МИХАИЛ МИШУСТИН – БИОГРАФИЈА РУСКОГ ПРЕМИЈЕРА (други део)

СЛУЖБЕНИК ДРЖАВЕ

Према непотврђеним изворима, блиским кабинету председника Руске Федерације, као и на основу навода из „кремаљских кулоара“, постоји теза да се Михаил Мишустин одазвао позиву ондашњег председника Русије, Бориса Јељцина, те да је ступио у „државну службу“, само под условом према коме Јељцину не било дозвољено да преиспитује поступке из надлежности које су му поверене на старање. Наводно, у сличном тону је свој став и саопштио тадашњем руском председнику, приликом њиховог првог сусрета након преузимања дужности у „государственную службьй“. Када је декретом владе именован за заменика директора Државне пореске управе у августу 1998. године, Мишустинов мандат био је ограничен на период до 1. октобра исте године.^[1]

Међутим, мандат му је продужен и након одласка Бориса Федорова са његове позиције и именовања Георгија Боса (Георгий Боос)^[2] за директора Државне пореске управе у децембру 1998. године, када је дошло и до реорганизације Управе у Министарство за порезе и робе. Након оставке председника Владе Руске Федерације, Јевгенија Примакова (Евге́ний Макси́мович Примако́в), Бос је напустио дотадашњу функцију, што је условило именовање Александра Починока (Александр Петрович Починок) на положај министра у владама Сергеја Степашина (Сергей Вадимович Степашин) и Владимира Путина. У поменутим администрацијама, Мишустин је остао на положају заменика министра, а његове надлежности нису промењене ни када је на место министра за порезе именован Генадиј Букаев (Геннадий Иванович Букаев) у влади Михаила Касјанова (Михаил Михайлович Касьянов), у мају 2000. године.^[3]

У периоду када је обављао дужност заменика министра за порезе, Мишустин је наглашавао да се приоритет у његовим дужностима састоји у намерама изградње ефикасног система, односно сервиса у наплати пореза који ће грађанима омогућити брзо испуњавање њихових законских обвезничких дужности, уз неприметан и ефективан надзор, путем електронске аутоматизоване обраде свих потребних података за дате процесе и послове. Лично је припремио нацрт Закона о електронском и дигиталном потпису, који је садржао и одредбе о тзв. „јединственом електронском шалтеру“. Након усвајања тог закона, истински је унапређена и поједностављена процедура регистрације свих пореских дужника јединственог оперативног система. Мишустин је истицао да се циљ реформе и модернизације пореског система, заправо, налази у намери државе да спроведе „ригорозну“ контролу наплате пореза за тзв. „олигархијске дужнике“, чиме је пружен допринос Путиновој администрацији у борби против даљег процеса „тајкунизације“ Русије. Истовремено, Мишустин је наглашавао да њега политика не занима, те да ће увек остати „порески војник“ и службеник државе, без обзира која политичка снага поседује пресудан утицај у законодавној и извршној власти у Русији. У исто време, покренути су снажни напори у вези са модернизацијом информатичке и техничке опремљености система, која је била неопходна како би се реализовали ови амбициозни планови. Управо, у датом периоду, Мишустин, убеђени технократа, и заслужио је (путем медија обнародован) надимак – „доктор за порез“.^[4]

Илустрација 1 Русија у реду највећих трговинских земаља у свету, 2018. године

Као што смо нагласили, у оквиру Министарства за порезе и робе, Мишустин је постављен на дужност заменика министра за порезе (заместител министра Российской Федерации по налогам и сборам), да би 2004. године ступио на положај директора Савезне агенције за катастар и имовинску политику Руске Федерације (руководител Федерального агентства кадастра объектов недвижимости – Роснедвижимость) и то при Министарству економског развоја Руске Федерације (Министерство экономического развития Российской Федерации). Министар економског развоја у поменутом периоду био је Герман Греф (Герман Оскарович Греф).^[5] У наредна три мандата, задржао се на положају заменика министра у Министарству за порезе и наплату пореза и на наведеној позицији пружио је кључни допринос у развоју информатичких технологија у оквиру процеса унапређења пореске политике и изградње солидне структуре државних органа задужених за наведене послове. Посебну иницијативу, а касније и труд показао је у процесима установљавања електронског и дигиталног потписа у пословно-финансијским трансакцијама грађана, јавних установа и привредних субјеката, као и пореског идентификационог броја. Под Мишустиновим руководством формиране су базе података пореских обвезника, потпуно је модернизована техничка опремљеност пореских установа, док, истовремено је унификован рад свих регионалних и локалних јединица пореске администрације, што је условило креирање јединственог пореског система, а пре свих информационо-комуникационе мреже у наведеној структури и њеној инфраструктури.^[6]

Од стране медија и финансијских аналитичара Светске банке, крајем 2002. године, порески систем и електронско пословање у области пореске политике, окарактерисани су као „… напредни, ако не и најнапреднији у целом свету, посебно у сегменту употребе савремених информатичких технологија у апарату државне управе…“. Такође, Мишустин је био веома поносан на учинке реформе пореског система у наведеном периоду, те није био лажно скроман, када је тврдио да су почетке „Путинове ере“ у Русији, обележили „изградња система елктронског пословања, ефикасне методологије аутоматизоване контроле наплате пореза са даљине, те афирмисање информатичке и телекомуникационе инфраструктуре у тзв. пореским управама“. Дате иницијативе и њихови резултати, омогућили су формирање јединствене и транспарантне пореске политике у Русији, те одговоран приступ у пословима наплате пореза, због чега је, десетак година касније, Русија окарактерисана као држава са најефикаснијим пореским системом.^[7]

Истовремено, у оквиру Роснедвижимости^[8] (Федеральное агентство кадастра объектов недвижимости), покренуо је значајне реформе у области имовинско-катастарске политике. Одавно запуштени послови легализације непокретности и њихове регистрације, обновљени су, а базе „катастарских непокретности“ уклопљене су у Сервис савезних пореза, такође оформљен на иницијативу Михаила Мишустина, што је омогућило суштинску, органску везу између пореске политике и реалног пороцењивања вредности непокретне имовине у власништву грађана, привредних субјеката, као и саме државе. Својеврсни резултат и ове успешне реформе састојао се у усвајању Закона о порезу на земљиште, односно непокретну имовину, 2006. године. На основу одлуке руске владе, Мишустин је преузео дужност директора Савезне агенције за управљање над специјалним економским зонама (Федерально агентство по управлению особыми экономическими зонами – РосОЭЗ) у децембру 2006. године. У наредне две године мандата, Мишустин је успео да отвори, а онда и да покрене производњу у два индустријска комплекса, затим, седам туриристичко-рекреативних комплекса у оквиру пројекта и структуре СЕЗ, те да почне са изградњом инфраструктурних објеката, техничко-иновативног типа у областима СЕЗ.^[9]

 

ДОКТОР ЗА ПОРЕЗ

У фебруару 2009. године, администрација председника Дмитрија Медведева најавила је да у наредном периоду очекује помоћ од Мишустина у спровођењу реформи у области финансијско-пореске политике на савезном нивоу у организацији власти. Убрзо, UFG саопштила је да очекује неминован одлазак Михаила Мишустина из компаније како би преузео „одређени високи положај у структурама руске владе“. У пролеће 2010. године саопштено је да се Мишустин повукао из послова компаније, да би у априлу исте године, на основу одлуке председника Владе Руске Федерације, Владимира Путина, био именован на дужност директора Савезне пореске управе.^[10]

Истовремено, пружена је информација да је на поменути положај Мишустин именован на основу предлога министра финансија Алексеја Кудрина (Алексей Кудрин). Узевши у обзир да је нови директор Савезне пореске управе долазио из пословног окружења, након његовог именовања јавност је очекивала да ће Мишустин показати велики степен одговорности и благонаклоности према предузетничком слоју у оквиру привредних субјеката или тзв. „предузетничком лобију“. У наредним годинама, Мишустин је стекао професионални ниво звања саветника пореске службе друге категорије, а од 5. децембра 2010. године унапређен је у звање активног државног саветника Руске Федерације прве категорије. Такође, био је и аутор две монографије – о информатичким технолошким механизмима у управљању државном пореском администрацијом и о информатичким технологијама у администрацијским јединицама задуженим за управљање имовинским порезима.^[11]

За медије и јавност, у великој мери неприметно, од 2010. године Михаил Мишустин налази се у „непосредној околини“, тада премијера, а од 2012. године председника Русије Владимира Путина. Управо у датом периоду, када Путин прихвата својеврстан игроказ медија наклоњених руској влади (где и сам у више наврата Мишустина назива „доктором за порез“), било је сасвим очигледно да Мишустин ужива велико поверење у администрацији Владимира Путина, те да је до 2013. године изградио веома блиске, личне релације са руским шефом државе.^[12]

На новом положају, Мишустин је покренуо низ нових активности у вези са информатичко-технолошком модернизацијом пореских служби. Продужено је радно време пореских инспектора, а 2015. године отворен је Савезни контактни центар за услуге пореске управе. Међутим, уследиле су критике и велика оспоравања Мишустинових реформи из кругова пословно-предузетничке заједнице, а посебно од стране великих компанија и олигархијских структура у Русији. Дате оптужбе потицале су од становишта да ће спровођење мера консолидације јавних финансија, посебно у областима пореских реформи, додатно отежати пословање предузетничке заједнице, те да појачан рад инспекцијског надзора представља терет у погледу инвестиционих активности. Мишустин је одбацио оптужбе, уз тврдњу да је дошло до умањења броја инспектора, што није било далеко од истине. Наиме, од преузимања дужности директора Савезне пореске управе, Мишустин је предузео мере сасвим другачијег приступа организовању контроле пословних активности привредних субјеката, фокусирајући домен рада пореских сервиса на аналитички надзор путем аутоматизованог, софтверског и системског програма који је усмеравао пословне одговорности предузетничке заједнице према сопственим обавезама у односу на државне органе и саму државу.

Као резулат датог приступа, број инспектора значајно је умањен, док је ниво ефикасности њиховог рада умногоме увећан. Статистички подаци показали су да је у претходној деценији сваки десети порески обвезник био проверан од стране инспекцијског надзора пореских служби, док је 2018. године порески систем вршио надзор над само једним субјетом од четири хиљаде пореских обвезника из заједнице малих предузетника. Број инспекција пословања великих и средњих компанија, такође је знатно умањен. У Москви је 2013. године одржан Међународни форум пореских администрација, који је реализован од стране Организације за економску сарадњу и развој (OECD), када су самиту присуствовали руководиоци 51 пореске администрације у свету. Михаил Мишустин изабран је за заменика председавајућег Бироа Форума пореских администрација Организације за економску сарадњу и развој (OECD), 2014. године.^[13]

Ускоро је најављено креирање новог софтверског модела у Савезној пореској управи, преме коме би била реализована јединствена база података пореских обвезника за целу територију Руске Федерације, где би порески инспектори у било којем тренутку могли да приступе анализи и комплетирању информација о свим пореским субјектима на територији свих региона у Русији. Први Савезни центар за обраду података Савезне пореске управе отворен је у Москви у мају 2015. године, да би у децембру исте године био отворен и други у Нижњеновгородском региону. Наведени центри омогућили су стварање једноставног оперативног система координације у раду између Министарства финансија, Савезне пореске управе и Државног трезора (Казначейство России) и других финансијских институција које делују под надзором Министарства финансија. Исте године, у четири „пробна региона“ – Москви, Татарстану и Калуги, тестирана је нова технологија, даљинског управљања и преноса фискалних података од фискалних каса привредних субјеката према пореским властима, што је систематизовано савезним законом број 290. од 3. јула 2016. године, којег је потписао Владимир Путин.^[14]

РЕЗУЛТАТИ МИШУСТИНОВИХ РЕФОРМИ У ОБЛАСТИ ПОРЕСКЕ ПОЛИТИКЕ

Као што смо нагласили, Мишустинове реформе условиле су свеобухватну модернизацију руског пореског система, који је до 2014. године трансформисан у истински аутоматизовани државни сервис, што је било важно у епоси гигантског уздизања економске снаге Федерације, све до санкција доброг дела међународне заједнице, управо поменуте године. Порески систем, креиран у Мишустиновом мандату, свакако није могао пресудно да утиче ни на опоравак руске економије у току прве деценије XXI века, ни на њено уздизање у првој половини друге деценије садашњег столећа, као ни да сузбије штетне последице међународног економског ембарга и покушаја политичке изолације Руске Федерације, након „мајданског преврата“ у Украјини и „анексионе кризе“ изазване приступањем Крима и Севастопоља Федерацији, 2014. године. Суштински проблеми руске економије, засноване искључиво на извозу енергената (нафте и природног гаса) и других сировина, уз неразвијену технологију у индустријској производњи и пословању IT сектора, остали су „неокрњени“ и ту ниједан порески систем, ма колико био функционалан и ефикасан, није могао и не би био у стању да „изнедри повољније резултате“. Међутим, пореска политика остала је уређени, а за многе велике земље у свету – огледни систем, који је унапредио наплату пореза, као и њену контролу.^[15]

Најважнији корак у том правцу представљен је пројектом свеобухватне модернизације пореске управе „АИС-Налог-3“. Нови систем омогућио је преношење рутинских функција на створени ФКУ „Налог-Сервис“ (односно електронску пореску службу) који је повезан са широком мрежом од 77 филијала Савезне пореске управе у целој Русији. Сви региони Руске Федерације већ су се придружили услузи. Повећана је ефикасност пореске администрације, минимизиране су могућности прављења грешака у пореским пријавама и проширен је асортиман услуга пореског система. До 2013. године представљене су 34 мрежне услуге, које су употребљене од стране шездесет милиона пореских обвезника, а тај број до 2018. године повећан је на стотину милиона.^[16]

Најважнији циљ пореске реформе, која је изведена и путем увођења савремене технологије у систем, налазио се у намери спречавања „пореских превара“, због којих је држава губила 16 милијарди долара годишње. Поједностављене су интеракције компанија и грађана са пореским властима, значајно је смањен број инспекција, а фокус је стављен на аналитичке послове. Наплата ПДВ прати се у реалном времену. Руски медији пишу да седиште пореске службе у Москви са серверима и мноштвом IT стручњака сада више личи на технолошку компанију него на владину агенцију.

Када је реч о наплати пореза и повећања буџетских прихода, видљиви су напреци већ од почетка Мишустиновог ангажмана у пореској управи и јавном сектору, крајем претходног века. На пример, тада је у Русији дошло до значајног повећања прихода (за око 26%) након увођења пропорционалне пореске стопе од 13% у току 2001. године, као и учешће пореза на доходак у БДП (са 2,4% на 2,9%). У документу о правцима развоја пореске политике у Русији за период од 2013. до 2015. године било је предвиђено унапређење у домену неких пореских облика (акциза, опорезивања природних ресурса и путем опорезивања луксуза у оквиру планираног увођења пореза на непокретности), што је постигнуто тек 2019. године. Порески зборник Русије прописује стандардне одбитке за одређену категорију пореских обвезника, које сврстава у три групе.

Такође, право на одбитак у износу од 3000 рубаља имају лица код којих је болест или инвалидитет последица катастрофе у Чернобилу, инвалиди Великог отаџбинског рата. Стандардни одбитак у одређеној висини је прописан из демографских разлога. Такође, уређена је и листа социјалних пореских олакшица (социальные налоговые вычеты). То су нестандардни одбици, на пример, на име разних видова донација (у области науке, културе и сл.); износ за усавршавање пореског обвезника у образовним установама или за децу, односно, брата (сестру) пореског обвезника који се налазе на школовању до 24 године у висини стварно плаћених трошкова; износ плаћен за медицинске услуге, итд. Право на социјалне одбитке порески обвезник, по правилу, остварује на крају пореског периода. Све су ово били учинци Мишустинове „пореске реформе“.^[17]

Изгледа да се у пореској политици Мишустин руководио следећим речима – „…Главни задатак пореске службе требало би да буде јасно формулисан као надзор поштовања пореског законодавства… Циљ реформи јесте стварање јединственог социјалног пореза… Знате, генерално нико не воли да плаћа порез. Нико не воли да издваја средства за државу. Морамо да створимо свест у коме ће друштво бити споремно да финансира државу, а да ми (Савезна пореска управа, прим. аут.) само контролишемо поштовање пореског законодавства. Не да прикупљамо порезе, не да прикупљамо новац. То сам поставио као задатак свим запосленима, да створимо такав систем и на томе ћемо да радимо. Само, морају сви да разумеју. Постојимо тек двадесет година…“^[18]

ДРУГИ ЧОВЕК РУСИЈЕ

Сигурно није било теже године и несигурнијег почетка у новом замаху у каријери неког политичара, од оног који је доживео актуелни руски премијер када је ступио на дужност председника Владе Руске Федерације. Од санкција из 2014. године и „мајданско-кримске кризе“ у Украјини, Русија је пролазила кроз изузетно нестабилан политички период, којег су обележили рат у Донбасу, делимична међународна изолација, војна интервенција у Сирији, потискивање њеног утицаја на Балкану, убиство руског амбасадора у Турској, несигурни односи са суседним земљама, пад стандарда грађана и на крају удар планетарне пошасти изазване пандемијом болести COVID-19. Вероватно не постоји државник или политичар који би у датим околностима пожелео да преузме прво место у колективом органу извршне власти у некој држави, као што је то био случај са Русијом ове године. Међутим, Мишустин је прихватио!^[19]

Поједини новинари, политички аналитичари, али и његови сарадници, тврде да је Михаил Мишустин опседнут сопственом репутацијом и мишљењем јавног мњења када је реч о његовој улози у савременом руском друштву. Без обзира на његове тврдње да га „политика уопште не занима“, те да је он само „службеник државе“, озбиљне студије показују да је стварност у датом погледу прилично супротна. Наиме, постоје индиције да Мишустин поседује висок степен таштине у свом карактеру, те да је, поред разумљиве жеље за потврдом сопствених професионалних компетенција (које су, при томе, неспорне), деценије свог рада посветио намери да свој лични и професионални профил афирмише у јавности, како би у једном тренутку остварио личне амбиције, те преузео један од два најзначајнија политичка положаја у Руској Федерацији.^[20]

Сарадници руског премијера тврде да је „преокупиран“ сопственом репутацијом, те да пасионирано чита све извештаје о мишљењима јавног мњења и медија о његовом раду и да дате ставове веома озбиљно и критички прихвата и у складу са њима креира своје пословно-политичке потезе. Можда бисмо у овој чињеници могли да потражимо, макар и део разлога за један стихијски успех Михаила Мишустина, управо у пословно-политичкој каријери. У његовим јавним наступима приметан је известан лични став (којег потврђују и његови пријатељи), да је Мишустин свестан сопствене интелектуалне и професионалне супериорности у односу на своје сараднике, те да непрестано жели да тај став и додатно афирмише. Заправо, све су то карактеристике једног озбиљног политичара, а сада и амбициозног државника.

Медији са „политичког Запада“ одувек су били фасцинирани степеном труда и успеха царистичких, совјетских, уопште руских политичара, државника и владара да пред „лицем јавности“ прикрију неке од својих личних и професионалних недостатака или пропуста, као и изазова са којима се суочавају, нпр. у погледу очувања приватности, посебно у домену информација о сопственом здравственом стању. При томе, наведени медији и тамошња јавност нису у стању да разумеју околности, према којима колективна свест и ментални склоп руског друштва на веома специфичан и сензибилан начин прихватају информације о здрављу или неким приватним изазовима код својих политичара, те да је описани однос руских националних елита према овом питању фактицитет политичке културе у њиховој земљи. Уосталом, у том погледу ни „западна друштва“, посебно америчко, не разликује се у великој мери од руског, осим, можда у приступу тамошњих политичких елита према наведеном проблему. Из тог разлога, „хистерична забринутост“ медија на Западу, а делом и у Русији у вези са одсуством ближих и подробнијих информација о здравственом стању Михаила Мишустина, када је објављено да је руски премијер био позитиван на тесту који открива присуство вируса SARS COV 2, била је пренаглашена и неоправдана. Делују парадоксално објашњења да је дата ситуација подсећала на околнсти које су пратиле кардиоваскуларне проблеме са којима се суочавао Борис Јељцин у последњој деценији претходног столећа. Уосталом, Мишустин је путем видео-конференција редовно одржавао састанке свог кабинета и, колико су му објективне околности дозвољавале, непрестано је био укључен у послове из домена његових надлежности.

Нови премијер Мишустин и његов кабинет (Правительство Российской Федерации) формирани су на основу подршке Државне думе (Государственная дума Федерального собрания Российской Федерации) која је исказана предлогу председника Руске Федерације Владимира Путина, 16. јануара 2020. године. Од 449 присутних депутата, за избор нове владе и њеног премијера гласало је 383 члана Думе, 41 је био уздржан, док 25 није гласало. Ниједан депутат није гласао против избора нове владе. Интересантна је и дистрибуција гласова према опредељењима депутатских групација када је реч о избору Мишустинове владе. Наиме, од 341 депутата владајуће Јединствене Русије (Всеросси́йская полити́ческая па́ртия „Еди́ная Росси́я“), за избор Мишустиновог кабинета гласало је 326 депутата, а њих 15 није гласало. Када су у питању гласови из редова политичких партија који припадају тзв. „системској опозицији“, дистрибуција опредељења била је следећа – од 43 депутата Комунистичке партије Руске Федерације (Коммунисти́ческая па́ртия Росси́йской Федера́ции), 41 није гласао, док су два депутата била уздржана. Затим, од 40 депутата Либерално-демократске партије Русије (ЛДПР — Либерально-демократическая партия России), 39 гласало је за избор владе, а један депутат није гласао. Од 23 депутата Праведне Русије (Справедли́вая Росси́я), њих 17 гласало је за избор нове владе, док шест депутата није приступило гласању. На крају, један депутат Родине (Всероссийская политическая партия „Родина“) гласао је за избор владе, а један депутат Грађанске платформе (Гражданская платформа) није приступио гласању. Од 31 члана руске владе, свега десет министара именовано је из редова владајуће Јединствене Русије, док су остале министарке и министри (21), заправо нестраначке личности и, углавном, лица која имају блиску личну и пословну комуникацију са премијером Мишустином.

На дан избора нове владе, Мишустин је објавио да никада није имао план да откаже реформу пензионог система и законских аката који су усвојени у вези са тим процесима. Наиме, дата реформа изазвала је велико незадовољство међу грађанима Русије, али и одређен отпор и несугласице у делу државног руководства, те постоји уверење да се један од разлога одласка Дмитрија Медведева са позиције премијера (додуше мање важан), „крије“, управо у одлуци „руског правитељства“ да покрене наведени реформски курс у области пензионог осигурања. Истом приликом, нови руски премијер потврдио је свој опонентски став према идеји приватизације екстрактивне индустрије. Такође, истог дана потврђено је стално чланство Михаила Мишустина у Савету безбедности Руске Федерације (Совет Безопасности Российской Федерации). Према уставним надлежностима, чином ступања на положај премијера, Мишустин је преузео управљачку позицију у Надзорном одбору државне развојне корпорације „ВЕБ.РФ“ (Государственная корпорация развития „ВЭБ.РФ“).

Премијер Мишустин представио је председнику Путину нацрт структуре и композицију владе, 21. јануара 2020. године, а наведени предлог добио је одобрење истог дана. Генерално посматрано, половина састава чланова у новој влади наслеђена је из претходног мандата Дмитрија Медведева. Само четири заменика премијера задржала су позиције у новој влади, од којих су тројица остали на дотадашњем положају, док је један преузео обављање дужности у другом ресору. Поред њих у новој влади, 12 министара је задржало обављање дужности у ресорима у којима су били надлежни и у Медведевљевом кабинету. Према свим показатељима, Мишустин је једини премијер од 2000. године (уколико

изузмемо Путинов кабинет 2008-2012. године), који је добио прилику да сам изабере већину министара у свом кабинету, а поменути чланови владе припадају групи људи који су у веома блиским, личним релацијама са руским председником владе. На пример, два заменика премијера обављала су дужности заменика директора Савезне пореске управе, у време док је Мишустин обављао дужност директора овог државног органа. Дмитриј Чернишенко (Дми́трий Никола́евич Черныше́нко), заменик председника владе, студирао је заједно са Мишустином и био је његов цимер у студентском дому. Такође, пријатељске, личне везе Мишустин негује и са заменицом премијера, Викторијом Абрамченко (Викто́рия Вале́риевна Абра́мченко), као и са министром спорта, Олегом Матицином (Олег Васильевич Матыцин), који је био колега са Мишустиновим тастом. Сасвим је извесно да би наведене околности могле да значе да ће Мишустин имати приличну слободу у свом раду, те да јавност може да очекује знатнији степен промена, не само у персоналном саставу администрације или у начину руковођења владиним телима и установама, већ и у курсу и дискурсу саме руске политике.

Након формирања владе, Мишустин је поставио Леонида Левина, дотадашњег члана Комитета Државне думе за информисање (веома утицајног тела у Думи, иначе кратора свих законских решења о медијској политици, које „политички Запад“ и несистемска опозиција у Русији непрестано карактеришу као „драконска“), за новог заменика шефа Кабинета премијера. Познанство, али и блиски пословни односи Левина и Мишустина датирају из 2011. и 2012. године, када је према савету овог утицајног медијског консултанта и „чаробњака“ у креирању „пожељног“ јавног мњења, будући руски премијер прихватио истрагу надлежних државних органа о наводном сукобу интереса и корупционашкој афери у коју су били умешани Михаилова сестра и зет. Прихватио је Левинов савет да је политички опортуније да прихвати истрагу, него да пориче сопствену умешаност, као и умешаност чланова његове породице у тај скандал.^[21] Такође, Левин је био идејни аутор телевизијског серијала емисије „Порези“, који је емитован у „ударним терминима“ на каналима јавних медијских сервиса у току Мишустиновог мандата на месту директора државног пореског органа. Управо, утицај ове телевизијске емисије, умногоме је допринео расту свести о одговорности пореских обевзника у Русији, према потребама државног буџета и јавне финансијске политике. У Мишустиновом кабинету, „своје место пронашао је“ и Александар Грибов (такође веома поверљива особа), који обавља послове одржавања комуникације са тзв. цивилним друштвом и државним органима на регионалном и локалном нивоу. Помиње се да је и Грибов, такође близак сарадник Леонида Левина. Генерално, сасвим је јасно да Мишустин негује блиску сарадњу са неколико утицајних медијских кућа, као што је РТ, те да брижљиво прати однос руске јавности према његовом пословно-политичком профилу, који продукују други, посебно руској влади ненаклоњени медији.

Неколико недеља након проглашења ванредне ситуације и општег карантина због пандемије изазване новим вирусом короне, 30. априла 2020. године, Мишустин је објавио да је позитиван на тесту који открива присуство овог патогена у организму, те да има обољење COVID-19. Први заменик премијера Андреј Белоусов преузео је вршење дужности председника владе до опоравка премијера. Мишустин се вратио својим дужностима 19. маја исте године. Међутим, Русија коју је „затекао“, након повратка својим редовним дужностима, изгледала је умногоме различито у односу на прилике које су владале, само у јануару исте године.

QUO VADIS МИШУСТИНЕ, QUO VADIS РУСИЈО

Након повратка са боловања, Мишустин и његов кабинет суочили су се са великом политичком кризом на руском Далеком истоку. Наиме, почетком јула покренути су масовни протести незадовољних грађана у граду Хабаровску (Хаба́ровск), иначе административном центру Хабаровског региона (Хаба́ровский край) у Далекоисточном федералном дистрикту (Дальневосто́чный федера́льный о́круг). Протести су покренути након смењивања и хапшења веома популарног гувернера Хабаровског региона, Сергеја Фургала (Серге́й Ива́нович Фурга́л), иначе утицајног члана Либерално-демократске партије, Владимира Жириновског. Наиме, гувернер Фургал ухапшен је 9. јула ове године, да би потом био предат савезним истражним органима у Москви, где му је после саслушања одређен двомесечни притвор.^[22]

Руске власти наводе да је осумњичен за умешаност у убиства неколико бизнисмена 2004. и 2005. године, у времену пре него што је постао политичар. Фургал, који је у датом периоду био предузетник, чије компаније су биле велике „увознице“ робе широке потрошње, негирао је оптужбе из Кремља. Као неосноване, становници Хабаровска, такође одбацују оптужбе против Фургала и критикују Кремљ, због процесуирања гувернера, којег су изабрали на изборима 2018. године.^[23] На положај вршиоца дужности гувернера Региона, савезне власти убрзо (20. јула) поставиле су Михаила Дегтјарева (Михаи́л Влади́мирович Дегтярёв), младог, амбициозног и веома способног члана, такође системски-опозиционе ЛДПР. Међутим, наведени потез није задовољио демонстранте, који су у групама од по двадесет хиљада, наставили са својим протестима и у наредних, готово месец дана.^[24]

Почетком августа 2020. године, у склопу кампање владе, премијер Мишустин посетио је руски Далеки исток. Том приликом обишао је Чукотку, Камчатку, Магадан и Амурски регион. Међутим, наведена посета завршила се неславно, пошто је неколицина чланова Мишустиновог кабинета, особља, министара и новинара, који су га пратили на том путу, оболело од COVID-19. Намере председника Путина и премијера Мишустина у вези са овом „турнејом“ налазиле су се у опредељењу да Кремљ покаже грађанима ових области да је савезна држава пресудан чинилац у одређивању курса политике и у регионалним нивоима у организацији власти, те да на тај начин обесхрабри и енергију демонстраната у Хабаровску.^[25]

Међутим, поједини аналитичари, претежно са десничарским политичким уверењима, тврде да је Народна Република Кина, односно њен обавештајно-безбедносни апарат, „инспирисао“ и „подстакао“ ове протесте, те да је „силовит одговор“ Кремља у вези са преструктуирањем политичког „мозаика“ у Хабаровском региону, заправо покушај Русије да сузбије велики (посебно у последњих неколико година) економски, а за њим и политички утицај кинеског „џина“. Тај утицај огледао се у незапамћеном расту „капиталних инвестиција“ многих кинеских компанија у Региону и уопште на руском Далеком истоку, нарочито када је реч о грађевинском предузетништву. Без обзира на поједине Фургалове јавно изречене, скептичне и критички настројене изјаве против раста кинеског политичког и економског утицаја у Региону, „кинеске инвестиције“ доживеле су велики успон, управо у време „гувернерског мандата“ Сергеја Фургала.

Да ли бисмо „фактор Кине, могли да пронађемо и у постизборној кризи у Белорусији, када је на управо одржаним председничким изборима Александар Лукашенко (Аляксандр Рыгоравіч Лукашэнка) освојио нови мандат председника Белорусије са око 80% подршке у бирачком телу, што је покренуло лавину релативно мирних демонстрација у којима учествује од неколико десетина до, можда више стотина хиљада незадовољних грађана, ове, до пре које године, Русији веома блиске источноевропске и словенске државе? „Хладни“ међудржавни односи датирају од пре неколико година, тачније од времена када је „кинески капитал“, крупним „корацима умарширао у Белорусију“. Са друге стране, после 2014. године, постало је очигледно да се белоруски председник одлучно опире идеји и практично покренутом процесу формирања својеврсне међудржавне уније, која би надградила, већ постојећи Савез Русије и Белорусије (Савезна држава Русија и Белорусија – Союзное государство России и Белоруссии) из 1996. и 1998. године, те овај конфедерални уговор модификовала у један вид лабаве федерације. Својевремено, белоруски председник био је и главни покретач иницијатива у вези са јачањем механизама који би додатно проширили и учврстили релације између званичних Минска и Москве, али тај Лукашенков ентузијазам и предложени механизми пресахнули су после 2010. године, а посебно након почетка „мајданско-кримске“ кризе из 2014. године.

У последње две године, Лукашенко је покренуо и процес видног удаљавања белоруског националног идентитета од руских фундамената, а Москва је у време Медведевљеве владе укинула повластице Белорусији у вези са трговином енергентима, посебно када је реч о куповини руског природног гаса. Још раније, званични Минск оптуживао је Русију да она жели од Белорусије да „направи руску губернију“, те да није заинтересована за искрене братске и пријатељске везе. Опет, званична Москва одговарала је на ове тврдње контраоптужбама да Лукашенко има намеру да „за себе обезбеди положај феудалног великог кнеза“, те да је белоруски председник главни инхибитор у процесима интеграције две државе.^[26]

После 2014. године, политички Запад, пре свих Европска унија, у знатној мери „отупили су“ оштрицу својих критика, које су деценијама упућивали председнику Лукашенку, због наводног кршења људских и политичких права појединих опозиционих групација и појединаца у Белорусији. Укинуте су и санкције Сједињених Америчких Држава и Европске уније против Лукашенковог режима, што је условило и појачан раст привредних активности у самој Белорусији. До нагле промене односа и новог „отопљавања“ релација између званичних Минска и Москве дошло је у другој половини августа ове године, када је Лукашенко оптужио НАТО и политички Запад да покушавају да изврше преврат у Белорусији у корист „прозападно“ оријентисане опозиције. Веома транспарентно, затражио је безбедносну, па и војну подршку и помоћ председника Русије Владимира Путина, како би стабилизовао политичке прилике у Белорусији, а Кремљ је на те захтеве позитивно одговорио.

Наведене околности налазе се у најближој релацији са положајем владе Михаила Мишустина, као и са очекивањима у вези са стратешком политиком коју би требало да води његов кабинет. Наиме, од Светске економске кризе из 2008. године, а посебно од 2014. године и „мајданско-кримско-донбаске“ трагедије у Украјини, у геополитичком погледу, Русија, готово непрестано, налази се у дефанзивној позицији. Без обзира на присаједињење Крима и Севастопоља Русији, геостратешке позиције и политика администрације председника Путина, а посебно владе Дмитрија Медведева, оштро су критиковани у политичким и безбедносно-обавештајним круговима у Русији, а наведени напади долазили су (и долазе) и од стране политичке „деснице“, али и од „либерала“. Различити погледи на геополитички положај Русије и активности државе у датом смислу, условили су и оштре сукобе у самој Путиновој администрацији, а не без основа, многи сматрају да Медведев није поднео оставку на дужност премијера, већ да је „тихо“ смењен и то, управо, због пропуста које је направио Кремљ, када је реч о кризи у Украјини, у односима према Белорусији, на Блиском истоку или на Балкану.

Десничарски елементи и национални „проимперијални“ сегменти у безбедносном апаратау у Путиновој администрацији, руском председнику никада нису опростили, данас, очигледан пропуст са аспекта посматрања интереса Русије, што Москва није одлучније реаговала на „мајдански преврат“, те што је допустила злочин почињен над проруски опредељеним грађанима у Одеси (када су десетине грађана живи изгорели у подметнутом пожару у једној згради, током отпора „мајданској револуционарној власти“ из Кијева), као и „меки приступ“ у односу на грађански рат у Донбасу, који је од 2014. године однео животе петнаест хиљада грађана, а крај му се ни данас не назире. Наведени елементи у Кремљу, заузели су становиште да је Русија требало да отворено и војно интервенише у рату у Украјини, те да границе Русије прошири на „обале“ Дњепра, где би источни део садашње Украјине био присаједињен Руској Федерацији, док би, на тај начин, западни, „проукрајински“ део, остао у политичком расулу и временом био или подељен између Пољске и Русије или би у целини био „политички и духовно асимилован“ и интегрисан у границе једне или друге словенске државе. Случај неканонског признања аутокефалности тзв. Православне цркве у Украјини (Православна церква України) од стране Васељенске патријаршије, изазвао је нови раскол у православном свету, што су поменути елементи у структури Путинове администрације, доживели као још један дефанзивни пораз руске владе и државе на геополитичком плану.

Постоји уверење да је Путинова интервенција у Сирији 2015. године, са једне стране представљала нужан потез, како би били заштићени руски интереси на Источном Средоземљу и Блиском истоку, док, са друге стране, опстаје мишљење да је то био и изнуђен „корак“, због чињенице да Путин није смео поново да остане релативно пасиван, као и у случају „украјинске кризе“, само годину и по дана раније. Интервенцијом у Сирији и нестабилно-чврстим односима са Турском, Русија покушава стратешки да заштити свој геополитички циљ и интерес, који није промењен још од Катарине Велике и отварања „Источног питања“ у XVIII веку, а то је „излазак Русије на топла мора“. Потискивање „руских геополитичких позиција“ са Балкана, додатно је нарушило тај суштински интерес Москве, када је реч о „јужним границама њене интересне зоне“.

„Либерални“ кругови замерали су Путину на извесном степену агресивности коју је, наводно показао у односу на поменуте кризе, при чему су се плашили да би предузети кораци могли да угрозе „западну политику“ Русије у наредним деценијама. Дужни смо да напоменемо да ни „десно-национални“ елементи у политичком и безбедносно-обавештајном апарату „Путинове Русије“ нису противници тзв. „западне политике“, али не показују „уздржаност“ у оквирима могућности да својим потезима на Блиском истоку или у Белорусији и Украјини, угрозе позиције званичне Москве у односима према „политичком Западу“, а пре свих према Европској унији. Разумно схватање Шарла де Гола^[27] (и не само њега) о „Европи од Атлантика до Урала“ (или Владивостока), према коме би овај геополитички простор био интегрисан у економској и делимично политичкој сфери, представља једну од окосница руске спољне политике од 2002. године. Амбициозно замишљени „пројекат сарадничког односа“ Европске уније и Русије, где би Русија својим партнерима обезбедила повољан трговински и кориснички приступ енергентима и другим сировинама, а Европа Русији модерне технологије и капитал, била је недовољно дефинисана идеја Путина, француског председника Жака Ширака (Jacques René Chirac) и немачког канцелара Герхарда Шредера (Gerhard Fritz Kurt Schröder). Тај потенцијални „заједнички пут Европе и Русије“, који би временом прерастао у моћног економско-политичког и војног чиниоца у планетарним размерама, „торпедован је“ тада од стране Сједињених Америчких Држава, па и Кине.

Сасвим разумљиво, „џинови са Запада и Истока“ били би далеко спокојнији, уколико би „политички растресена“ Европска Унија и „економски уназађена“ Русија, наставили да, и у међусобним сукобима, „играју одавно намењене улоге другоразредних светских сила“. „Нова Европа“, у првом реду Пољска, балтичке земље, Чешка, донекле и Мађарска, а са њима и Бугарска, Украјина, Румунија, кавкаски регион, дакле све земље из реда бивших чланица „руско-совјетског источног лагера“, још увек, налазе се под снажним војно-политичким утицајем САД. Без обзира на јасно установљену политику „новог америчког изолационизма“ (било да на предстојећим председничким изборима у Америци победи Трамп или Бајден), ове земље не могу битније да изврше одређени геополитички „заокрет“ у њиховим позицијама у вези са односима са ЕУ и Русијом.

Једноставно, све ове државе представљају значајан „геостратешки полигон“ за спољно-политичке и безбедносне интересе званичног Вашингтона (чији политички „фокус“ је већ померен из Европе на Далеки исток, Блиски исток и Африку), те и ако би се Европска унија трансформисала у „заједницу са две или три брзине“ (како је француски председник Макрон прижељкивао), то би само значило да би „војнополитички пакет акција“ Сједињених Америчких Држава у овом делу Европе и „руског региона“, био „препуштен“ на „заштиту једној од држава-намесница САД“ – Уједињеном краљевству (можда и Немачкој), без обзира на резултат председничких избора у САД у новембру 2020. године. На овај начин, реализације кинеског „Пута свиле“ или руско-европског енергетског пројекта „Северни ток 2“ и „Турски ток“, и даље би „наилазили“ на „озбиљна спотицања“, без изгледа да у ближој или даљој будућности, заиста буду и заустављени. Из наведених разлога, „западна политика“ Русије представља окосницу у мери сагласности „десно-империјалних“ и „либералних“ кругова у Кремљу у односу на подршку Путиновој администрацији и његовим владама.

Уколико, очигледни отпор Русије интересима „Запада“ у Белорусији буде отелотворен у јасно детерминисану политику „перманентног активизма“ у односу на спољнополитичке изазове, потенцијална сагласност свих сегмената у „безбедносном апарату“ Кремља за опстанак администрације председника Путина и његових влада (па и Мишустинове), представљаће неокрњену категорију руске политичке збиље. Неопоходно је да та два „грубо оцртана“ сегмента пронађу равнотежу у прироитетима, када је реч о „великим корацима“ у области спољне политике Федерације. Са друге стране, Путин је до сада успевао да вештим потезима, оба сегмента „држи и на довољној близини, али и дистанци“ од Кремља, што је један од разлога његове „државничке дуговечности“ (мада може да постане и узорк раста његове „слабости“). Одавно преживела „руска школа спољне политике“, установљена након победе над Наполеоном 1812. године (дефанзивни интервенционизам и „конгресна дипломатија“), па и раније, као и совјетски модел „обавештајне дипломатије“, показали су се недораслим у савременим геополитичким изазовима. Такође, материјалистички приступ у односима према историјском праву руске државе, када је реч о њеним релацијама са земљама у кавкаском, европском и средњоазијском региону, наслеђен из комунистичко-совјетске епохе, успорава сваки процес афирмисања руског „националног духа“, спремности на одрицања колективитета, те истовремено сузбија свест о „заједничкој судбини“ руског народа.

Због чега је то важно? У комбинацији са „тромом“ руском и совјетском „школом спољне политике“, материјалистички приступ ограничава свест код руских политичких елита у акцијама заштите њихових државних, националних, а у вези са њима и територијалних интереса. На пример, један од разлога, због којих Путин није војно интервенисао у Украјини 2014. године (у неким ширим размерама), те на тај начин реализовао „снове десничара о повратку Русије на Дњепар“, налази се у материјалистичком приступу Кремља у решавању овог питања. Процена Путинове администрације била је да би даљим територијалним ширењем Русије у Украјини, „Москва добила око двадесет милиона гладних уста“, што би представљало ново оптерећење за ионако незавидан „руски државни буџет“. Свакако, дати принцип оштро је супростављен интересима „империјалне свести“ код дела руског обавештајно-безбедносног апарата и политичких елита.

Међутим, политичка логика „империјалне свести“ код дела руских политичких елита, наслеђена из царистичког периода, материјализована је у процесима решавања питања статуса Чеченије. Након страховитог војног пораза исламистичких и терористичких снага чеченских сепаратиста, у поступцима пацификације земље, „обновљен је царистички модел“ организације власти, који је до 1917. године примењиван у освојеним или ослобођеним земљама у Русији. Једноставно, Русија је пронашла савезника у личности Рамзана Кадирова (чеч. Къадири Ахьмадан кIант Рамзан, рус. Рамзан Ахматович-Кадыров), који је на персонално-институционалном принципу вазално повезан са званичном Московом, те у њено име, као својеврстан „намесник“ управља „царском земљом“ или „крајином“. Тај модел може да пружи резултате у интеграцији неког „одметнутог региона“, али као и сваки вазални однос, пре свега, зависи од „уговорних релација заинтересованих субјеката“.^[28]

Поред неопходне изградње политичко-правне димензије у структури таквих релација, за њихову афирмацију потребан је национално-духовни субелемент политичке надградње, који је у царској Русији оствариван путем утелотворења филозофске идеје о „мајчици Русији“, као есхатолошком циљу свих интереса једног колективитета. Када је реч о одбрани руских спољашњих и унутрашњих граница, те о сузбијању ширења доминације „Запада“ и Кине у интересним сферама Федерације у „западним, јужним и далекоисточним областима“, као и на „меком трбуху“ Русије у Средњој Азији, недовољно афирмисање датог програма представља озбиљан политички недостатак у плановима званичне Москве. Није довољно да једна велика сила распореди војску и нуклеарно оружје на „стратешким тачкама“ у оквиру својих интересних зона, те да на тај начин шири офанзивни или дефанзивни утицај „на довољној удаљености од својих националних и државних граница“. Уосталом, резултат такве совјетске политике у Источној и Средњој Европи у периоду после 1945. године, видљив је у слому, не само „руске доминације“, већ и у потпуном краху свих вредности руског друштва у последњој деценији претходног века.

Да ли је Мишустин политички „дорастао“ свим овим изазовима? Уколико посматрамо борбу руске владе против здравствене и економске кризе изазване новом пандемијом COVID-19^[29], можемо да закључимо да је она „добила пролазну оцену“. У јулу ове године, Мишустин је објавио да је одобрен системски механизам финансијске помоћи туристичким агенцијама и туристичким заједницама у регионима у Федерацији, те да влада припрема свеобухватан „пакет мера“ финансијске подршке посрнулој руској економији у току борбе против пандемије. Такође, регистровање прве вакцине против новог вируса короне, масовно тестирање у четвртој фази медицинских истраживања њене ефикасности, те најава регистровања и нове, заправо, друге вакцине у октобру ове године, пружа утеху и наду намученим грађанима Русије, али и целом човечанству, да ће цивилизација победити ову глобалну пошаст. Наравно, успеси руске медицине у вези са открићем поменутих имунолошких средстава здравствене заштите, изазвали су неповерење и „нервозу“ у круговима „здравствених и политичких власти“ у САД, који најављују и нови „пакет политичко-економског ембарга“ против Москве, уколико предузму кораке у масовној дистрибуцији ових вакцина широм планете.

Такође, „страначка неутралност“ премијера и његовог кабинета може да пружи закључак да ће Русија у наредном периоду задржати „политичку дистанцу“ према свим идеолошким интересима рзаличитих партијских организација, без обзира према којем политичком полу оне гравитирају. Свакако, технократски профил руског премијера у политичко-идеолошким опредељењима и начину реализације политике владе, могао би да помогне Русији да одржи баланс у очувању интереса који происходе из њене „западне, јужне и далекоисточне политике“, али само уколико њене политичке елите и структуре власти постигну сагласност о приоритетима интереса, са аспекта посматрања геополитичке позиције званичне Москве. Такође, методологија рада обавештајних и дипломатских структура требало би да буде модернизована, те да Русија „излази у сусрет изазовима“, а не „да их дочекује“.^[30]

Политичка десница у Русији, Мишустина оптужује да је у сарадњи са министрима Јевгенијем Дитрихом (Евгений Иванович Дитрих), Дмитријем Патрушевим (Дми́трий Никола́евич Па́трушев) и посебно са Херманом Грефом (Герман Оскарович Греф), главним извршним директором Сбербанке у Русији (Сбербанк), а негдашњим министром економије у руској влади, креирао утицајну „ћелију“ добро-позиционираних „експонената“, односно сарадника финансијско-политичких интереса „Запада“, те да је Савезна пореска управа, док је садашњи руски премијер био њен руководилац, умногоме помогла руководству Сбербанке (сукцесора совјетске централне банке) да путем шпекулативних послова у области пореске политике, обезвреди некадашњу имовину наслеђену од совјетске централне банке и тиме оштети повериоце и деоничаре, који су тражили поштено одређену накнаду у датим трансакцијама. Опет, либерали критикују Мишустина да је, на сличан начин, а у оквиру Савезне пореске управе, омогућио Сбербанци да финансира „донбаске сепаратисте“, док истовремено превиђају чињеницу да је Сбербанка у Украјини продата украјинском банкару у политичару Сергеју Леонидовичу Тигипку (Сергій Леонідович Тiгiпко).

Суштина страховања руске деснице у вези са утицајем релација између Мишустина и Грефа, састоји се у њиховим уверењима да је Греф, пословна и политичка личност са статусом главног либералног реформатора у админстрацији Владимира Путина, носилац „прозападних“ духовних вредности и заштитник интереса глобалистичког крупног капитала у Русији, те да наведени „двојац“ у сарадњи са украјинским пословним круговима, а у корист Немачке, подривају националне интересе руског народа. Углавном, поменуте критике заснивају се на сазнањима о улози капитала Дојче банке (Deutsche Bank), као некадашњег послодавца Михаила Мишустина, а пословног партнера UFG Capital Management, у подухвату национализације Сбербанке, крајем прошле и почетком ове године, када је власништво над већинским пакетом акција у овој банци остварила руска Централна банка. Наводно, стратешку вези између капитала Дојче банке и Сбербанке, са једне стране и Централне банке у Русији, са друге стране, логистички је одржавао Херман Греф.

Несумњиво, Греф је заточник идеје о приоритетима „западне политике“ у геополитичким циљевима Руске федерације, где не постоји много простора за реализацију националне политике руског „великодржавља“, који заступају еминентни представници деснице (односно, патриоти, како себе називају) на унутрашњем плану. Дата унутрашња идеолошко-политичка платформа није компатибилна „политичким сензибилитетом“ најутицајнијих земаља у Европској унији. За сада, Мишустин чврсто заступа идеју о „технократској неутралности“, када је реч о идеолошким платформама политике његове владе, али, као послован човек, несумњиво разуме предности геополитичких опредељења дела политичких елита у Русији у генези новог конгломерата политичке моћи, који би био сабран у једном глобалном чиниоцу, какав би био „континент од Атлантика до Владивостока“. И то у глобалном селу после Ковида…

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Александр Петрович Починок. — Газета.Ru, 14.06.2002

Биография Никиты Стасишина: что известно об исполняющем обязанности министра ЖКХ. Комсомольская правда. Дата обращения 1 мая 2020.

Боос Георгий Валентинович. — Единая Россия (официальный сайт партии), 28.09.2005

Борис Григорьевич Федоров. Биографическая справка. — РИА Новости, 20.11.2008

Букаев Геннадий Иванович. — FLB.ru

Вадим Вислогузов. ФНС завершает петербургские сезоны. — Коммерсант, 07.05.2010. — № 80 (4380)

Владимир Змеющенко. Виртуальный заместитель Бооса. — Профиль, 21.12.1998. — 49-50

В Правительстве – опять прибавление. — Российская газета, 24.03.2004. — №3436

Все правительство. — Коммерсант-Власть, 28.06.2004. — №25 (578)

Греф Герман Оскарович. — Ladno.ru, 28.06.2006

Госдума согласилась на назначение Мишустина главой правительства. // РБК.

Дмитрий Казьмин, Елена Мязина. Богачей прибыло. — Ведомости, 24.06.2010. — №114 (2632)

Дмитрий Казьмин. Обязан донести. — Ведомости, 08.06.2010. — №103 (2621)

Дмитрий Людмирский. Мероприятие для узкого круга. — Коммерсант-Власть, 28.06.1994. — № 23 (85)

Евгений Верещагин, Татьяна Панина. Михаил Мишустин взялся за зоны. — Российская газета, 21.12.2006. — №4253

Елена Кукол, Татьяна Зыкова. Михаил Мишустин вернулся. — Российская газета, 08.04.2010. — №5152 (73)

Елена Кукол. Нет, это неправда. — Российская газета, 01.03.2008. — №4602

Иван Сас. На все сто. — Российская газета, 19.02.2009. — №4852

Инга Воробьева, Альберт Кошкаров, Елена Зиброва. Налоговый пасьянс. — РБК daily, 07.04.2010

И. о. министра культуры назначен Сергей Обрывалин. Коммерсантъ. Дата обращения 6 мая 2020.

Максим Товкайло, Дмитрий Казьмин. Дружелюбная служба. — Ведомости, 08.04.2010

Михаил Владимирович Мишустин, Президент UFG Capital Partners и Управляющий партнер группы компаний UFG Asset Management, покидает компанию – его кандидатура представлена к назначению на пост руководителя ФНС РФ. — Deutsche UFG Capital Management, 08.04.2010

Михаил Мишустин: „Мы строим сервис“. — CIO, 09.12.2002. — №5

Мишустин Михаил Владимирович. — ROSEZ.RU – Российские особые экономические зоны

Мишустин Михаил Владимирович. — Федеральная налоговая служба РФ

Мишустин Михаил Владимирович. — Кадровый резерв Президента России

Налоги и бизнес в 2012 году, Москва, 2012, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации

Налоговая политика и пути выхода из кризиса, Москва, 2009, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации

Николай Силаев. Думу нанизали на вертикаль власти. — Профиль, 12.01.2004. — № 1(368)

OECD Model Tax Convention on Income and on Capital, 2010

OECD, Tax Reform Trends in OECD Countries, OECD 50th anniversary, Challenges in designing competitive tax systems, Paris, 2011

Основные направления налоговой политики Российской Федерации на 2013 год и на плановый период 2014 и 2015 гадов, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленная палата Российской Федерации

Открылись международные выставки. — Коммерсант-Daily, 02.06.1993. — 102

Портал-призрак. — Ведомости“, 25.04.2001

Правительство Примакова. — Политика (politika.su)

Починок Александр Петрович. — Vipeson.Ru

Сергей Кочетов. Интернет-проект Починка. — Ведомости, 13.04.2000

Указ об исполнении обязанностей Председателя Правительства. Президент России. Дата обращения 30 апреля 2020.

Federal and State Income Taxes and Their Role in the Social Safety Net, Research Report, Urban Institute, 2015

Филипп Стеркин, Евгения Письменная, Алексей Никольский, Анастасия Ермакова. Чистки в ФНС. — Ведомости, 07.05.2010Филипп Стеркин, Наталья Костенко. Бизнес идет в ФНС. — Ведомости, 07.04.2010. — 61 (2579)

ФНС возглавил экс-руководитель РосОЭЗ Мишустин. — РИА Новости, 06.04.2010

Хрустић, Х., Елементи пореске културе, Правни живот бр. 10/2003, стр. 402

 

Мср Огњен Карановић

1. Борис Григорьевич Федоров. Биографическая справка. — РИА Новости, 20.11.2008 ↑
2. Георгиј Боос касније је обављао дужност губернатора Калињинградске области. ↑
3. Налоговая политика и пути выхода из кризиса, Москва, 2009, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации ↑
4. Хрустић, Х., Елементи пореске културе, Правни живот бр. 10/2003, стр. 402 ↑
5. Греф Герман Оскарович. — Ladno.ru, 28.06.2006. ↑
6. Налоговая политика и пути выхода из кризиса, Москва, 2009, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации; Налоги и бизнес в 2012 году, Москва, 2012, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации ↑
7. Инга Воробьева, Альберт Кошкаров, Елена Зиброва. Налоговый пасьянс. — РБК daily, 07.04.2010; Филипп Стеркин, Наталья Костенко. Бизнес идет в ФНС. — Ведомости, 07.04.2010. — 61 (2579); ФНС возглавил экс-руководитель РосОЭЗ Мишустин. — РИА Новости, 06.04.2010; Иван Сас. На все сто. — Российская газета, 19.02.2009. — №4852 ↑
8. Савезна агенција за катастар непокретности ↑
9. ФНС возглавил экс-руководитель РосОЭЗ Мишустин. — РИА Новости, 06.04.2010 ↑
10. Мишустин Михаил Владимирович. — Федеральная налоговая служба РФ ↑
11. Починок Александр Петрович. — Vipeson.Ru; Мишустин Михаил Владимирович. — ROSEZ.RU – Российские особые экономические зоны; Мишустин Михаил Владимирович. — Федеральная налоговая служба РФ ↑
12. Греф Герман Оскарович. — Ladno.ru, 28.06.2006 ↑
13. Чланови Форума представљају 45 земаља Организације за економску сарадњу и развој (све чланице ове организације), чланице Г20, као и државе које користе напредне механизме у пореској администрацији. ↑
14. Елена Кукол, Татьяна Зыкова. Михаил Мишустин вернулся. — Российская газета, 08.04.2010. — №5152 (73); Максим Товкайло, Дмитрий Казьмин. Дружелюбная служба. — Ведомости, 08.04.2010; Михаил Владимирович Мишустин, Президент UFG Capital Partners и Управляющий партнер группы компаний UFG Asset Management, покидает компанию – его кандидатура представлена к назначению на пост руководителя ФНС РФ. — Deutsche UFG Capital Management, 08.04.2010;Инга Воробьева, Альберт Кошкаров, Елена Зиброва. Налоговый пасьянс. — РБК daily, 07.04.2010; Налоги и бизнес в 2012 году, Москва, 2012, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации; OECD Tax Policy Studies No 13, Fundamental Reform of Personal Income Tax, 2006; OECD Model Tax Convention on Income and on Capital, 2010; OECD, Tax Reform Trends in OECD Countries, OECD 50th anniversary, Challenges in designing competitive tax systems, Paris, 2011; Основные направления налоговой политики Российской Федерации на 2013 год и на плановый период 2014 и 2015 гадов, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленная палата Российской Федерации. ↑
15. Мишустин Михаил Владимирович. — ROSEZ.RU – Российские особые экономические зоны; Мишустин Михаил Владимирович. — Федеральная налоговая служба РФ ↑
16. Налоги и бизнес в 2012 году, Москва, 2012, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации ↑
17. Исто ↑
18. Поздравляем Михаила Мишустина с назначением на пост руководителя Федеральной налоговой службы! Архивная копия от 4 марта 2016 на Wayback Machine. Кадровый резерв Президента России ↑
19. Мишустин Михаил Владимирович. — Кадровый резерв Президента России ↑
20. Исто ↑
21. Леонид Левин није само један од многих консултаната из области медијске политике и истраживања јавног мњења. Још мање, није био само члан једног законодавног тела у Државној думи. Средином деведесетих година претходног века основао је медијско-консултантску компанију „Secret Adviser“ („Тајни саветник“), која је данас сигурно најутицајнија, а свакако најстарија агенција која се бави односима са јавношћу. У данашње време, његова компанија, као и сам Левин имају репутацију поверљиве службе, блиске властима, која се бави креирањем „пожељних медијских садржаја“, али и сузбијањем утицаја оних информација које продукују медијске компаније ненаклоњене Путиновом режиму, као ни Михаилу Мишустину. Постоји тврдња да су Левин и његова компанија осмислили референдумску кампању, као и комплетан сценарио у вези са процесем присаједињења Крима и Севастопоља Руској Федерацији 2014. године. Као његов близак сарадник у датим пословима, спомиње се и Алексеј Кримин, који је имао положај саветника Леонида Левина у Думи, док је данас један о запослених у кабинету премијера Мишустина. Од последње деценије претходног столећа, „Тајни саветник“ организовао је различите и веома осетљиве политичко-пословне кампање, а истовремено је пружао изузетно поверљиве услуге многим државним установама и органима. Такође, извори блиски кабинету премијера Мишустина тврде да је Левин припремио говор руског председника владе, приликом његове једине посете иностранству, у јануару, у току боравка у Казахстану. Несумњиво, постоје јасне везе између Левина и Кремља, а постоји и тврдња, да је, поред тога што је својеврсни Мишустинов „секретар за односе са медијима“, истовремено и сарадник КГБ. Свакако, ниједан новинар или медијска кућа немају приступ кабинету премијера, уколико, претходно не обезбеде одобрење Леонида Левина за дате послове. ↑
22. Госдума согласилась на назначение Мишустина главой правительства. // РБК. ↑
23. Фургал, члан националистичке Либерално-демократске странке, победом над кандидатом Кремља, изабран је за гувернера 2018. године. Његова победа била је неочекивана, пошто није активно учествовао у кампањи, већ је јавно подржавао свог ривала. Грађани су ипак гласали за њега, чиме су задали понижавајући ударац владајућој Јединственој Русији и председнику Русије Владимиру Путину. У току две године на месту гувернера, Фургал је стекао репутацију „народног гувернера“. Умањио је своју зараду, иницирао продају скупе јахте коју је купила претходна регионална власт, а потом је значајно редуковао цену авионске карте за становнике удаљених области. Неодобрени протести у Хабаровску, који има око 618 хиљада становника, најмасовнији су до сада. ↑
24. Иначе, Дегтјарев је до 2005. године био члан и функционер владајуће Јединствене Русије, да би од те године свој политички пут наставио у редовима десничарског ЛДПР. Прати га репутација, руском председнику веома оданог човека, без обзира, што је члан опозиционе партије. Са друге стране, протести су у знатној мери изгубили на масовности, те се последњих недеља одржавају само у данима викенда, а према изворима самих организатора демонстрација, број демонстраната варира, од пет до десет хиљада људи. ↑
25. Биография Никиты Стасишина: что известно об исполняющем обязанности министра ЖКХ. Комсомольская правда. Дата обращения 1 мая 2020. ↑
26. Указ об исполнении обязанностей Председателя Правительства. Президент России. Дата обращения 30 апреля 2020.И. о. министра культуры назначен Сергей Обрывалин. Коммерсантъ. Дата обращения 6 мая 2020. ↑
27. Charles André Joseph Marie de Gaulle ↑
28. Иначе, може да услови креирање неке нове „Украјине“. ↑
29. Тренутно, у Русији има негде око милион „активних случајева“, када је реч о овој инфективној болести док је око 800 хиљада грађана излечено. До сада, живот је изгубило нешто више од 17 хиљада од COVID-19 оболелих грађана Русије. ↑
30. Примере за ове тврдње можемо да пронађемо у актуелним процесима у Белорусији, као и у понашању руског обавештајног апарата. Русија је оснажила своје позиције у Минску, односно у структурама администрације председника Лукашенка, тек када је политички Запад, веома непромишљено и инертно, подржао протесте несистемских опозиционих група у овој земљи, чиме је, практично „гурнуо Лукашенка натраг у гвоздени загрљај Путина и званичне Москве“, због чега је „торпедован“, већ одмакли, али нестабилни процес приближавања Белорусије политици Европске уније (макар у „Европи на три мора“) и САД. Дакле, није Русија сузбила заокрете у политици Минска према политичком Западу, већ обратно, искористила је несналажење Брисела и Вашингтона у постизборној кризи у Белорусији. Са друге стране, обавештајни апарат, чија је методологија рада наслеђена из совјетске епохе, одавно је изгубио конекцију са стратешким позицијама Кремља. Претворио се у „засебан државни организам“, који постоји „ради себе“. Кривицу за такво стање требало би да сноси само Кремљ, који није у стању да пружи аналитичку логистику, као и основну платформу у детерминисању стратешких циљева Русије у дипломатским интересима своје државе. Опет, не ради се овде о неком, „од државе отуђеном обавештајно-безбедносном и дипломатском апарату“, већ о недостатку комуникације и координације између важних „полуга политичке власти и моћи“ у самој Москви. ↑

Мср Огњен Карановић, историчар