај важан правни акт нису подржали либерали, јер је њихов став био, да је довољна и проста већина изашлих бирача.
Тако, парадоксално, сепаратисти нису подржали решење, које ће довести до независности Црне Горе, док су они, који су се борили за очување заједништва, дали легитимитет обрачуну резултата, који потире принцип, да тако значајне одлуке морају добити подршку већине, од укупног броја бирача у земљи. Европска унија је очигледно заузела став, да је ипак најбоље малу Црну Гору одвојити од компликоване, питањем Косова и Метохије оптерећене Србије. Ђукановићу је било важно да се постави остварив циљ, што 55% важећих гласова јесте био, и да се онда ка том циљу јуриша свим легитимним али и оним проблематичним и недозвољеним средствима.
Други важан услов био је, да се нипошто не дозволи људима црногорског порекла у Србији, којих је било скоро три стотине хиљада, да гласају на референдуму. Да су унионистичке странке и Србија инсистирали на што строжим условима за резултате и што ширем захвату гласача, легитиман референдум сигурно не би било могуће одржати тако брзо. Колико је окретање црногорске СНП западним чиниоцима било похвално после 5. октобра 2000. године, толико је сада претерано поверење у ЕУ деловало скоро као однос Булатовића према Милошевићу и имаће једнако драматичне последице. Србија је такође, са своје стране, могла да учини много више на афирмацији права, барем људи рођених у Црној Гори, да гласају на референдуму. Пошто је све то изостало, Ђукановић је знао да је сазрело време, за разлику од тренутка 2001. године, када су либерали захтевали од њега референдум најкасније за годину дана, који сигурно не би успео. Пет година касније, он је био сигуран да може 96% гласова за заједничку државу из 1992. године, да претвори у бар 55% против.
У томе ће му помоћи систем, који је градио и којим је доминирао скоро двадесет година, где није било засеока у Црној Гори, у којем није имао свог активисту или неког ко му дугује услугу. Посебна пажња посвећена је бошњачкој, хрватској и албанској мањини, знајући да ће њихови представници сигурно бити високо мотивисани да се раскине веза са Србијом. Подршка тих кругова биће касније скупо плаћена и наставља да компликује политичку ситуацију у Црној Гори до данас.
Поставља се питање улоге Српске Православне Цркве, односно Митрополије црногорско–приморске током референдума, самих припрема за њега и након утврђивања резултата истог. Није могуће данас наћи много медијског материјала на којем бисмо видели блаженопочившег митрополита Амфилохија, како изражава неки став поводом референдума. Начелна подршка унионистичким снагама је сигурно постојала али ништа слично литијским протестима и драматичним медијским наступима последњих година. Мило Ђукановић је више пута изјавио, да је покојни митрополит урадио велику ствар за Црну Гору тиме што је имао конструктиван однос 2006. Године. Био му је захвалан што није давао екстремне изјаве и што је прихватио резултате референдума, упркос противљењу блока за заједничку државу. Те чињенице творе слику још једног прагматичног црногорског лидера, само овог пута верског. Митрополија и њена Епископија будимљанско–никшићка, могле су, током једног периода, да се ослоне на помоћ црногорске државе, након 2006. године. Црна Гора, као независна држава, за прво време, није посебно ометала црквени живот или кочила обнову и развој Митрополије. Због нових околности ће, после референдума, бити уведен и „Епископски савет“ свих епархија Српске Православне Цркве на територији Црне Горе. Такође је уочљиво да је митрополит Амфилохије почео, у једном тренутку, да се титулише и као „архиепископ цетињски“, да упркос објективних канонских препрека и без сагласности Сабора уводи култ Светог Петра II (Његоша), те да у издавачкој делатности „Светигоре“ стално афирмише период владавине Петровића и власти Црне Горе над Метохијом. Све упућује на то да су надања, самосвојних и поноситих црквених кругова у Црној Гори била, да ће та држава, по обнови независности, бити утемељена на наслеђу краља Николе. Традиција династије Петровић–Његош је државна, а не етничка, односно није везана за некакав нови национални идентитет, различит од српског. Постоје мишљења да је блаженопочивши митрополит Амфилохије тежио некој врсти црквене аутономије или барем већем значају и утицају Митрополије у оквиру СПЦ, али су засигурно очекивања црквених кругова били најбољи однос са Србијом ако и дође до независности. Горко су се преварили сви који су се таквом даљем државном развоју надали. Резултат референдума од 21. маја био је 55.5% важећих гласова у корист независности. За длаку, и уз сведочанство о дубокој подели црногорског друштва, државност је заиста обновљена, формално у Скупштини Црне Горе, 3. јуна 2006. године. Србија је ову реалност убрзо признала. Ђукановић је остварио највећи успех у својој политичкој каријери и ушао у историју.
Повлачење из активне политике, уређивање нове државе и повратак (2006 – 2010)
На таласу референдумског успеха, ДПС на изборима у септембру 2006. године, осваја половину мандата у Скупштини. Ђукановић се, вероватно сматрајући да заслужује предах, после таквог успеха какав је обнова црногорске државности, повлачи из видљиве политичке сфере и не посеже за функцијама. Он, сасвим сигурно, задржава кључну позицију у црногорској политици и диктира усмерење своје партије и државног апарата.
Најважнији посао био је доношење новог устава, што је учињено 22. октобра 2007. године. Усвојен је текст, који није декларисао конститутивност српског народа, а такође је изменио званичан језик у „црногорски“ и одбацио црвено–плаво–белу тробојку, као заставу државе. То је био драстичан раскид са читавим прошлим веком, будући да је тробојка кориштена у периоду краљевине али и у најтврђа комунистичка времена. При изради грба, није поштована изворна српска хералдика ранијих црногорских државних творевина. Држава која је, од 1945. године, у свом грбу имала Његошеву капелу на Ловећену и српску тробојку, у савремено, демократско време, иде даље у одрицању од таквих симбола, него што су се комунисти икада усудили. Ђукановић је успео да манипулише нејединством опозиције и да наведе Небојшу Медојевића, истакнутог опозиционог лидера, да са својих једанаест посланика ипак подржи тако споран текст највишег правног акта Црне Горе.
Тако драстичан раскид са оним што је некада била самостална црногорска држава, уз потпуно избацивање српског идентитета, Ђукановић је вероватно учинио да, ни у симболичкој равни, нико и никада не уочи заједнички корен српског и црногорског народа. Дугорочни циљ је вероватно био, да таква решења временом смање број изјашњених Срба, односно гласача било каквог опозиционог блока, за који је сматрао да може да дође само са српске стране. Оно што је срећа у несрећи, јесте чињеница да је тако очигледно дискриминаторски највиши правни акт државе, пробудио сваког ко је имао и мало српског идентитета у себи. Такви људи су подстакнути да се боре, да се боље политички организују и да се уједињују око одбране својих, очигледно угрожених, права. Због чврсте реакције после референдума и храброг иступања српских странака, данас је и дошло до коначног потискивања Ђукановића, за које је требало да прође тринаест наредних година.
Многи су тек усвајањем тог Устава, који је донет без икакве строже процедуре и уобичајеног широког легитимитета својственог таквом акту, схватили да је Ђукановић замислио некакву „хибридну“, сурогат Црну Гору, коју не разумеју ни тврди гласачи ДПС-а. Земљу у којој је 2006. – „година нулта“. Од стицања независности трајао је и обрачун са „нелојалним“ кадром, од најмање локалне самоуправе, преко судова, до министарстава. Људи су уклањани са позиција, отпуштани и приморавани да се определе између црногорског и српског држављанства.
Ђукановић, међутим, није лично и званично учествовао у свему томе, већ је, од новембра 2006. године до фебруара 2008, био само посланик своје странке. Међутим, он је остао на челу Савета за приватизацију и капиталне пројекте, где ће укупно провести једанаест година. Чини се да је желео да се посвети више пословним изазовима и личним интересима. Међутим, управо су га ти „мали“ лични „пројекти“ могли скупо коштати, јер је италијанска полиција радила озбиљно да га повеже са шверцом дувана и осталим нелегалним радњама. Уврежено је мишљење да је Ђукановић коначно наставио лично учешће у власти, због страха од неке свеобухватније истраге међународних полицијских и правосудних органа. Он се вратио на функцију председника Владе 29. фебруара 2008. године.
Вратио се таман да призна једнострано проглашену „независност“ Косова од Србије, 9. октобра 2008. што је, после доношења онаквог устава, друга кључна одредница његове визије за Црну Гору. Он је тежио земљи без икаквог обзира за интересе и ставове суседа, са којим је толико дуго била у заједничкој држави. То је правдано „реалношћу“ и „стабилношћу“ а заправо је представљало подилажење спонзорима косовске независности, одбацивање важних црногорских државних традиција везаних за Метохију и идентитетских везаних за Косовски бој, вређање осећања ветерана са простора Црне Горе и игнорисање убијених и прогнаних црногорских цивила. Радило се о одлуци са далекосежним негативним последицама по односе са Србијом и српским народом у Црној Гори, од које је једина „корист“ била униформна подршка албанске мањине, решавање питања границе и нада да неће бити територијалних претензија „Косова“ према Црној Гори. Суштински, признање тзв. државе Косово, од стране српских суседа БЈР Македоније и Црне Горе, био је низак ударац задат Србији, осмишљен вероватно у САД, да се прикаже како државе у окружењу и то блиске са Србијом, мисле да је независност „Косова“ једно сјајно решење и не разумеју зашто Србија негодује. Снага оног који је осмислио такву координирану акцију, кључни је разлог што је Ђукановић узео учешћа у истој.
Ђукановић је био учесник НАТО самита у Лисабону 2010. године, а процес приближавања овом војном савезу са амбицијом за чланство, почео је нешто раније, док је процес приступања ЕУ приметно успорио.
Озбиљан замор материјала, агресивност и скупо плаћена гордост (2012 – 2021)
Излишно је детаљно говорити о даљим изборним победама Мила Ђукановића током последње деценије, јер се суштински ништа није мењало. За све те изборне процесе било је карактеристично недовољно јединство опозиције, њена велика фрустрација и емотивни набој, као и све већа самоувереност и некоректност Ђукановића у односима са другим политичким факторима у земљи.
Оно што је позитиван развој ситуације у овом периоду јесте појава „Демократског фронта“ 2012. године, као платформе за јединствени наступ национално и идеолошки разнолике опозиције. Међутим, пуно јединство опозиције није постигнуто, ни на изборима за Скупштину 2012. и 2016, ни на председничким 2013. и 2018. године. Примат у овом периоду преузимају странке са српским предзнаком, док СНП, због ранијих грешака и лутања губи на значају, као што се то раније десило и Момиру Булатовићу. Ново лице отпора Ђукановићу постаје Андрија Мандић, који се „измерио“ на председничким изборима 2008. године, када је освојио скоро 70.000 гласова и ипак изгубио од надмоћног ДПС кандидата Филипа Вујановића. Међутим, семе наде је посејано. Мандић је 2009. године основао Нову српску демократију, ујединивши своју Српску народну странку са Народном социјалистичком странком, која је окупљала углавном бивше СНП-овце, одане Булатовићу. Ова политичка организација остаје до данас најснажнија и најбоље организована политичка снага српског народа у Црној Гори. Јасно профилисана, енергично вођена, она ће у оквиру ДФ-а, са другим мањим али једнако посвећеним партнерима, попут Демократске народне партије Милана Кнежевића, дати кључан допринос сламању, наизглед потпуно несаломиве, доминације Демократске партије социјалиста у Црној Гори.
Напокон и Ђукановићева победничка аура бледи. Након више пута рециклираних слогана о бољем животу и Европи, реализација таквих обећања била је врло скромна. Реалност независне, „европске и стабилне“ Црне Горе била је одсуство производне привреде, сумњиве приватизације, партијска држава, енормно лично богаћење Ђукановића и његовог ужег круга и дубоко укорењена корупција. Шверц који је куповао социјални мир и обезбеђивао одређени стандард у малој Црној Гори деведесетих, замениле су приватизације и улагања иностраних моћника, као некакав извор озбиљнијих прихода за младу државу. Раније поменута Ђукановићева сестра Ана, осетила је братовљеву приврженост, када је стекла репутацију адвоката који може страним инвеститорима да отвори сва врата у Црној Гори, па је тако постала актер афере око приватизације телекома. Људи из породице Ђукановић или круг пријатеља још са насеља код аутобуске станице, преузимали су банкарске, туристичке и привредне капацитете, а да ништа од тога није било формално–правно видљиво у званичној имовини ротирајућег премијера/председника. Осим, када несмотрено понесе ручни сад вредан стотину хиљада евра. Све то без конкретног и брзог напретка у обећаним европским интеграцијама. Ове реалности ће започети процес разочарења Ђукановићевих гласача, без чијег преумљења се није могло надати његовом евентуалном паду са власти. Успоравање напретка ка ЕУ пратило је и све веће интересовање европских и светских медија за разне оптужбе на рачун Ђукановића, па су се све чешће појављивали текстови о његовој „мафијашкој држави“ и све је интензивније био под лупом разних међународних невладиних и експертских организација.
Све га је то усмерило на оно што најбоље зна, да подстиче поделе, креира „непријатеље црногорске државности“ и представља себе као јединог способног да им се одупре. Тако је век од почетка Првог светског рата искористио да изјави како је Гаврило Принцип био терориста и како је Србија 1918. окупирала Црну Гору. Што су актуелна питања постајала незгоднија, он је више причао о Подгоричкој скупштини од пре стотину година. Приближавање Албанији, Хрватској и структурама сепаратиста на Косову и Метохији се наставило. Ђукановић је, тек 2013. године, био поново у посети Србији, после једне деценије. То је била мера блиских односа са Србијом, о којима се говорило после референдума. Српска напредна странка, која је преузела власт у Србији 2012. године, имала је помирљив и коректан став према Црној Гори, уз покушаје побољшања односа, који нису озбиљно прихваћени од стране Ђукановића. Он се поново плашио нове доминантне политичке личности у Србији и чињенице да би популарност Александра Вучића лако могла да се прелије у Црну Гору.
Једина агенда коју је доследно спроводио била је чланство у НАТО пакту, говорећи да ће то дугорочно омогућити безбедност Црне Горе и учинити да се осећа сигурно и уз своју јако скромну војну силу. Заправо, ту се радило о проналажењу какве–такве замене за европске интеграције код домаће јавности и покушају да се ојача његова лична сигурност, од било какве интервенције све снажније Србије против њега. Интензивно приближавање НАТО алијанси антагонизовало је Руску Федерацију, чији су моћни пословни људи и држава много улагали у Црну Гору од проглашења независности, уз велико повећање броја туриста из Русије. Ђукановић је и овакав развој ситуације окренуо у своју корист, па се представио САД као брана руском утицају на Балкану и убацио Русе у наратив о наводном државном удару који је планиран пред изборе 2016. године.
Добро је проценио када да одигра узбудљиви политички трилер за црногорску јавност. На сам дан избора похапшено је двадесет држављана Србије. Десет година након проглашења независности стваран је утисак њене непосредне угрожености. Знало се ко једини може да је одбрани. Маневар је успео. Власт је одбрањена али се показало да постоји све више политичких организација које могу да добију подршку грађана, да се јављају неки нови млади лидери и да митрополит Амфилохије није више спреман да пружа подршку Ђукановићу. Форсирање НАТО чланства и раније експресно признање тзв. Косова биле су главне замерке Митрополије црногорско – приморске, која се све више укључивала у организовање опозиције. Због бројних афера било је и уличних протеста, митрополит је давао отворене изјаве да Ђукановић треба да се повуче, опозиција је постајала све смелија и сигурнија у својим наступима.
Награда Ђукановићу за „храбро“ супротстављање Русима уследила је 5. јуна 2017. године, када је Црна Гора постала чланица Северноатлантског савеза. Тај успех је медијски експлоатисан неко време али његови конкретни бенефити за црногорски народ нису били сасвим јасни и видљиви. Чињеница да се приступање ЕУ неће завршити до краја мандата владе из 2016. године, била је пак врло упадљива. Ако се посматрају Ђукановићеви јавни наступи од 1997. до 2020. приметно је да се највећи део реторике врти око питања бољег живота и економског развоја, који ће бити обезбеђен кроз европске интеграције, које једино ДПС заступа, док наспрам њих стоји робовање српским интересима и несигурна будућност ослањања на нестабилну Србију.
Током последње деценије дешавало се управо супротно. Република Српска рецимо, која има посебне партнерске односе са Србијом, остварује само корист и велики замајац развоја. Државни антагонизам према свему српском учинио је да Црна Гора изгуби велики део редовних годишњих прихода у туризму, јер су Срби одлучили да летују у земљама где влада већа наклоност према Србији, попут Грчке, па чак и Бугарске. Српска држава постала је, под вођством Александра Вучића, шампион у стабилности и свакој врсти развоја. Црна Гора, која јој је некад била најближа, због политике Мила Ђукановића, доживела је да њен народ посматра срдачније односе Србије и Северне Македоније или Албаније. То се заиста није свиђало многима у Црној Гори.
Ђукановић је некада био усамљени глас разума и реализма у српском свету пуном суманутих политичких идеја, а 2019. године, он креће у непојмљив суноврат, декларишући стварање националне, односно суштински државне цркве као политички пројекат ДПС-а. Први корак тог сулудог подухвата било је национализовање највредније културне и историјске баштине у власништву Српске Православне Цркве, а све кроз закон који у наслову каже да се бави „слободом вероисповести“. Зашто се Ђукановић одлучио за овај орвеловски сценарио?
Чини се као да је то било судбинско питање. Онај тренутак у политици када неког лидера понесе заумна идеја, фаталистички талас. Адолф Хитлер се једном приликом, након напада на Совјетски савез и раскидања пакта Рибентроп–Молотов, поверио својим сарадницима да се, сво време трајања сарадње са Русијом, осећао тескобно (иако је одиграо рационалан и веома користан политички потез) и да сада коначно осећа сатисфакцију, зато што испуњава своју историјску мисију и призвање. Знамо како се то завршило за њега и немачки народ. Код Ђукановића као да се десио сличан феномен. Иако је дуго неговао цивилизоване, на тренутке и партнерске односе са Митрополијом црногорско–приморском, иако је могао суптилно и дугорочно да круни њену моћ и води ствари у жељеном правцу, он је ушао у отворен сукоб. Као да није могао да издржи да у држави коју је креирао „према свом обличју“ егзистира паралелно неко моћан и утицајан, ко баштини потпуно другачије вредности и ко има слободу и могућност да наступа на начин како политичар никада не би могао. Ђукановић је имао амбицију да скрши дуализам између теократске и секуларне моћи, тако карактеристичан за Црну Гору вековима. Вероватно је сматрао да су чланство у НАТО и чињеница да живимо у 21. веку довољне да отпор црквених кругова не буде нешто што неће моћи да савлада.
Катастрофално лоша процена, која није узимала у обзир утицај Српске Православне Цркве, који је експоненцијално растао током протеклих тридесет година. Она је, користећи се и Ђукановићевом једновременом подршком или макар одсуством прогона, ушла у све поре друштва. Остварила је контакте са најширим слојем моћних људи, помогла, образовала и запослила многе вредне и поштене појединце. Митрополија је огромна средства из манастира Острог усмерила у изградњу велелепног храма у Подгорици, обнову стотина цркава и манастира, изградњу храма у Бару итд. Чињеница да је у питању организација верујућих људи, посвећених, спремних на жртву, учинила је да СПЦ у том окршају са Ђукановићем може да рачуна на нешто на шта ДПС никада неће моћи – до крајности посвећене и непоткупљиве људе, који ће истрајати кроз многе нелагоде и нападе. Који неће побећи са места које им је одређено да бране. Таква надахнутост и чврстина воље није виђена у Црној Гори од раних комунистичких лидера и њихових следбеника.
Таква црквена организација имала је ауторитет да обезбеди јединство опозиције, а могла је да рачуна и на подршку Србије, иако је однос блаженопочившег митрополита Амфилохија према српском државном врху био често далеко од срдачног и партнерског. Власт у Србији, међутим, више није била она Милошевићева, која се води личним сукобима и сујетама када су државне ствари у питању. Српска држава пружила је до сада невиђену подршку свим структурама српског народа у Црној Гори, стварајући му инфраструктуру за културни и друштвени живот, која је истовремено подржавала и његово политичко организовање. Рачунајући на српске сујете и поделе Ђукановић је направио највећу грешку своје каријере. Реагујући на српску чврстину агресивно и фрустрирано, само је додатно подстицао учеснике литија и јачао покрет „Не дамо светиње“ који је непрестано налазио нове начине да нападне све идеолошке конструкте за које је Ђукановић мислио да су безбедни и постојани у његовој Црној Гори, попут рецимо државне заставе. Дочекао је да он постане окоштала структура превазиђене политике, коју неки нови „млади, лијепи и паметни“ пакују на сметлиште историје.
Закључак
Прича о Милу Ђукановићу и његова улога у црногорској политици далеко је од завршене. Догађаји, изјаве и политички потези смењују се на дневном нивоу и не могу бити предмет озбиљне анализе у овом формату. Последњих годину дана његовог политичког деловања, у условима губитка утицаја на Владу Црне Горе, могло би се анализирати на једнаком броју страница као Ђукановићева претходна, три деценија дуга, политичка каријера.
Док његова политичка трка не буде потпуно окончана, о њему се осећам сигурно да кажем следеће: иако се водио првенствено личним интересом и његов морални лик не може никоме бити узор, његова политика је била корисна за Црну Гору до тренутка потпуног раскидања везе са Србијом и обрачуна са српским карактером црногорске државе. Оног тренутка када је усвојио тврђу идентитетску политику од комуниста и своје таленте ставио у службу идеологије Секуле Дрљевића, постао је најопаснији непријатељ српских интереса још од Броза. Једно је сигурно, његова личност и политика, слично као историјска појава књаза Данила Петровића, чине да ништа више не буде као пре његовог ступања на политичку сцену. Као што је поменути књаз био први секуларни владар после векова теократије, који је суровим методама утеривао модерност и култ државе у црногорско племенско друштво, тако и Ђукановић покушава да оствари визију неке своје „нове“ Црне Горе, раскидајући радикално са њеним традицијама, обрачунавајући се са њеним вековним етосом. До сада је успео да избегне степен бахатости и пратеће омразе књаза Данила, у народу прозваног „Зеко манити“, због малог раста и сурове личности. Међутим, дешавања око устоличења митрополита Јоаникија сведоче да ће Ђукановић, на самом крају своје маратонске политичке драме, ипак постати најомрженији властодржац у историји Црне Горе.