Lira, pastor, sankcije – kraj savezništva Turske i SAD?
Leto koje je na izmaku donelo je nove tenzije u inače narušenim odnosima Turske i SAD. Iako su pomenute relacije već godinama opterećene brojnim problemima poput podrške SAD kurdskom faktoru u Siriji, te pitanjem zaštite koju Vašington pruža Fetulahu Gulenu optuženom za krvavi pokušaj puča iz jula 2016, nova dešavanja u poslednjim mesecima su do te mere podstakla krizu da se po prvi put u turskim medijima govori čak i o napuštanju NATO saveza kao mogućem koraku. Turska se nalazi pod svojevrsnim ekonomskim udarom SAD u vidu sve oštrijih sankcija prema Ankari, koje za neposrednu posledicu imaju pad vrednosti turske valute, a koje po zvaničnim tumačenjima Vašingtona predstavljaju meru pritiska na Tursku kako bi oslobodila protestantskog sveštenika Endrjua Bransona koji se nalazi u kućnom pritvoru i izložen je sudskom procesu pod optužbom za terorizam. Koliko zapravo mali ekonomski rat Vašingtona protiv Ankare ima veze sa sudbinom pomenutog pastora, te u kojoj meri će se ekonomsko sučeljavanje dva NATO partnera preliti u političku, odnosno bezbednosnu sferu?
Budući da smo u prethodnim analizama podrobno elaborirali uzroke sve izraženijeg razmimoilaženja između Ankare i Vašingtona u godinama iza nas, ovom prilikom ćemo se pozabaviti razvojem situacije nakon vanrednih predsedničkih i parlamentarnih izboru koji su u Turskoj održani 24. juna tekuće godine. Vredi pomenuti to da su ekonomske nedaće kroz koje Turska upravo prolazi, bilo da se o radi o proizvodu inherentnih slabosti turskog privrednog modela ili pak dirigovanom udaru spolja, definitivno dale potvrdu tezi po kojoj je preovlađujući razlog za užurbano raspisivanje vanrednih izbora bila upravo namera turskih vlasti da se visok nivo podrške u javnosti kapitalizuje pre nego što se ispolje negativni efekti ekonomske krize koja se početkom proleća već nazirala.
No, krenimo od pastora Bransona. Sveštenik male protestantske crkve iz Izmira čija pastva broje svega 25 
pripadnika u Turskoj živi pune 23 godine. Uhapšen je početkom oktobra 2016, u sklopu masovnih čistki koje su usledile nakon pokušaja puča u Turskoj i optužen za političku i vojnu špijunažu u korist Terorističke organizacije Fetulaha Gulena (FETO) i Radničke partije Kurdistana (PKK), a preti mu kazna zatvora do 35 godina. Iako na prvi pogled tako ozbiljne optužbe na račun jednog sveštenika deluju apsurdno, navodi iz optužnice su izgleda prilično dobro potkrepljeni i pastorovi advokati bi u redovnim okolnostima imali prilično posla oko pripreme odbrane.
Naime, po informacijama koje su dospele u javnost, pastor Branson se u više navrata nalazio na mestima daleko od svog mesta prebivališta, i to baš u vreme kada su se na tim lokacijama odvijali teroristički napadi, odnosni protesti ili nemiri. Dobar primer za tako nešto je njegovo prisustvo u gradiću Suruč na granici sa Sirijom 20. jula 2015, kada je sproveden napad bombaša samoubice, odnosno u Dijarbakiru, na dan kada su u najvećem gradu turskog jugoistoka 2015. izbili nemiri organizovani od strane PKK, a boravio je i u Kobaniju, gradu „poslednje odbrane“ sirijskih Kurda baš u vreme kada je kriza bila na vrhuncu. Do javnosti su dospeli i listinzi njegovih telefonskih razgovora na kojima se vidi preko 1.300 poziva samo na području pomenutog Suruča, dok presretnute SMS poruke koje je razmenjivao neposredno nakon pokušaja puča od 15. jula 2016. govore kako „ćemo na kraju mi pobediti“. Ne čudi onda to što su pojedini pro-vladini mediji u Turskoj Bransona prozvali „Rambo-sveštenikom“, a neki su otišli toliko daleko objavljujući informaciju po kojoj je Bransonu u slučaju uspeha puča iz jula 2016. bilo namenjeno mesto šefa CIA u Turskoj.
Iz svega navedenog se može zaključiti da pastor Branson i njegov slučaj ne mogu biti nebitni američkoj administraciji koja inače prava svojih državljana postavlja visoko na listi prioriteta u odnosima sa svakom državom, ali u ovom slučaju postoji još nekoliko bitnih elemenata. Činjenica da veliki deo izborne baze aktuelnog američkog predsednika čine hrišćanski evangelisti, te da je sam pastor Branson rodom iz Severne Karoline, srca takozvanog „biblijskog pojasa“, učinio je njegov slučaj značajnim u očima Bele kuće, ali i pogodnim za opravdavanje zaoštravanja u odnosima sa Ankarom. Na obe strane postoje spekulacije o tome da se još od prvog dana Bransonovog pritvaranja izvan javnosti vode pregovori o njegovom oslobađanju, ali da „cena“ za tako nešto nije pogođena. Sam predsednik Erdogan je septembra prošle godine predložio da se evangelistički pastor razmeni za Fetulaha Gulena čije izručenje Turskoj SAD uporno odbija, ali je takav predlog ekspresno odbačen od strane Stejt Dipartmenta. U turskoj štampi su se potom pojavili navodi o mogućnosti razmene Bransona za Mehmeta Hakana Atilu, bivšeg zamenika generalnog direktora turske Halkbanke, koji je u SAD osuđen na gotovo tri godine zatvora zbog kršenja sankcija prema Iranu, ali ni od tog dogovora po svemu sudeći nije bilo ništa. Dana 25. jula tekuće godine pastor je prebačen u kućni pritvor, što se tumači kao znak dobre volje Turske, koji nije naišao na adekvatnu reakciju druge strane.
Jedna od ključnih stepenica u krizi na relaciji Vašigton-Ankara svakako je odluka američkog Kongresa iz juna ove godine da blokira isporuku najmodernijih borbenih aviona pete generacije F-35 Turskoj, iako je sama Ankara učestvovala u razvoju neophodne tehnologije i isporučuje određene komponente, za čije bi nadomeštanje američkim integratorima bilo potrebno najmanje godinu i po do dve godine dana. Zanimljivo je da se u kongresnoj rezoluciji pored nabavke oružja iz strane zemlje koja je pod američkim sankcijama (naravno, radi se o ugovorenoj nabavci PVO sistema S-400 od Rusije), kao razlog za ove mere protivu Turske navodi i nezakonito zatvaranje američkih građana, u čemu se jasno prepoznaje slučaj pastora Bransona.
No, najdirektnija mera retorzije koje su SAD sprovele jesu sankcije protiv dvojice članova Erdoganovog kabineta, ministra pravde Abdulhamita Gula i ministra policije Sulejmana Sojlua, kojima je izrečena mera zaplene imovine na teritoriji SAD, a što je prvi zabeležen slučaj te vrste sankcija prema jednoj članici NATO, na šta je turska odgovorila recipročnim merama prema dvojici članova Trampovog kabineta. Ostavimo li po strani to što niko od ljudi koji su podvrgnuti sankcijama nema nikakvu imovinu na teritoriji SAD, odnosno Turske, prilično bizarno deluje obrazloženje Vašingtona po kojem je Abdulhamit Gul imao „vodeću ulogu“ u hapšenju Bransona, budući da je na mesto ministra došao sedam meseci nakon što se to desilo, a da pre toga nije bio angažovan niti u policiji, niti u pravosuđu. Bitno je primetiti i to da je za primenu recipročnih mera prema SAD Erdogan dobio podršku opozicije, pošto su ga zajedničkim saopštenjem podržale četiri parlamentarne stranke (sve osim pro-kurdske HDP). Štaviše, pojedini predstavnici opozicije su se prosto utrkivali tražeći primenu još oštrijih mera poput otkazivanja gostoprimstva američkim snagama u strateški važnoj vojnoj bazi Indžirlik, a po prvi put su se u štampi pojavili i zahtevi za formalnim istupanjem Turske iz NATO saveza. No, to svakako ne treba da čudi imajući u vidu istorijski nizak rejting SAD među građanima Turske, među kojima čak 83% ima negativno mišljenje o SAD, dok svega 3% SAD smatra pouzdanim saveznikom, na šta ni opozicija ne može ostati imuna.
Polje na kojem su se razmimoilaženja između Turske i SAD ponajviše ispoljila svakako je ekonomija. Period vlasti Redžepa Tajipa Erdogana i njegove AKP partije od konca 2002. nadalje obeležen je snažnim ekonomskim rastom, podstaknutim velikim ulaganjima u infrastrukturne projekte poput autoputeva, aerodroma, te stambenu izgradnju isl. Za nepunih 15 godina bruto društveni proizvod Turske je utrostručen, dok je nivo investicija u inostranstvo desetostruko uvećan. Međutim, za sve to vreme Turska je beležila vrlo visok nivo deficita platnog bilansa, a turske banke i kompanije uključene u velike infrastrukturne projekte su se oslanjale na zaduživanje u inostranoj valuti, dok su devizne rezerve nacionalne banke ostale veoma niske na nivou od svega 85 milijardi dolara. Iako je javni dug Turske već godinama daleko ispod tzv. Kriterijuma iz Mastrihta i iznosi svega 26,5% BDP-a, zaduženja privatnog sektora su dostigla vrtoglavih 340 milijardi dolara. Sve to skupa je učinilo tursku ekonomiju prilično izloženom valutnom riziku, što je do izražaja došlo početkom ove godine kada počinje proces koji je u vrhovima turske vlasti nazvan „špekulativnim udarom“ na liru (tursku valutu).
Naime, od početka tekuće godine dolazi do oštrog pada direktnih stranih investicija u Turskoj, koje su u prvih pet meseci 2017. iznosile 13,2 milijarde dolara i velikim delom pokrivale deficit platnog bilansa od 17,5 milijardi u istom periodu, dok su u prvih pet meseci tekuće 2018. godine strane investicije ostale ispod jedne milijarde, dok je deficit platnog bilansa premašio 27 milijardi dolara. Inflacija, koja je još koncem prethodne godine premašila 10% je do avgusta dosegla blizu 16% na godišnjem nivou, dok međunarodne bonitetne kuće procenjuju da će se do kraja godine popeti do 22%. Deonice najveće turske banke Halkabanke su izgubile preko 60% svoje vrednosti. Turska lira je izgubila blizu 40% svoje vrednosti u odnosu na američki dolar.
Sve ovo nesumnjivo odražava strukturne slabosti turskog razvojnog modela, suočenog sa nedovoljnim prilivom inostranog kapitala na koji se deceniju i po oslanjao. Vredi se podsetiti kako je slična kriza u Turskoj, doduše tada daleko manje integrisanoj u svetske privredne i trgovinske tokove, izbila i 2001. godine, te da je upravo ta kriza poslužila kao katalizator političkih promena koje su dovele Erdogana na vlast. U prvim godinama svoje vlasti Erdogan je potražio spas u okrilju Međunarodnog monetarnog fonda, uz čiju podršku u vidu više desetina milijardi dolara povoljnih kredita je uspeo da prevaziđe krizu i postavi sopstveni model rasta i razvoja. Ovoga puta, imajući u vidu bitno drugačije međunarodne okolnosti, Erdogan po svemu sudeći neće ni pokušati da zatraži pomoć MMF (koju bi ionako teško dobio), već neophodnu finansijsku podršku traži na drugim stranama. Značajan uspeh predstavlja polovinom avgusta zaključen sporazum sa Državom Katar koja je kroz investiciono-depozitni paket Turskoj stavila na raspolaganje 15 milijardi dolara, nakon čega je lira u jednom danu povratila 2,5% svoje vrednosti u odnosu na američku valutu. Ovo se naravno ne može tumačiti drugačije nego li kao svojevrsni revanš za jasnu podršku koju je Turska pružila malenoj zalivskoj monarhiji tokom diplomatske krize na relaciji Rijad-Doha koja traje preko godinu dana.
Oštar pad lire je stvorio velike probleme turskim bankama i kompanijama zaduženim u stranoj valuti, od kojih neke već kasne sa isplatama dospevajućih obaveza koje su vrtoglavo porasle. Pored rasta inflacije, direktna posledica krize biće i smanjenje privrednog rasta Turske, koji je do skoro procenjivan na preko 7% za ovu godinu, dok je po dugoročnim prognozama OECD u narednih 10 godina trebalo da se održi na nivou od blizu 5% godišnje. Od početka krize međunarodne bonitetne agencije su u više navrata smanjivale kreditni rejting Ankare i umanjivale procenu privrednog rasta, a S&P je čak procenio da će Turska u 2019. pasti u recesiju.
„Pored prethodno pomenutih sankcija protiv dvojice članova Erdoganovog kabineta, SAD su početkom avgusta duplirale carine na uvoz čelika i aluminijuma iz Turske…“
Međutim, pored navedenih strukturnih slabosti turske privrede, teško je oteti se utisku kako je krizom barem delimično upravljano iz inostranstva, odnosno kako su postojeće slabe tačke turskog razvojnog modela ciljano fokusirane od strane SAD u sklopu geopolitičkog obračuna dve tradicionalne saveznice koji dobija na zamahu. Najizraženiji primer predstavljaju sankcije Vašingtona prema Ankari. Pored prethodno pomenutih sankcija protiv dvojice članova Erdoganovog kabineta, SAD su početkom avgusta duplirale carine na uvoz čelika i aluminijuma iz Turske. U oba slučaja je usledio neposredan pad vrednosti lire u odnosu na dolar, koji je nakon dupliranja carina na metale iznosio čak 17% u jednom danu. Turska je naravno uzvratila recipročnim merama podižući carine na uvoz američkih automobila na čak 120%, alkoholnih pića na 140% i duvan u listu na 60%, kao i na još neke proizvode. Zanimljiva je pozicija Evropske unije, budući da je u sred „ekonomskog rata“ na relaciji Vašington-Ankara, Nemačka krajem jula ukinula sankcije na garancije izvoznih kredita zavedene godinu dana ranije Turskoj zbog produžavanja vanrednog stanja, koje je u međuvremenu nakon vanrednih izbora ukinuto. Evropska centralna banka je izrazila veliku zabrinutost zbog toga što su najveći kreditori turskih banaka i kompanija upravo evropske banke sa centralama u Španiji, Italiji i Francuskoj.
Diplomatska kriza i ekonomski rat koji su prethodno opisani predstavljaju još jedan u nizu stepenika na silaznoj spirali u odnosima Vašingtona i Ankare, kojoj se kraj za sad ne nazire. Iako svaka analiza poznatih parametara spoljne politike Turske ukazuje na to da bi Ankari najviše odgovarao polivalentni pristup kojim bi zadržala savezničke odnose sa SAD, jačajući pritom partnerstvo sa zemljama poput Rusije, Kine i Irana, Vašington očigledno nije zadovoljan time i u odnosima sa Ankarom potencira binarni pristup oslikan u formuli „ko nije sa nama, taj je protiv nas“, ostavljajući time Tursku bez izbora, odnosno gurajući je u naručje svojih rivala. Erdoganova procena o potrebi održavanja brzih vanrednih izbora u junu se pokazala ispravnom, pošto je time ne samo obnovio politički legitimitet, već i preuzeo znatno šira ovlašćenja predviđena ustavnim promenama iz 2017. godine, sve to pre nego što se ekonomska kriza ispoljila u punom obimu.
U okolnostima kakve danas imamo, teško je očekivati skoro približavanje u stavovima Ankare i Vašingtona, a sve predispozicije za dalje produbljivanje krize su prisutne. Imajući u vidu snagu američke ekonomije, SAD nema motiva za okončanje trgovinskog rata sa Turskom, a prema najavama koje stižu iz Vašingtona, režim ekonomskih sankcija prema Ankari bi se mogao još pooštravati. Ankara sa svoje strane nakon propasti pregovora o nekakvoj razmeni Endrua Bransona za Mehmeta Hakana Atilu i prekid istraga protivu Halkbanke, nema nikakvog motiva za daljim popuštanjem u slučaju protestantskog pastora, čiji slučaj će nesumnjivo biti eksploatisan u kampanji za američke među-izbore koja se bliži svom novembarskom vrhuncu.
Za očekivati je pojačan pritisak poslovne zajednice na Erdogana, koji bi se u jednom momentu mogao preliti i na pojedine slojeve stanovništva. Anti-američka retorika i mere retorzije prema Vašingtonu za sada donose političke poene Erdoganu, ali je pitanje koliko će na duži rok u uslovima ekonomske krize i moguće recesije ta podrška ostati stabilna. Uostalom, više puta ponavljani pozivi turskog predsednika stanovništvu da konvertuje svoju štednju iz dolara i evra u turske lire kako bi pomogli ekonomiji sopstvene države, nisu urodili nikakvim plodom.
Na koncu, ne treba u potpunosti odbaciti ni mogućnost preokreta u odnosima dve države. Iako ovako duboka kriza nije zabeležena još od Drugog svetskog rata, moramo imati u vidu sada već prilično jasno prepoznatljiv metod kojim američki predsednik Tramp nastupa na međunarodnom planu, maksimalno podižući uloge, e da bi u sred najveće eskalacije ponudio rivalima nešto poput „istorijskog dogovora“. Stoga valja sa pažnjom pratiti i one drugačije poruke koje stižu iz Vašingtona, poput posete komandanta združenih snaga NATO u Evropi, američkog generala Kurtisa Skaparotija koji se na vrhuncu krize početkom avgusta u Ankari susreo sa turskim ministrom odbrane i načelnikom generalštaba, kao i izjavu američkog državnog sekretara Majka Pompea po kojoj „bez obzira na tenzije, Turska ostaje ključni saveznik SAD“.