LEVI SPEKTAR PLAVIH NIJANSI

KOJIM PUTEM ĆE NASTAVITI AMERIČKE DEMOKRATE?

Demokratska partija Sjedinjenih američkih država nalazi se u vrlo nepovoljnoj političkoj poziciji. Nakon osam godina vlasti u vidu Baraka Obame i Kongresa koji je prelazio iz republikanske u demokratsku većinu i obrnuto, danas „plavi“ nastupaju opoziciono na svim saveznim nivoima vlasti. Na mestu predsednika je Donald Tramp, u Predstavničkom domu i Senatu većinu čine republikanci. Međutim, osetno veći problem demokrata jeste izazov ideološkog tipa sa kojim se susreću i koji tek preti da eskalira, ugrožavajući čak i opstanak Demokratske partije kakvu znamo. Dolazeći izbori za članove Predstavničkog doma i trećine članova Senata, a potom i predsednički izbori 2020. godine stoga mogu biti testovi iz kategorije sudbonosnih koji bi u slučaju negativnog ishoda temeljno promenili ili Demokratsku partiju ili višedecenijski dvopartijski poredak u SAD, što bi svakako imalo uticaja i na ostatak planete. Upravo pojava alijanse sušto do radikalno levih demokrata, koja okuplja gotovo sve istorijske frakcije izrazito leve orijentacije i artikuliše energiju koja je došla do izražaja naročito tokom unutarpartijskih izbora 2016. godine, kada je Berni Sanders pokazao koliki je potencijal ove grupacije, predstavlja izazov establišmentu Demokratske partije, kog mnogi, možda još uvek i nisu svesni.

FRAKCIJE

Budući da Sjedinjenim državama dominira dvopartijski politički sistem, a kako je reč o državi od preko 325 miliona stanovnika postojanje frakcija unutar Demokratske i Republikanske partije se javlja kao neophodnost. Frakcijaštvo u SAD ima jednu bitnu kvalitativnu prednost u odnosu na druge demokratske države i predstavlja ozbiljan izazov svim sociolozima politike i države, ali i geopolitičkim i pravnim analitičarima.

Demokratska društva i države, pogotovo u slučaju nepostojanja dominantne političke opcije (poput LDP-a u Japanu ili CSU u Bavarskoj koji dominiraju tamošnjim političkim scenama već decenijama), suočavaju se sa problemom političke, a neretko i šire, društvene nestabilnosti. Trzavice u koalicionim vladama, sukobi političkih partija, prevremeni izbori zbog gubitka podrške i partikularizacija postojećih političkih subjekata, nesumnjivo se reflektuju i na samo društvo.

Demokratija kao najmanje nesavršen vid političkog režima, suočava se sa nekoliko problema koje ne nalazimo u autokratskim i totalitarnim društvima. Politička nestabilnost i sukobi političkih subjekata mogu dovoditi i do naglih promena državnih politika, ključnih opredeljenja u socijalnoj i finansijskoj sferi, promeni spoljnopolitičkog kursa, a što sve vremenom dovodi do fragmentacije društva, povišene sumnje građanstva u operativnost sistema i manjka entuzijazma u javnosti, koji je neophodan pogotovo u slučaju sprovođenja reformskih procesa kojima se čine dubinski zahvati.

SAD su kao država sa najdužim demokratskim kontinuitetom dale svoj odgovor na ove izazove. Kreiranjem izbornog sistema po ugledu na Ujedinjeno kraljevstvo i dalje ga razrađujući s obzirom na svoje federalno ustrojstvo, izbegnuta je mogućnost vanrednih izbora. Ipak, čestim izborima za članove Predstavničkog doma (na svake dve godine) i ograničavanjem jednog lica da služi na mestu predsednika SAD najduže dva mandata, izbegnuta je mogućnost personifikacije državnih pozicija.

Drugo, s obzirom na činjenicu da su SAD federacija, nije sasvim realno očekivati veliki broj političkih partija koje bi bile sposobne da sačine infrastrukturu sposobnu da iznese političku misiju na teritoriji cele države. Vremenom su se iskristalisale dve opcije, jedna na desnici i druga na levici, uz sijaset pokreta koji imaju određenu lokalnu snagu ili dublje utemeljenje u prošlosti nego li u biračkom telu.

Političke razlike unutar dve velike stranke svakako postoje i one su neretko veoma krupne. I republikance i demokrate objedinjuju opšti stavovi, prevashodno vezani za fundamentalna politička i ekonomska pitanja, ali se u metodima frakcije nekada i drastično razlikuju. No, na ovaj način, kreiranjem sistema kojim dominiraju dve partije, unutar kojih se odvija nekada veoma oštra idejna borba, SAD su uspele da težište političke nestabilnosti uslovljeno širokim partikularitetom političkih vizija i interesa premeste sa državnog na partijsko polje.

Tako, umesto da borbe interesnih grupa i idejnih pokreta opterećuju javnu scenu i samu državu direktno, one se odvijaju unutar partija i sposobne su da destabilizuju njih, a tek posredno da utiču i na javnu scenu.

U Demokratskoj partiji postoji veći broj frakcija, ali samo neke od njih se mogu okarakterisati kao dovoljno organizovane i uticajne.

Centristi – svakako najuticajnija frakcija unutar DP. Centristi, koji sebe nazivaju „Novim demokratama“ vuku koren još iz šezdesetih godina prošlog veka, kada su nastali kao odgovor na tada uticajnu, antiintervencionističku, „progresivnu“ politiku.

Centristi su značajno ojačali devedesetih godina kada su uspeli da iznedre i predsednika iz svojih redova nakon dvanaest godina vladavine republikanskih lidera – Vilijama (Bila) Klintona 1992. godine. Iz redova ove frakcije dolaze i potonji predsednik iz DP Barak Obama, zatim njegov vice-predsednik Džozef (Džo) Bajden, nekadašnji senator i državni sekretar SAD kao i kandidat DP na predsedničkim izborima 2016. godine Hilari Klinton, vice-predsednik u eri Bila Klintona i kandidat na izborima 2000. godine Al Gor, kandidat na izborima 2004. godine i poslednji državni sekretar iz redova DP Džon Keri, bivši senator Džoni Edvards. Ova frakcija je i danas najuticajnija u DP i s pravom se smatra partijskim establišmentom. U sastav centrista zvanično ulazi 69 kongresmena iz aktuelnog saziva, uz još nekoliko desetina koji gravitiraju ovoj grupaciji.

Bajden, Obama, Keri – centristički triling poslednje „plave“ administracije

Centristi su ideološki na prointervencionističkim pozicijama, smatraju da je dužnost liberalnih demokratija pomagati liberalne pokrete širom sveta, kako kroz humanitarnu pomoć, edukaciju i političke akte, tako i kroz vojne intervencije ukoliko se proceni da je to neophodno. Centristi su posvećeni identitetskim pitanjima i postavljaju se kao zaštitnici manjina. Afroamerikanci ubedljivom većinom glasaju za DP, a unutar same partije gotovo listom pružaju podršku centristima.

To se jasno videlo i na poslednjim prajmarisima pred predsedničke izbore 2016. godine kada su upravo Afroamerikanci doneli nedostižnu prednost Hilari Klinton u odnosu na njenog glavnog rivala, deklarisanog socijalistu – Bernija Sandersa. Koliko su centristi posvećeni zaštiti manjina, ponajbolje govori stav bivšeg vice-predsednika Džoa Bajdena koji naglašavao kako SAD moraju štititi pripadnike LGBT populacije ma gde oni živeli.

Najveći centristički problem je upravo to što ih, baš kao i njihove kolege sa umerene i etablirane levice u Evropi, birači sve više percipiraju kao borce za identitetsku levičarsku politiku, a sve manje kao borce za socijalne, ugrožene kategorije. Centristi povremeno zaista pomalo odudaraju od uobičajene percepcije politike DP, pošto su se neretko, a naročito tokom Klintonovog mandata, zalagali za što manju ulogu vlade u ekonomsko-socijalnim tokovima. Ipak, primera radi u vreme Baraka Obame, ovaj trend je bio potpuno suprotan i mogao se okarakterisati kao klasičan „plavi pristup“. Centristi najveći problem imaju zbog sve raširenije percepcije, kako je reč o zaštitnicima krupnog kapitala i velikih finansijskih korporacija, zbog čega ih protivnici neretko nazivaju „Vol strit demokrate“.

Konzervativci – i demokrate imaju svoje konzervativce. Zapravo u drugoj polovini 19. i prvim decenijama 20. veka konzervativne demokrate su bile među najuticajnijim frakcijama ove partije. Demokratska partija SAD se dugo borila za rasnu segregaciju, nasuprot republikancima koji su bili zastupnici, u tom pogledu, liberalnih shvatanja i zagovarali slobodu i jednakost prilika svim građanima SAD kako je garantovano i Deklaracijom o nezavisnosti iz 1776. odnosno Ustavom SAD iz 1787/88. godine.

Zanimljivo, u međuratnom periodu, ali i u periodu nakon Drugog svetskog rata, većinu u Kongresu su neretko činili republikanci (najveće frakcije uglavnom bez libertarijanaca) i konzervativne demokrate, koji su uglavnom neformalno, donosili zakone i sprečavali propise koji su se kosili sa njihovim pogledima.

Politički potencijal ove koalicije je počeo da kopni 60-ih godina prošlog veka, da bi ona potpuno iščezla 80-ih godina.

Ipak, danas su se konzervativne demokrate održale na političkoj površini unutar DP. Uglavnom u južnim državama SAD, u tzv. „biblijskom pojasu“, ova opcija je ostala prisutna, a neretko i dominantna. Konzervativne demokrate formiraju koaliciju „Plavi pas“ koja okuplja članove DP koji gaje konzervativne poglede kada je u pitanju fiskalna politika, što je suprotno drugim kolegama iz DP, dok se na identitetskim pitanjima i sami članovi ove frakcije razilaze. Ono što povezuje „plave pse“ i centriste jeste izrazito prointervencionistička spoljna politika. DP toleriše određena, čak i fundamentalna odstupanja predstavnika ove koalicije od centralne politike partije, iz jednostavnog razloga što u južnjačkim državama, bez ove frakcije, DP ne bi mogla da računa niti na jedno mesto u Kongresu. Postojanjem „plavih pasa“ i njihovim povremenim pobedama na jugu, DP uspeva da zabeleži trijumfe i na njima nenaklonjenoj teritoriji. U aktuelnom sazivu Kongresa grupacija konzervativnih demokrata broji osamnaest (18) članova.

Obama i „plavi psi“ u prošlom sazivu Kongresa.

Liberali – generalno gledano, liberalne ideje su dominantne u DP, tako da liberale teško možemo posmatrati kao zasebnu i centristima suprotstavljenu frakciju, već više kao predstavnike establišmenta koji se od svojih kolega centrista pre svega razlikuju u pogledu višeg nivoa zastupanja liberalnog koncepta rešavanja prevashodno identitetskih pitanja. Liberalne demokrate su naročito osetljive na pitanja zaštite životne sredine, prava pripadnika LGBT zajednice, od umerenih saboraca iz establišmenta se razlikuju i po nešto radikalnijem pristupu kada je o osetljivim pitanjima reč, kao što je legalizacija tzv. lakih droga.

Ipak, većina članova DP sebe smatra i liberalima i pogotovo kada je o centristima reč možemo zaključiti da je liberalizam zapravo izraz dvojnog identiteta, koji se uglavnom doživljava više na ideološkom planu kao važan i kao fundament, dok se klasično frakcijaštvo bavi konkretnijim, dnevno-političkim pitanjima. Danas je establišment DP po tom pitanju veoma isprepletan tako da je nekada i teško napraviti jasnu distinkciju između liberala i centrista. Kao izraziti predstavnik liberalnog pokreta unutar DP, koja je istovremeno i vrlo dobro inkorporirana u establišment partije, danas se smatra lider DP u Predstavničkom domu Nensi Pelozi.

Libertarijanci – slično kao i njihove kolege iz Republikanske partije, libertarijanci su izraz istorijski važnog pokreta u SAD. Libertarijanci su uvek pristuni u DP i njihova podrška unutar članstva partije se kreće u proseku oko jedne desetine. Libertarijanci su vrlo krutih stavova, pogotovo kada je reč o spoljnoj politici. Reč je o protekcionističkom i izolacionističkom krilu koje se oštro protivi intervencionizmu kao konceptu. Ono što ih u najvećoj meri razlikuje od republikanskih kolega jeste odnos prema fiskalnoj politici, pošto se demokrate libertarijanci uglavnom postavljaju kao socijalno senziblinije kada je o raspoređivanju državnog novca reč.

Naprednjaci – krilo koje svakako predstavlja najveći izazov centrističkom establišmentu. Levičarski sentimenti svakako su dugo prisutni u DP, ali je svako skretanje ulevo od centra bivalo pod lupom javnosti i percipirano kao pružanje argumentacije republikancima, pogotovo u eri Hladnog rata. Pošto „Zle imperije“, kako je SSSR nazivao Ronald Regan, više nema, levičarski stavovi, naročito u svetlu činjenice da su se centristi udaljili od borbe za socijalno ugrožene kategorije, dobija na značaju. Nemoguće je nepomenuti i činjenicu da se demokratski naprednjaci ili „progresivci“ koriste i visokom dozom levičarskog populizma. Centristi nose teret konstantnog sklapanja dilova i pogodbi sa svojim republikanskim kolegama, što je svakako neophodno kako bi SAD uopšte funkcionisale i kako Kapitol ne bi bio izvor nestabilnosti i kočničar procesa u državi. Sa sličnim izazovima se suočavaju i njihove etablirane kolege u Republikanskoj partiji – neokonzervativci, s tim što oni, prirodno, trpe udare sa više ili manje krajnje desnice.

Naprednjaci su se vremenom pozicionirali kao prepoznatljivo krilo DP. Ključni elementi njihove politike vezani su za socijalna i ekonomska pitanja. Kako se sa centristima slažu u pogledu identitetskih tema, nemaju potrebu da se njima naročito bave, već naprotiv, pokušavaju da se pokažu kao opcija koja se bori protiv finansijskih korporacija, koje smatra zasebnim subjektima koji ne poštuju zakonske regulative i predstavljaju izvor korupcije u SAD. Takođe, naprednjaci su čvrsti zagovornici socijaldemokratije skandinavskog tipa. Naprednjaci obrazovanje i zdravstvo smatraju osnovnim ljudskim pravom i stoga se zalažu da im pristup bude potpuno omogućen svim građanima. Šta više, naprednjaci zagovaraju besplatno obrazovanje na svim stupnjevima, uključujući i univerzitetsko.

Naprednjaci se zalažu za očuvanje životne sredine, stoga se protive velikim infrastrukturnim projektima koje smatraju opasnima po okruženje, ali i „bespotrebnim ustupcima“ velikim privrednim magnatima i korporacijama. Progresivci su tvrdo opredeljeni za oporezivanje privrednih subjekata, naročito krupnijih i redistribuciju sredstava ka socijalno ugroženim kategorijama. Stoga se ovo krilo protivi i velikim izdacima koje SAD izdvajaju za odbranu (ubedljivo najviše na svetu, više nego pet narednih država zajedno) i začažu se za militaristički minimalizam. Naprednjaci su skeptični spram intervencija vojnog karaktera u inostranstvu i prihvataju ih kao opciju isključivo u slučaju neophodnosti, koja mora biti široko prihvaćena i tako ocenjena.

Progresivno krilo je svoj veliki uspeh zabeležilo prilikom prethodnih prajmarisa unutar DP, kada je kandidat ovog krila Berni Sanders bio najozbiljniji izazivač kandidatu centrista – Hilari Klinton.

Ne treba sumnjati i da će progresivci pokušati da se domognu predsedničke nominacije 2020. godine, a kao najozbiljniji kandidati se pominju Berni Sanders i Elizabet Voren, oboje članovi Gornjeg doma Kongresa.

Pravedne demokrate – krilo koje je nastalo u poslednjih godinu dana, upravo iz frakcije progresivaca. Pravednici su osnovani od strane mladih aktivista koji su nosili kampanju Bernija Sandersa, ali i drugih društvenih aktivista koji čak i nisu bili naklonjeni DP i koji su u Sandersovoj kampanji prepoznali priliku da svoje ideje plasiraju na veliku scenu. Među osnivačima ove frakcije nalaze se i lideri organizacije „Mladi Turci“, koja deluje u SAD i izrazito je levoliberalnih pogleda. Ipak, najeminentnije lice ovog pokreta Čejk Ujgur napustio je pokret i koncept partijske politike uopšte.

Programski, pravednici su veoma slični naprednjacima, s tim što oni sve ideje zastupaju još radikalnije i manje su skloni kompromisima. Pravednici svakako planiraju da se umešaju i u predsedničku nominaciju, mada je pred njima dug put kreacije infrastrukture sopstvenog pokreta. U ovom momentu, frakcija u svom sastavu ima tri člana Predstavničkog doma i nijednog senatora. No, pravednici su se pokazali kao veoma ambiciozan pokret. Naime, u dosadašnjem toku prajmarisa kandidaovali su četiri od mogućih tridesetipet kandidata za Senat i u dosadašnje dve trke doživeli dva poraza, ali su zato u borbi za Predstavnički dom imali nešto više uspeha. Od mogućih četiristotinetridesetipet (435) kandidata prijavili su sedamdeset (70) kandidata i iz dosadašnjih četrdesetisedam (47) trka iz trinaest (13) su izašli kao pobednici. Pravednici svakako ne mogu na ovim prajmarisima ugroziti centriste, ali se mogu pozicionirati i postaviti temelje za buduće delovanje, možda već na narednim prajmarisima za predsedničku nominaciju.

Pravednici su okupili i najveći broj aktivista i značajnih članova ranijih socijalističkih frakcija, kao i političkih avanturista marksističkog tipa minorne snage i uticaja. Iz dosadašnjeg delovanja pravednika teško je zaključiti da li su oni orijentisani ka kreiranju političkih poruka socijaldemokratskog tipa više, nego li ka temeljnom menjanju političkog sistema u SAD, pošto različite poruke stižu od predstavnika ove frakcije svakodnevno. Svakako, ova frakcija se još izgrađuje i traži ne toliko u ideološkom, koliko u metodološkom smislu i treba pustiti vremenu da nam da odgovor na sva pitanja, koja sada analizirajući ovaj pokret u nastajanju unose izvesnu konfuziju.

Ipak, SAD pre predsedničkih izbora očekuju „midtermsi“ u novembru mesecu. Kao priprema za ove izbore odvijaju se prajmarisi širom zemlje u obe velike partije. Centristi u ovom momentu imaju razloga za zadovoljstvo pošto su uspeli da odbrane većinu pozicija u dosadašnjim trkama za kandidate na izborima za 35 članova Senata i svih 435 članova Predstavničkog doma.

UDAR S LEVA

Centristi predlažu predsedničkog kandidata Demokratske partije od 1972. godine. Ipak, ove godine se suočavaju sa političkom pretnjom etabliranom poretku unutar DP sa više ili manje radikalno levih pozicija.

Centristi već duže vreme imaju problem sa pristupom dvema, za njih esencijalno važnim grupama – radnicima i studentima. Donald Tramp je pobedu 2016. godine odneo ne zahvaljujući trijumfu u svim „kolebljivim državama“ (zapravo poražen je u Virdžiniji koju osvojio Džordž Buš mlađi oba puta), već zahvaljujući velikom prodoru na umereno plavi pojas oko severnih jezera (Minesota, Mičigen, Viskonsin, Pensilvanija).

Prodor u ovim državama je zabeležen prevashodno zahvaljujući velikom razočarenju radničke klase, koja je pogođena devastacijom velikih industrijskih centara u ovom delu zemlje (primer Detroita). Barak Obama je bio kandidat kom su glasači koje možemo okarakterisati kao gubitnike globalizacije verovali, ali i kandidat koji je izneverio njihova očekivanja.

Kako povratiti poverenje „plavih okovratnika“ jedno je od suštinskih pitanja ne samo za centriste, već za DP uopšte i upravo u davanju što smislenijeg odgovora na ovo pitanje takmiče se kako establišment, tako i njegovi levičarski izazivači. I dok naprednjaci i pravednici krive globalizam, liberalnu politiku otvorenih granica i odsustvo protekcionizma za nepovoljnu poziciju američkih radnika u brojnim granama (gde su na vrlo sličnim pozicijama kao i predsednik SAD Donald Tramp), centristi odgovor nude u personalnom rešenju – Džozefu Bajdenu.

Veteran američke političke scene sa sobom nosi kako afirmativan, tako i odvraćajući prtljag. Bajden je već dva puta gubio trku za predsedničku nominaciju unutar DP, ali je sa druge strane tokom dva predsednička mandata Baraka Obame, dosegao visoke nivoe popularnosti unutar Demokratske partije, naročito među pristalicama etabliranog krila.

Takođe, Bajden je omiljen i među rasnim, etničkim i seksualnim manjinama, prema kojima se u kontinuitetu postavljao zaštitnički. Još jedna Bajdenova prednost jeste činjenica da potiče iz Pensilvanije, savezne države koja nosi dvadeset elektorskih glasova i koju kandidat DP jednostavno mora povratiti ukoliko želi da zaista ugrozi Donalda Trampa 2020. godine.

Bajden, iako etabliran političar nije laka meta napada ni progresivcima, ni pravednicima iz više razloga. Popularnost među manjinama koju uživa bivši vice-predsednik je visoka i oštrim udarima na Bajdena, bez adekvatnog argumentacionog supstituta, Sanders, Voren i drugi predvodnici socijalističko-socijaldemokratskog talasa mogu još više udaljiti od sebe.

Primera radi, Sanders je uživao ubedljivu podršku „mijenijalaca“, mladih birača rođenih u godinama prelaska iz starog u novi milenijum, ali je isto tako bio hendikepiran kada je reč o podršci naročito etničkih i rasnih manjina, koje su u Hilari Klinton prepoznavale nastavljača politike njenog supruga Bila i naročito Baraka Obame, koji je prema procenama istraživača javnog mnjenja i detaljnih analitičara izbornih rezultata u SAD 2012. godine za svoj reizbor dobio podršku od preko 95% izašlih Afroamerikanaca. Nema sumnje da bi na Bajdena građani ovog porekla gledali slično i radije mu pružili podršku, nego li senatoru sa severoistoka Sandersu koji u prvi plan stavlja opšta socijalna, a ne partikularna identitetska pitanja.

Ipak ni sam Bajden nije bez problema. Činjenica je da bi u slučaju prihvatanja kandidature 2020. godine on imao nepunih sedamdesetiosam (78) godina. No, šta onda reći za Sandersa koji je godinu dana stariji, pa i za Elizabet Voren koja je sedam godina mlađa? Takođe, Donald Tramp je mlađi od Bajdena četiri godine i u vreme kada se bude borio za svoj drugi mandat u Beloj kući biće sedamdesetičetiri (74) godine star.

Ono što predstavlja ključni problem Bajdenu i suštinu političkih nadanja demokratskih levičara, jeste podrška mladog biračkog tela (od 18. do 25. pa i do 30. godine starosti). Ovi birači ne pamte devedesete godine u SAD koje su bile uglavnom obeležene ekonomskim rastom. Nemaju percepciju centrista u liku Bila Klintona, dok u Baraku Obami vide uglavnom lidera koji je izneverio njihove nade. Lidera koji se nije obračunao sa krupnim finansijskim korporacijama, koji je nastavio sa intervencionističkom politikom (istina ograničenijom nego li njegov neokonzervativni prethodnik), koji nije ispunio obećanja u vezi demistifikacije rada tajnih službi, procesuiranja odgovornih za kreiranje tajnih zatvora CIA i mučenja koja su se tamo sprovodila, predsednik koji nije zatvorio kompleks zatvora u Gvantanamo zalivu na Kubi i lider koji nije dovoljno snažno zastupao njihov pogled na pitanje zdravstvene zaštite i pogotovo obrazovanja.

Bajden je u najmanju ruku intervencionistički raspoložen koliko i njegov partner iz dve izborne trke Barak Obama, uz pretpostavku, s obzirom na daleko bolje poznavanje političkih prilika u svetu, da bi njegov spoljnopolitički nastup bio daleko kompatibilniji sa bračnim parom Klinton, nego li sa izazivačima sa levog spektra sopstvene partije.

Ipak, spoljnopolitička orijentacija nikada nije u prve tri teme na osnovu kojih se opredeljuju američki birači. Ono gde Bajden ostaje razoružan jeste pitanje besplatnog obrazovanja i zdravstvene zaštite. Sasvim je sigurno da ova obećanja levičarskih krila partije ne mogu biti ispunjena bez drastičnih promena američkog društva koje je duboko podeljeno i bez eksperimenata ovog tipa.

Populizam imanentan levičarskim pokretima širom sveta se ne razlikuje mnogo ni kada su SAD u pitanju. No, nastupiti radikalno i kritički i otvoreno reći koju bi cenu SAD morale da plate kada je reč o ovakvim socijalnim eksperimentima sasvim sigurno nije put u uspeh Džoa Bajdena. Dodatni problem može predstavljati situacija u kojoj bi nakon oštre unutarpartijske borbe, milenijalci u većem broju bojkotovali predsedničke izbore neželeći da (iz njihove perspektive) biraju između „dva zla“. Upravo je do ovakvog razvoja situacije došlo i 2016. godine, naročito u onim „kolebljivim državama“ na koje je Hilari Klinton računala, poput Floride.

Predsedničku trku unutar DP 2020. godine dodatno može zakomplikovati eventualni uspeh levih kandidata na prajmarisima za kongresne izbore ove godine, a potom i eventualni rast broja članova oba doma iz redova progresivaca i pravednika.

I dok su pravednici snaga u nastajanju i njihov rezultat ne treba upoređivati sa uspesima establišmenta, progresivci prema procenama Brukings instituta uspevaju da učetvorostruče broj svojih kandidata na novembarskim izborima. Oni i dalje gledaju u leđa centristima kada je broj kandidata, a verovatno i kongresmena nakon izbora u pitanju, ali njihov rast predstavlja odličan osnov za nastup 2020. godine.

UMESTO ZAKLJUČKA

I dok se demokrate trude da preokrenu situaciju u Predstavničkom domu u svoju korist, pošto je šansa za pobedu u Senatu objektivno nepovoljna po „plave“, ubrzano se moraju spremati i za predsedničke izbore 2020. godine. I dok republikanci nemaju mnogo izbora, osim da podrže aktuelnog predsednika Donalda Trampa, demokrate će sasvim izvesno birati između kandidata establišmenta i kandidata levice. U ovom momentu, postavlja se nekoliko ključnih teza koje demokrate moraju detaljno obraditi, ukoliko žele da 2020. godine ponovo preuzmu Belu kuću.

– Ukoliko Džo Bajden, baš kao i 2016. godine, ipak odluči da se ne kandiduje, centristi imaju problem zbog manjka adekvatnog kandidata koji bi bio prihvatljiv i frakcijaški neopredeljenim demokratama. Jedini kandidat, koji je na pola puta od progresivca ka centristi jeste Šerod Braun, prominentni demokrata iz Ohaja, ali u slučaju njegovog poraza na izborima u novembru i istovremeno odustanka Bajdena, centristi ostaju bez adekvatnog kandidata koji bi uopšte mogao steći pravo na nominaciju, a pogotovo na pobedu novembra meseca 2020. godine. Činjenica da je Bajden svoju konačnu odluku odložio za januar mesec 2019. godine, dodatno ograničava prostor centristima i stvara im dodatne dileme.

– U slučaju pobede centrističkog kandidata, DP očekuju nesumnjivi potresi. Vrlo radikalni stavovi pojedinih naprednjaka/progresivaca, ali pogotovo pravednika, može stvoriti raskol pred predsedničke izbore kakv DP-u ni najmanje nije potreban. Ovakva situacija ograničava kandidata establišmenta koji zbog toga mora voditi opreznu kampanju, kako se ne bi zamerio vrlo senzitivnom levom biračkom telu unutar sopstvene partije, dok kandidati levice taj problem neće imati.

– Da li će pravednici izaći sa sopstvenim kandidatom i kolike su njegove šanse je u ovom momentu teško reći. Svakako, rezultat na novembarskim izborima ove godine će u mnogome uticati na ovu odluku.

– Ko će biti kandidat naprednjaka i mogu li se Sanders i Voren dogovoriti o međusobnoj podršci ili će se vođeni političkim utilitarizmom boriti za isto biračko telo i tako olakšati pobedu centrističkom kandidatu?

– S obzirom na sve dublje razlike, može li DP uopšte opstati kao jedinstvena stranka ili nas očekuje njena disolucija u otvorenom ili manje otvorenom vidu?

Postavljena pitanja svakako se ne tiču samo demokrata. Eventualni zaokret DP ulevo i pobeda antiintervencionističke opcije bi umnogome preoblikovala spoljnu politiku SAD, kao i sijaset unutrašnjih društvenih i političkih odnosa.

A takav razvoj situacije, ne bi mogao da se odvija bez posledica na ostatak planete.

Autor analize : Predrag Rajić